уторак, 8 октобар
Поводом освећења величанственог храма Христовог васкресења у Подгорици десио се и протест на Цетињу- састављен од неколико десетина пробраних атеиста. Та протестна скупина је предвођена, иронијом судбине, енергијом харизме двије знамените историјске личности Црне Горе, које су почетком деведесетих година прошлог вијека инсистирале да главни град и пријестоница Црне Горе буде Дубровник. Наравно, ради се о господи Новаку Килибардићу и Мирашу Дедеићу.
Њихов истомишљеник, и накадашњи саборац, Никшићанин Јелисеј Лалатовић није присуствовао том скупу, иако је себе прогласио поглаварем Хрватске православне цркве. Могуће је да се нису сложили око саборног јединства, јер је господин Јелисеј под оптужбом да “подстиче неморал, нереде и немире” својевремено отјеран од Стева, Цетињанина који води поријекло од Туђемила.
У жару говора- мало је недостајало да тај збор главара, по староцрногорским обичајима – инаугурише у предсједника Црне Горе господинa Рада Бојовића Праведног. Наравно, Раде Праведни је њихов идеални предсједник, али га не могу инаугурисати јер би могле да им се прекрате дотације из буџета државе, укључујући и доживотне пензије и сличне баханалије које су ови главари успјели избоксовати од владајућих кругова за Ништа, које су допринијели грађанима Црне Горе.
У част цетињског скупа, објављујемо говоре које су деведесетих година држали великосрпски великосрби Новак Килибарда и Мираш Дедеић, који су сада вође великих Црногораца.
Новак Килибарда :”То што Хрвати раде на Дебелом бријегу је смијешно. Право да вам кажем, мало нас држи да Народна странка пошаље одред својих момака да их потера до Конавала или Дубровника. Уосталом, Дубровник никада није био хрватски. Интимно, више бих волео да у Далмацији за комшије имамо културне Италијане него Хрвате. Уколико не буде део Црне Горе, Дубровник ће бити балкански Хонгконг. У сваком случају, гарантујем вам, хрватски неће бити – изјавио је Новак (“Политика експрес”, 25. 5. 1991)
Мираш Дедеић :” Напад на Дубровник, који је својевремено био црногорски и као такав предвиђен за престоницу Црне Горе, објашњавам тиме што се у њему Срби и Хрвати немилосрдно међусобно убијају. Ратна морнарица федерације покушава да преко тог напада уђе у град и допринесе мирном животу. А словенски Хитлер, Фрањо Туђман, наредио је да се блокирају касарне савезне војске и послао је хрватске резервисте да опколе војнике савезне војске да ови не би спријечили Хрвате да протјерају Србе из Хрватске…
А што се тиче Италије, сматрам да, уколико дође до распада Југославије, она има сва права да поново узме територије Истре и Далмације. То би ми било заиста драго и увјерен сам да ће Влада Италије заштитити свој интерес, јер је то праведно са историјског аспекта. Словенија би, пак, због културних и традиционалних односа, могла да се уједини са Аустријом.” (1991. г. новембарски број италијанског листа “Il Popollo”)
Поводом освећења величанственог храма Христовог васкресења у Подгорици десио се и протест на Цетињу- састављен од неколико десетина пробраних атеиста. Та протестна скупина је предвођена, иронијом судбине, енергијом харизме двије знамените историјске личности Црне Горе, које су почетком деведесетих година прошлог вијека инсистирале да главни град и пријестоница Црне Горе буде Дубровник. Наравно, ради се о господи Новаку Килибардићу и Мирашу Дедеићу.
Њихов истомишљеник, и накадашњи саборац, Никшићанин Јелисеј Лалатовић није присуствовао том скупу, иако је себе прогласио поглаварем Хрватске православне цркве. Могуће је да се нису сложили око саборног јединства, јер је господин Јелисеј под оптужбом да “подстиче неморал, нереде и немире” својевремено отјеран од Стева, Цетињанина који води поријекло од Туђемила.
У жару говора- мало је недостајало да тај збор главара, по староцрногорским обичајима – инаугурише у предсједника Црне Горе господинa Рада Бојовића Праведног. Наравно, Раде Праведни је њихов идеални предсједник, али га не могу инаугурисати јер би могле да им се прекрате дотације из буџета државе, укључујући и доживотне пензије и сличне баханалије које су ови главари успјели избоксовати од владајућих кругова за Ништа, које су допринијели грађанима Црне Горе.
У част цетињског скупа, објављујемо говоре које су деведесетих година држали великосрпски великосрби Новак Килибарда и Мираш Дедеић, који су сада вође великих Црногораца.
Новак Килибарда :”То што Хрвати раде на Дебелом бријегу је смијешно. Право да вам кажем, мало нас држи да Народна странка пошаље одред својих момака да их потера до Конавала или Дубровника. Уосталом, Дубровник никада није био хрватски. Интимно, више бих волео да у Далмацији за комшије имамо културне Италијане него Хрвате. Уколико не буде део Црне Горе, Дубровник ће бити балкански Хонгконг. У сваком случају, гарантујем вам, хрватски неће бити – изјавио је Новак (“Политика експрес”, 25. 5. 1991)
Мираш Дедеић :” Напад на Дубровник, који је својевремено био црногорски и као такав предвиђен за престоницу Црне Горе, објашњавам тиме што се у њему Срби и Хрвати немилосрдно међусобно убијају. Ратна морнарица федерације покушава да преко тог напада уђе у град и допринесе мирном животу. А словенски Хитлер, Фрањо Туђман, наредио је да се блокирају касарне савезне војске и послао је хрватске резервисте да опколе војнике савезне војске да ови не би спријечили Хрвате да протјерају Србе из Хрватске…
А што се тиче Италије, сматрам да, уколико дође до распада Југославије, она има сва права да поново узме територије Истре и Далмације. То би ми било заиста драго и увјерен сам да ће Влада Италије заштитити свој интерес, јер је то праведно са историјског аспекта. Словенија би, пак, због културних и традиционалних односа, могла да се уједини са Аустријом.” (1991. г. новембарски број италијанског листа “Il Popollo”)
No comments:
Post a Comment