Син стијења и "чувар поштења" прогутао живу жабу!

nedjelja, 17 januar 2010 19:58 ИН4С

Успостављањем дипломатских односа са Приштином, црногорски премијер Мило Ђукановић је поново прогутао необично живу жабу чија је судбина извјесна - сигурно је да се, ма шта се са њом радило, никада неће моћи сварити! Ради се, дакле, о несвараљивој твари која је могла бити персонално прогутана захваљујући љутом сосу у виду обавеза које је црногорски премијер преузео приликом “обнављања независности”, као и стрепњи које се годинама нагомилавају приликом сваке вијести из Барија.
Самим тим, премијер Ђукановић је постао главни лик "чувеног пука" из црногорске химне, који је, да напоменемо, наводни син стијења, чувар такозваног поштења, умишљени љубавник некаквих брда тврдих и стравичних кланаца у које је, реалношћу времена, стрмоглављено право обичног народа да се слободно и недвосмислено изјасни о Косову.
Шта тек рећи о чувару поштења нижег ранга, као што је министар иностраних послова Милан Роћен, који је, да не трепне, истакао да ће "успостављање дипломатских односа допринијети бољем међусобном повјерењу и традиционалном уважавању које његују два пријатељска народа, у интересу заједничког добра...?!
Овом сину стијења се очигледно привиђају пријатељски народи и њихово традиционално уважавање, јер се у тај дипломатски рам никако не уклапа садашњи Космет етнички очишћен од Срба, Црногораца, Черкеза, Египћана, Горанаца, Рома, … Ако се узме у обзир да су, послије побуне у Македонији, македонски Албанци са својих етничких територија отјерали Македонце на "свој македонски дио Македоније", то је прича о љубави коју Албанци изван Албаније, са свим својим политичарима, имају према било ком народу, са којим су измијешани живјели или живе , у домену сурових илузија. Наравно, то не смета синовима стијења, да им некаквој измишљеној “слози даје крила” химничка “ловћенска мисао”, која, умјесто да ријеком валова ускаче у два мора, наједном почиње ускакати на Косово.

Ко су им и гдје пријатељски народи?

Како синови стијења и чувари поштења причају о пријатељском народу упадајући на територију Србије, логично се поставља питање – што своје пријатељство са тим истим народом не демонстрирају на сопственој територији? Наиме, зар је лакше "пријатељски" признати независност јужне покрајине Србије, него мјесној заједници, или градској општини Тузи, како се то сада то љепше каже, дати статус независне општине? Зашто пријатељским доминицилним Албанцима не врате маслињаке у Валданосу, зашто Улцињанима не дају контролу Морског добра у тој општини? Зашто чувари поштења Албанцима не дају територијалну аутономију у Црној Гори, већ, умјесто тога, дарују акцију "Орлов лет"? Да се не плаше, случајно, да им неко не успостави дипломатске односе са том, претпостављеном, аутономијом, oпштином, маслињацима или Морским добром?
Нечовјечност епских размјера, коју демонстрирају прворазредне химничке приказе Црне Горе, представља основу система лицемјерја на којем данас почива простор којeм, више него суверено, они владају. Синовима стијења и чуварима поштења су се на ногама појавиле тешке букагије обавеза, али свечана их пјесма и даље "бодри" да они нису упознали “срамотног ропства ланце”? Зар? Нема сумње, садашња химна Црне Горе је судбински усвојена да пјевуцка о нечему чега нема код оних који су је тада усвојили. Она временом постаје пародија на државу која не личи на државу, са заставом на Ист Риверу, који се вијори у гротескној ритмици застава, слично њој независних, Ирака и Авганистана.
Наравно, не ради се о ружном сну, већ о невјероватној збиљи, која је силовито гурнула своје клатно у једном срамном правцу, из којег се може очекивати само сигурни повратак у другу страну, гдје се већ закономјерно плаћа пропорционална цијена. Само је питање једно, у том враћању, гдје је тачка на којој ће се оно зауставити?
Зато се чуварима поштења може пожељети да још јаче и још дрскије демонстрирају вале својих ријека, ускачући у сва могућа и немогућа мора, да би што прије дошла плима као остварење слатког сна униженог праведника. А она ће доћи, упркос свему!