Виртуални сексуални “гигант”- Шеки Радончић

субота, 28 јануар 2012 19:48 Војин Грубач

Све примитивнији балкански новинар Шеки Радончић је на порталу “Аналитика” недавно објавио крајње неозбиљан, петпарачки ауторски текст под насловом “Вријеђање геноцидне творевине.” У том тексту, који је његова реална лична карта, се налази и ова порно-реченица:”Ни Ђукановић ни Кривокапић ваљда нијесу такве пичке да им најбоље писце хапсе лидери непријатељских држава.” “Најбољи писци”, “лидери непријатељских држава”, ко су они?

Елем, три дана касније исти тај текст Шеки Радончић објављује у сарајевском “Дневном авазу” са насловом- “Хајка из српске Спарте: Ни Ђукановић ни Кривокапић ваљда нијесу пич.. да им писце хапси Тадић.” Да се разумијемо, Радончић је очигледно под “непријатељским државама” подразумијевао Србију и Републику Српску, а Тадића и Додика “непријатељским лидерима”. На другој страни, малoтиражног улцињског скрибомана, који позива на тероризам а потом скандалозно себе пореди са Салманом Руждијем, је прогласио” великим писцем”?! Дакако, све је то легитимно, али и несврсисходно. Да не говоримо о очигледном контраефекту дотичне чудне приче, која се на овом детаљу није завршила.

Срби и ”Србољуби” у истом кошу

Наиме, у том тексту Радончић је, називајући црногорског опозиционог политичара Кочу Павловића четником, рекао сљедеће интересантне ствари: “У име свеколиког српства Србољуб Коча Павловић оптужио је Андреја за тероризам, ..., србољубљиви Коча Павловић ће бити упамћен као прсли политичар који је тражио хапшење великог писца…”

Тако је Коча Павловић у ретроспективи Шекија Радончића постао "србољубиви Србољуб", а по аутоматизму- четник приде. Очигледно, у Шекијевим очима је србољубивост, или љубав према Србима, “забрањено воће”. Самим тим, овако конципирани, недвосмислени, параноидни анимозитет према српском народу Радончић третира нормалним и пожељним стањем ствари, појава и процеса. У продужетку идеје, он додаје и нетрпељивост према грађанима других националности који су “србољубиви”(?!), а које ставља у исти “српски кош”, проглашавајући их, ни мање ни више, него “четницима”.

А шта треба радити са свим тим “четницима”, Радончић предлаже овом реченицом тог текста: “Стога ме неће изненадити ако Андреј ускоро напише: „Што сте на ме дигли хајку, четничку вам јебем... оца“.

Ова реченица, којом новинар Радончић пријети “сексуалним ратом” ме је дефинитивно довела до смијеха. Тим прије, што Радончић позива Никлондруидиса да буде тај "историјски лик" који ће објавити овај необични, нетрадиционални сексуални рат. Па добро, нека им буде, рат се прихвата! С једне стране ће бити сексуални гигант Шеки Радончић, а с друге стране мушка популација Срба на Балкану, што је неких четири милиона појединаца, и приде бар пар стотина хиљада “србољубивих мушкараца” других националности.

Сексуални експеримент

Да би се нетрадиционалне сексуалне и политичке фантазије господина Радончића свеле у границе нормалних могућности овог претпостављеног сексуалног гиганта, најбоље би било да Радончић буде учесник интересантног експеримента. Рецимо, да четири милиона пута скине гаће, стави презерватив, својеручно “одради” секс са мрским противником до свеобухватног и опширног оргазма, а потом да оде под туш, и поново “на радни задатак”.

Секундант у том вишемилионском процесу самозадовољавања сексом са “четницима”, безопасним процесом виртуалног “насиља” над претпостављеним противником, би могао и морао бити нико други до малотиражни и шовинизирани писац из Улциња. Он би нам на крају тога исцрпљујућег процеса рекао- колико десетина година је било потребно Шекију да приведе крају своја херојска политичка “напаствовања”. Додуше, да би најбољи савјетник Ранка Кривокапића био темељно заузет радним процесом, могао би повремено мјесто подвига- просторију Црногорског хелсиншког комитета( ЦХК), којег је члан управо Радончић, повремено попрскати освјеживачем ваздуха, и однијети потрошене кондоме Шекија у музеј реалних достигнућа ове организације за заштиту људских права.

Елем, у поступку трајања овог "драматичног процеса" борбе Давида и Голијата- хронично незапослени и лијени предсједник ЦХК Слободан Франовић би држао свијећу ради штимунга, а комплетно руководство СДП, на челу са Кривокапићем, пружало недвосмислену политичку подршку из публике. Или би се десила сцена гробне тишине, као у роману “Горила- Загрљај Париза” од Душана Савковића, гдје су се у једној сличној јавној сексуалној представи за изабране Парижане- са сцене “чули само уздаси и покоји прдеж”!?

Како убрзати крај “сексуалног рата”?

Збиља, а како временски скратити тај мукотрпни, експериментални "рад" новинарског “хероја” провидне идеологије? Да се не би десило да Радончић премине природном смрћу, у дубокој старости, зауставивши се од укочености мишића на тромилионском скидању доњега рубља? Елем, да би се процес виртуалног вишемилионског Шекијевог секса убрзао, добро би било да свога мученичког колегу Николаидис узбуђује цитатима из својих скрибоманских текстова. Рeцимо, да му чешће понавља овај дио из “Мимесисa”: “Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочиначка.”

Додуше, ако би Николаидис периодично цитирао изјаве Шекијевих "свједока" против Слободана Пејовића, у вези којег се Радончић хвалише на сва звона да га је успио од спасиоца Бошњака направити “жестоким прогонитељем Муслимана и ратним злочинцем”, то би се виртуални секс Радончића могао додатно скратити. Ипак, питам се- да ли би и то убрзавање било довољно за човјека који се “нагутао литературе” Никлондруидиса, те је непотребно изгубио све реалне орјентире?