Четници, прочетници и државотворни сердари

 Ко су четници, по- четници и про- четници?

Колико сам могао примјетити, у очима државотворних сердарских карикатура на “правовјерном” виртуалном гумну Црне Горе- “четници” су свуда и на сваком мјесту. Дакле, “четници” су “опасна појава” која се геометријском прогресијом увећава, те самим тим носи велики ризик да темељно поремети сердарска стремљења к циљу. То је добар разлог за лагану тему о лутању...

 Ко су четници, по- четници и про- четници?

 На првом мјесту у тој хијерархији “освједочених четника” су неприкосновено- Срби, па чак и оних двадесет одсто Срба Црне Горе који су гласали за њену независност. Дакле, и “Срби суверенисти на референдуму” су, само да констатујем- постали опасни “четници” у очима сердара. Послије њих, на мјесту “четничких вицешампиона”, проглашени су Црногорци који су били за заједничку државу, а то је неких четрдесет одсто декларисаних Црногораца у држави Црној Гори. Наравно, списак се ту не зауставља већ продужава...
По мишљењу официјалних, државотворних, сердарских спикера, чак и Црногорци који су били за самосталну Црну Гору, који су у опозицији властима али нису за “Праведну” или “Позитивну”- су “четници”, “про-четници” или “по- четници”. Слиједом исте извитоперне идеолошке матрице су и Бошњаци који се, рецимо, налазе у Демократском Фронту, преко ноћи- од стране сердара гурнути у- “четнике”?! Укратко, свим слојевима “неподобног становиштва” сердари су подарили етикету “четника”, која у себи носи- смјехотресну идеолошку сугестију о опасности која се злокобно надвија на небу Црне Горе.


 Недоречени античетници


Међу коментаторима многобројих медија и Интернет- портала у Црној Гори постоје такозвани- “активни борци против четника”. Као примјер могу навести досадног коментатора под ником ОКП (Окрени коначно плочу), који је на порталу “Јавни сервис.ме” напао нама извјесног колегу “Перфект Стренџера” из интересантног угла који се назива- претпоставка као етикета! Ево дијела тога коментара: “Да је, којим случајем, млади Перфект Стренџер био пунољетни свједок догађаја из прошлости, вјерујем да би јуришао по Босни у неком добровољачком српском одреду са кокардом на челу”!?
Извојио сам ову изјаву само зато што је она лајт- мотив који се понавља годинамa, довољно често и наметљиво. Ипак, у овом случају сам први пут интервенисао на такав став, те дао одређене круцијалне замјерке свим коментаторима овог типа. Наиме, из самог коментара се види да је ОКП, као и остали "Интернет борци против четника”, био у временима ратова пунољетан, те да га деценијама пројектовани тзв. “четници” нервирају до коштане сржи. Дакако, та пунољетност и очигледност анимозитета је била важна, јер се из ње рађају дилеме...
Управо зато сам га питао, отворено и без примисла, с обзиром на то да је био пунољетан у деведесетим годинама прошлог вијека- зашто није узео пушку у руке те кренуо у борбу против “четника са кокардом на челу” ако му се, очигледно, такви ликови никад нису свиђали? Предочио сам му своју претпоставку да- ако то није урадио, те ако се није борио на било којој, од неколико страна, које су биле против “четника са кокардом”, да је себи уста затворио. Самим тим, остају варијанте- или је био кукавица када је био пунољетан, или је жељео да води ратове са тастатуром у рукама, или је имао своје циљеве које требају остварити неки други? Дакле, све је могао, осим спочитавати било коме- било шта, тим прије онима који су у том периоду били малољетни!
Тај активни коментатор ми није одговорио на јасно питање и логичну дилему, можда и зато што се, за разлику од Перфекта који је био малољетан, у тим временима показао као пунољетни дезертер и пунољетна страшљивица у реалном супростављању својим претпостављеним противницима. А могао је, ако је тако острашћен, у том кључном моменту- када се требало борити против својих противника, постати- пуковник или покојник у тој борби. Нема сумње, ликови таквог калибра су склони изненадном "испаравању", нестајању, чак и када им се постави просто питање, да не говорим о реалним ситуацијама када требају много више ризиковати.

Како су сердари су испустили идеолошки профит

Сердари на гумну, борци против виртуалних четника разних религија и националности, су у прошлим ратовима због кукавичлука изгубили сигурни бизнис и огромни профит, а могли су постати непревазиђени бизнисмени у наново рођеној држави која показује знаке понорнице.
Рецимо, неке четири године послије “Дубровачке операције” у извједби ЈНА, приликом варварског упада регуларне армије Републике Хрватске у дубину територије сусједне државе БиХ, један малени градић у Републици Српској– Мркоњић Град је катастрофално пострадао. Ево посљедица тога разарања: “Према српским изворима, погинула су 364 човјека из тог града. Потпуно је уништено 3 644 куће и 700 станова, а оштећено додатних 6 017 стамбених објеката. Из предузећа су украдене све машине, а из кућа и станова темељно опљачкана имовина. Уништен је целокупни сточни фонд од 12 хиљада говеда, 70 хиљада оваца и 15 хиљада свиња. Општа материјална штета се процијењује на триста милиона еура.”
Да су се бучни сердари Црне Горе придружили само овој операцији у борби “против четника”, не само да би оправдали улогу бораца за принципе, који су спремни “приложити живот као доказ свом циљу”, већ су могли успјешно профитирати. Наиме, да су били у тим борбама, од 12 хиљада говеда, 70 хиљада оваца и 15 хиљада свиња заплијењених од стране Војске Републике Хрватске код Мркоњић Града- сердари су могли појединачно узети бар по двјеста оваца, двадесетак свиња и десетак говеди, и нико не би примјетио мањак у десетинама хиљада “заплијењених домаћих животиња”.
А да су додатно запалили десетак српских кућа, и поплашили имовину бар двадесетак српских станова у Мркоњић Граду, а све “четника” да им се освете, то нико не би примјетио и сердари би ушли у “историју херојства и новог чојства непатвореног гумна”. И, што је најважније, за те бестијалности сердари уопште не би били кажњени, као што нико ко је тамо у Мркоњићу ишта урадио- није био кажњен. А у Мркоњићу нико није био кажњен, јер се пљачка огромних размјера третирала као проста “борба против четника.”

 Буздован по глави сердара

Иако су сердари самопрокламовани настављачи идеје црногорских зеленаша, то им није сметало да у манијакалном тражењу “нових истина” недавно пласирају идеју да су сви бјелаши својевремено отишли у партизански покрет, те да су зато комунистичке власти у Црној Гори биле настављачи “великосрпске политике”?! Та слутња носи са собом револуционарни закључак који је сердарима нанио колатералну штету, а то је- да су у таквој констелацији логике зеленаши, као убијеђени монархисти, у смутним временима Другог свјетског рата листом отишли у четнике?! Опет апсурд, и опет генерализација, која је сердaрима, уз етикете, постала инструмент медијског бивствовања и донијела статус првих кловнова Црне Горе.
И тако, иако и даље лете кроз ефир етикете које нису компатибинле са стварношћу, чини ми се да у све те подјеле из далеке прошлости, које су се оцртавале у антагонизму партизани- четници, интервенцијама сердара достигле виши степен бесмисла. С моје тачке гледишта, та два пропала покрета, која су напросто уништила у свом супростављању биолошку масу нашег народа, који се налази у вјечном лутању, су ништавна по снази према подјелама које данас имамо у Црној Гори.
Четници су, својевремено, војно изгубили своје позиције, и нису оправдали историјски смисао своје епохе. Партизанску идеологију је вријеме темељно прегазило, и довело у унижавајућу позицију тужног пајаца који плаче над својим пропалим идејама- тражећи мјесто које не постоји у оваквим суновратима историје. Зато су та два покрета и постали наша карикатура, дио лица и наличја једне те исте трагедије бесмислених антагонизама, пројектованих далеко од ових простора.
А наши изазови данас су много сложенији него што су икада били. Вријеме лети филмском брзином, а ми живимо у континуираном конфликту захваљујући мутиводама, а све у непотребној прошлости која је постала незаобилазна магла и алиби за све наше будуће неуспјехе, који су већ сада извјесни. Збиља, а можда је проблем само у томе што нам простори обитавања не вриједе пребијеног гроша, јер смо пореметили традиционалне системе вриједности и замијенили их ниским побудама- потребама за преваром? У том смислу и све етикете државотворних сердара изгледају као последица тешких траума насталих у вртлогу пребрзих и неухватљивих историјских промјена. Можда је наше смијешне сердаре неко, чудном магијом, идеолошки предобро излупао буздованом по глави, те не могу доћи тако лако путем према себи? Или се ради о простом губљењу у времену и простору ликова који ни сами не знају шта желе, и како доћи до непримјереног нечасног циља?

Мркій Вукъ и туръбоцрногорцы

• понедељак, 21 октобар 2013 8:17 Аутор: Војин Грубач

Када је у периоду свеобухватног “генетског преображаја Црне Горе” њен ефективни информативни бомбаш Јеврем Брковић устврдио да је Вук Караџић “украо језик у Црногораца”- тај безморални пропаганди ехо у расправама није ни до данас престао.
Та Брковићева конструкција је и тада била чудна, јер је револуционарни Вук за основу модерног српског језика узео говорну варијанту из Херцеговине.
Дакако, дио Херцеговине припада Црној Гори, али много пространији “остатак” те релативно велике, креативне и интересантне регије припада: Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској. Територијално, и језички чак гледано- јасно је да Херцеговина није Црна Гора, па чак и да у комплету припада држави Црној Гори, а не својим мањим дијелом. Ако је тако, да ли је тада Вук Стефанов “оштетио” све остале многобројне језичке регије форсирајући говорни језик Херцеговине, која се простире на четири државе, и на чијој територији живе минимум четири најбитније нације у региону и окружењу?
Меша Селимовић је, у својој студији “За и против Вука”, изнио и неке интересантне факте: ”Народним српским језиком, ванредно лепим и чистим, почео је да пише још Гаврил Стефановић Венцловић, у првим деценијама осамнаестог века, сто година пре Вука”. У тој озбиљној студији, навео је чињеницу да је прилично заборављени Саво Мркаљ прави творац поједностављене српске азбуке и фонетског правописа. Мркаљ је, напомиње Селимовић, то објавио у виду манифеста, рекавши: “Од данас наш правопис подвргава се под начело: Пиши као што говориш!”
Меша Селимовић, послије свега, закључује: “Тако је Вук наследио мање-више довршен систем ортографије, који је одмах прихватио. Ништа не одузимамо од заслуга Вукових помињући Мркаља, који је поставио темељ Вукову делу. Вук наставља и дограђује, огромно ширећи своју замисао, али је од Мркаља прихватио основне принципе, који су одговарали његовим схватањима и духу времена…”

Горски Вијенац превођен са Вука, “заборављен” оригинал!

Политички “подвиг” превода “Горског вијенца” на црногорски језик је направио анонимни Божидар Миличић 2011- 2012. г. , док је пропратни текст за тај смјехотресни подухват написао “голуб мира”- господин Новак Килибарда. Најчуднија је у свему томе чињеница да се оргинални текст “Горског вијенца” врло лако може наћи, те самим тим никакав нови превод није био потребан – осим као фарса. Линк, гдје се може прочитати оргинал “Горског вијенца” на језику Његоша, у предвуковској ортографији, се налази и на крају овог текста.
Ипак, Миличић је у свом објашњењу иницијативе својеручног превођења великог дјела истакао да је у “Горски вијенац” унео ортографска правила “црногорског језика”. Рецимо, пошто у “Посвети праху оца Србије” на једном мјесту стоји “екавска” ријеч “овде” (“…овде му је поготову материјал к славном дјелу…”), Миличић је, уместо тога, ставио “овђе”, јер је – каже – Његош тако говорио. Килибарда је додатно објаснио да је до раније замјене “овђе” на “овде” дошло због тога јер је, каже:
“Његошев рукопис био врло нечитак”. Дакако, никакве ту нечиткости није било, већ је Килибарда мутирао у својственом маниру. Наиме, у оргиналу тај стих овако изгледа: ”Овде му є по готову матеріаль къ славномъ дѣлу.”
Најсмјешније је то што се ријеч “овде” у оргиналу Горског вијенца вјероватно чита као “овдје” или “овђе”, јер би, у противном, тамо писало-“овдє”. Исто је и са ријечју “бріега”, која се чита као “бријега” а не “бриега”, или ријеч “землю”- која означава “земљу”. Рецимо, у руском језику “е” је- “је”, “ю” је- “ју”, а “є ” је- е.
Осим овога, Миличић је увео око стотину корекција у “Горски вијенац”, између осталог и стиху у којем се помиње ријеч “изјелице”. Ту ријеч је превео као ”из́елице”, а у оргиналу пише “изѣлице”. Или “сјеме”, које Милачић преводи као “с́еме”, а у оргиналу пише “сѣме”. У том експериментисању са језиком, рецимо, никоме није јасно- зашто је код сердарских језикотвораца у ћириличној верзији- “сјекира” постала “с́екира”, када у руском језику постоји ћирилично слово “щ” па се може написати “щекира”?

Црногорски језик и хрватски језички штрајкбрехери

У комисији која је израдила политички “Правопис црногорског језика” су учествовали хрватски и украјински лингивисти (Ј. Силић и Љ. Васиљева), и један Црногорац нелингвиста (М. Перовић). Експертски тим који је потписао “Граматику црногорског језика” сачињавала су два Хрвата (Ј. Силић и И. Прањковић) и један Бошњак (А. Чиргић). Дотични учесници су, неоспорно, били лингвисички штрајкбрехери, јер су се од улоге „зачина у новој језичкој чорби“ углавном отказали лингвисти из Црне Горе.
Збиља, а ко су ти хрватски лингвисти који су дошли у Црну Гору као научници? Да ли су и они школовани на језику Вука Караџића, те- да ли имају проблема и дилема са хрватским језиком? Елем, о томе пластично говори један текст који 2008. године објевљен у “Вјеснику”- под насловом: “Говорници хрватског језика све неписменији”.
Аутор тога текста, Сречко Радовић, у дијелу текста каже следеће: “Најодговорнији за стање неписмености у хрватском језику су хрватски вуковци који, због својих таштина, не могу стандардизирати ни хрватску вуковицу. Како би онда вуковци могли нормирати и стандардизирати два хрватска дијалекта које уопће не разумију, док мали број вуковаца може читати глагољицу. Они, чини ми се, живе на другом планету, јер још нису схватили да је матерински језик већине Хрвата у Хрватској чакавица и кајкавица, те да се ти дијалекти и данас користе у свакодневном комуницирању. Дакле, Хрватима је наметнут ијекавизирани српски језик који је из хрватског језика истиснуо изворне хрватске ријечи и учинио их архаичнима. То је главни узрок хрватске неписмености. Хрватски вуковци се не могу сложити ни кад је ријеч о вуковском правопису. Једни би писали грешка, други би писали грјешка, а трећи би писали гријешка. Која варијанта је исправна? Сматрам да бисмо требали стандардизирати варијанту грешка, јер на то упућује етимологија. Ако нисам у праву, зашто онда ријеч грашак не бисмо писали грјашак, јер обје ријечи имају исту етимологију."

Колико могу примјетити- хрватски лингвисти су у раскораку, и не знају шта даље требају да раде са својим језиком, јер очигледно нису у стању да кроче даље од језичког дјела Вука Стефановог. Збиља, а шта тек треба да раде дезоријентисани линвисти новоцрногорског језика да би достигли циљ?

Проблем је храмање и фес, или је проблем у другоме?

Ако надахнути новоцрногорски политички лингвисти по задатку жељели да се црногорски језик темељно разликује од Вукове варијанте српског језика, тада су се морали вратити на верзију језика и писма до Вука, коју ионако више нико не користи. Уосталом, на њој је првобитно било написано капитално дјело Његоша- “Горски вијенац”. Или, узети за основу ту верзију језика и писма, па је “модернизовати” по свом нахођењу у било ком правцу.
Дакако, питање је- зашто то до сада нису урадили, као доказ својој оргиналности и посебности, и на предвуковском језику направили толико им политички неопходну разлику између Црногораца сердарског кова и осталих Јужних Словена који користе Вуков језик, не вријеђајући, при томе, дјело Вука Стефановог?
Вјероватно зато, јер је то мукотрпни труд и огромни посао којем нису вични због неспособности и нестручности. Много је лакше било Вука направити лоповом, а успут му приговарати да је био ћопав и носио фес на глави, иако не постоји капа која може од новоцрногорских лингвиста направити научнике какав је био “неписмени” Вук Караџић, каквим га сердари третирају. Тако неспособни, незнавени и лијени, новоцрногорски лингвисти само су били способни да играју унапријед изгубљену игру у пољима приземног политиканства.

Пошаљите ми писмо на Његошевом језику?

Управо зато сам колегама, полемичким опонентима, прије неки дан дао један предлог. Наиме, замолио сам их, с обзиром на то да су против Вука Караџића, јер сматрају да им је украо језик, али и био лош јер је храмао и носио фес, да ми одговоре пишу на Његошевом језику предвуковског периода, граматички исправно. Добили су од мене, као путоказ, неке примјере из “Горског вијенца”, да био мало тренирали.
Ево тих примјера: “Стріелянѣмъ да се надмашаю, И сѣченѣмъ у обкладу плећахъ; Съ ньомъ путъ неба бѣжи ціючући… Алъ у єсенъ мутну вѣдогоня… Предѣлъ ширій видишъ Божѣ силе… Све ће сяйніи и чудесніи у вѣкове быват’ дублѣ. “ Дакако, претпоставио сам да им овај оргинал великог Његошевог дјела нико не може “украсти”, јер нико није за то заинтересован. На другој страни, ако новоцрногорски лингвисти умјесто отворене крађе научног рада Вука Караџића успију направити нови језик из предвуковске ере, ја ћу им први честитати.
И тако, нико ми не пише од опонената, за сада, на том Његошевом језику. Чудно! Није ваљда да “партиоти са гумна” не знају да читају Његоша у оргиналу? Није ваљда да су их “великосрпски великосрби” толико “посрбили” да не могу направити малени корак даље од Вука- враћајући се у језички период прије Вука?
Јер, свима је извјесно да би тај “корак у језичку вјечност” био немјерљив за славу државотоворног гумна, и сопствени осјећај оргиналности и непоновљивости- тако неопходан сопственом карикатурном егоизму и самобитности.


Прилог 1- оргинал “Горског вијенца”

http://www.rastko.rs/knjizevnost/njegos/ppnjegos-vijenac_sg.html

Прилог 2- Меша Селимовић, студија “За и против Вука”

http://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk.html

Посртање фашионизма – лавови подвијеног репа

• петак, 4 октобар 2013 23:44 Аутор: Војин Грубач

Трагикомично проклизавање “патријотизма” (фашионизма) сердара на „државотворном гумну Црне Горе“ траје годинама. У међувремену је тај фашионизам потпуно иструлио, довео себе до бесмисла, те више није супермоћан, као што је у почетку изгледао због буке коју је правио, већ супернемоћан- да се лагано, у лијепом стању позитивног духа, могу збијати шале на његов рачун. Уз напомену да сам термин “фашионизам”, као чудни политички израз за екстремне сердаре Црне Горе, прихватио на предлог мог опонента- штованог “Лада Тајовића”, неизоставно се намеће питање- шта је довело те опскурне сердаре до беспомоћне ситуације?

Непринципјелност и идејни неморал као вид дјеловања

Када су се, својевремено, водили преговори о условима за ”чувени референдум” о државном статусу Црне Горе- изненада се појавило писмо волшебних “црногорских интелектуалаца”, који су изнијели свој јасан став по том питању. У писму, упућеном међународној заједници и дипломатским круговима, оцијенили су да је ужасно неправедно то што је за успјех референдума потребно да за независност гласа 55 одсто изашлих бирача. Образложење је било прецизно, уколико 54,99 одсто гласача, дакле апсолутна већина, буде за независност, ипак све пада у воду- што није праведно, јер се не поштује воља већине. Све би то било лијепо да у били искрени у том писму, или- да су уопште искрени, али…
Послије референдума и стицања државне независности Црне Горе- ови интелектуалци су се експресно трансформисали у фашионисте. Наиме, приликом доношења Устава независне Црне Горе они су заборавили на сопствене „принципе праведности“. Новим Уставом Црне Горе су превидјели да је за успјех било каквог референдума, о државности и важним тачкама Устава, потребна подршка двије трећине уписаних бирача?! Дакле, при излазности од 60 одсто- „За“ мора гласати свих 100 одсто изашлих грађана. При немогућој излазности од 100 одсто- за промјену мора бити бити цијелих 60 одсто грађана Црне Горе. Укратко, тим наводним интелектуалцима је било неправедно референдумских 55 одсто, а потом им је било „праведно“ нових референдумских- 60 до 100 одсто?!

Ситуација по правилу мијења своје „господаре“

Тиме смо дошли до суштине дјеловања сердара на гумну, који у моменту када „владају ситуацијом“ преферирају- дупле стандарде, свирепост наметања нелогичног рјешења, недостатак морала и здравог смисла, гажење сопствених принципа. Самим тим су направили о себи слику неморалних особа, које нису достојне било каквог уважавања. Дакако, потпуно су заборавили правило да се ситуација стално мијења, те да се и „господари ситуације“ стално мијењају.
Колико је тај потез фашиониста био непотребан и контрапродуктиван најбоље свједочи Устав Црне Горе, гдје је за било какво расписивање референдума два пута потребна двотрећинска већина посланика. Наиме први пут се мора двотрећинском већином посланика гласати за “Нацрт акта о промјени Устава”, а други пут, послије јавне расправе, а потом истом двотрећинском већином и за “Предлог акта о промјени Устава”, послије чега тек може да се „распише“ референдум. Укратко, са оваквим предусловима до референдума се не може доћи никако, те самим тим ни високи референдумски проценти уопште нису били важни- осим за сопствено брукање.
Да су споменути црногорски интелектуалци поставили ултиматум владајућим круговима да за успјех неког новог референдума мора бити потребно „само“ 50 одсто воље грађана, плус један глас, што су тражили прије референдума, испали би принципјелни- иако би то било само обично лукавство, јер до референдума не може доћи. Самим тим су, у жељи да непотребно преваре све око себе, направили сувишан и груб потез на своју штету. Та грешка није била случајна, јер говори о озбиљним карактерним проблемима, који су морали у истом времену створити ефективну мину успореног дејства у Црној Гори. Коју?

Орлови скупљених крила и лавови подвијеног репа

Двије главне фикс идеје фашиониста су- не дозволити никавим демократским путем промјену државности Црне Горе, и- не омогућити било какво мијењање државних симбола.
По овом другом питању су направили пропуст који је за рубрику “Вјеровали или не”. Наиме, у Уставу Црне Горе пише сљедеће: ”Црна Гора има грб, заставу и химну. Грб Црне Горе је златни двоглави орао са лавом на прсима.”
Мала дигресија…Подсјетимо се да је, својевремено, избио крупан јавни скандал- када је претходни потпредсједник скупштине Црне Горе, СДП- овац Рифат Растодер, у свом кабинету са грба Црне Горе скинуо, или одлијепио: крстове, круну, скиптар и шар. Нећете вјеровати, али он није урадио ништа противуставно, јер ти елементи грба које је он откинуо уопште не фигуришу у уставу. Морам признати, ја сам овај крупни пропуст регистровао тек када су политичари из Бошњачке странке у неколико наврата правилно указали јавности да ништа није заштићено на грбу Црне Горе, те да је све склоно промјенама и корекцијама вољом већине у парламенту. Вријеме је показало- били су у праву!
У наведеном Члану 4. Устава Црне Горе се јасно види да на грбу мора бити само златни двоглави орао са лавом на прсима. Ништа више! Што је још комичније, чак није указано да орао мора имати раширена крила, нити да је лав у покрету са подигнутим репом. Зато је, „безумном“ грешком сердара “патријота”, простом парламентарном већином могуће све промијенити на грбу Црне Горе. Рецимо, орлу се могу скупити крила, лав окренути на леђа и подвити му реп, избацити крстови, скиптар, шар и круна, и све ће по Уставу бити легитимно. Наравно, исто тако се било каквом простом парламентарном већином може на грб Црне Горе аплицирати крст са четири оцила, бошњачки љиљани, елементи албанског грба, хрватска шаховница, давидова звијезда, симболи ислама, и то Уставни суд не може оборити, тим прије што је Црна Гора- грађанска и парламентарна држава.

Застава и химна- само за једнократну употребу?

Аналогни случај је и са заставом и химном. Устав Црне Горе то децидно објашњава: “Застава Црне Горе је црвене боје са грбом на средини и златним обрубом. Химна Црне Горе је “Ој свијетла мајска зоро”. Очигледно је да се евентуалном корекцијом грба неизоставано мијења и изглед заставе, јер се на њу тај грб аплицира. Садашња нијанса црвене боје заставе није уопште дефинисана и заштићена, тако да се њена нијанса може промијенити у било коју од неколико хиљада нијанси црвене боје са колор- карти.
Химни Црне Горе је Уставом дефинисан само наслов, стихови нису. Дакле, као и застава, стихови се могу комплетно промијенити обичном парламентарном већином, јер та пјесма има неколико десетина видова разних стофа које су у народу пјеване.
Колико су незнавени и неспретни сердари на гумну свједочи чињеница да они данашње државне симболе Црне Горе више никако не могу заштити, јер су Устав направили непромјењивим. Наиме, за тај подвиг им је потребно да имају два пута двије двотрећинске већине посланика у парламенту, а послије тога долази референдум, гдје им је потребна подршка од 60 до 100 одсто изашлих бирача?! То је, очигледно, немогућа мисија!
Да закључим, садашњи државни симболи Црне Горе нису уопште заштићени Уставом, они зависе од сваке нове парламентарне већине, стања у свакој старој или проширеној парламентарној већини, те ће сигурно бити објекат политичке спекулације свих политичких организација у будућности. Једина могућност коју су фашионисти себи оставили је- да се тресу од страха, у мањим или већем обиму. У преводу, што више буду проблема правили то ће и могућност одмазде бити увећана.

Велико праштање и смјехотресни сердари

Да закључим, фашионисти су својим моралним падом и својим смехотресним промашајима направили општи хаос, али и услугу свима. Овакве сердаре, који ништа не знају, су у пар потеза, стрпљиво чекајући у реду, врло лако испрескакали и превеслали сви бјелосвјетски спекуланти и аферисти. Зато није никакво чудо што је економија Црне Горе потпуно уништена, и што је перспективност нормалног живота у Црној Гори постала илузија..
Ипак, нема сумње да је будућност Црне Горе у стварању неког новог друштвеног договора- како на нивоу грађана, тако и на нивоу равноправних народа, ма колико они били велики или мали у процентуалном смислу. Устав је толико шупаљ на штету сердара да је практично све могуће, и све што се даље буде догађало биће само на њихову штету.
Ипак, да би се прича о коректној будућности нормално отворила мора се прије тога десити праштање. Несумњиво је да су се скоро све јавне личности у турбулентим временима наше ближе прошлости, благо речено, понашале чудно и неадекватно. Ношени бурним и неконтролисаним страстима- сви су били учесници једног, крајње злочесто режираног, хорор- филма.
Праштање је исправан пут, јер су многи људи изградили нове ставове, који имају виши ниво коректности и принципјелности, и тај позитивни тренд треба са уважавањем констатовати. Сердаре фашионисте, који су у међувремену постали јадни и обрукани, треба такође разумјети. Они су данас таквом карикатурном стању да изазивају оправдане салве смијеха и подсмијеха широких слојева грађанства. Због тог грохотног смијеха који их прати- они су такође заслужили да им се све опрости.

Турбоцрногорци и великосрпски великосрби

 уторак, 8 октобар


Поводом освећења величанственог храма Христовог васкресења у Подгорици десио се и протест на Цетињу- састављен од неколико десетина пробраних атеиста. Та протестна скупина је предвођена, иронијом судбине, енергијом харизме двије знамените историјске личности Црне Горе, које су почетком деведесетих година прошлог вијека инсистирале да главни град и пријестоница Црне Горе буде Дубровник. Наравно, ради се о господи Новаку Килибардићу и Мирашу Дедеићу.

Њихов истомишљеник, и накадашњи саборац, Никшићанин Јелисеј Лалатовић није присуствовао том скупу, иако је себе прогласио поглаварем Хрватске православне цркве. Могуће је да се нису сложили око саборног јединства, јер је господин Јелисеј под оптужбом да “подстиче неморал, нереде и немире” својевремено отјеран од Стева, Цетињанина који води поријекло од Туђемила.

У жару говора- мало је недостајало да тај збор главара, по староцрногорским обичајима – инаугурише у предсједника Црне Горе господинa Рада Бојовића Праведног. Наравно, Раде Праведни је њихов идеални предсједник, али га не могу инаугурисати јер би могле да им се прекрате дотације из буџета државе, укључујући и доживотне пензије и сличне баханалије које су ови главари успјели избоксовати од владајућих кругова за Ништа, које су допринијели грађанима Црне Горе.

У част цетињског скупа, објављујемо говоре које су деведесетих година држали великосрпски великосрби Новак Килибарда и Мираш Дедеић, који су сада вође великих Црногораца.
Новак Килибарда :”То што Хрвати раде на Дебелом бријегу је смијешно. Право да вам кажем, мало нас држи да Народна странка пошаље одред својих момака да их потера до Конавала или Дубровника. Уосталом, Дубровник никада није био хрватски. Интимно, више бих волео да у Далмацији за комшије имамо културне Италијане него Хрвате. Уколико не буде део Црне Горе, Дубровник ће бити балкански Хонгконг. У сваком случају, гарантујем вам, хрватски неће бити – изјавио је Новак (“Политика експрес”, 25. 5. 1991)

Мираш Дедеић :” Напад на Дубровник, који је својевремено био црногорски и као такав предвиђен за престоницу Црне Горе, објашњавам тиме што се у њему Срби и Хрвати немилосрдно међусобно убијају. Ратна морнарица федерације покушава да преко тог напада уђе у град и допринесе мирном животу. А словенски Хитлер, Фрањо Туђман, наредио је да се блокирају касарне савезне војске и послао је хрватске резервисте да опколе војнике савезне војске да ови не би спријечили Хрвате да протјерају Србе из Хрватске…
А што се тиче Италије, сматрам да, уколико дође до распада Југославије, она има сва права да поново узме територије Истре и Далмације. То би ми било заиста драго и увјерен сам да ће Влада Италије заштитити свој интерес, јер је то праведно са историјског аспекта. Словенија би, пак, због културних и традиционалних односа, могла да се уједини са Аустријом.” (1991. г. новембарски број италијанског листа “Il Popollo”)

Танка линиjа- oкупатори и ослободиоци

Vojin Grubač Blog 21. Aug. 2013. | 18:49

Брдовити Балкан води вјечну расправу на тему ослободилаца и окупатора. Укратко, сваки народ на овим просторима тврди да су сви други били окупатори,  али паралелно- свако себе ставља увијек у улогу ослободилаца. Нема сумње, термини ослободилац и окупатор су релативни, али је зато термин освајач- управо тај недостајући термин који објашњава много чега на исправан начин. 

Великонационалне државе

Имам једног колегу неистомишљеника, државотоворног Црногорца, који је по својим забринутим размишљањима близак идејама круга “сердара на гумну”. По његовом тумачењу садашњости, Црној Гори пријети константна, свеприсутна и незаобилазна опасност од “великосрба”. Наравно, да бих пацификовао те параноје тражио сам од колеге да ми у кратким цртама појасни тај необични термин “великосрби”. У објашњењу је рекао да тај термин означава негативну идеју да сви Срби живе у једној држави. Претпоставио сам да у преводу, у општем смислу, то значи да су сви великонационални пројекти негативни, јер имају за основу тежњу да свој народ територијално окупе у једну државу. И да додам, примјетио сам да је очигледни проблем тих пројеката што народи живе измијешани, те  настаје незаобилазни спор- коме припадају мјешовите средине? Због тога битног момента се све “ослободилачке  државе” лако и закономјерно временом претварају у-  немиле и нежељене “творевине”.

На основу договoрене дефиниције, питао сам дотичног колегу да ли је тада терминолошки и Црна Гора “великонационална творевина Црногораца”, јер се сви Црногорци очигледно налазе у једној држави? Подсјетио сам га на факт да Црногорци чине неких 45 одсто становништва Црне Горе, што за собом вуче питање статуса и осјећаја преосталих 55 одсто грађана државе? Његов став је био, на све то, да је моје питање било ударац “испод појаса”. Нисам се сложио, јер је питање било коректно направљено у смислу разбијања традиционалних заблуда, и бољег сналажења носилаца јавних ставова у просторима осјетљивих термина. 

Заблуде и тражење истине

Некада давно ме је један други колега коментатор оптужио да сам, малтене, лично крив што је “моја Рашка” освојила,  разорила  и окупирала “његову Дукљу”, тражећи од мене да признам тај злочин “геноцида”,  и да се извиним. Послије додатних разјашњења испоставило се да породица тога господина живи вјековима у Бијелом Пољу, у “њeговој Рашкој”, а да је моја породица поријеклом из Старе Црне Горе, такорекућ из “моје Дукље”. Када сам му тражио да се управо он  мени извини што су “његови преци из Рашке” разорили “моју Дукљу”, обећавши да ћу лако прихватити извињење, јер тај догађај не сматрам окупацијом већ освајањем, он се наљутио и рекао да ја- “задајем ударце испод појаса”. 

Дакако, та прича пројектовања “окупатора” не заобилази и политичаре. Тако је, својевремено, један високи чиновник СДП, партије Рања Кривокапића, тражио од Београда извињење што је прије много вјекова Рашка окупирала ту несретну Дукљу. Када сам предочио чињеницу да је дукљански краљ Бодин за вријеме своје владавине освојио Рашку, Херцеговину, дио Далмације и Албаније, као и Босну до Тузле- те да би се требала Подгорица извињавати по истим СДП принципима свима у окружењу, опет сам оптужен за “ударац испод појаса”. 

Прича се наставља- ко су нам браћа? 

Прије неки дан је један политичар, који се изненада вратио у политику, некоректно оптужио једног вјерског поглавара у Црној Гори због изјаве да су му “Турци браћа”. Том приликом је хипотетички устврдио да су Турци били “окупатори”, а краљ Никола “ослободилац”. Збиља, а ко је тај, и на основу којих принципа, да може дати децидан став о томе да ли су Турци или краљ Никола били ослободиоци или окупатори?  Рецимо, по мојим убјеђењима- и Турци и краљ Никола су били освајачи. Елем, када си освајач- тада си и ослободилац и окупатор истовремено, како за кога.

Оно што сердари на гумну, као и политичар повратник којег сам споменуо, не разумију је- неопходност јавног иступања на језику принципа, одговорости, разумијевања и толеранције. Једно је јасно- одређени ликови иду толико далеко да као “надобудни врховни жреци” одређују- ко ће коју државу да воли, као да ће их неко питати за мишљење и допуштање. У овом конкретном случају, политичар и сердари који су већ одлучили да је Немањић окупирао Дукљу, по истим принципима су могли контатовати и да је краљ Никола окупирао Рашку, Скадар и Метохију приде, све са Србима, Бошњацима и Албанцима који тамо живе.

На другој страни, да чудо буде веће, ти исти сердари са гумна су својевремено изненада устврдили да је освајање Скадра од стране краља Николе управо била окупација.  Дакако, иако се радило о класичном  освајању, сердари опет нису дали принципе из којих је произашао тај став о окупацији Скадра. Али, ако је по њима Скадар тада био окупиран, тада су по истим, неисказаним правилима и принципима сада окупирани и Улцињ и Тузи.  Управо зато, дозволите да констатујем да се и тај споменути политичар, као и сердари на гумну- држе неких принципа који пливају, па потону, затим изроне, стварајући непотребну конфузију и атмосферу режираног конфликта.

Од ослободиоца до домаћег окупатора

Све су ово примјери који свједоче о томе да је неопходно с осјећајем одговорности користити вишесмислене изразе- ослобођење и окупација. Јер, радило се сигурно о освајањима, а како су те освајаче третирали народи који су живјели на тим територијама, и како их сада третирају, показују вријеме и историја. Нема сумње, то третирање и третман се налазе искључиво у домену неприкосновених личних осјећања.

Ипак, основно питање је следеће, да ли вође државе, предсједници и премијери, политичари партија разних профила, који су освајачи или се спремају то бити- воде рачуна о народу на простору којим владају или не воде рачуна о њему? Да ли су ти “освајачи” економију простора, који им је дат на управљање, дигли на завидан ниво и обезбиједили својим грађанима удобан живот и социјалну сигурност?  Да ли поштују сва грађанска и људска права народа  којимa владају као освајачи власти, или не? Да ли поштују право да сваки човјек може да воли државе, народе, градове и територије- слободно,  по својем унутрашњем осјећају, или не? Елем, ако то нису у стању да обезбиједe- тада је теоретска прича о ослободиоцима и окупаторима излишна, јер су такви државници у статусу домаћих окупатора.  Дакле, није само потребно бити освајач, већ и за народ  користан властодржац, у противном си за кратко вријеме далеко од ослободиоца, а врло близак термину- окупатор. Начин владања разјашњава ту дилему у суштинском- а не у небитном, терминолошком смислу.

Нема више господина Славка

среда, 14 август 2013 13:16 ИН4С/ Војин Грубач 

Господин Славко Перовић је некада давно био један од лидера Народне слоге, политичке организације која је покренула процесе највишег степена разумијевања и политичког уважавања међу Црногорцима и Србима у Црној Гори. Свима се чинило да је таква орјентација лидера ЛСЦГ трајна категорија која ће бити још један незаобилазни репер његове познате политичке доследности.

Путеви недоследности

Тешко се могло очекивати од Славка Перовића, који се прије двадесетак година борио за легитимно право на црногорски идентитет, и сасвим исправно осуђивао све политичке и друштвене кругове који не признају црногорску нацију, да ће једног дана доћи у позицију да даје смијешне изјаве оспоравања идентитета било коме.
Та скандалозна недоследност се десила 26.11.2011.г. у књижари "Круг", гдје је послије вечери сопствене поезије Славко Перовић дословно рекао следеће: "Српска нација у Црној Гори, која постоји, која је ту, са којом су Црногорци дијелили добро и зло, и много тога другога, је у Црној Гори измишљена од стране великосрпских агената, којима је Црна Гора била преплављења од 1845. године..."
Да се на овој вечери, у овој књижари "Круг", којим случајем појавио либерално орјентисани Славко Перовић деведесетих година прошлог вијека, сигуран сам да би на ове ријечи данашњег господина Славка реаговао с подсмијехом, а потом очекивано- демонстративно пљунуо и спалио заставу црногорске државе. Да подсјетим, у ТВ дуелу са Зораном Ђинђићем који се догодио 1994.г. Славко Перовић је крајње коректно дао своју визију будуће Црне Горе. Том приликом је рекао следеће: "Ми желимо да градимо Црну Гору као отворено друштво са низом комуникација. То ће бити грађанска држава у којој ће моћи свако да се изјасни на начин како се осјећа, и биће заштићен, неће бити грађана другог реда. Биће заштићен као што су заштићени грађани у Америци. Дакле, моћи ће да пљуне и да спали ту заставу црногорске државе, уколико та држава не штити његова права."
Дакако, тако је било некада. Сада, послије недавног "обнављања ЛСЦГ", и нове реторике коју пласирa у јавност, једно је јасно- више нема таквог политичара Славка Перовића.

Стазе залуталог занесењака

Додуше, можда то и није нешто неочекивано. Ако се погледају последњи текстови које постовао на свом блогу- несумњиво се предмет његовог интересовања фокусира на двије ствари. Прва је- отворено блаћење и унижавање оних либерала који су остали уз њега, а друга- нескривена жеља за међунационалним конфликтом у Црној Гори.
Један од људи којег је Славко Перовић у хистеричним наступима нетрпељивости изопштио из свог ужег политичког круга је Александар Алексић, бивши градноначелник Цетиња испред ЛСЦГ. С обзиром да сам са господином Алексићем довољно често размјењивао мишљења, биће интересантно да предочим став Алексића по питању актуелног друштвеног стања у којем се налази Црна Гора. Наиме, у периоду трајања прошлих предсједничких избора, у отвореној и доступној комуникацији коју смо имали, Александар Алексић је рекао следеће: "На нашу велику несрећу, још никако да схватимо да се налазимо на стравичној вјетрометини интереса. И да смо у том смислу на нивоу статистичке грешке. Наш буквалан опстанак зависи од нашег повезивања. Сарадња оних који се осјећају Србима у Црној Гори и оних који се осјећају Црногорцима у Црној Гори нема алтернативу. Цетиње могу спасити само Срби и Црногорци заједно. Тај град мора бити симбол спасавања и једних и других. Преговарачке позиције су нам очајне. И једнима и другима. Сваки други развој догађаја јесте сигурна пропаст."

Сарадња нема алтернативу

Да се разумијемо, овај став Алексића не само да сам подржао, већ га сматрам битним ставом који предочава једини могући политички правац у свеопштем колапсу у којем се налази Црна Гора. Јер, нова петпарачка реторика Славка Перовића није ништа друго него понављање испразних парола црногорског национализма којима се ова власт служи годинама, а која је за последицу имала потпуни економски слом Црне Горе. Под тим паролама Црна Гора је срушена и унижена, силована и попљачка у периоду без икакавих ратова.
Дакако , постоје попут Славка Перовића неординарни пратећи ликови који сматрају да се простори националних анимозитета требају проширити. Један од њих је и колега коментатор под псеудонимом Ладо Тајовић, који је у том смислу рекао следеће: "А шта јесте, јесте то да се под наводним помирењем или приближавањем, како год, дешава оно што се народски зове ко ће коме да подвали боље." Овакве позиције, наравно, претпостављају да је умјесто приближавања потребно разједињавање, да ће се разједињени народ наћи у позицији да нико ником не може ништа подвалити- иако је садашње стање у држави најбољи показатељ да је разједињење било најбржи пут у пропаст. Дакако, такве идеје пате од очигледног недостатка логике и добре немјере. Баш као и такозвани повратак Славка Перовића у политику, који се догодио све са једним циљем- да коначно сруши, без остатка удави- сопствени култ личности у плићацима јефтиних вода националистичке нетрпељивости.

Европејци нацистичког духа

среда, 07 август 2013 18:50 Војин Грубач - ИН4С  

Уставни суд Црне Горе је, у складу са паранојама "Матице црногорске", одлучио да се по хитном поступку у школама забрани српски, босански и хрватски језик. На порталу "Аналитика", у тексту под називом "Компромиси не смију да униште црногорски идентитет", идеолошко објашњење тих одлука предочио је Бранко Бањевић, један од оснивача "Матице црногорске" и "Црногорског ПЕН центра". У том смислу је рекао следеће:"Европа тражи грађанско стање и грађанске компромисе у Црној Гори да би те пустила да идеш путем према њој. Чини ми се, ипак, да многи из Европе не разумију да се не могу правити компромиси са онима који су против постојања Црне Горе, против културе црногорске, против језика црногорског. Те снаге, носиоци идеја колонијалне, окупаторске политике – директно или индиректно и данас живе у Црној Гори."

Смијешно поклањање живота

У наставку мисли, Бањевић је рекао и ово:"Мислим да је јако добро, јако важно да црногорску будућност, што политика не врши погроме над тим људима, што им се не свети. Али, није добро да прави компромисе око тога какви ће бити школски програми – ту се не могу правити компромиси."
Елем, послије ове прецизне изјаве Бањевића- изгледа да грађани Црне Горе, који говоре српским, босанским и хрватским језиком, требају бити неизмјерно захвални Бранку Бањевићу "што политика не врши погроме" над њима. У преводу то значи- живот им је поклоњен, али им је заузврат- језик укинут!
Свакако, мислим да Бранко Бањевић, послије оваквог излета, неизоставно треба бити захвалан грађанима који говоре српским, босанским и хрватским језиком. С обзиром на то да су они, такође, "одлучили да не врше погроме" над нетолерантним људима као што је он, може извести једнозначни закључак- да је и њему живот поклоњен, у знак захвалности и по принципу реципроцитета.

Уставни суд има некадашњег промотера ликвидација

Један од судија Уставног суда Црне Горе је и Миодраг Иличковић. Подсјетимо се међународне конференције " Европске интеграције и европска легислатива" у организацији Института " Ист-вест" из Амстердама, која се одржала у Порторожу прије референдума. На свечаној вечери те конференције, Миодраг Иличковић, тада потпредсједник СДП, је направио скандал изјавивши следеће: "Суверенисти су спремни за независност, ако треба, да убију неког од лидера опозиције, па и предсједника СНП Предрага Булатовића."
Неко би погешно помислио, послије предочених изјава Бањевића и Иличковића, да се ради о безумно храбрим људима, који ће са пушком у руци радо погинути у првим редовима борбе против грађана који говоре српским, босанским или хрватским језиком. То, наравно, није тачно, јер Бањевић и Иличковић у својем ангажману неодољиво сличе Јеврему Брковићу, који се својевремено хвалио да под контролом има "Ловћенске страже" и "Црногорски ослободилачки покрет", који су спремни, ако треба, запалити и Брисел и Београд.
Ипак, када је извршен напад на Брковића, у којем је он брутално пребијен а његов телохранитељ Срђан Војичића усмрћен, не само да те фантомске "оружане формације" нису стале у одбрану Брковића, већ се и сам Јеврем изненадно ућутао и отишао у илегалу. Нема сумње, ови "хероји" данашњице и претходних времена имају понекад проблеме, које рјешавају неконтролисаном пуцњавом из празне пушке.

Дизање тензија због економског краха?

Екстремно понашање "Матице црногорске", и подвијање репа Уставног суда Црне Горе, по питању језика- представља вјештачко дизање идентитетских тензија са циљем скретања пажње са факта економске пропасти Црне Горе.
Некада су овим опскурним ликовима сметали само Срби, а сада су у своје противнике уврстили Бошњаке, Муслимане и Хрвате. Елем, не само да су и овим народима последњим одлукама такође укинули језик, већ су ранијим активностима успјели да те народе, као и Србе и Албанце, противуставним рјешењима значајно истисну из државних органа Црне Горе, што потврђују званичне анализе црногорских омбудмана, као и изјаве политичара из националних партија тих народа.
Нема сумње да оваква сулуда, екстремистичка политика "Матице црногорске" има тужну будућност. Истовремени насртај на Србе, Бошњаке, Хрвате и Црногорце који говоре српским језиком је ипак превелики залогај за незване сватове екстремизма. Није тешко претпоставити да им због тога пријети потпуна маргинализација у јако блиској будућности, гдје их нико неће уважавати. А до тада, мораће се положити рачуни за потпуни колапс економског система Црне Горе, државе у којој је привредни крах и прогони народа и језика дио карикираног "европског пута".