Хелсиншка папазјанија: Вратија се Франо! А ди је бија?

četvrtak, 28 januar 2010 13:46 ИН4С

Изгледа невјероватно, али је истинито.
Надалеко чувени предсједник Црногорског хелсиншког комитета Слободан Франовић се појавио из ниоткуда, скоро потпуно заборављен, и проговорио као гост Драшка Ђурановића на порталу Аналитика. Франовић је овај пут “до бола” био обузет имовинским питањима, јер је имовина у Црној Гори фокусирани проблем дотичног “Хелсинкија”. Наравно, гријешите ако мислите да се ова опскурна личност уопште осврнула на актуелни имовински проблем око маслињака на Валданосу, који је праћен и демонстрацијама, враћање од стране комуниста експроприсане имовине након Другог свјетског рата потомцима њихових власника, или рецимо – враћање држави имовине бившег СКЦГ која се налази у рукама ДПС-а. Однекуд искрсли, “са пјене Јадранског мора”, повратник на јавну сцену Слободан Франовић је, апсолутно сагласном, Драшку Ђурановићу рекао сљедеће:
“Велики дио имовине сакралног карактера је културно-историјско насљеђе Црне Горе и по међународним конвенцијама нико нема право да спречава коришћење те имовине. Процес рјешавања питања имовине сакралног, православног карактера у Црној Гори суштински још није отворен. Велики дио те имовине, осим што служи за обављање религијских обреда, представља и културно-историјско насљеђе свих грађана Црне Горе.Мислимо да не постоје никакви релевантни разлози да за све грађане - без обзира на њихов избор у погледу нације или цркве - буду отворене и доступне на кориштење све цркве на територији Црне Горе. У питању су заправо цркве које су несумњиво њихова заједничка имовина будући су је заједно стварали њихови преци, каже Франовић наглашавајући да би такво рјешење било у складу са најбољим традицијама Црне Горе.”
"Цркве су њихова заједничка имовина, будући да су их заједно стварали њихови преци" – кликнуо је Слободан Хелсинкић. Па, добро, нека му буде. Хајдемо да ову мисао оваплотимо у реалити шоу комедиографског типа.Узмимо било коју цркву у Црној Гори, и покушајмо послушати савјет господина Франовића да “за све грађане буду отворене и доступне на кориштење све цркве на територији Црне Горе.” Дакле, богослужење у цркви прво обављају свештеници Митрополије црногорско приморске, која има највише вјерника.

Циркус и клаунијада

Послије њих у цркву долазе вјерници друге по величини религије – Исламске вјерске заједице, да клањају. Зашто? Наравно, зато што су њихови преци у предисламском периоду такође користили те цркве, те оне представљају и њихово културно - историјско наслијеђе. “Заједно су их стварали” , рекао би премудри нам Франовић, “са садашњим православцима”. А затим, по договореном редослиједу и у складу са новим грађанским правима, у исту цркву улазе да “врше обреде” вјерници Адвентистичке цркве, НВО ЦПЦ, Јеховиних свједока, припадници вехабијског поимања ислама, и пропадници свих осталих вјерских група које су се појавиле. Наравно, и њихови преци су заједнички стварали садашње цркве, такозване сакралне објекте, како казе Франовић позивајући се на међународне конвенције. Смјехотресно, зар не?!
Али, ту се циркус не завршава. Већ увече или сљедећег јутра, дана, недјеље или мјесеца, те исте вјерске организације, по истим принципима господина Франовића иду у џамију да се Богу моле по истом редослиједу. Збиља, зашто у џамију? Свакако, и џамије су заједнички стварали преци тих истих људи, наравно, неки као главни мајстори а неки као хришћанска раја, тачније - робље .
Могуће је да намјера Слободана Хелсинкића није била да јавност бомбардује нонсенсима, али тако испада. А тек наслов Драшка Ђурановића у тој паради бесмисла, да се не повјерује : ”Црногорска држава крши права црногорских грађана”. Збиља? Ни мање, ни више него грађана. Нема сумње, овакви интелектуални подвизи имају основу у начину исхране. Ујутру се једе буника, за ручак кукуријек, а увече се користе гљиве лударе са коктелом од конопље. То помаже да се створи нова визија свијета, који ће бити љепши и старији од овог садашњег, само je треба уклопити у теорију паралелних простора.

Izjave NVO Akademska alternativa, januar 2010.g.

Војин Грубач: Светозар Јовићевић се плаши сопствене маргинализације

ponedjeljak, 11 januar 2010 21:10 ДАН

Невладина организација Академска алтернатива оцијенила је јуче да тврдња професора Светозара Јовићевића да суверенистички интелектуални кругови нису сумњали у недостатак демократских капацитата ДПС-а чак ни у периоду референдума о државном статусу Црне Горе представља сликовит показатељ карактера самог референдума. Предсједник НВО Академска атернатива Војин Грубач казао је да се ово може рећи тим прије ако Јовићевић признаје да убједљива већина црногорских држављана и даље не осјећа стварну приврженост независној држави.

Светозар Јовићевић демонстрира немоћ за промјенама

- Управо због тога, као и због чињенице да ти суверенистички интелектуални кругови нису ништа учинили да еуфорија "побједника" на референдуму не прерасте у охоло уставно насиље, Јовићевић се налази у ситуацији апсолутне немоћи да јавно подстакне било какве промјене - сматра Грубач.
Он је додао да, ако се узме у обзир да је новим Уставом фактички онемогућена промјена државног статуса Црне Горе, за коју је потребно двије двотрећинске већине посланика у парламенту, а потом и референдум на којем би се за ту опцију морало изјаснити чак шездесет одсто уписаних бирача, то је бојазан од новог референдума коју износи Јовићевић апсолутно нереална.

Светозар Јовићевић треба да се извини

- Једино што се Јовићевићу може признати јесу основани страхови које произлазе из непредвиђености коју изазива дубока подијељеност друштва у Црној Гори, која може закономјерно довести до маргинализације његове политичке фигуре. Ако не жели да до тога сасвим дође, Јовићевић би морао да, послије свега, упути јавно извињење јавности Црне Горе која је поражена на референдуму, како због недемократског карактера референдума, тако и због политичког насиља које се десило приликом доношења новог Устава - закључио је Грубач.

.................................................................................

Грубач: Вуковић је непотребно национално фрустриран

nedjelja, 10 januar 2010 22:14 ИН4С

Предсједник НВО Академска алтернатива Војин Грубач је изјaвио да "то што су лидери политичких партија из Црне Горе у Београду присуствовали проглашењу Закона о дијаспори и Србима у региону не мора да буде предмет посебне нервозе функционера ДПС-а Миодрага Вуковића, који је на основу тога догађаја извео погрешан закључак да му неко треба дати одговор на питање – Која је матична држава Срба из Црне?"

Функционер ДПС Миодраг Вуковић је у својој изјави дао оцјену да су лидери опозиције у Црној Гори без размишљања пристали да присуствују скупу у Београду гдје им је пожељена добродошлица у матичну државу, истакавши:"Прихватили су да им је Србија њихова матична држава и онда морају одговорити шта им је Црна Гора?"

Црна Гора није матична држава нити Срба нити Црногораца

Предсједник НВО АА истиче да је "Миодраг Вуковић у наступу револта изгледа заборавио на чињеницу да Црна Гора није матична држава нити једног народа који у њој живи, из простог разлога јер је дефинисана као грађанска држава. По уставним регулама Црна Гора није национална, а самим тим нити матична држава Срба, али ни Црногораца који су у пакету са Србима избачени из последњег Устава као конститутивни народи. Дакле, проблем се сугубо налази у уставним нормама које су заједно формулисали ДПС, СДП и ПзП, при чему представници српских партија нису имали никакву могућност да те одлуке коригују или промијене. Радило се о необичној охолости референдумских побједника, која им је помутила разум до те мјере да је таква рјешења, која фрустрирају Вуковића, сада тешко измијенити због фактичке немогућности мијењања Устава Црне Горе."

Вуковић је у својој изјави рекао да оно што за своје сународнике тражите од једне државе, треба да дозволите тој истој држави да оствари за своје у вашој држави. "Питам се какав је у Србији положај Црногораца, црногорског језика, цркве, националне заједнице", рекао је Вуковић.

Вуковић незаконито протежира један народ

"Вуковићев покушај повезивања права Црногораца у Србији са правима Срба у Црној Гори je незаконит чин који се налази у домену очигледног националног афекта проузрокованог осјећајем немоћи, јер је законито само то да се власти у Црној Гори могу бавити правима свих исељеника без обзира на њихову националност и вјероисповијест, а не парцијално правима појединих народа који се желе незаконито протежирати у односу на друге. Наравно, одлуку да Црна Гора буде искључиво грађанска држава донијела је, прије свега, партија којој припада господин Вуковић", рекао је Грубач, и наставио:"Надамо се да ће политичар Вуковић у наредном периоду напокон схватити да се права народа не налазе у домену политичке трговине на коју је изгледа навикао, већ у нормама и конвенцијама које се требају поштовати."

Чувари твог поштења

Posljednji update: 15. Jan 2010, 18:25. blog pcnen

Јел' је то умирућег крик,
ил' слоновски бесни рик,
ил' Илија Громовник?
Леш тврди да није он,
грому није такав тон,
а сто посто није слон.
(Бора Чорба)

Чак је и у актуелној државној химни Црне Горе записано да онај који је пјева, док иде позната музика, постаје аутоматски чуваром поштења Црне Горе. Посебно је ефектно када истакнути скупштински "чувар стијења" потврђује химничке тираде о поштењу симболичним гестом, познатим као - Ранкова рука на Ранковом срцу!
Изгледа да су, напокон, сви задовољни државним симболима Црне Горе, који су приликом усвајања, у анкети на Интернет страницама државне "Побједе", имали "високу подршку" која се кретала између 43 и 53 одсто анкетираних. Међутим, када би на то обраћали пажњу чувари поштења, они не би били адекватни чувари стијења, тако да је мишљење јавности завршило у вољеним стравичним кланцима, који фигуришу у свечаној пјесми.
Једино је питање, ко у свој тој причи има веће задовољство? Да ли они којима се свира државна химна, намијењена само њима, или, у тренуцима када сједе док се она интонира, добијајући при томе невиђени кајф (нескривени гушт), они којима химна није намијењена?

Поштење зависи од околности!

А тек питање репрезентације Црне Горе, која изгледа игра само за оне који устају уз државну химну? Наравно, репрезентација игра за све, само се различито тумаче њени резултати. Исти случај је и у БиХ, што је утјешна награда за Црну Гору. Колумнисти из "Босне поносне" стално утврђују да се побједе босанске репрезентације сугубо географски ограничавају на дио њене територије. На територији Републике Српске и дијелу територије Федерације БиХ, на којем је некада постојала угашена Херцег Босна, у случају побједе државне репрезентације нема славља. У Мостару славља има на једној обали ријеке Неретве, али у случају преласка на другу обалу интервенисе полиција, због некаквих нереда. Ипак, вратимо се Црној Гори...
Чувари стијења су приликом договарања око процената потребних за успјех чувеног, антологијског референдума морали пристати на летвицу од 55 одсто. Углас је тврђено да је то непоштено. Десила се масовна хистерија због таквих услова, који у били окаркатерисани као недемократски.
Послије побједе на референдуму исти чувари, али поштења, су сами у Устав записали нове, "поштене", услове за промјену државног статуса Црне Горе.
Укратко, потребне су претходне двије двотрећинске већине посланика у парламенту, а потом и допунских шездесет одсто уписаних бирача да то потврде на, самим тим очигледно сувишном, референдуму. У преводу, тих шездесет одсто уписаних, при истој рефередумској излазности која се већ десила на претходном референдуму, требају прескочити летвицу дигнуту на цијелих седамдесет одсто изашлих. Ипак, нико није очекивао да и та квота може донијети проблеме онима који су је утврдили.

Револуција једе своју дјецу

И поред тога што ту квоту није могуће прескочити чак ни уз појаву нелажираног свињског грипа, удара комете, инвазије Кинеза, бијеса Илије Громовника, писац Андреј Николаидис и професор Светозар Јовићевић ових дана тврде да је реално могуће да Црна Гора изгуби државност? Елем, нико од њих не каже како се то чудо може десити?
Ако се условима датим Уставом додају обавезе прескакања воље великих сила, питања да ли би нека држава жељела са Црном Гором уопште стварати било какву заједницу држава, општа глобализација која значи и лагано нестајање граница, такве бојазни постају карикатурног типа. Није проблем чувара поштења лоциран у могућој промјени државног статуса, која је фактички немогућа, већ се проблем налази у бризи због њихове, вјероватне, личне политичке маргинализације уколико се власт промијени. Да су, којим случајем, у еуфорији побједничке охолости успјели да солидно преспавају, те да у Устав ставе квоту од 55 одсто за промјену државног статуса, тада би постојала неопходност њихових страхова, а самим тим би били вјечни чувари државности, која би се теоретски могла промијенити. Овако су, само једним гестом који онемогућава промјену државног статуса, себе одабацили у просторе сигурне политичке непотребности. Могуће је да сада осјећају да револуција може појести своју дјецу, која су заборавила да потребност за нешто мора имати за подоснову услове за такву улогу.

Прилог: пробране изјаве појединих јавних личности:

Писац Андреј Николаидис: "Какав је то страшни, неопростиви злочин три године стара Црна Гора починила, па је тако много оних који би је укинули, па је већ заслужила да је нема? Стварно, Црна Гора је држава у колијевци. Каква ће она бити, и што ће од ње постати, још увијек не може рећи нико, па ни вашарске гатаре."

Професор Светозар Јовићевић: "Трајно рјешавање црногорског државног питања не може и неће постићи све док једна, изразито убједљива већина црногорских држављана, не буде осјећала стварну приврженост својој држави.. Све док се не постигне завидан не само економски, него и статус социјалне правде и правичности уопште , повећаваће се број људи који ће се осјећати превареним и све више гледати преко плота,...".

Пјесник Бора Ђорђевић: Да ли туче газда куче? Туче газда куче вазда, зато куче арлауче. Газда бежи, куче режи, хоће газду за одмазду. Сад га вежи када лежи!

Син стијења и "чувар поштења" прогутао живу жабу!

nedjelja, 17 januar 2010 19:58 ИН4С

Успостављањем дипломатских односа са Приштином, црногорски премијер Мило Ђукановић је поново прогутао необично живу жабу чија је судбина извјесна - сигурно је да се, ма шта се са њом радило, никада неће моћи сварити! Ради се, дакле, о несвараљивој твари која је могла бити персонално прогутана захваљујући љутом сосу у виду обавеза које је црногорски премијер преузео приликом “обнављања независности”, као и стрепњи које се годинама нагомилавају приликом сваке вијести из Барија.
Самим тим, премијер Ђукановић је постао главни лик "чувеног пука" из црногорске химне, који је, да напоменемо, наводни син стијења, чувар такозваног поштења, умишљени љубавник некаквих брда тврдих и стравичних кланаца у које је, реалношћу времена, стрмоглављено право обичног народа да се слободно и недвосмислено изјасни о Косову.
Шта тек рећи о чувару поштења нижег ранга, као што је министар иностраних послова Милан Роћен, који је, да не трепне, истакао да ће "успостављање дипломатских односа допринијети бољем међусобном повјерењу и традиционалном уважавању које његују два пријатељска народа, у интересу заједничког добра...?!
Овом сину стијења се очигледно привиђају пријатељски народи и њихово традиционално уважавање, јер се у тај дипломатски рам никако не уклапа садашњи Космет етнички очишћен од Срба, Црногораца, Черкеза, Египћана, Горанаца, Рома, … Ако се узме у обзир да су, послије побуне у Македонији, македонски Албанци са својих етничких територија отјерали Македонце на "свој македонски дио Македоније", то је прича о љубави коју Албанци изван Албаније, са свим својим политичарима, имају према било ком народу, са којим су измијешани живјели или живе , у домену сурових илузија. Наравно, то не смета синовима стијења, да им некаквој измишљеној “слози даје крила” химничка “ловћенска мисао”, која, умјесто да ријеком валова ускаче у два мора, наједном почиње ускакати на Косово.

Ко су им и гдје пријатељски народи?

Како синови стијења и чувари поштења причају о пријатељском народу упадајући на територију Србије, логично се поставља питање – што своје пријатељство са тим истим народом не демонстрирају на сопственој територији? Наиме, зар је лакше "пријатељски" признати независност јужне покрајине Србије, него мјесној заједници, или градској општини Тузи, како се то сада то љепше каже, дати статус независне општине? Зашто пријатељским доминицилним Албанцима не врате маслињаке у Валданосу, зашто Улцињанима не дају контролу Морског добра у тој општини? Зашто чувари поштења Албанцима не дају територијалну аутономију у Црној Гори, већ, умјесто тога, дарују акцију "Орлов лет"? Да се не плаше, случајно, да им неко не успостави дипломатске односе са том, претпостављеном, аутономијом, oпштином, маслињацима или Морским добром?
Нечовјечност епских размјера, коју демонстрирају прворазредне химничке приказе Црне Горе, представља основу система лицемјерја на којем данас почива простор којeм, више него суверено, они владају. Синовима стијења и чуварима поштења су се на ногама појавиле тешке букагије обавеза, али свечана их пјесма и даље "бодри" да они нису упознали “срамотног ропства ланце”? Зар? Нема сумње, садашња химна Црне Горе је судбински усвојена да пјевуцка о нечему чега нема код оних који су је тада усвојили. Она временом постаје пародија на државу која не личи на државу, са заставом на Ист Риверу, који се вијори у гротескној ритмици застава, слично њој независних, Ирака и Авганистана.
Наравно, не ради се о ружном сну, већ о невјероватној збиљи, која је силовито гурнула своје клатно у једном срамном правцу, из којег се може очекивати само сигурни повратак у другу страну, гдје се већ закономјерно плаћа пропорционална цијена. Само је питање једно, у том враћању, гдје је тачка на којој ће се оно зауставити?
Зато се чуварима поштења може пожељети да још јаче и још дрскије демонстрирају вале својих ријека, ускачући у сва могућа и немогућа мора, да би што прије дошла плима као остварење слатког сна униженог праведника. А она ће доћи, упркос свему!

Грађанска му Црна Гора

subota, 19 decembar 2009 18:43 колумна, Војин Грубач

Када је висока делегација Црне Горе на челу са црногорским амбасадором у Тирани Жељком Перовићем посјетила Удружење српско-црногорске националне мањине „Морача-Розафа“ у Скадру, у званичном саопштењу са тог састанка је истакнуто “да ће Црна Гора посветити посебну пажњу за наше људе поријеклом из Црне Горе, без обзира на вјерску и националну припадност… ” Збиља, како неки народи у Албанији могу бити поријеклом из Црне Горе ако никад нису живјели у њој? Зар је тајна да су сви народи просто аутохтони у тој држави? Јер, да ли су, аналогно, у Црној Гори - Албанци поријеклом из Албаније а Срби поријеклом из Србије? Ту већ почиње комедија, јер треба прецизирати које су националности ти наши људи ако се већ тврди да ће им се посветити пажња “без обзира на вјерску и националну припадност”? Заиста, који су то народи у Албанији наши а који то нису?

Грађанска или нешто друго?

Дотакнути проблем сликовито показује да је марифетлук црногорске власти почео да даје интересантне резултате супротне здравом разуму. У том смислу допринос даљем запетљавању дао је лично црногорски премијер. Наиме, предсједник Владе Мило Ђукановић примио је недавно представнике удружења Црногораца у Албанији “Алба Монтенегро”, гдје је истакао да ће “у предстојећем периоду системски ријешити питање сарадње и подршке црногорској мањини у дијаспори, те да ће Влада у међувремену помоћи и подржати активности удружења Алба Монтенегро, прије свега у организовању курсева црногорског језика и културних манифестација”. Да ли је то премијер Ђукановић направио крупан лапсус када је рекао да ће помоћи “црногорској мањини у дијаспори ”, и додао још - курсевима црногорског језика? Или, можда, премијер Ђукановић противуставно и противзаконито фаворизује један народ у односу на друге народе грађанске му Црне Горе? Наиме, изгледа да владајуће структуре још не разумију да је Црна Гора грађанска држава, те да уопште није Уставом дефинисана као црногорска национална држава. Разлог зашто је то тако знамо сви - велика жеља владајуће олигархије и господе из ПзП да се Срби не ставе као конститутивни народ у Устав Црне Горе резултовала је логичним завршетком да са њима у пакету буду избачени и Црногорци. Тако Црногорци званично немају националну државу, па је партикуларно залагање за национална права Црногораца изван Црне Горе од стане црногорске власти апсолутно нелегитимно. Легитимно је једино залагање за права исељеника из Црне Горе без обзира на вјерску, националну или језичку припадност. Искључиво исељеника, никако одређених нација! Црна Гора није национална држава, бар тако у Уставу пише!

Ко су “наши“ исељеници и дијаспора?

На сајту Министарства иностраних послова Црне Горе појашњавају да “у Албанији зиви 30 000 припадника црногорске дијаспоре”. Та цифра показује да је у црногорску дијаспору МИП Црне Горе утрпао Србе и Црногорце који тамо живе. Наравно, МИП је такође дужан објашњење - по чему су само они “црногорска дијаспора”? Одговор на то питање даће нам прецизну основу за необориву тврдњу да су из разлога одговора на то питање: Албанци, Бошњаци, Муслимани и Хрвати у Албанији такође црногорска дијаспора, јер су уписани у Устав Црне Горе као равноправни народи са Србима и Црногорцима. Значи, премијер и министар иностраних послова требају јако пазити када убрајају у “црногорску дијаспору” у Албанији само Србе и Црногорце, јер просто грубо крше Устав Црне Горе по праву равноправности народа. Наравно, премијер не би био Бритва када не би кршио све што се може прекршити. Његова порука да ће обезбједити курсеве црногорског језика у Албанији потврђује тај став. Јер, зашто црногорског? То је противуставно! Дакако, осим црногорског, он мора да обезбједи курсеве српског, босанског и хрватског језика у Албанији. Исходећи из чињенице да су у Црној Гори једнако равноправни нпр. Албанци и Црногорци, то Ђукановић мора обезбједити чак и курсеве албанског језика за Албанце у Албанији. Па то је такође његов народ, по црногорском Уставу, а Устав не смије кршити.

Закон џунгле!?

pcnen, blog vojingrubac, 09. Dec 2009, 15:02

Госпођа Љупка Ковачевић је навијачима Приморца покушала објаснити да је непраштање облик пројављивања људске истине, и оправдани одговор на ехо прошлих времена!? Иначе, како објаснити чињеницу да је транспарент "Никад нећемо заборавити, никад опростити", истакнут на ватерполо утакмици Југ - Приморац у Дубровнику, наишао код познатог јавног дјелатника на симпатије и разумијевање?

Госпођа је крајње аналитички објаснила навијачима которског Приморца да су се "суочили са истином која није само политичка него људска"!? Успут их је упозорила да ће се то дешавати "на свим мјестима гдје је Црна Гора била умијешана у рат", те да ће сасвим оправдано "и убудуће њихово кретање, слобода и људско достојанство бити ограничени", док се не испуне одређени услови политичке природе!? Неизбјежно се поставља питање, а по којим је то познатим законима тај став исправан? Да ли, можда, по законима џунгле? Или је законе џунгле госпођа Ковачевић овом тврдњом промовисала као незаобилазну "људску истину", која мора наићи на опште разумијевање? Морам рећи да се с тим ставом не могу сложити, нити га разумјети .

Роко и Марин не праштају ником!

Недавно је "Слободна Далмација" пренијела информацију да је Истражни центар Жупанијског суда у Шибенику поднио тужбу "због основане сумње покушаја убојства у контексту злочина из мржње, против Рока М. (22) и Марина П. (26) из Перковића зато сто су без повода пресрели, вријеђали на националној основи, те потом брутално претукли двојицу браће - Јосипа (37) и Марка (25) М., држављане БиХ из мјеста Бусовача." "Ноћни препад догодио се на жупанијској цести у Перковићу, гдје су насилници Мерцедесом препријечили цесту Аудију у којем су путовала браћа из Бусоваче. Премда их од раније нису познавали, почели су их, по изласку из аутомобила, безразложно вријеђати на националној основи. Након салви увреда кренули су у отворени физички напад, при чему су браћу немилосрдно претукли шакама, дрвеном летвом, камењем, те напослијетку чекићем. Наиме, старији од браће Јосип, у нападу је задобио дјеломичну фрактуру обје вилице, избијено му је неколико зубију и дијагностицирана тешка озљеда ока, као и фрактура јагодичне кости. Његов млађи брат Марко у обрачуну је имао "више среће", те је у сукобу с насилницима зарадио "само" посјекотину на глави у дужини од девет кируршких шавова."Како ово коментарисати? Нема сумње да су ова двојица насилника органски дио свима познате пароле: "Никад вам нећемо заборавити, никад опростити", која је у другим околностима добила симпатије госпође Љупке Ковачевић. Резултат суштинске пројаве те пароле је овдје очигледан. Он је њен логични продужетак , јер не постоји други пут реализације такве злехуде мисли. У овом случају именовани насилници су пресрели потпуно непознате људе - зато што имају претензије према свима који путују са БХ регистарским таблицама, и пребили их из разлога "колективне одговорности" за нешто. Колективна одговорност се, дакако, провлачи и у порукама госпође Ковачевић, упућених навијачима Приморца. У чему је разлика?

Освета не бира жртве

До ког безумља може да иде заслијепљаност промотера насиља на основи "колективне одговорности" најбоље показује чињеница да су претучени били, у споменутом случају, исте националности као и нападачи. Коментари на тај догађај у "Слободној Далмацији" су били невјероватно колоритни. Ево дијела коментара: "У Далмацији ништа ново. Напаћени Хрвати Средње Босне нападнути су из обијести од домаћих Орјунаша."; "Да није жалосно било би смијешно. Пијане будале не знају да у БиХ живе и Хрвати. Умјесто да помажемо једни друге, Хрвати млате нашу браћу Хрвате."; "Хрвати из БиХ ОПРОСТИТЕ НА ОВИМ БУДАЛАМА, СРАМ ЈЕ НАС ВЕЋИНЕ ТАКВИХ ИДИОТА". Један коментатор је на те коментаре реаговао овако:"Некако се из ваших изјава може извући закључак да је једини проблем код овог премлаћивања што су премлаћени, по вашем закључку, Хрвати?! Е то је већ оно страшно."Интересантан је у овој причи био и сљедећи коментар:" Како на националној основи кад су и једни и други Хрвати..?" Одговор на то чудно питање је, ипак, врло лак - у експлозији агресивне националистичке заслијепљености може пострадати и припадник исте нације јер, можда, "није добар" члан своје нације, по личној процјени нападача. Зар је то чудно? Па у Црној Гори су, сјетимо се, такође из побуда екстремног црногорског национализма, кроз познати ЦКЛ и резимска гласила, "медијски черечени" одређени Црногорци, као- "најгори издајници Црне Горе, који су се политички удружили са њеним највећим крвницима, непријатељима њене суверености".

Принципи или антипринципи?

Да ли Госпођа Ковачевић сматра да сви пострадали у прошлом рату требају, заједно са својим сународницима, покретати и промовисати нови круг отворене приче о непраштању, са свим консеквенцама које слиједе из тог става упућеног "онима другима"? Наравно, све то гледајући у контексту да се ниједна страна у сукобу на територији бивше Југославије није суочила са прошлошћу, а чини се да политичари уопште немају намјеру да иду у том правцу. Управо зато, када би се став Љупке Ковачевић посматрао као универзални принцип који важи за све, онда нико више никад не би смио да се креће по "туђим територијама" без страха од посљедица. Да је госпођа Ковачевић, којим случајем, подијелила дотични транспарент на два дијела, па да је дио "никад нећемо заборавити" - донекле "разумјела", а други дио "никад опростити" - крајње критички посматрала у општем контексту балкансих дешавања, схватајући његову опасност - чак и за оне који истичу тако нешто, ситуација би била другачија.
Хајде да ствари посматрамо са друге стране. Рецимо, да ли Љупка Ковачевић зна за злочине почињене у "Бљеску и Олуји", затим оне на територији непризнете Херцег Босне, сабирне логоре за српске цивиле у Хрватској изван територије ратних дејстава, злочине приликом акције регуларне војске Републике Хрватске пред крај рата у БиХ, свирепа убиства резервиста никшићко- шавничке групе у Лори? Ако зна, да ли због тога унапријед поздравља евентуалну појаву истог транспарента у Котору на новој ватерполо утакмици истих спортских супарника? Да ли би тада и хрватским навијачима поручила да ће "и убудуће њихово кретање, слобода и људско достојанство бити ограничено", све док се не испуне неки политички услови у Хрватској? Ја, рецимо, осуђујем такву могућност и претпостављам томе поруку да свако погледа себе у сличној ситуацији. Краће речено, "не ради другом оно сто и сам не би желио да ти други раде", из истих разлога и побуда. И да та порука буде упућена овај пут навијачима Југа који су истакли тај инкриминисани транспарент, као и навијачима Приморца у том смислу да не праве реципрочан одговор. А госпођа Ковачевић би ипак требала да се још једном осврне на поруке свог текста и изведе одређене закључке. Нарaвно, све то из разлога да се не би послије немилих догађаја, који се могу десити у Котору на исти начин, хватала за главу од изненађења. Изненађења не смије бити, те зато треба ипак носити већу одговорност за своје ријечи, које су у овом случају биле без потребе натопљене керозином.

Пузајућа дипломатија

Док се, на једној страни, црногорска власт буса у своја горда прса, пратећи то некаквом смјехотворном мантром и провидном демагогијом на новом црногорском политичком језику, на другој страни - она увјерено показује бритку снисходљивост, брзопотезни кукавичлук и полтронство, као и спектакуларни комплекс ниже вриједности у односу према сусједној Хрватској. Просто речено , клизајући се на „црнoгорским кољенима“ подгоричке дипломате су кренуле пут Загреба да на чудан начин цмиздре и моле опроштај са све што је црногорска власт у прошлости радила, па чак и за оно што је својевремено мислила а није урадила због сплета разних околности. Нема спора да је таквим поступком она постала једна од дипломатија у свијету са којом се могу без проблема ципеле почистити“.

Иво Санадер - Хрватска никад неће заборавити прошлост

Приликом доласка у прву званичну посјету Црној Гори, хрватски премијер Иво Санадер је подсјетио јавност Црне Горе да - “ Хрватска никад неће заборавити прошлост “. Наравно, под тим није подразумијевао НДХ прошлост Хрватске, као ни недавну ратну прошлост те државе из које је истјерано неколико стотина хиљада Срба, а на хиљаде српских цивила убијено у “еуропејском рату за више циљеве”. Он је, шаљући ту поруку, мислио на дјелић једне друге прошлости, којом Хрватска покушава опрати све своје гријехе , и то не само из задњег рата…
Што се тиче Санадера, и његовог благог подсјећања да се прошлост везана за Дубровник неће заборавити - може се дати оцјена да је он политичар који максимално ефектно и изблансирано користи новонасталу ситуацију, надмоћно се уклапајући у цмиздрајући амбијент званичне Подгорице. Ако га домаћини у Подгорици дочекују на кољенима, са ожалошћеним изразом лица због догађаја око Дубровника, било би заиста неумјесно да им хрватски предсједник Владе не упути бар неки благи пријекор због понашања у временима “рата за мир“. Чак шта више, може се рећи да је у свом осврту на ту прошлост хрватски премијер Иво Сандер био господски одмјерен према утученим домаћинима, којима се никако нису смјеле омаћи ријечи “Лора”, “Бљесак”, “Олуја”, као реални појмови које би могли озбиљно увриједити високог хрватског госта.
Додуше, подгоричке дипломате би се сада могли без проблема уклопити у оцјену блиске историје недјела Хрватске над српским цивилима, коју је дао упокојни которски свештеник Римокатоличке цркве, дон Бранко Збутега, оцијенивши у једној изјави да су из Хрватске “Срби сами себе отјерали“. Дон Збутега је тада и појаснио: “Бљесак и Олуја нису злочини, већ се злочин догодио у њима.”

Бранко Луковац – Хрватски народ није опростио Црној Гори!?

Један чудни дипломата је уочи Сандерове посете Подгорици послао црногорској јавности следећу поруку из Загреба:“ Хрватски народ није опростио Црној Гори дешавања на дубровачком ратишту “, настављајући: “ Не бих препоручио Црној Гори да мисли да јој је народ Хрватске опростио дубоке, болне и трајне ране, са ожиљцима који остају као свједочанство и опомена на вријеме зла“. Ту оштру поруку је послао Црној Гори, гле чуда, лично Бранко Луковац - новоименовани црногорски амбасадор у Хрватској. Тако се десила невјероватна ствар да је, изгледа, у име Хрватске поруку о хрватском неопросту Црној послао представник оних који су Црну Гoру управо и водили у том рату.
Други црногорски “амбасадор добре воље“ Јеврем Брковић, исто тако близак црногорским властима, је у свом интевјуу хрватском “Ферал трибјуну” послао следећу „препоруку“ Хрватима - “Дубровачки мач мора још дуго бити над главом Црне Горе“!
Наравно, господи Луковцу и Брковићу, који су сада у једном тиму , нешто омета видике да од реално оштећених зидина древног Дубовника не виде рушевине старог моста у Мостару којег су дигли у ваздух војници хрватске Херцег-Босне, да од црногорских резервиста на дубровачком ратишту не виде упад јединица регуларне хрватске војске у Невесиње и Босанску крајину, од спаљених Конавала не виде спаљену бившу Републику Српска крајина, од хиљада хрватских избјеглица из Дубровника и залеђа не виде стотине хиљада избјеглих Срба из Хрватске, од ратног злочина у Дубровнику не виде ратне злочине и изгон Срба у “Бљеску” и “Олуји”. Код њих нема паралела, нити општих принципа на којима почива свака изречена мисао или порука.

Стипе Месић – У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили

Какав однос према својој прошлости има један дио хрватских политичара у власти најбоље одсликава скандалозна изјава актуелног хрватског предсједника Стипе Месића , која се десила у Аустрији прије почетка било каквог рата: ” У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили – 1941. када су 10. травња прогласили хрватску државу ( НДХ оп.а.) и када су Силе осовине признале Хрватску, али је познато и то да су Хрвати и други пут побиједили у том рату јер су се нашли заједно са савезницима за побједничким столом… Ови што скроз траже од Хрвата ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овдје , ми немамо пред ким што клечати , ми смо два пута побиједили , а сви други само једном …”.
Ове ријечи сликовито показују тадашњу немилосрдност дијела владајуће хрватске политичке елите. Било би неправедно не споменути да је та “стара” изјава Месића дата 1991.г у Аустрији недавно изазвала велику буру негодовања у хрватској јавности и лавине осуда од многих. Пљунувши својевремено у Аустрији на душе и гробове стотина хиљада насилно уморених Срба у НДХ , Стипе Месић је недавно похитао у Сребеницу гдје га је чекао предсједник Србије Борис Тадић, и не трепнувши тамо изјавио да га је зачудило то сто се Тадић није извинио Бошњацима у име Србије?! Да, то изјављује исти тај Стипе Месић који “нема пред ким што клечати”, јер је Хрватска побиједила и онда кад је основана НДХ.
Заиста, треба ли истаћи да је НДХ била једина фашистичка држава на тлу Европе која је имала концентрациони логор за дјецу, као и то да су стравичне гасне коморе Аушвица биле “хумано“ средство убијања људи у поређењу са страхотама и хорором Јасеновца.
Треба ли допунити да су Срби дочекали НДХ као и све раније државе које су биле не том простору (Отоманска империја, Аустроугарска) , очекујући да као поданици државе имају одређене обавезе, чијим испуњавањем продужавају живјети нормалним животом обичних грађана. Не, заиста нико није могао очекивати да таквој наказној држави, као што је била НДХ, поданици нису потребни да раде и потом плаћају порезе и дажбине, већ су јој једино били потребни њихови голи животи на мучном путовању до Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке. Због недостатка историјског рефлекса у односу на државе тог типа, десило се то што се десило.

Злочини Хрватске у једном вијеку превазилазе пет вјекова Отоманске империје

Нема спора да, “захваљујући “ НДХ прошлости, Бљеску и Олуји, Хрватска има велики историјски балван у свом оку. Управо је зато званична политика Загреба таква да, у односу према државама у окружењу сваки туђи трун експресно претвара у балван. У том смислу, изјаве са “домаћег терена “ које дају Луковац и Брковић , али и не само они, представљају ефектни начин да се Хрватска никада објективно не осврне на своју прошлост, и озбиљне проблеме које је својим радикализмом направила на Балкану у задњих седамдесет година. Луковац и Брковић тако помажу негативном дијелу хрватске политичке антиелите да се и даље охоло понаша, држећи лекције из етике свима у окружењу. Тиме се, закономјерно, задаје тежак шамар оном дијелу хрватске јавности која тражи објективно суочавање Хрватске са прошлошћу. Злочини НДХ у Другом свјетском рату по обиму и суровости превазилазе све злочине Турака почињене над Србима у пет вјекова ропства , а обим изгона српског народа у Бљеску и Олуји вишеструко превазилази чак и Велику сеобу Срба, покренуту пред агресивном најездом Отомана. Чак је у говору, који је одржао на прослави годишњице своје владавине у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, Вјекослав Макс Лубурић између осталог рекао: „И тако смо ми у овој години, овдје у Јасеновцу, побили више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.

Омча око свог врата – изум црногорских дипломата

И тако, док званични Загреб гања све оне који су бацили бомбу на хрватски грм, пуцали у хрватски камен “нарушавајући њену територијалну цјеловитост”, о крупним стварима да не говоримо, званична Подгорица не смије писнути у вези свирепог мучења и бруталног убиства заробљеника шавничко-никшићке групе у сплитској Лори. И не само да не смије ништа рећи, већ чак њени званичници нису хтјели доћи на сахрану тих људи - плашећи се да им званични Загреб нешто не замјери. Зато се намеће логично питање - да ли су у ововременим тумарањима Луковац и Брковић само јадни поданици и спикери оног дијела хрватскoг политичког естаблишмента који се упорно не жели дјелимично осврнути на своју прошлост?
Ако јесу , да ли ће у име својих надређених, покислих вођа рата за мир, отићи 10.травња са цвијећем код Месића да му честитају прву побједу Хрвата у Другом свјетском рату, и угосте се са трпезе тог “вјечитог побједника”.

(текст је својевремено објављен на сајту СМ, а потом љубазношћу новог уредника скинут)