Аутор:
Војин Грубач
Када је изашао текст г. Мирослава Ћосовића у Аналитици под називом – “Да ли је Св. Василије Острошки био Србин?”, прво што је у очи падало је била недореченост и једносмјерност текста. Игром околности, на ФБ зиду Душка Ковачевића, имао сам прилику да са г. Ћосовићем полемишем на ту тему, коју смо и раније опсуђивали.
У претходој полемици на исту тему, прије него што је објавио текст, ја сам Мирославу скренуо пажњу да – “свеци нису холандски бут који се потом суши на Његушима„, те да нелогичним постављањем одређених тема и факата може само доживјети да га људи мање уважавају као историчара у покушају.
Умјесто колумне, представљам дијалог, у којем је, између осталих, учествовао и г. Филип Ивановић, изванредни интелектуалац, који боље од многих познаје проблематику о којој се говорило. У сваком случају, тема је била интересантна, и било је неопходно због јавности да се неке ствари темељније разјасне. И тако, иде полемика…
Војин Грубач – Мирослав је “отишао у севдах”, и побркао све лончиће. Само овом тезом – ”Један од главних аргумената Амфилохија Радовића да Острог припада Српској цркви је његова честа тврдња како је св. Василије Острошки био Србин из Херцеговине”, је промашио текст. Господине Ћосовићу, Св. Василије Острошки је припадао Српској цркви, јер није могао припадати нити једној другој. И то од пострига и монаштва до мјеста епископа, на које је хиротинисан од стране искључиво и само пећких партијарха. Никад му епархија није била у Црној Гори, јер је у Црној Гори у то вријеме митрополит био Мардарије. Св Василије Острошки је служио искључиво на турској територији, и учествовао у страдању народа чији је био пастир.
Мирослав Ћосовић – Тачно Грубач, али као светац је препознат у црногорском народу, а не у српском.
Војин Грубач – Епископ Василије Острошки је имао у сусједству епархију којом је управљао митрополит Цетињски Мардарије. Мардарије је пао у вјери, дјелимично отишао из православља, јер је примио конкордат од Ватикана и постао унијат. Св.Василије је био велики противник унијатства. Када је као монах дошао на Цетиње, исти тај Мардарије га је протјерао са Цетиња због антиунијатског става, и са Цетињем и Мардаријем је тада прича завршена. Тако је Мардарије отишао у ништа, јер су послије њега све његове одлуке о конкордату биле одбачене, а Св. Василије је тамо гдје је, више у будућности…
Мирослав Ћосовић – Богоми Грубач, има врло утемељених доказа да је и св. Василије како кажете „пао у вјери“ и да је прихватио унију.
Војин Грубач – Што се тиче тога “у којем је народу препознат као светац”, то најочигледије говори сила вјерника који долазе под Острог, а и литије у Никшићу које организује Митрополија. Не вјерујем да те тамо има…
У писму дубровачком кнезу и властели од 10. марта 1648. године Михо Кувељић пише: “… с коијем се здружи речени Сефер и пође, који бјеше диго глас да ће отуда из влашке земље недомак (!) Сарајева упутити се ходити у Оцињ.“ (Горан Комар, Писма Миха Кувељића дубровачкој влади – Кандијски рат 1646. до 1662. године, Херцег Нови, 2010, страна 34).
На истој страни Кувељић у још пар реченица ово исто понавља, помиње влашку земљу, као неко општепознато географско подручје, а то је заправо цијела Херцеговина и шире.
На страни 58 исте књиге је писмо Кувељића Дубровчанима од 26. августа 1648. године, ђе каже: “И тако јоште ствар оста докле дође Али бег Бегзадић капетан Новски с Љубомира и остале аге из Влаха…“ Љубомир је село поред Требиња. Па 15. новембра исте 1648. Кувељић пише: “Исто је по Требињу и на ина мјеста по Власима…“ (страна 76). Кувељић је дакле Требиње дефинисао као влашко мјесто, а село Мркоњићи ђе је Свети Василије рођен, је и данас у општини Требиње. Те 1648. године Св. Василије Острошки је имао 38 година.
Кнезу и властели дубровачкој 15. августа 1651. године Михо Кувељић пише: “… што се минутијех годишта час учини кадији у оно доба када се долу прид градом убии један Влах од Бањана…“ (Горан Комар, Писма Миха Кувељића дубровачкој влади – Кандијски рат 1646. до 1662. године, Херцег Нови, 2010. страна 117). Бањани су тада спадали у Херцеговину, као и у другим документима, у Бањанима се увијек наводе Власи, све док по природном слиједу нијесу припали Црној Гори, а Срби су и у Бањанима и у Херцеговини измишљени у 19. вијеку – кад и у Црној Гори.
Горан Комар је 2011. у Херцег Новом објавио књигу “Ћирилична документа Дубровачког архива: Прилог историји свакодневног живота на тромеђи Дубровника, Требиња и Новог 1504. – 1795.” Има много помена Влаха, нпр. у писму дубровачкој Влади од 8. децембра 1697. године које је вјероватно писао Нико Кувељић (син Миха) каже се: “Власи овдишњи и горњи, опета свиколици на прешу спра(в)љају имабашадуре њихове у Млетке…“ (страна 133).
Доњи Власи су Власи који живе у Херцеговини ближе Јадрану, а Горњи Власи су Власи сјеверних планинских дјелова – Дробњаци, Власи Полимља, Романије… У истом писму, мало касније, каже се: “Рече ми један пријатељ не од мале крије, јере без знања ђенералова учинио је пијену Буровић по себи да не давају пандури пасавати у Конавле Никшићем и друзијем Власима ваше интраде узимати…“ (иста књига, страна 133).
Никшићи су много пута у документима називани Власима, па тако и овђе. Деветог марта 1676. године Михо Кувељић пише кнезу и властели дубровачкој: “И опет подмећу Влахе из ове Драчевице…“ (иста књига, страна 344).
Драчевица је била нахија која је обухватала подручје од Херцег Новог до Рисна и сва села уз тај појас обале и села у залеђу. Нема тамо Срба тада, само Власи. Осмог априла 1697. Нико Кувељић пише властима дубровачким: “И како није овди бешкота бокуна у фундику Власи плаћени који су на Требињу и по друзијема постима и у Попову писали су једне оштре књиге…“ (иста књига, страна 467). Дана 7. 12. 1697. год. Нико Кувељић је писао властима дубровачким. Опис писма дао је Горан Комар и нема потребе цитирати из писма, поред овог Комаревог описа: “Нико Кувељић кнезу и властели дубровачкој о радости овдашњих Влаха поводом успјеха царске армије у Босни, што дијеле и житељи Брда, Црне Горе и Албаније.“ (иста књига, стране 473 и 474)
Нико Кувељић је 25. марта 1698. писао Дубровчанима: “Неки Власи из Гацка дођоше“ (иста књига, страна 479). И у Гацком су Власи, наравно. Па писмо од 3. августа 1698. истога Ника Кувељића: “Зато је у великој смутњи и жалости неизреченој за кога се харву и у фавор му дају књиге Пераштани, Паштровићи, Будљани, Власи од Грахова и од (д)ругдје инђе.“ (иста књига, страна 480)
Сва ова првокласна документа су дакле из 17. вијека, истога вијека у ком је живио Св. Василије Острошки и међу овим документима нема ниједан једини помен о Србима. Има још много докумената која нам исто казују као и ова. Уопште, никада нијесам видио ниједан помен Срба у Херцеговини у 17. вијеку. Вјероватно постоје помени Срба и Словена у 17. вијеку у Херцеговини, али у неким другоразредним изворима.
Војин Грубач – Господин Ћосовић би поцрногорчио и оне који нису Црногорци, већ Херцеговци, рецимо, али уједно био и против давања црногорског држављанства људима који су поријеклом из Црне Горе, а који му нису по вољи. Господине Ћосовићу, погледајте шта сте написали:”Бањани су тада спадали у Херцеговину, као и у другим документима, у Бањанима се увијек наводе Власи, све док по природном слиједу нијесу припали Црној Гори, а Срби су и у Бањанима и у Херцеговини измишљени у 19. вијеку – кад и у Црној Гори.”
Знате, ово је смијешно – “били су Власи док нису припали Црној Гори”!? Па ваљда су припадањем Црној Гори остали Власи, ако су били Власи, или како!? Зато г. Ћосовићу, Његош би рекао, “јунаку се често пута хоће ведро небо насмијат грохотом”! Доказивањем да Власи нису Срби управо сте негирали црногорску нацију, и доказали да у Црној Гори живе некакви Власи, те мијењајте назив државе.
Мирослав Ћосовић – Господине Грубач, Бањани су ушли у црногорску нацију, а црногорска нација је мјешавина више старосједјелачких етнија. А то ионако знате напамет, научио сам Вас, одавно.
Војин Грубач – Господине Ћосовићу, ви никога ништа не можете научити. Ево, кажете “црногорска нација је мјешавина више старосједјелачких етнија”. Ако је тако, тада прихватите по истом принципу да су и Срби “мјешавина више старосједилачких етнија”, а из тога извуците закључак да су Срби они који се тако осјећају.
Рецимо, и ја сам “микс” Ћосовићу, Херцеговац поријеком из Цуца од Кривокапића. А Цуци су, колико ми је познато, већим дијелом насељени из Херцеговине, те ето мјешавине идеалне, која нема везе са Вашом мјешавином. Мирославе, кад научите да се границе религија, нација и државних граница не поклапају, тада ћете ослободити тај терет на души и постати слободан човјек.
Мирослав Ћосовић – Грубач, ја никоме не спорим да се данас изјашњава како му воља, нити сам икад спорио. Моји се текстови односе на прошлост, историју, а не на садашњост. Свети Василије Острошки није био Србин по народности, то је једно, а данас може да се изјашњава свако како му је воља.
Војин Грубач – Ћосовићу, шта је био Св Василије по националности, то је само он знао. Ви ту можете нагађати. Ако не спорите ником да се изјашњава како му воља, а то сте рекли, тада не спорите право Св. Василију да је он по свом избору био јерарх Српске цркве, али тачније Пећке патријаршије. И не спорите чињеницу да је он служио изван Црне Горе, те да му је епархија била на територији Отоманске империје.
Ни Брда нису била у саставу Црне Горе у временима Св. Василија Острошког, већ су ушла вијек послије, рече протојереј ставрофор Брајовић. Уосталом ево те изјаве у цјелости:„Испада да је Свети Василије Јовановић, градивши манастир заправо био државни намјештеник општине Даниловград, која није узгред речено ни постојала средином 17. вијека, или можда државе Црне Горе, којој ће Брда приступити вијек послије“, казао је протојереј ставрофор проф.др Борис Б. Брајовић, редовни професор Филозофског факултета у Никшићу и некадашњи декан Православног богословског факултета у Фочи.”
Ћосовићу, ја не знам да ли видите колико вам је конструкција слабашна?
Филип Ивановић – Значи, Црногорци поштују Србина као свеца. Катастрофа, какав народ, присваја туђе. А Леополд је сигурно Италијан.
Мирослав Ћосовић – Прочитајте текст господине Ивановићу, нема ни говора о томе да је Василије Острошки био Србин.
Филип Ивановић – Прочитао сам и нисам укапирао, је ли Црногорац или Влах? Или Херцеговац? Или Италијан? Или Келт? Или Турчин?
Мирослав Ћосовић – Србин није!
Филип Ивановић – Али, шта је?
Мирослав Ћосовић – Оно што тврди клер СПЦ, то није!
Филип Ивановић – Али кога брига шта нешто или неко није, битно је да се зна шта јесте. Ево хипотетички, да Ћосовић безецује неку муслиманску дјевојку, којој је жива баба од стотину љетах, она би својој унуци рекла:”Нећеш ваљда за Влаха!“ И притом та баба од стотину љетах, стара муслиманка, никакву разлику не прави помеђу: Срба, Црногорацах, Брђанах, Херцеговацах – сви су они њој Власи…
Мирослав Ћосовић – Па свима које сте набројали Ивановићу, влашка етничка компонента је доминантна у њиховом народном бићу.
Филип Ивановић – Као што рекох, појам Влах је врло широк и нема везе с етничком припадношћу. Теорије о том имену су разне, неки кажу да је раноњемачког поријекла и да је означавала Римљане и оне који су припадали римском културном и политичком простору. Неки тврде да одатле потичу топоними Валонија у Белгији, Валис у Швајцарској, Корнвол у Британији итд. Касније су термин преузели погранични народи, па на старословенском Влах значи странац, извањац. Друга теорија је од египатске ријечи феллах која значи земљорадник, а неки тврде да је то комбинација ријеци valles (долина) и аqуа (вода), што опет упућује на земљорадњу. Дакле, термин је толико широк и распрострањен по Европи, да кад за некога на овим просторима кажете да је Влах исто је као да кажете да је хомо-сапиенс.
И уопште, Мирославе, изађите из парола, и почните да причате. Рецимо, ваши истомишљеници тврде да је због тога што је Пећка патријаршија била на територији Отоманске империје, СПЦ била Турска црква. Ако је Св. Василије Острошки био хиротонисам од СПЦ, коју називате Турском црквом, а Арсеније Гаговић ишао за ферманом у Цариград, тада улазите у нови конфликт- јер морате и Св. Василија и архимандрита Арсенија прогласити турским јерарсима. И тако, кренете са једним циљем, а онда се оклизнете и главом у провалију.
Мирослав Ћосовић – Грубач, тај чувени Гаговић је 1803. у Трсту објавио велику пјесму о биткама Црногораца против Бушатлије. Ђе су Срби у пјесми? Је ли проблем што их нема то што Сима Сарајлија још није био пристигао на Цетиње?
Филип Ивановић – Као што сам већ говорио, ова аргументација је на нивоу – у Подгорици постоји робна кућа „Подгоричанка“, ето доказа да Подгоричани нису ни Црногорци ни Срби. Па нису се сви Срби борили против Бушатлије, него Црногорци, зато се они и помињу. Има ли Брђана?
Војин Грубач – Наравно да је објавио пјесму о борбама Црногораца против Бушатлије, јер су тада Црногорци били другачији него што сте Ви данас, Мирославе. Да су били као Ви, те пјесме не би било, већ нешто друго. Од дрвета не видите шуму, даћу вам примјер…
Др. Живко М. Андријашевић је у огледима “Српство у Црној Гори” рекао следеће: “Српство у Црној Гори, односно, свијест да Црногорци припадају српском народу, јавља се у 18. вијеку, када владике из династије Петровић Његош почињу да за своју политичку идеју траже упориште у митском насљеђу које је углавном баштинила Српска православна црква. Опредјељивање за то насљеђе било је неминовно, јер у то вријеме они за неко друго насљеђе готово и нијесу знали.”
Мирослав Ћосовић – Па ето Грубач и Живко се слаже да је српство од скора, он то помјера у 18. вијек. Ипак истина је да је прије Симе Сарајлије српство у Црној Гори безначајно. Андријашевић хоће да каже да се српска национална мисао помаља у 18. вијеку, назире. Са тим се такође слажем, али српство у ЦГ је прије Сарајлије, безначајно.
Војин Грубач – Ћосовићу, да ли сте видјели овај детаљ у пасусу Андријашевића…”Опредјељивање за то насљеђе било је неминовно, јер у то вријеме они за неко друго насљеђе готово и нијесу знали.”
Филип Ивановић – Кад је један амбасадор Румуније био у посјети Цетињу, показали му и Влашку цркву, он сав одушевљен вели ево Румуни насред Цетиња! Доста је требало да му се објасни да то код нас једно с другим нема везе…
Мирослав Ћосовић – Наравно Грубач, слажем се са тим, по вјерској линији је то било.
Војин Грубач – Дакле, прије тога никаквог наслеђа није ни било, али су мимо наслеђа врло јасни поступци, дакле припадност католичанству или исламу, православљу и Пећкој патријаршији. Пећке јерархе не можете црногорчити, мада … Пећка патријаршија је била пар година у краљевини Црној Гори, па теоретски можете, зар не?
Мирослав Ћосовић – Грубач, једном попу/калуђеру много је важнија вјерска припадност него народна, тако је углавном било и са цетињским владикама.
Војин Грубач – Ћосовићу, али Андријашевић у тим огледима каже да је српска национална припадност била у подловћенској Црној Гори ширена директно од Цетињске митрополије. Ево пасуса:”Код већине Црногораца свијест о српској националној припадности знатније се почела учвршћивати тек током 19. вијека, и то најприје у оном дијелу Црне Горе који је био под директним политичким утицајем Цетињске митрополије. О широкој распрострањености те свијести у 18. вијеку или раније, ми немамо релевантних историјских извора, што не значи да је уопште није било.”
Филип Ивановић – Па у то вријеме није ни било националних држава, појам националности је био потпуно непознат, француска револуција се десила тек крајем 18. вијека. Прије тога се етничка припадност рачунала по језичким и вјерским обиљежјима. Неће ваљда неко рећи да су овдје некад живјели Дукљани, Зећани, Црногорци, Брђани, Рашани и сви били различитих нација. То је све био истокрвни, једнојезички и једновјерни народ. Појам нације се дефинише управо у периоду кад Петровићи почињу српску националну „политику“. И тада су били потпуно у складу са својим временом.
Војин Грубач – Додатно, Мирославе, Андријашевић каже:”Српска свијест у Црној Гори несумњиво није била појава коју су црногорски владари из породице Петровић-Његош затекли утемељеном и снажном у црногорском друштву, већ је била појава коју су они сами развијали и учвршћивали. С друге стране, погрешно би било тврдити да им је српска свијест наметнута од некога споља или да је неки извањац унио ову свијест у Црну Гору. Напротив, српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ, али се не може спорити да су за њено снажење увелико заслужни и неки извањци.”
Мирославе, из овог бих издвојио и подвукао да је Андријашевић рекао- да је “српска свијест у Црној Гори изворни црногорски производ”. Ако вам се не свиђа тај “производ” прошлости, и најславнијих Петровића, који је и данас јак, тада је јасно да се морате одрећи свега што је било на тој линији.
Филип Ивановић – Видим ја да је узалудна прича. Али то тако бива код научника чије све фусноте стану у пар линкова.
Војин Грубач – Мирослав има проблем идентитета, некакву кризу идентитета. Има одређене чињенице, које је нашао и прочитао. па почне да их слаже претурањем тако да се та конструкција сама од себе руши. Ја сам Мирославу већ једном рекао, да је грађевински инжењер он би кров уградио у темеље, зидао зидове прозорима, на мјесто прозора поставио ВЦ шоље, а терасу поплочао тапетима.
Филип Ивановић – Нестаде, оде човјек на “Аналитику”, тамо је свој на своме…
Војин Грубач – Друга страна Мирославове приче је бјекство од реалности, која је катастрофална. Умјесто да послије референдума Црна Гора постане цивилизована и независна држава, она је постала крпа о коју ноге отире америчка амбасадорка у Подгорици- која је прави господар Црне Горе. Осим тога, Црна Гора је економски уништена, а Мирослав је најављивао да ће бити “као Монако”. Можда је мислио не некакав Монако послије замљотреса и пожара. То је бјекство од реалности, одлазак у унутрашњи конфликт.
Филип Ивановић – Војине, само му Црну Гору и НАТО не дирај!
Војин Грубач – Умјесто тога, Филипе, предочићу један дио текста Андреја Фурсова, руског историчара, социолога, публицисте…
Др. Андреј Фурсов каже:“Механизам психоисторијског рата је једноставан. Агресор проучава тип животне дјелатности, дјелатност друштва на кога спрема психоисторијски напад, одређује базне елементе, њихово међусобно спајање – елементе који носе смислене конструкције и на њима засновану слику свијета. Открива социјалне групе, потенцијалне савезнике или, као минимум, проводнике, транслаторе агресије, од којих се формира пета колона, а затим почиње методично наношење комбинованих спољно-унутрашњих удара по материјалним и духовним животним основама друштва мете. Главни задатак у тој етапи је да се створи психоментални хаос, „растројство у главама“, да се посумња у значај сопствених вриједности, своје историје, да се одвуче пажња на трећеразредне проблеме. Један од начина је организовање фалш позиција и фалш дискусија (конзервативци-прогресивци, државници-либерали и сл.), које имају, у најбољем случају, однос према прошлости, али никако према садашњости. Ради се о подметању реалних дискусија у фалсификованом друштву, одвођење јавног мнења у зону имитације и хаоса.“
Мирослав Ћосовић – Грубач, мора ли свако у Црној Гори да се бави НАТО пактом, економијом и дневном политиком? Жао ми је, ја то и не пратим. Само читам наслове, а на текстове и не улазим. Видим да се опозиција уситнила и што сад? И ја да то коментаришем, нема ко други поред мене?
Војин Грубач – Што се мене тиче, Ћосовићу, на првом мјесту је економија, јер без добре економије иде сиромаштво, криминал, наркоманија, кршење свих права. Држава у коју се кунеш је престала бити самостални међународни фактор само због сиромаштва. Кућа гори, а баба се чешља. Да је бар то чешљање избалансирано, него се чешља да сиђе с ума.
А што се тиче теме, свеци нису само ових или само оних народа, већ вјерника ма којем народу припадали. Св. Василије је светац и Срба и Црногораца и свих осталих православних народа, па чак и муслимана и римокатолика који долазе пред ћивот. Укратко, Мирославе, промашили сте тему, јер не видите очигледно. А вјероватно би љепше било да се забринете- зашто је власт Црне Горе постала америчка, а не народа који у њој живи, рецимо…
Када је изашао текст г. Мирослава Ћосовића у Аналитици под називом – “Да ли је Св. Василије Острошки био Србин?”, прво што је у очи падало је била недореченост и једносмјерност текста. Игром околности, на ФБ зиду Душка Ковачевића, имао сам прилику да са г. Ћосовићем полемишем на ту тему, коју смо и раније опсуђивали.
У претходој полемици на исту тему, прије него што је објавио текст, ја сам Мирославу скренуо пажњу да – “свеци нису холандски бут који се потом суши на Његушима„, те да нелогичним постављањем одређених тема и факата може само доживјети да га људи мање уважавају као историчара у покушају.
Умјесто колумне, представљам дијалог, у којем је, између осталих, учествовао и г. Филип Ивановић, изванредни интелектуалац, који боље од многих познаје проблематику о којој се говорило. У сваком случају, тема је била интересантна, и било је неопходно због јавности да се неке ствари темељније разјасне. И тако, иде полемика…
Ћосовић: “Неко” је посрбио неписмене Црногорце и Херцеговце
Мирослав Ћосовић – Свако се на нешто позива, а ја на ћирилична дубровачка документа из 17. вијека, дакле – на најбоље могуће изворе. У тим документима не помињу се Срби у Херцеговини, само Власи. Ја ту ништа не могу. То је историја. Дакле, ако су јако образовани Иво Андрић и Емир Кустурица као формиране особе промијенили националност, зар је тешко било у првој половини 19. вијека посрбити 99,9% неписмене Црногорце и Херцеговце?Војин Грубач – Мирослав је “отишао у севдах”, и побркао све лончиће. Само овом тезом – ”Један од главних аргумената Амфилохија Радовића да Острог припада Српској цркви је његова честа тврдња како је св. Василије Острошки био Србин из Херцеговине”, је промашио текст. Господине Ћосовићу, Св. Василије Острошки је припадао Српској цркви, јер није могао припадати нити једној другој. И то од пострига и монаштва до мјеста епископа, на које је хиротинисан од стране искључиво и само пећких партијарха. Никад му епархија није била у Црној Гори, јер је у Црној Гори у то вријеме митрополит био Мардарије. Св Василије Острошки је служио искључиво на турској територији, и учествовао у страдању народа чији је био пастир.
Мирослав Ћосовић – Тачно Грубач, али као светац је препознат у црногорском народу, а не у српском.
Војин Грубач – Епископ Василије Острошки је имао у сусједству епархију којом је управљао митрополит Цетињски Мардарије. Мардарије је пао у вјери, дјелимично отишао из православља, јер је примио конкордат од Ватикана и постао унијат. Св.Василије је био велики противник унијатства. Када је као монах дошао на Цетиње, исти тај Мардарије га је протјерао са Цетиња због антиунијатског става, и са Цетињем и Мардаријем је тада прича завршена. Тако је Мардарије отишао у ништа, јер су послије њега све његове одлуке о конкордату биле одбачене, а Св. Василије је тамо гдје је, више у будућности…
Мирослав Ћосовић – Богоми Грубач, има врло утемељених доказа да је и св. Василије како кажете „пао у вјери“ и да је прихватио унију.
Војин Грубач – Што се тиче тога “у којем је народу препознат као светац”, то најочигледије говори сила вјерника који долазе под Острог, а и литије у Никшићу које организује Митрополија. Не вјерујем да те тамо има…
Ћосовић: Власи су били Бањани, Никшићи, Гацко, Требиње….
Мирослав Ћосовић – Грубач, опет садашњицом покушавате да надомјестите недостатак историјских чињеница. Пошто сте ви Херцеговац, ова документа вас сигурно живо интересују, да видите које су народно име носили ваши преци. Напомињем Грубач, документа је објавио Србин Комар, документа су ћирилична, из Дубровачког архива, првокласни историјски извори. Ђе су Срби Грубач?У писму дубровачком кнезу и властели од 10. марта 1648. године Михо Кувељић пише: “… с коијем се здружи речени Сефер и пође, који бјеше диго глас да ће отуда из влашке земље недомак (!) Сарајева упутити се ходити у Оцињ.“ (Горан Комар, Писма Миха Кувељића дубровачкој влади – Кандијски рат 1646. до 1662. године, Херцег Нови, 2010, страна 34).
На истој страни Кувељић у још пар реченица ово исто понавља, помиње влашку земљу, као неко општепознато географско подручје, а то је заправо цијела Херцеговина и шире.
На страни 58 исте књиге је писмо Кувељића Дубровчанима од 26. августа 1648. године, ђе каже: “И тако јоште ствар оста докле дође Али бег Бегзадић капетан Новски с Љубомира и остале аге из Влаха…“ Љубомир је село поред Требиња. Па 15. новембра исте 1648. Кувељић пише: “Исто је по Требињу и на ина мјеста по Власима…“ (страна 76). Кувељић је дакле Требиње дефинисао као влашко мјесто, а село Мркоњићи ђе је Свети Василије рођен, је и данас у општини Требиње. Те 1648. године Св. Василије Острошки је имао 38 година.
Кнезу и властели дубровачкој 15. августа 1651. године Михо Кувељић пише: “… што се минутијех годишта час учини кадији у оно доба када се долу прид градом убии један Влах од Бањана…“ (Горан Комар, Писма Миха Кувељића дубровачкој влади – Кандијски рат 1646. до 1662. године, Херцег Нови, 2010. страна 117). Бањани су тада спадали у Херцеговину, као и у другим документима, у Бањанима се увијек наводе Власи, све док по природном слиједу нијесу припали Црној Гори, а Срби су и у Бањанима и у Херцеговини измишљени у 19. вијеку – кад и у Црној Гори.
Горан Комар је 2011. у Херцег Новом објавио књигу “Ћирилична документа Дубровачког архива: Прилог историји свакодневног живота на тромеђи Дубровника, Требиња и Новог 1504. – 1795.” Има много помена Влаха, нпр. у писму дубровачкој Влади од 8. децембра 1697. године које је вјероватно писао Нико Кувељић (син Миха) каже се: “Власи овдишњи и горњи, опета свиколици на прешу спра(в)љају имабашадуре њихове у Млетке…“ (страна 133).
Доњи Власи су Власи који живе у Херцеговини ближе Јадрану, а Горњи Власи су Власи сјеверних планинских дјелова – Дробњаци, Власи Полимља, Романије… У истом писму, мало касније, каже се: “Рече ми један пријатељ не од мале крије, јере без знања ђенералова учинио је пијену Буровић по себи да не давају пандури пасавати у Конавле Никшићем и друзијем Власима ваше интраде узимати…“ (иста књига, страна 133).
Никшићи су много пута у документима називани Власима, па тако и овђе. Деветог марта 1676. године Михо Кувељић пише кнезу и властели дубровачкој: “И опет подмећу Влахе из ове Драчевице…“ (иста књига, страна 344).
Драчевица је била нахија која је обухватала подручје од Херцег Новог до Рисна и сва села уз тај појас обале и села у залеђу. Нема тамо Срба тада, само Власи. Осмог априла 1697. Нико Кувељић пише властима дубровачким: “И како није овди бешкота бокуна у фундику Власи плаћени који су на Требињу и по друзијема постима и у Попову писали су једне оштре књиге…“ (иста књига, страна 467). Дана 7. 12. 1697. год. Нико Кувељић је писао властима дубровачким. Опис писма дао је Горан Комар и нема потребе цитирати из писма, поред овог Комаревог описа: “Нико Кувељић кнезу и властели дубровачкој о радости овдашњих Влаха поводом успјеха царске армије у Босни, што дијеле и житељи Брда, Црне Горе и Албаније.“ (иста књига, стране 473 и 474)
Нико Кувељић је 25. марта 1698. писао Дубровчанима: “Неки Власи из Гацка дођоше“ (иста књига, страна 479). И у Гацком су Власи, наравно. Па писмо од 3. августа 1698. истога Ника Кувељића: “Зато је у великој смутњи и жалости неизреченој за кога се харву и у фавор му дају књиге Пераштани, Паштровићи, Будљани, Власи од Грахова и од (д)ругдје инђе.“ (иста књига, страна 480)
Сва ова првокласна документа су дакле из 17. вијека, истога вијека у ком је живио Св. Василије Острошки и међу овим документима нема ниједан једини помен о Србима. Има још много докумената која нам исто казују као и ова. Уопште, никада нијесам видио ниједан помен Срба у Херцеговини у 17. вијеку. Вјероватно постоје помени Срба и Словена у 17. вијеку у Херцеговини, али у неким другоразредним изворима.
Војин Грубач – Господин Ћосовић би поцрногорчио и оне који нису Црногорци, већ Херцеговци, рецимо, али уједно био и против давања црногорског држављанства људима који су поријеклом из Црне Горе, а који му нису по вољи. Господине Ћосовићу, погледајте шта сте написали:”Бањани су тада спадали у Херцеговину, као и у другим документима, у Бањанима се увијек наводе Власи, све док по природном слиједу нијесу припали Црној Гори, а Срби су и у Бањанима и у Херцеговини измишљени у 19. вијеку – кад и у Црној Гори.”
Знате, ово је смијешно – “били су Власи док нису припали Црној Гори”!? Па ваљда су припадањем Црној Гори остали Власи, ако су били Власи, или како!? Зато г. Ћосовићу, Његош би рекао, “јунаку се често пута хоће ведро небо насмијат грохотом”! Доказивањем да Власи нису Срби управо сте негирали црногорску нацију, и доказали да у Црној Гори живе некакви Власи, те мијењајте назив државе.
Мирослав Ћосовић – Господине Грубач, Бањани су ушли у црногорску нацију, а црногорска нација је мјешавина више старосједјелачких етнија. А то ионако знате напамет, научио сам Вас, одавно.
Војин Грубач – Господине Ћосовићу, ви никога ништа не можете научити. Ево, кажете “црногорска нација је мјешавина више старосједјелачких етнија”. Ако је тако, тада прихватите по истом принципу да су и Срби “мјешавина више старосједилачких етнија”, а из тога извуците закључак да су Срби они који се тако осјећају.
Рецимо, и ја сам “микс” Ћосовићу, Херцеговац поријеком из Цуца од Кривокапића. А Цуци су, колико ми је познато, већим дијелом насељени из Херцеговине, те ето мјешавине идеалне, која нема везе са Вашом мјешавином. Мирославе, кад научите да се границе религија, нација и државних граница не поклапају, тада ћете ослободити тај терет на души и постати слободан човјек.
Мирослав Ћосовић – Грубач, ја никоме не спорим да се данас изјашњава како му воља, нити сам икад спорио. Моји се текстови односе на прошлост, историју, а не на садашњост. Свети Василије Острошки није био Србин по народности, то је једно, а данас може да се изјашњава свако како му је воља.
Војин Грубач – Ћосовићу, шта је био Св Василије по националности, то је само он знао. Ви ту можете нагађати. Ако не спорите ником да се изјашњава како му воља, а то сте рекли, тада не спорите право Св. Василију да је он по свом избору био јерарх Српске цркве, али тачније Пећке патријаршије. И не спорите чињеницу да је он служио изван Црне Горе, те да му је епархија била на територији Отоманске империје.
Ни Брда нису била у саставу Црне Горе у временима Св. Василија Острошког, већ су ушла вијек послије, рече протојереј ставрофор Брајовић. Уосталом ево те изјаве у цјелости:„Испада да је Свети Василије Јовановић, градивши манастир заправо био државни намјештеник општине Даниловград, која није узгред речено ни постојала средином 17. вијека, или можда државе Црне Горе, којој ће Брда приступити вијек послије“, казао је протојереј ставрофор проф.др Борис Б. Брајовић, редовни професор Филозофског факултета у Никшићу и некадашњи декан Православног богословског факултета у Фочи.”
Ћосовићу, ја не знам да ли видите колико вам је конструкција слабашна?
Филип Ивановић: Појам Влах нема везе са етничком припадношћу
Мирослав Ћосовић – Није Василије српски светац, него црногорски. Он је светац постао у црногорском народу, Црногорци су га препознали као свеца. Замислите да неко Св. Леополда Мандића из Падове (поријеклом Новљанина), великог италијанског свеца, прогласи за црногорског свеца?!? Светац припада оном народу који га као таквог препозна. Тако је Василије Острошки црногорски, а не српски светац.Филип Ивановић – Значи, Црногорци поштују Србина као свеца. Катастрофа, какав народ, присваја туђе. А Леополд је сигурно Италијан.
Мирослав Ћосовић – Прочитајте текст господине Ивановићу, нема ни говора о томе да је Василије Острошки био Србин.
Филип Ивановић – Прочитао сам и нисам укапирао, је ли Црногорац или Влах? Или Херцеговац? Или Италијан? Или Келт? Или Турчин?
Мирослав Ћосовић – Србин није!
Филип Ивановић – Али, шта је?
Мирослав Ћосовић – Оно што тврди клер СПЦ, то није!
Филип Ивановић – Али кога брига шта нешто или неко није, битно је да се зна шта јесте. Ево хипотетички, да Ћосовић безецује неку муслиманску дјевојку, којој је жива баба од стотину љетах, она би својој унуци рекла:”Нећеш ваљда за Влаха!“ И притом та баба од стотину љетах, стара муслиманка, никакву разлику не прави помеђу: Срба, Црногорацах, Брђанах, Херцеговацах – сви су они њој Власи…
Мирослав Ћосовић – Па свима које сте набројали Ивановићу, влашка етничка компонента је доминантна у њиховом народном бићу.
Филип Ивановић – Као што рекох, појам Влах је врло широк и нема везе с етничком припадношћу. Теорије о том имену су разне, неки кажу да је раноњемачког поријекла и да је означавала Римљане и оне који су припадали римском културном и политичком простору. Неки тврде да одатле потичу топоними Валонија у Белгији, Валис у Швајцарској, Корнвол у Британији итд. Касније су термин преузели погранични народи, па на старословенском Влах значи странац, извањац. Друга теорија је од египатске ријечи феллах која значи земљорадник, а неки тврде да је то комбинација ријеци valles (долина) и аqуа (вода), што опет упућује на земљорадњу. Дакле, термин је толико широк и распрострањен по Европи, да кад за некога на овим просторима кажете да је Влах исто је као да кажете да је хомо-сапиенс.
Живко Андријашевић – Српска свијест у Црној Гори изворни црногорски производ
Војин Грубач – Мирослав доказује шта неко није, а шта је неко он не зна, јер се запетљао у теоријама. Мирославе, шта је био чувени архимандрит Арсеније Гаговић, игуман Пивског манастира, који је ишао у Цариград код султана да добије ферман за Пиву?И уопште, Мирославе, изађите из парола, и почните да причате. Рецимо, ваши истомишљеници тврде да је због тога што је Пећка патријаршија била на територији Отоманске империје, СПЦ била Турска црква. Ако је Св. Василије Острошки био хиротонисам од СПЦ, коју називате Турском црквом, а Арсеније Гаговић ишао за ферманом у Цариград, тада улазите у нови конфликт- јер морате и Св. Василија и архимандрита Арсенија прогласити турским јерарсима. И тако, кренете са једним циљем, а онда се оклизнете и главом у провалију.
Мирослав Ћосовић – Грубач, тај чувени Гаговић је 1803. у Трсту објавио велику пјесму о биткама Црногораца против Бушатлије. Ђе су Срби у пјесми? Је ли проблем што их нема то што Сима Сарајлија још није био пристигао на Цетиње?
Филип Ивановић – Као што сам већ говорио, ова аргументација је на нивоу – у Подгорици постоји робна кућа „Подгоричанка“, ето доказа да Подгоричани нису ни Црногорци ни Срби. Па нису се сви Срби борили против Бушатлије, него Црногорци, зато се они и помињу. Има ли Брђана?
Војин Грубач – Наравно да је објавио пјесму о борбама Црногораца против Бушатлије, јер су тада Црногорци били другачији него што сте Ви данас, Мирославе. Да су били као Ви, те пјесме не би било, већ нешто друго. Од дрвета не видите шуму, даћу вам примјер…
Др. Живко М. Андријашевић је у огледима “Српство у Црној Гори” рекао следеће: “Српство у Црној Гори, односно, свијест да Црногорци припадају српском народу, јавља се у 18. вијеку, када владике из династије Петровић Његош почињу да за своју политичку идеју траже упориште у митском насљеђу које је углавном баштинила Српска православна црква. Опредјељивање за то насљеђе било је неминовно, јер у то вријеме они за неко друго насљеђе готово и нијесу знали.”
Мирослав Ћосовић – Па ето Грубач и Живко се слаже да је српство од скора, он то помјера у 18. вијек. Ипак истина је да је прије Симе Сарајлије српство у Црној Гори безначајно. Андријашевић хоће да каже да се српска национална мисао помаља у 18. вијеку, назире. Са тим се такође слажем, али српство у ЦГ је прије Сарајлије, безначајно.
Војин Грубач – Ћосовићу, да ли сте видјели овај детаљ у пасусу Андријашевића…”Опредјељивање за то насљеђе било је неминовно, јер у то вријеме они за неко друго насљеђе готово и нијесу знали.”
Филип Ивановић – Кад је један амбасадор Румуније био у посјети Цетињу, показали му и Влашку цркву, он сав одушевљен вели ево Румуни насред Цетиња! Доста је требало да му се објасни да то код нас једно с другим нема везе…
Мирослав Ћосовић – Наравно Грубач, слажем се са тим, по вјерској линији је то било.
Војин Грубач – Дакле, прије тога никаквог наслеђа није ни било, али су мимо наслеђа врло јасни поступци, дакле припадност католичанству или исламу, православљу и Пећкој патријаршији. Пећке јерархе не можете црногорчити, мада … Пећка патријаршија је била пар година у краљевини Црној Гори, па теоретски можете, зар не?
Мирослав Ћосовић – Грубач, једном попу/калуђеру много је важнија вјерска припадност него народна, тако је углавном било и са цетињским владикама.
Војин Грубач – Ћосовићу, али Андријашевић у тим огледима каже да је српска национална припадност била у подловћенској Црној Гори ширена директно од Цетињске митрополије. Ево пасуса:”Код већине Црногораца свијест о српској националној припадности знатније се почела учвршћивати тек током 19. вијека, и то најприје у оном дијелу Црне Горе који је био под директним политичким утицајем Цетињске митрополије. О широкој распрострањености те свијести у 18. вијеку или раније, ми немамо релевантних историјских извора, што не значи да је уопште није било.”
Филип Ивановић – Па у то вријеме није ни било националних држава, појам националности је био потпуно непознат, француска револуција се десила тек крајем 18. вијека. Прије тога се етничка припадност рачунала по језичким и вјерским обиљежјима. Неће ваљда неко рећи да су овдје некад живјели Дукљани, Зећани, Црногорци, Брђани, Рашани и сви били различитих нација. То је све био истокрвни, једнојезички и једновјерни народ. Појам нације се дефинише управо у периоду кад Петровићи почињу српску националну „политику“. И тада су били потпуно у складу са својим временом.
Војин Грубач – Додатно, Мирославе, Андријашевић каже:”Српска свијест у Црној Гори несумњиво није била појава коју су црногорски владари из породице Петровић-Његош затекли утемељеном и снажном у црногорском друштву, већ је била појава коју су они сами развијали и учвршћивали. С друге стране, погрешно би било тврдити да им је српска свијест наметнута од некога споља или да је неки извањац унио ову свијест у Црну Гору. Напротив, српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ, али се не може спорити да су за њено снажење увелико заслужни и неки извањци.”
Мирославе, из овог бих издвојио и подвукао да је Андријашевић рекао- да је “српска свијест у Црној Гори изворни црногорски производ”. Ако вам се не свиђа тај “производ” прошлости, и најславнијих Петровића, који је и данас јак, тада је јасно да се морате одрећи свега што је било на тој линији.
Мирослав Ћосовић има проблем, некакву кризу идентитета
Војин Грубач – Филипе, убиједити Мирослава да Влах нема везе са етничком припадношћу исто је што и убиједити га у то да је Стојан Ковачевић, највећи херцеговачки јунак, који је сахрањен у Никшићу – Херцеговац. Мислим на саборни храм Св. Василија Острошког у Никшићу, којег називамо манастиром, гдје је са једне стране храма гроб “највећег херцеговачког јунака Стојана Ковачевића”, а са друге “највећег црногорског јунака Новака Рамова Јововића”.Филип Ивановић – Видим ја да је узалудна прича. Али то тако бива код научника чије све фусноте стану у пар линкова.
Војин Грубач – Мирослав има проблем идентитета, некакву кризу идентитета. Има одређене чињенице, које је нашао и прочитао. па почне да их слаже претурањем тако да се та конструкција сама од себе руши. Ја сам Мирославу већ једном рекао, да је грађевински инжењер он би кров уградио у темеље, зидао зидове прозорима, на мјесто прозора поставио ВЦ шоље, а терасу поплочао тапетима.
Филип Ивановић – Нестаде, оде човјек на “Аналитику”, тамо је свој на своме…
Војин Грубач – Друга страна Мирославове приче је бјекство од реалности, која је катастрофална. Умјесто да послије референдума Црна Гора постане цивилизована и независна држава, она је постала крпа о коју ноге отире америчка амбасадорка у Подгорици- која је прави господар Црне Горе. Осим тога, Црна Гора је економски уништена, а Мирослав је најављивао да ће бити “као Монако”. Можда је мислио не некакав Монако послије замљотреса и пожара. То је бјекство од реалности, одлазак у унутрашњи конфликт.
Филип Ивановић – Војине, само му Црну Гору и НАТО не дирај!
Војин Грубач – Умјесто тога, Филипе, предочићу један дио текста Андреја Фурсова, руског историчара, социолога, публицисте…
Др. Андреј Фурсов каже:“Механизам психоисторијског рата је једноставан. Агресор проучава тип животне дјелатности, дјелатност друштва на кога спрема психоисторијски напад, одређује базне елементе, њихово међусобно спајање – елементе који носе смислене конструкције и на њима засновану слику свијета. Открива социјалне групе, потенцијалне савезнике или, као минимум, проводнике, транслаторе агресије, од којих се формира пета колона, а затим почиње методично наношење комбинованих спољно-унутрашњих удара по материјалним и духовним животним основама друштва мете. Главни задатак у тој етапи је да се створи психоментални хаос, „растројство у главама“, да се посумња у значај сопствених вриједности, своје историје, да се одвуче пажња на трећеразредне проблеме. Један од начина је организовање фалш позиција и фалш дискусија (конзервативци-прогресивци, државници-либерали и сл.), које имају, у најбољем случају, однос према прошлости, али никако према садашњости. Ради се о подметању реалних дискусија у фалсификованом друштву, одвођење јавног мнења у зону имитације и хаоса.“
Мирослав Ћосовић – Грубач, мора ли свако у Црној Гори да се бави НАТО пактом, економијом и дневном политиком? Жао ми је, ја то и не пратим. Само читам наслове, а на текстове и не улазим. Видим да се опозиција уситнила и што сад? И ја да то коментаришем, нема ко други поред мене?
Војин Грубач – Што се мене тиче, Ћосовићу, на првом мјесту је економија, јер без добре економије иде сиромаштво, криминал, наркоманија, кршење свих права. Држава у коју се кунеш је престала бити самостални међународни фактор само због сиромаштва. Кућа гори, а баба се чешља. Да је бар то чешљање избалансирано, него се чешља да сиђе с ума.
А што се тиче теме, свеци нису само ових или само оних народа, већ вјерника ма којем народу припадали. Св. Василије је светац и Срба и Црногораца и свих осталих православних народа, па чак и муслимана и римокатолика који долазе пред ћивот. Укратко, Мирославе, промашили сте тему, јер не видите очигледно. А вјероватно би љепше било да се забринете- зашто је власт Црне Горе постала америчка, а не народа који у њој живи, рецимо…
No comments:
Post a Comment