уторак, 30 август 2011 06:25 Војин Грубач, колумна ИН4С
Предсједник Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић је у интервјуу београдској телевизији Кошава рекао да црногорски није језик етничких Црногораца, већ језик државе Црне Горе. Уједно је напоменуо да је иницијатива опозиције о изједначавању српског и црногорског језика још један је покушај урушавања политике власти у Црној Гори.
Елем, овом изјавом је господин Ђукановић себе представио у правом свјетлу- као незнавеног политичара и неписменог државника. Зашто?
Предсједник ДПС је дао очигледно незнавену изјаву зато што црногорски језик није језик Црногораца, јер би њиме у том случају морали говорити сви Црногорци, нити државе Црне Горе, јер би тада њиме требали говорити сви држављани Црне Горе, већ је то језик само оних грађана који су се на попису изјаснили да свој језик тако третирају. Наравно, сасвим је јасно да су остали грађани бесконачно незаинтересовани за тај необични, нематерњи језик!
Равноправност је непожељна?!
Када један важан политичар, по мјерилима моћи коју има у држави, третира покушај изједначавања српског и црногорског језика “као још један је покушај урушавања политике власти”, тада је јасно да он грађанску равноправност ставља у контекст непожељне категорије. Замислите, равноправност је непожељна и лоша?!
Ипак, да г. Ђукановић показује све битне параметре прашумског државника најбоље показује чињеница да је све ово што је рекао у супротности за правном регулативом у Црној Гори.
Наиме, према садашњем Уставу Црне Горе “забрањена је свака непосредна и посредна дискриминација” и “насилна асимилација”, что се обрађује у два посебна члана Устава. У одвојеном члану, који се односи на Заштиту идентитета, се чак прецизира да Устав јемчи народима “школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница”.
Ослањајући се на Устав, донесени су и закони којима се спроводе те уставне одредбе. Један од њих је Закон о мањинским правима и слободама, којег је потписао у виду Указа садашњи предсједник Црне Горе Филип Вујановић. У члану 13. тога Закона пише сљедеће:
“Мањине и њихови припадници имају права на школовање на свом језику и на одговарајућу заступљеност свог језика у општем и стручном образовању, у зависности од броја ученика и финансијских могућности Републике. Права из овог става остварују се у свим степенима васпитања и образовања. Права из овог става остварују се кроз посебне школе или посебна одјељења у редовним школама. Настава се изводи у цјелости на језику мањине. Када се настава изводи на језику мањине обавезно се учи службени језик и писмо. Ученици и студенти који не припадају мањинама могу да уче језик мањине са којом заједно живе. “
Језик, власт, опозиција
На доношење револуционарних допуна Општег закона о образовању и васпитању, по којем се у школама предмети изучавају искључиво на мањинском, црногорском, језику, упркос Уставу и Закону о мањинама, опозиција није адекватно реаговала. Добри говори нису лоша ствар, али они нису адекватна реакција. Јер, неотуђиво право да се настава у школама изводи у цјелости на мањинским језицима јемчи се Уставом и гарантује законима. Наиме, “говори” усвојених и дјествујућих закона су важнији од лијепих говора протканих емотивним заносима!
Да закључим, по Закону о мањинама је јасно прецизирано да Срби, Бошњаци, Хрвати и Албанци имају право да се школују тако да настава у цјелости буде на њиховом матерњем језику. Ти народи у Црној Гори имају и своје националне Савјете, који те одредбе требају и морају штитити. Остају Срби и Црногорци који говоре српским језиком, а који себе не сматрају мањинама, да нађу начин да то право остваре. Ипак, у том истом Закону о мањинама је прецизирано:” Ученици и студенти који не припадају мањинама могу да уче језик мањине са којом заједно живе.”
Елем, то значи да Срби и Црногорци који се не осјећају мањинама, а говоре српским језиком, могу да буду у одјељењима на српском језику, јер заједно живе са српском мањином, тј. Србима који се тако осјећају.
Нема сумње да опозицији све ово иде на руку, осим у случају да је она против тога да се одјељења дијеле на језичкој основи?!
Противуставна асимилација или законска сегрегација, питање је сад?
Власт је законом наметнула обавезу држави и њеним функционерима да се изврши сегрегација одјељења на језичкој основи. Истовремено, последњим одлукама је прекршила те законе, који су и даље на снази, и озваничила дискриминацију и асимилацију, иако је то већ противуставна категорија.
На другој страни, изгледа да опозициони лидери такође не желе сегрегацију, иако на то немају законско право, као и власт, већ се спремају за договоре који ће у свом резултату произвести “мекшу” асимилацију и дискриминацију која је, и тако “мека”, гора од сегрегације.
Као закључак се намеће да је најбезболније за грађане који говоре српским језиком да се опредијеле за бојкот наставе све док се не формирају посебна одјељења у којима ће се настава у цјелости одвијати на српском језику. Послије тога, власт и опозиција, као и националне странке мањинских народа, њихови национални Савјети, ће имати могућност да се мјесецима и годинама договарају о неком другом рјешењу, које ће логично водити ка промјени Устава Црне Горе.
У противном, матерњи језик, као евентуални назив предмета у којем се неће учити српски језик, и у којем ће избор литературе и градива бити предат неписменим црногорским националистима, сигурно није рјешење које води ка безконфликтном друштву. Напротив, то води ка даљем малтретирању грађана, због којег ће носити одговорност и опозиција, а не само власт.
Управо зато, на овој етапи, између сегрегације и дискриминације треба изабрати ово прво! Јер, сегрегација је нешто што се законима јемчи, а ако не буде добра, послије пробног периода од годину дана, постојаће неопходност за новим разговорима и преговорима који ће можда имати виши степен разумијевања!
Предсједник Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић је у интервјуу београдској телевизији Кошава рекао да црногорски није језик етничких Црногораца, већ језик државе Црне Горе. Уједно је напоменуо да је иницијатива опозиције о изједначавању српског и црногорског језика још један је покушај урушавања политике власти у Црној Гори.
Елем, овом изјавом је господин Ђукановић себе представио у правом свјетлу- као незнавеног политичара и неписменог државника. Зашто?
Предсједник ДПС је дао очигледно незнавену изјаву зато што црногорски језик није језик Црногораца, јер би њиме у том случају морали говорити сви Црногорци, нити државе Црне Горе, јер би тада њиме требали говорити сви држављани Црне Горе, већ је то језик само оних грађана који су се на попису изјаснили да свој језик тако третирају. Наравно, сасвим је јасно да су остали грађани бесконачно незаинтересовани за тај необични, нематерњи језик!
Равноправност је непожељна?!
Када један важан политичар, по мјерилима моћи коју има у држави, третира покушај изједначавања српског и црногорског језика “као још један је покушај урушавања политике власти”, тада је јасно да он грађанску равноправност ставља у контекст непожељне категорије. Замислите, равноправност је непожељна и лоша?!
Ипак, да г. Ђукановић показује све битне параметре прашумског државника најбоље показује чињеница да је све ово што је рекао у супротности за правном регулативом у Црној Гори.
Наиме, према садашњем Уставу Црне Горе “забрањена је свака непосредна и посредна дискриминација” и “насилна асимилација”, что се обрађује у два посебна члана Устава. У одвојеном члану, који се односи на Заштиту идентитета, се чак прецизира да Устав јемчи народима “школовање на свом језику и писму у државним установама и да наставни програми обухватају и историју и културу припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница”.
Ослањајући се на Устав, донесени су и закони којима се спроводе те уставне одредбе. Један од њих је Закон о мањинским правима и слободама, којег је потписао у виду Указа садашњи предсједник Црне Горе Филип Вујановић. У члану 13. тога Закона пише сљедеће:
“Мањине и њихови припадници имају права на школовање на свом језику и на одговарајућу заступљеност свог језика у општем и стручном образовању, у зависности од броја ученика и финансијских могућности Републике. Права из овог става остварују се у свим степенима васпитања и образовања. Права из овог става остварују се кроз посебне школе или посебна одјељења у редовним школама. Настава се изводи у цјелости на језику мањине. Када се настава изводи на језику мањине обавезно се учи службени језик и писмо. Ученици и студенти који не припадају мањинама могу да уче језик мањине са којом заједно живе. “
Језик, власт, опозиција
На доношење револуционарних допуна Општег закона о образовању и васпитању, по којем се у школама предмети изучавају искључиво на мањинском, црногорском, језику, упркос Уставу и Закону о мањинама, опозиција није адекватно реаговала. Добри говори нису лоша ствар, али они нису адекватна реакција. Јер, неотуђиво право да се настава у школама изводи у цјелости на мањинским језицима јемчи се Уставом и гарантује законима. Наиме, “говори” усвојених и дјествујућих закона су важнији од лијепих говора протканих емотивним заносима!
Да закључим, по Закону о мањинама је јасно прецизирано да Срби, Бошњаци, Хрвати и Албанци имају право да се школују тако да настава у цјелости буде на њиховом матерњем језику. Ти народи у Црној Гори имају и своје националне Савјете, који те одредбе требају и морају штитити. Остају Срби и Црногорци који говоре српским језиком, а који себе не сматрају мањинама, да нађу начин да то право остваре. Ипак, у том истом Закону о мањинама је прецизирано:” Ученици и студенти који не припадају мањинама могу да уче језик мањине са којом заједно живе.”
Елем, то значи да Срби и Црногорци који се не осјећају мањинама, а говоре српским језиком, могу да буду у одјељењима на српском језику, јер заједно живе са српском мањином, тј. Србима који се тако осјећају.
Нема сумње да опозицији све ово иде на руку, осим у случају да је она против тога да се одјељења дијеле на језичкој основи?!
Противуставна асимилација или законска сегрегација, питање је сад?
Власт је законом наметнула обавезу држави и њеним функционерима да се изврши сегрегација одјељења на језичкој основи. Истовремено, последњим одлукама је прекршила те законе, који су и даље на снази, и озваничила дискриминацију и асимилацију, иако је то већ противуставна категорија.
На другој страни, изгледа да опозициони лидери такође не желе сегрегацију, иако на то немају законско право, као и власт, већ се спремају за договоре који ће у свом резултату произвести “мекшу” асимилацију и дискриминацију која је, и тако “мека”, гора од сегрегације.
Као закључак се намеће да је најбезболније за грађане који говоре српским језиком да се опредијеле за бојкот наставе све док се не формирају посебна одјељења у којима ће се настава у цјелости одвијати на српском језику. Послије тога, власт и опозиција, као и националне странке мањинских народа, њихови национални Савјети, ће имати могућност да се мјесецима и годинама договарају о неком другом рјешењу, које ће логично водити ка промјени Устава Црне Горе.
У противном, матерњи језик, као евентуални назив предмета у којем се неће учити српски језик, и у којем ће избор литературе и градива бити предат неписменим црногорским националистима, сигурно није рјешење које води ка безконфликтном друштву. Напротив, то води ка даљем малтретирању грађана, због којег ће носити одговорност и опозиција, а не само власт.
Управо зато, на овој етапи, између сегрегације и дискриминације треба изабрати ово прво! Јер, сегрегација је нешто што се законима јемчи, а ако не буде добра, послије пробног периода од годину дана, постојаће неопходност за новим разговорима и преговорима који ће можда имати виши степен разумијевања!
No comments:
Post a Comment