Партизани и четници наше непотребности

понедељак, 30 март 2015 19:45 Аутор: Војин Грубач


Партизани и четници, два покрета из Другог свјетског рата, су давно отишли у прошлост. Четници су нестали војно, а партизани изгубили идеолошку битку за социјалну правду, као борбу против пљачкашког капитализма који је данас јачи него икад. Међутим, чак и данас, послије шездесет година они фигуришу као термини у домену политичког препуцавања примитивних ликова, и то у виду етикете, што је невјероватно.
Увијек је било подјела на просторима Балкана- који су са собом носили непотребне жртве, мржње, подјеле и конфронтације. Ипак, када се мало загребе у суштину тих подјела, врло често се види њихова потпуна бесмисленост и вјештачка наметнутост.

Да их није било…

С данашње временске дистанце неумољиво се намеће закључак да је боље било да партизана и четника никада није постојало. Да их није било, избјегле би се многе непотребне и невине жртве, и спасили животи нашег народа обреченог на системско нестајање у временима нацизма. Несумњиво, једини исправни отпор оружаног типа у временима конфронтација великих сила може бити ако се ради о борби против наметнутог система који ти уништава људе.
Тачније, у периоду Другог свјетског рата, једини исправни оружани покрет је требао бити усмјерен искључиво ка рушењу НДХ, што скоријем нестанку концентрационих логора и операција уништавања људи на својим огњиштима, у јамама, ријекама,… Да се умјесто непотребних партизана и четника, и наводне борбе против окупатора, народ оружано дигао искључиво против НДХ, окупациона сила Њемачке би ситуацију масовног убијања људи ликвидирала из својих геостратешких разлога, и десила би се нека друга прича. Умјесто тога, десила се вишеструка катастрофа чији је „крем“ био- бомбардовање градова у Црној Гори и Србији од стране такозваних западних савезника на крају Другог свјетског рата.

Савезничка бомбардовања и Јудин рачун!

Да се подсјетимо, 7. и 8. априла 1944.г. авијација САД је сравнила Никшић са земљом. Под рушевинама је нађено 500 људи, а тадашњи градоначеник Никшића Јеврем Шаулић је Међународном црвеном крсту у Женеви јавио да су Никшић бомбардовали непријатељски авиони, који су осим бомбардовања градског језгра убијали митраљеском ватром из авиона цивиле по улицама града. Тим бомбардовањем Американци су поставили несолидни рекорд ефикасности у виду процента убијеник војника у односу на цивиле, јер је послије масакра града утврђено да није погинуо нити један њемачки војник. 
Подгорица је бомбардована мјесец дана касније, када се на тај град 5. маја обрушило 116 тешких бомбардера Б- 24, који су уништили 60 одсто градских објеката бацивши 270 тона бомби. Цивилно становништво Подгорице је имало преко 1800 мртвих као и 4500 теже и лакше рањених људи, док су Њемци имали само 8 мртвих и 25 рањених војника.
Осим Никшића и Подгорице тешко су бумбардовани и многи други градови, рецимо Пљевља и Бијело Поље. Ниш је бомбардован петнаест, а Београд једанаест пута. Жртве и разарања су били невјероватних размјера, и све то је био поклон савезника који су тим чином себе показали горе од највећих непријатеља. Али, на томе се прича о апсурду није завршила…
Послије рата су САД из југословенског депозита од 47 851 килограма монетарног злата, које су биле чуване у Федералним резервама САД, узели себи 15 649 килограма драгоцјеног метала. Американци су на тај начин наплатили од нових власти Југославије све оно што су у виду помоћи (оружје, униформе, храна, возила, авиони…) за време рата испоручили и Брозовим партизанима и Михаиловићевим четницима, а уједно и прецизно наплатили све бомбе које су пред крај рата бацили на југословенске градове. Свакa бомбa, сваки литар горива за своје летеће тврђаве које су донијеле смрт углавном цивилима је био наплаћен, као и све оно што је нова власт Југославије конфисковала америчким грађанима 1948. године.

Игре великих сила и геостратешке баханалије

Наравно да је много боље било да су и Запад и Исток направили оружане партизанске и монархистичке покрете за борбу између себе, а помало и против Хитлера, у неким другим државама, а не у тадашњој разбијеној Југославији. На те криминалне геостратешке форе тешко падају нешто развијенији народи, али овај наш народ увијек падне. Сјетимо се само карикираног Француског покрета отпора, и Ренеа, из серије „Ало- Ало“, као вида борбе цивилизованијих народа- који увијек нађу начина да се сачувају не правећи себи у дворишту баханалије грађанског рата.
Ипак, много тога смо могли закључити и раније. Рецимо, послије завршетка Првог свјетског рата Французи су тражили од Краљевине СХС да исплати не само испоручену муницију погрешног калибра, већ и пертле за цокуле које су биле потребне српским војницима приликом пробијања Солунског фронта. Дакле, и пертле за цокуле су биле важније и цијењеније од живота војника који су преживјели голготу Албаније и спремали се на последњи јуриш у никакву будућност. Исто као и споменуте бомбе савезника, које за њих имају већу вриједност од живота убијених цивила и разрушених градова током те варварске мисије.

Гдје смо ми у тој причи?

И тако, ускоро ће бити прослављен јубиларни Дан побједе над фашизмом гдје треба споменути да су се њемачки војници до последњег дана борили до смрти са Црвеном армијом, а дивизијама предавали Западним савезницима. Уједно, у Црној Гори иде прича о НАТО пакту и присаједињењу тој бестијалној војној опцији. Вјероватно је право вријеме да се подсјетимо шта смо радили за последњих сто година, и како смо се самоуништавали без икаквог разлога. Јер, и опет нисмо одрасли, нити смо вични чувању својих интереса, од којих је на првом мјесту право на живот достојан човјека који себе уважава и изводи суштинске закључке из прошлости.