Авангардне неартикулисаности

понедељак, 08 август 2011 16:29 Војин Грубач, колумна ИН4С

Ако прихватимо тезу господина Славка Перовића да су православље и ислам окупаторске религије, тада се последично долази до чудног и одмјерено смјехотресног закључка да је Црна Гора у својој историји била “слободна” једино када је била "католичка"?!

Уосталом, ево шта о томе мисли г. Перовић: “Црна Гора(Дукља) освојена је и одведена у српско ропство први пут са Немањиним уништењем Дукље, то ропство црногорско и католичке Дукље трaјаће 175 година, Немањина окупација донијеће православље на наше просторе”! Један његов сљедбеник на све то додаје: “Војине, причај и сабирај колико хоћеш, прађедовска вјера Црногораца је католичанство, православље и ислам су религије наметнуте окупаторским мачем и сабљом”.

Дакако, већ смо констатовали да се католичанство у Зету вратило послије Немањића у временима Балшића, те да је оно било државна религија неких тридесет четири године, све до 1403.г. када на власт долази Балша Трећи који се враћа у православље. Када више није било Немањића, те његове “окупаторске сабље и мача”, ко је тада сметао народу Зете, а потом и Црне Горе, да се у наредних шест вјекова у било ком моменту “врну католичкој вјери прађедовској”? Очигледно , нико! И гдје је ту проблем? У Немањићима сигурно није!?
Нове шансе и посрнућа

Католичанство у Црној Гори је послије Балшића опет добијало шансу. Рецимо, митрополит Цетињски Мардарије Корнећанин (1637-1647) је у септембру 1640. примио унију, изјаснио покорност папи и извршио исповјест вјере према прописима папе Урбана Осмог и конгрегације фиде (вјерске пропаганде). Наравно, правилно сте прочитали- један цетињски митрополит је признао римског папу за свог господара! Међутим, када је ту одлуку митрополит Мардарије покушао спровести и на терену, а не само у својој глави, десио се крах идеје. Просто, вјерници су са свештенством отказали да се повинују његовој одлуци.

Нема сумње да митрополит Мардарије “није имао среће” и зато што је његов савремник био нико други него ауторитативни Св. Василије Острошки, велики борац против унијаћења. Наиме, пећки патријарх Пајсије Јањевац је на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао архимандрита Василија Јовановића за епископа, и поставио га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Сљедећи пећки патријарх Гаврило Рајић поставио је владику Василија за митрополита Источно- херцеговачке епархије са сједиштем у Оногошту.

У судару идеја двојице владика све се завршило тако што Мардарија више нема нигдје, а Св. Василија Острошког има свуда. Дакле, примање уније од стране владике Мардарија није имало никакав практичан значај за православну Цркву у Црној Гори. Као и у ранијем периоду, католичанство је у тим временима опет доживјело неуспијех, али овај пут само у подловћенској Црној Гори. У сусједној Херцеговини није имало никакву шансу. Ипак, у Црној Гори данас постоје они који и даље тврде да им је неко други крив што нису оно што би хтјели бити, дакле- католици, као и њихови “преци”?! Па зар њихови преци нису они који су у подловћенској Црној Гори окренули леђа митрополиту Мардарију и унији са Ватиканом, или- гдје се тада налазе ти “католички преци”? Да се нису загубили у бесконачно прошлом времену сопствених пројекција и заблуда?
Форма и садржина

Господин Славко Перовић је својевремно дао једној домаћој телевизији сљедећу изјаву:”Црква je душа једног народа, морални ауторитет који треба да постоји у тренуцима када тај народ иде у бестраг, као што смо ми пошли. Ми смо форме без садржине, и ми треба да се потрудимо да изградимо морални ауторитет у смислу Цркве, који ће нам пружити духовну сигурност... ”

Наравно, и овдје се никако се не могу сложити са г. Славком Перовићем око тога да је Црква душа једног народа. Наиме, очигледно је да је Црква душа вјерника а не народа. Јер дијелу атеиста, а поготово онима који имају анимозитет према тој религији- Православна црква је проблем и непријатељ, а не душа.

Рецимо, о каквој суштини и форми говори г. Перовић, када је константа његовог односа према православној религији та да је она окупаторска? Каква форма може постојати ако се промовише католичанство као, наводно, “изворна религија Црне Горе”? Ако г. Перовић претендује на то да се те противурјечности требају ријешити на адекватан начин, тада је једини пут у том правцу онај на који је ступио митрополит Цетињски Мардарије. Све остало је обмана и лутање. А како је та идеја о унијатству завршила своју мисију опште нам је познато. Та идеја није могла прескочити нити заобићи грандиозну вјерску личност- Св. Василија Острошког Чудотоврца!
Слабости римских понтифика и протестантизам

Није католичанство доживјело неуспијех само у Црној Гори, већ и у Њемачкој, Енглеској, Француској, Холандији, Чешкој, Скандинавији, Мађарској, Шкотској… Да је Католичка црква радила како треба, не би јој се десило реформаторство кроз калвинизам, лутеранство, англиканство… Дакле, не био јој се десио катастрофални историјски крах у Европи, који је Римокатоличка црква покушала чак и проливањем крви зауставити.

А што се тиче обима вјерника који су католичанству кроз реформацију окренули главу, данас тих протестаната има преко 900 милиона! Нешто мање од католика.

Свим тим протестантима је “прађедовска вјера била католичка”, али то више нема никакав практични значај, нити је њима то више битно. Нема сумње да се нико од њих не жели “врнути” Римокатоличкој цркви, за разлику од домаћих, ексклузивних, присталица неокатолицизма на “прађедовским основама”, који би све нешто жељели врнути, али без жеље да престану сјеђети на двије столице.

Елем, да ја православље третирам окупаторском религијом, као што то раде моји неистомишљеници, те да имам анимозитет према њему, истог момента бих одабрао другу религију, ону која ми је на неки начин блиска.

I гдје је ту либерализам код гoсподина Перовића и његових сљедбеника, када је јасно да се религијска осјећања људи елементарно морају поштовати? И у том смислу не реметити њихов вјерски живот и мир, на који имају право?! Дакако, ту либерализам у овом случајупрестаје, и почиње тумарање кроз некакву причу о "Истини", без краја и смисла. А све је јако једноставно, просто треба одабрати религију која ти је души блиска. И то слободно, у смислу своје личне одлуке и коначног става!