Хрватски пројектанти “аутентичног црногорског језика”

Од Војин Грубач - 03/09/2018

 

 У Црној Гори је, прије десетак година, покренут један врло необичан језички експеримент скарадног карактера.

Посматрајући све што се издешавало, увјерено се може рећи да је, тада пласирани, “црногорски језик”- један оргинални хрватски пројекат, који је реализован уз теренску асистенцију напаљених домаћих омладинаца, школованих у Хрватској.

Јер, фактички носиоци тога иностраног пројекта су била два Хрвата, једна залутала Украјинка, а све уз услужно подскакивање млађаног Бошњака из Подгорице- који се “томе послу” научио у лабиринтима Осијека.

Што се тиче Црногораца и Црногорки, који су у томе пројекту учествовали као статисти, они су послужили како би се “појачала лоша етничка крвна слика” нецрногорских носилаца пројекта. Или, тачније, да би се маскирао изненада изникли, на тлу Црне Горе, туђински језикословни башибозук.

Да се радило о хрватском пројекту, то ни они сами не крију. Рецимо, млађани језички комесар Аднан Чиргић је у изјави за медије, 2010. године, рекао следеће: “На изради граматике (“црногорског језика”, оп. а.) били су ангажовани хрватски експерти, јер за тај посао у Црној Гори није било превеликог интересовања.” (1)

Овако објашњење захтијева једну важну допуну, јер- лингвисти из Црне Горе оправдано нису хтјели учестовати у фалш- пројекту хрватских лингвиста и млађаних каријериста из Црне Горе.

Када су се они отказали, једина варијанта је била да двадесетосмогодишњи Аднан предузме одлучујуће кораке. Те да се, некако на силу, направи или исчупа – “нови језик” народа којем он, јасно је- уопште и не припада!

Да припада, придружио би се лингвистима Црне Горе, и отказао циркус у којем је учествовао.

Хрватски језикословци у црногорској језичкој акцији

Ипак, да би ствари биле јасније, неопходно је дати инсерте из биографије дотичних странаца.
Главни лик овог иностраног тима језикословаца је био проф. др Јосип Силић, који је рођен 4. јануара 1934. у Милашима, на тлу данашње Хрватске. Основну школу је завршио 1948. у Ратуљама.

Првих пет разреда класичне гимназије окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Пазину.
Шести, седми и осми разред (с матуром) окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.

Филозофски факултет је завршио 1961. године у Загребу, гдје је магистрирао 1970. и докторирао 1975.

Јосип Силић је 2005. године објавио уџбеник “Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта”, и то у суауторству с Ивом Прањковићем, другим важним ликом “црногорске приче”.

Склепану на брзину “Граматику црногорскога језика”, Силић је објавио 2010. године у суаторству са Ивом Прањковићем, као и Аднаном Чиргићем, који је направио- аматерску радну верзију тога штива.

Исте године, Силић је објављује нечесови “Правопис црногорскога језика” у сарадњи са др Људмилом Васиљевом, као и споменутим потрчком Чиргићем.
У “редакцији” правописа су се као „статисти од сламе” појавили: др Миленко А. Перовић и некаква омладинка Јелена Шушањ.

Друга важна личност из Хрватске, која фигурише у овој језичкој ујдурми, је професор Иво Прањковић. Он је рођен 1947. године у Котор Вароши, данашња Босна и Херцеговина, гдје је и завршио основну школу.

Школовање је, потом, наставио у ултра- вјерској школи: Фрањевачкој класичној гимназији у Високом, коју је и завршио.

Уписао се, и завршио- студије кроатистике Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу, али није кренуо на постдипломске студије.

Елем, из биографије ових хрватских језикословаца уочава се да им је заједнички именитељ- што су завршили католичке вјерске школе.

Главни црногорски језикословац из Бискупског сјеменишта

Тако испада да је професор др Јосип Силић, главни утемељивач црногорског језика, пет разреда класичне гимназије завршио у Бискупскоме сјеменишту у Пазину, три у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.

Тамо је учио непосредно послије пада НДХ, познате нам марионетске државе- у којој је Католичка црква оставила мрачне и крваве трагове.

А какви су то трагови, имамо следеће неоспорне факте:

“На сједници “Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу” која је одржана у Њујорку, дошло се до података да су 1.400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геноцида.

О томе је свједочио др Србољуб Живановић, професор Лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу, а његова казивања је пренијела “Политика” 3. јула 2002. године.” (2)

Као примјер екстремног понашања католичких свештеника тога времена, често се цитира знаковита изјава жупника Мате Могуша, дата „Новом листу“ 24. јула 1941., гдје је рекао следеће: „До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером“.

Какав је, по инерцији, владао школски дух у тим “сјемеништима”, непосредно послије рата, гдје је др Силић учио, није тешко претпоставити

Професор Иво Пранковић и фра Сотона из исте фрањевачке школе

Иво Пранковић, други главни стручњак за црногорски језик, је завршио Фрањевачку класичну гимназију у Високом , а забиљежено је да је и “аутор низа важних и утјецајних дјела језичне баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”.

Све је то лијепо, али је куриозитет да је исту, Фрањевачку класичну гимназију у Високом, својевремено завршио и монструозни злочинац Мирослав Филиповић (Јајце, 5. јун 1915 — Загреб, 1946).

Наравно, ради се о фратру Томиславу Филиповићу- Мајсторовићу, којег су звали- фра Сотона, а који је једно вријеме био управник концентрационог логора Јасеновац, гдје се “прославио” масакрима, који залазе изван граница људског ума.

Елем, како је професор Пранковић експерт по питању “језичке баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”, тада би могао да стави под научну лупу следећу мисао фра Мајсторовића:
„Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријехова.“

А та изјава се десила у селу Шарговцу, када је са пар усташа ушао у разред у којем је било 52. дјеце, те пристојно замолио наставницу да одабере неког од ученика.

Како га је учитељица знала, и мислила да тражи ученика за рецитацију, она је одабрала дјевојчицу Радојку Гламочанин.

А фра Мајсторовић је дијете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељицин сто и реско јој пререзао врат ножем.

Послије тога “јуначког акта”, фра Сотона је изрекао споменуту мисао. Наравно, та фрањевачка мисао пати од конраверзе, јер “покрштавање изрода”, посебно дјеце, ножем преко врата, као и “опраштање тога гријеха”- намеће питање адекватности “језичке баштине редодржаве Босне Сребрене”.

Што се тиче фрањеваца, а посебно хрватских, и њиховог злог духа, које је безумно експлодирао у НДХ, о томе је много написано.

Навешћемо још један примјер, о којем говори споменути проф. др Србољуб Живановић овако:
“У Римокатоличкој “цркви” у Ливну, приликом мисе и проповеди, фра Срећко Перић се обратио присутним Хрватима речима: “Браћо Хрвати, кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина, а онда дођите да вас исповедим…”, да добијете опрост грехова.

То је било у пролеће 1941. године, одмах после проглашења НДХ. Академик и познати хрватски историчар Виктор Новак у својој обимној студији Магнум Кримен на странама 651. и 652. наводи да су сви фратри: “силовали жене, секли им дојке, копали очи, секли главе малој деци, па их бацали у крило мајци”. (3)

Окршај са Хрватима, који су великосрпски језикословци

Како ствари стоје, све су прилике да у понашању професора Иве Прањковића има много тога искључивог, што је главни сегмент фрањевачког духа.

Рецимо, у биографији му пише следеће: “Прањковић је укрстио полемички мач ваљда са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја, а с Бабићем се сложио практички једино у аверзији према аматерском језичном надричистунству и у окршајима с великосрпски настројеним језикословцима.”

Дакле, професор Прањковић је себе борбено пројавио током обрачуна “са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја”. А мана тих Хрвата је била- што их је “разоткрио” као “великосрпски настројене језикословце”?! Невјероватно!

Могуће је да га је то и препоручило да крене у црногорски језички експеримент, јер је био идеална варијанта за борбу против “великосрпских лингвиста”, али Црногораца.

Што се тиче професора др Јосипа Силића, и он је знаменит по кофликтности, што свједочи овај инсерт биографије: “Широј је хрватској (и не само хрватској) јавности Силић познат највише по споровима око правописања, у којој су на супарничкој страни Бабић и Брозовић.”

На каквом нивоу се тај спор водио, свједочи овај хрватски извод: “Политичко етикетирање, потенцирано сензационалистичким текстовима који бујају у булеварскоме тиску, а које је захватило све судионике хрватске правописне заврзламе, даје искривљену слику о дјелу овога самозатајнога и изузетно утјецајнога хрватскога језикословца.”

Дакле, ниво реторичке културе др Силића је био такав да је о себи направио “искривљену слику”, јер је- “ударао лицем о блато”!

Западна Украјина дошла преко Пјешиваца

Украјинка Људмила Васиљева, која је придружена овом чудном хрватском двојцу, је из Љвова- западне Украјине, која је по духу екстремизма иста као и Хрватска. Доктор је филолошких наука и професорица “Љвовског народног универзитета имени Ивана Франка”.

Своју књигу “Средњојужнославенски књижевни језици у синкронији и дијакронији”, издату у Осијеку 2010. године, је с украјинског на хрватски преводила у сарадњи с Милорадом Никчевићем, којем у биографији пише да је хрватски и црногорски знанственик родом из Пјешиваца.

Никчевић је иначе био професор на одсјеку кроатистике – Катедре за хрватску књижевност на Филозофском факултету Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку.

Иначе, др Васиљева је ове године,11. маја у Љвову- презентовала своју књигу “Украјинско- хрватски рјечник”. О Хрватској нешто и зна, а о Црној Гори мало шта, тачније- ништа!

Интересантно, али изгледа да се Филозофски факултет Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку- јавља, гле чуда- кључним мјестом пројектовања новог језика Црне Горе!

Јер, не само да је на њему предавао проф. др Милорад Никчевић, објављивала своје књиге др Људмила Васиљева, већ је тамо “докторирао” Аднан Чиргић и уписала постдипломске студије, које није завршила, некаква чудна дама- Јелена Шушањ.

Језички десант из Загреба и Осијека на Црну Гору

Дакле, то је тај тим из Осијека, који је био манекенска помоћ двојици хрватски лингвиста да крену у радикални, очигледно хрватски пројекат- промјене традиционалног језичког система у Црној Гори.

Да би остварили замисао, ови десперадоси су елегантно збрисали лингвисте из Црне Горе. У језуитском стилу их почистили, оптужујући за некомпетентност?! Мада, то ће бити тема наредне колумне.

Тако је испало да је некакав Аднан Чиргић, рођен 1980. године, компетентији од свих лингвиста у Црној Гори, иако је почео радити “над новим црногорским језиком” у 28. години живота.

При чему је факт, да му се ненормално уско специјалистичко лингвистичко знање- не простире даље од језика своје религије у једном маленом дијелу данашње Подгорице. Чак је и тај језик, дијела малене вароши- подијелио на вјерској основи, што је више од скандала?!
У „компетентну“ лингвисткињу је “инаугурисана” и млађана Јелена Шушањ, која је такође рођена 1980. године, а до дан данас није окончала постдипломске студије у Осијеку.

О компетенцији два Хрвата и Украјинке- непристојих туђина, који се баве измишљањем “аутентичног језика Црне Горе”, најбоље свједочи чињеница да никада нису вршили никакаква језичка истраживања у Црној Гори, нити имају научне радове из те области.

Ипак, и поред свих напора, које су предузели, може се рећи да су резултати рада ових језичких револуционара језуитског духа блиски ништици. Направили су вјештачко страшило које не функционише, а да је то тако- нека само погледају језик који се користи у медијима Црне Горе.

Дакако, то неће бити олакшавајућа околност када ови пионири језичке петљавине буду полагали рачуне.

Јер, стресови родитеља и дјеце по школама, фрустрације јавности због безобразности и дрскости туђинских језичких најездника, закономјерно ће изазвати адекватну “метлу”!


Као минум ће бити избачени из свих институција науке и образовања, које су унередили. А коме ће потом бити потребне њихове неартикулисане омладинске језичке услуге, и манијакално протежирање неадекатних пројеката, нека сами виде…

Референцe:

(1) ( „Аднан Чиргић: Ово је најбоља граматика црногорског језика, јер друге нема”, 21. јуни 2010.,  Интернет портал БИЦЕНТ – “Бошњачки Информативни Центар”)

 (2) (“Драго Пилсел, монсињор усташког антифашизма”, Ђорђе Ивковић,  Интернет портал “Јадовно””

(3) (Ко је био фра Срећко Перић, 15.02.2015., проф. др Србољуб Живановић, Интернет портал “Carsa”)

Домородачка шизика: Поремећаји дукљанског сенатора

Од Војин Грубач - 01/09/2018

 

 

Ових дана је, из ниоткуда, искрснуо самозвани дукљански сенатор, под називом “др” Чедомир Богићевић, и увеселио друштвене мреже шизоидном осионошћу и блиставом незнавеношћу.

Свој потресни квазинаучни памфлет је објавио у “Побједи”, а то штиво је пренио и портал “Аналитика”.

Тему свог “истраживачаког поремећаја” је формулисао овако- “Апорије црногорског бића”.

Како се ријеч апорија преводи са грчког као: безизлазност, логичка тешкоћа, нерјешива противурјечност, то испада да дотични Богићевић тешко преживљава горки усуд “своје нације”, чију судбину нијансира тамним, па и црним бојама.

Ипак, трзнувши се из почетне летаргије, одмах се бацио у битку које ће му ријешити све проблеме, те је избацио наслов текста у овом виду: “Црногорски језик украден и преименован у српски 1850.”  (1)

Испада, уочио је је крађу језика. Баш крађу?!

Почетак харакирија научне ништице

Распаљен својим знаковитим насловом, Богићевић је кренуо у “обрачун са црногорским непријатељима”, те послије наслова постовао своју круцијалну тезу.
Она изгледа овако: “Асимилатори и негатори црногорског народа и језика су за основу штокавског дијасистема узели црногорски језички израз сјеверозападног црногорског говорног подручја и назвали га српским језиком.

У свему томе је главни промотор такве језичке политике био Вук Караџић, родом из Петњице, Шавника, негатор црногорског језика који је говорио својим матерњим – црногорским језиком, а мајка му је била Јегда Караџић, рођена у Озринићима, од рода Николића!” (1)

Дакле, за све тешке “контроверзе црногорског бића”, осим главног кривца- Вука Караџића из Петњице, сукривац је испала и жена која га је родила, госпођа Јегда- од Николића из Озринића.
Укратко, језички непријатељи су дошли из Дробњака и Озринића, те “укопали” несретне жеље “дукљанског сенатора”.

Обрушивши се Вука, којег је квалификовао синтагмом- “негатор црногорског језика који је говорио својим матерњим – црногорским језиком”, дотични Богићевић је Вуку ставио у гријех да је ”за основу штокавског дијасистема” српског језика- узео “црногорски језички израз сјеверозападног црногорског говорног подручја”!?

Тако нам је откривено-  сјеверозападно црногорско говорно подручје”!?

Елем, како се то “сјеверозападно подручје Црне Горе” назива Стара Херцеговина, то је чудни сенатор превидио да се оно не простире само на Црну Гору, већ и на Србију, Републику Српску и БХ федерацију.

И у суштини, добро је што се у самом старту штива “побио на нос”. Демострирао незнање, осионост, шовинизам, и отпочео процес симпатичног научног самоубиства, којег можемо формулисати као- харакири научне ништице!

Постоји јужносанџачки, а не постоји источнохерцеговачки дијалект
Умјесто да исправно каже како је Вук за основу српског језика узео источнохерцеговачки дијалект, дукљански сенатор је пројавио наводно лукавство, па је тај простор преименовао у- “сјеверозападно црногорско говорно подручје”?!

Баш сјеверозападно! А шта је са источним, сјевероисточним, југозападним и иним “подручјима црногорског језика”?

Да је сенатор, којим случајем, ушао на Интернет портал “Факултета за црногорски језик и књижевност – Цетиње”, могао је понешто научити о тој теми, „од првог лица“.
На том порталу, у тексту под називом: “О језику- Црногорски језик”, којег је вјероватно написао свима извјесни Аднан Чиргић, између осталога, пише:

 “Црногорски говори су (и)јекавски штокавски говори. Донедавно су постојале и двије икавско-јекавске говорне скупине: муслимани у Подгорици и у Гусињу…

За сјеверозападне црногорске говоре усвојен је термин-  источнохерцеговачки дијалекат, док је преостали дио говора различито именован: источно- црногорски дијалекат, зетско-ловћенски дијалекат, зетско- сјенички дијалекат, зетско- јужносанџачки дијалекат, зетско-горњополимски дијалекат и сл…” (2)

Е сад, послије ове кратке информације, „сенатору Богићевићу“ преостаје да све набројане дијалекте орјентише у простору, према странама свијета, ако је уопште сигуран- у којем се паралелном свијету налази.

Исто важи и за Чиргића. Јер нема сумње да овим ликовима очигледно смета сам назив Херцеговина, поготово што се та територија простире изван његових жеља.

Јер, ако  источнохерцеговачки дијалекат они називају- сјеверозападни црногорски говор, тада је логично да  зетско- јужносанџачки дијалекат назову сјевероисточни црногорским говором.

А како да га тако назову- када се територија такозваног Санџака такође простире у више држава, као и Стара Херцеговина?!  И то је мјесто гдје сва ова накарадна логика пуца!
Ко зна, можда Ногићевић и Чиргић мисле да границе Црне Горе промијене, прошире или растегну, па да им се логика уклопи у стварност, или како?

„Црногорски језикословац” украден од Бошњака

Незнавена дукљанска квазиелита Црне Горе, из НВО ДАНУ, којој припада Богићевић, изгледа да има намјеру да јавним демонстрацијама логичке поремећености поништи дјело генијалног Вука, да би на његовог мјесто поставили млађаног и напаљеног Аднана Чиргића, подгоричког Бошњака чија је језичка специјализација- говор подгоричких муслимана.

Јер, да ствари буду јасније, важно је напоменути да је радну верзију “Правописа црногорскога језика сачинио” управо Аднан Чиргић, и то у двадесет осмој години живота, а та верзија је,  послије козметичке корекције, усвојена у Црној Гори  2009. године.

Потом је одређена група која ће израдити “Граматику црногорскога језика”. У њу су ускочили – Аднан Чиргић, Иво Прањковић и Јосип Силић, уз позерску сарадњу некакве Јелене Шушањ.

 Дакле, на исправљању црногорског националног и језичког идентитета су постављени Бошњак Аднан Чиргић, али и два Хрвата- Иво Прањковић и Јосип Силић,  који су познати по томе што су у Хрватској објавили уџбеник: “Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта”, (Школска књига, Загреб 2005.)

Што се тиче Јелена Шушањ, све су прилике да је дотична дама убачена у тај нецрногорски језикословски башибозук да им побољша етничку крвну слику, која пати од елемената иностраног или туђинског садржаја.

Интересантно је да је дотична Шушањ рођена 1980. године. Уписала је постдипломске студије у хрватском Осијеку 2010/2011. године, а у биографији јој не пише да је магистрирала.
Ипак, главни експерт ове чудне екипа,  скупљене с коца и конопца, је Аднан Чиргић, којег идеолошки пуноглавци називају “првим доктором црногорског језика у Црној Гори”.

Иначе, Чиргић је одбранио докторску дисертацију 2007. године у хрватском Осијеку, са темом- “Говор подгоричких муслимана (синхрона и дијахрона перспектива)!”

Умудрио се да језик у Подгорици подијели на вјерској основи, што је, сигурно, јединствени примјер лингвистичког лудила, које нема примјера  у свијету?!

Елем, како на франкенштајнизацији језика у Црној Гори коло воде два језикословца из Хрватске, скупа са Аднаном и Јеленом, који су постдипломским студијама били везани за Хрватску, то испада да је црногорски језик очигледни хрватски пројекат.

Подробније о томе ће бити ријечи у наредном тексту. Јер, ред да се поново вратимо памфлету дукљанског сенатора.

Његош: “У фукаре очи од сплачине”!

У наставку текста, Чедомир Богичевић, пројектује следеће мисли:

“Црногорски језик је украден и преименован у српски језик још 1850.године, Бечким књижевним договором (Беч, маја 1850.г.) што је био одраз политике Начертанија да су Црногорци Срби, а Црна Гора географска област пропалог српског царства.” (1)

Потом финишира овако: “Ту су одлуку без представника црногорске државе црногорскога владара Петра Другог Петровића донијели Вук Караџић, И. Кукуљевић, Д. Деметар, Ф. Миклошић, Ђ. Даничић, И. Мажуранић. С. Пејановић и др., што је био злочин против човјечности према црногорском народу који је свој језик називао нашки, народни, илирски, словински.” (1)

Пажљиви читач ће лако уочити смјехотресну нетачност свих изнесених теза. Просто је невјероватно да овога “доктора наука” може демантовати свако дијете које отвори Википедију, и нађе појам “Буквар Вука Караџића”, гдје пише:

“И док Срби у Кнежевини Србији нису користили Вуков Буквар, у Црној Гори он је коришћен све до 1836. године, када је, на иницијативу Петра ИИ Петровића Његоша, у Митрополитској књигопечатњи на Цетињу штампан буквар Димитрија Милаковића.”

Факсимал тога буквара се може лако нађи на Интернету, а на његовој насловној страни стоји следеће: “Србски буквар ради учења младежи,  Црковноме и Гражданскоме читанију/ у Црној Гори/ у Митрополитској књигопечатњи/ 1836.”

Укратко, сенатор Богићевић фактички ништа не зна из историје Црне Горе, али зна неспретно кречити историју пројављујући елементе подмуклости.

А како је величанствени Његош карактерисао оне који, с подлим намјерама- жељено жели представити стварним, знамо из стиха: “У фукаре очи од сплачине”!

Научник,  за лагани психијатријски надзор

А незнавени дукљански сенатор, псудодоктор Богићевић, вришти: “Црногорски језик је украден и преименован у српски језик још 1850.године… Ту су одлуку без представника црногорске државе црногорскога владара Петра Другог Петровића донијели…”
Дакле, црногорски језик није украден, нити преименован у српски, без дозволе Његоша, већ се он звао српским- вољом Његоша.

У том смислу, не само да је “Србски буквар” штампан на Његошевом Цетињу 1836. године, већ се у временима Његошевог претходника, Светог Петра Цетињскога, учило из “Србског буквара”, којег је Петар Први штампао у Млецима 1812. године. (3)

Укратко, Богићевић је све тезе испромашивао. И на основу тих промашених теза, он је предложио следеће, говорећи у трећем лицу, односно- “у име народа”:
“Предлажемо црногорским просвјетним властима да свечано обзнани правно-политички акт – Декларацију о неважности Бечког књижевног договора и његовој асимилаторској језичкој и књижевној политици.

Истовјетну одлуку у погледу правне природе треба донијети и у вези са одлукама Новосадског језичког договора из 1954. године, у којем се не помињу црногорски народ и црногорски језик.” (1)

Елем, што се тиче ових предлога Богићевића постоје двије варијанте рјешења проблема.
Прва је, да црногорске просвјетне власти претходно пониште издавање и штампање „Србских буквара“: Петра Првог из 1812, а потом и Петра Другог из 1836., па да разматрају предлог Богићевића.

Друга, боља варијанта, је да се Богићевићу узме докторска титула и баци у први контејнер за смеће, па да се лијепо тај господин пошаље на психијатријско одељење на посматрање.

“Када уђеш у погрешан воз, свака ти је станица погрешна”

Сво ово лударање Богићевића се може објаснити једном одличном народном умотворином: “Када уђеш у погрешан воз, свака ти је станица погрешна”.

Испада да дотични сенатор сваки воз погријешио, и то из свих области.

И то му не смета да се кити титулама гдје се, осим што наводи да је доктор наука, на крају овог  памфлета потписује као: предсједник Сената ДАНУ, члан Одбора за правне науке ЦАНУ, правни теоретичар, социјални филозоф, правни писац и публицист?!

Послије овог титулисања, одмах се намећу многа питања. Како у Црногорској академији наука и умјетности уопште може даље егзистирати овај напрсли лик? Води ли ЦАНУ рачуна о својој репутацији?

Али, и питање у вези НВО ДАНУ: Ако такозвана Дукљанска академија неука и умјетости има овако шашаве сенаторе, па чак и – шефа сенатора, какви су им тек обични редови?

А логично би било да се овај шовинзирани параноик ослободи свих титула, јер представља невиђену бруку Црне Горе. Њему се не смију дати двије овце на чување, јер би се животиње могле напатити од овог лика који би се бацио да им промијени идентитет- те од њих направи козе.

Просто, овог самозваног сенатора треба протјерати из свих институција Црне Горе, и то метлом, и отпочети процес очишћења научне средина од уљеза!

Референце:

(1) (“Црногорски језик украден и преименован у српски 1850.”, 29. 08. 2018,  др Чедомир Богићевић, Побједа- портал Аналитика)
(2) (“О језику- Црногорски језик”, портал Факултета за црногорски језик и књижевност – Цетиње)
(3) (“Просвјета у Црној Гори”, Александар Раковић, портал Српска земља Црна Гора)

Чешће укидати “Подгоричку скупштину”: бар још пет- шест пута!?

Од Војин Грубач - 28/08/2018

 

 Идеја владајућих црногорских партија ДПС и СД да у парламенту Црне Горе “укину одлуке Подгoричке скупштине, као и њене последице”– је изазвала буру у јавности.

Ватрене присталице те идеје сматрају неопходним укинути и сваки 18. датум у мјесецу- “јер подсијећa”, те га обиљежавати као “Дан сјећања”, што значи- дванаест пута годишње.

Опет, са стране коалиционих партнера ДПС- СД из партија мањинских народа, а у вези свега овога, очекује се одговорна иницијатива – да се у парламенту Црне Горе, већином гласова, укине одлука “групе из редова мањинских народа” о учешћу на Подгоричкој скупштини.

Ту групу, која је “укидала Црну Гору 1918. године” су сачињавали: Дервиш Шећер-Кадић, Омербег Селмановић,  Хамдибег Хасанбеговић, Махмут- бег Мановић, Назимбег Махмутбеговић, Муса Сејдула, Камбер Дема, Дашко Хреза, Мехмед Зећирага, Мустафа Јајага, Саид Дивановић и Суљо Петовић.

Послије одговорног повлачења дванаест својих “великосрба” из догађаја 1918. године, партије мањинских народа би могле, већ ове 2018. године, тражити од премијера Марковића још 200 радних мјеста у органима државне управе, чиме ће идеолошки “вуци бити сити”, а меркантилне “овце се наћи на броју”.

„Укидање“, као државна мисао и стил живота

Елем, посматрајући ову буру емоција и експлозију страсти, можемо закључити да “укидање”, као стил – полако постаје велика државно – политичка мисао, чији је епицентар у Црној Гори- из које би се та идеја могла проширити по свим меридијанима.

Тако би, на примјер, САД могле да пониште одлуку о бацању атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, као и последице тих бомбардовања. Хрватска би могла поништити одлуке НДХ о покољу широких нехрватских народних маса, као и последице тих одлука. И тако, по свакој држави понаособ.

Ипак, пракса је показала да овако замишљен пројекат “укидања” могу успјешно користити – не само државе, већ и појединци, дакле обични грађани.

Рецимо, један колега је јучерашњи дан запамтио као лош дан, јер је пришао дјевојци и “добио корпу”, послије чега су му се сви смијали. Срећом, сазнавши за иницијативу ДПС- СД, он је одлучио да предложени маханизам примјени у личној пракси.

Варате се ако мислите да је он укинуо прилазак дјевојци. Не, он је радикално, и хируршки прецизно укинуо цијели јучерашњи дан, са свим његовим последицама.  И сада се лијепо осјећа, јер је достигао личну срећу, захваљујући примјени нових идеја!

У складу с таквим тенденцијама, на прагу сам доношења рјешења да укинем све одлуке због којих сам, као дијете, појео брдо слаткиша и чоколаде, као и последице таквог дјелања, чији је резултат актуелно повишење шећера у крви.

Конфискација имовине владарске лозе Петровић

А сада, послије детаљне опсервације фантастичности саме идеје, ред је да се ипак осврнемо на једну од реалних последица догађаја из 1918. г., а ради се о конфискација имовине владарске лозе Петровић.

Наиме, на Петој сједници, одржаној 16/29. новембра 1918. године, Подгоричка скупштина је донијела одлуку „Да се покретна и непокретна имовина бившег краља Николе Петровића Његоша и његове династије у Црној Гори конфискује у корист народа”. (1)
Радило се о следећој конфискованој имовини:

“1. Стари двор бившег краља Николе са дотичним просторијама и авлијом на Цетињу, убаштињено на име краља Николе;
2. Нови двор пријестолонасљедника Данила са дотичним просторијама и авлијом на Цетињу убаштињено на име књаза Данила;
3. Двоспратна мања зграда у којој је становао бивши принц Петар са припадајућом авлијом на Цетињу, убаштињено на име принца Петра;
4. Дворска капела (црква) у непосредној близини старог двора на Цетињу, убаштињена на име краља Николе;
5. Велика дворска штала са гаражом за аутомобиле и дотичним плацем, убаштињена на име краља Николе;
6. Парк старог двора, убаштињен на име краља Николе;
7. Парк новог двора, убаштињен на име пријестолонасљедника Данила;
8. Парк принцезе Ксеније на Цетињу, убаштињен на име принцезе Ксеније;
9. Дворска ливада „Под Грудом“, на Цетињу, убаштињена на име краља Николе;
10. Дворско имање „Белведер“ (једна порушена зграда са мало шуме), убаштињено на име краља Николе;
11. Двоспратна зграда у којој је раније постојала „Женска радничка школа“;
12. Дворац на Његушима са дотичним просторијама и авлијом на Његушима убаштињен на име краља Николе, који је зидан средствима династије на имању добијеном у насљедство и купљеном од мјештана;
13. Дворско имање на Његушима: ливада и воћњак убаштињено на име краља Николе;
14. Зимски дворац са дотичним просторијама на Ријеци Црнојевића, убаштињен на име краља Николе;
15. Дворско добро на Ријеци: парк, башта, ливада и шума, убаштињено на име краља Николе;
16. Кућиште, пашњак и шума површине 19.543 метара квадратних у општини Дуб (Бока Которска), убаштињено на име краља Николе путем насљеђа;
17. Забран „Биоградско језеро“ (шума, ливада од 23 хектара и риболов у Колашину, убаштињено на име пријестолонасљедника Данила;
18. Нови двор краља Николе са дотичним просторијама, авлијом и парком у Никшићу, убаштињен на име краља Николе ;
19. Стари двор краља Николе са припадајућим просторијама и авлијом у Никшићу, убаштињен на име краља Николе;
20. Воденица на ријеци Мркошници под Требјесом у Никшићу, убаштињено на име краља Николе;
21. Струганица на Видровану у Горњем Пољу са припадајућом баштом, убаштињена на име краља Николе;
22. Забран „Требјеса“ (парк и шума) у Никшићу, убаштињен на име краља Николе;
23. Ораница, ливада и воћњак око „Требјесе“, убаштињен на име краља Николе;
24. Дворско имање у Повићу (шуме и оранице) у Никшићу, убаштињено на име краља Николе;
25. Забран, шума „Мораково“ дужине 20, а ширине 10 км са 10 ха ливаде у Никшићкој жупи, убаштињено на име краља Николе;
26. Забран, шума „Стоге „(Никшићка дуга) у дужини 7, а ширини 6 км са 8 хектара ливаде;
27. Дворац „Крушевац “ принца Мирка са дотичним просторијама, парком, ораницама,воћњаком и ливадом у Подгорици, убаштињено на име принца Мирка И;
28. Дворско имање „Тиха“ површине 2 ха ливаде у Подгорици , убаштињено на име принца Мирка;
29. Дворац краља Николе у Даниловграду са дотичном авлијом, убаштињен на име краља Николе;
30. Дворац „Тополица „са дотичним просторијама, парком, воћњаком, ораницама, ливадом и пашњаком површине 117,82 хектара у Бару, убаштињен на име пријестолонасљедника Данила;
31. Дворац „Растислав“ на Суки у Улцињу са припадајућим парком, убаштињен на име пријестолонасљедника Данила;
32. Дворско имање „Калуђеровац “ код Вирпазара (кућа, ливада и воћњак) убаштињено на име принцезе Ксеније.” (1)

Повраћај имовине династији Петровић, и грабеж садашње државе

Што се тиче судбине наведене имовине, имамо одлуку Подгоричке скупштине донесену на сједници 6. фебруара 1919. године, која је установила „...да се фамилијама погинулих и умрлих бораца за грађанске слободе одреди новчана помоћ једном за свагда у износу од 750.000, и подмири из заплијењене имовине“. (1)

Постоји додатна одлука, са сједнице Подгоричке скупштине од 9. фебруара 1919. године – „да се из добара бившег краља Николе одреди сума од 2.000.000 за школовање омладине“. (1)
И тако, ако  ДПС- СД иницијатори „пресипања из шупљег у празно“ располажу природном логиком, тада морају донијети одлуку- о безусловном враћању набројане имовине њеним власницима, илити потомцима.

А паралелно, и о повраћају новца од стране фамилија “погинулих и умрлих бораца за грађанске слободе”, као и од  омладине која је користила новац за школовање, а све од продаје покретне и непокретне имовине династије.

А то је крајње просто. Делегација “укидача одлука 1918.” би могла отићи на гробље, наћи адресу покојника, „куц-куц на надгробну плочу“ и – затражити повраћај средстава.

Е сад, може се десити да покојник  затражена средства врати, што се назива – “срећа”. А може се десити да мртва рука покојника излети из гроба, те „прецвикује врат“ нежељеним гостима из овог чудног времена, што би била, модерно речено- колатерална штета.

Наравно, државни чиновници Црне Горе из редова мањинских народа би били ослобођени обавезе да иду на гробове својих најближих „дванаест великосрба из 1918.”, и траже исто.

Разлог је прост, ако су им сународници 1918. “разорили државност Црне Горе”, то они садашњим учешћем у актуелној црногорској власти,  не само да разарају државност Црне Горе, већ и активно учествују у процесима воде ка њеној економској смрти. Тако да, грешни не могу судити грешнима.

Имовина модерних црногорских династија

Елем, када се говори о рјешавању питања позамашне имовине династије Петровића, ред је да се проговори и о имовини иницијатора ове политичке лакрдије. А они, као што знамо, имају “много ораха у џеповима”.

Зато је немогуће заобићи текст подгоричких “Вијести” од 12.2.2015. године, гдје је наведено да је високи црногорски функционар Ранко Кривокапић оптужио врх владајуће ДПС, a на индиректан начин и шефа режима, да су  током приватизације КАП узели мито од чак 800 мииона еура.

“Вијести” су у том тексту пренијели инсерт изјаве Рања Кривокапића са ТВ Вијести, гдје је гостовао у емисији “Начисто са Петром Комненићем”, и закључили следеће:

“Предсједник Скупштине Ранко Кривокапић тврди да нас аутопут неће одвести у дужничко ропство, иако признаје да је у датим околностима и перспективи нужност. Сматра да је већа штета био Комбинат алуминијума, кроз који је, како процјењује, нестало 800 милиона еура државног новца.” (2)

Други изразити имовински случај је везан за бившег високог функционера ДПС-а  Светозара Маровића. О томе имамо текст подгоричких “Вијести” од 31.7.2017. године, гдје је главна информација стала у кратки наслов: “Група Светозара Маровића ојадила Будву за 100 милиона еура?”

Разлог постојања упитника у наслову- имамо у самом тексту, гдје се наводи да је „незванични извор из Специјалног државног тужилаштва“ казао: „То не значи да је 100.000.000 еура и коначан износ штете. За колико је будванска криминална група оштетила будванску касу биће познато након вјештачења.”

Из свега овога можемо извући закључак да ће питање имовине династије Петровић, послије евентуалног “укидања одлукa Подгоричке скупштине”, рјешавати они за које се вежу крупне афере отимања државне имовине Црне Горе, али у овом времену.

“Мала моја преко воде, дођи ‘вамо, ја ћу тамо”!

Збиља, зар не би било интересантно, у току ове политичке радне акције, процијенити садашњу вриједност конфисковане имовине Петровића, и упоредити је са цифрама отуђивања који су наведени само у два претходна примјера

А додатна питања која траже одговор су- шта је било са 100 милиона еура из “афере Маровић”, као и- а шта се десило са 800 милиона еура мита из “афере КАП”, о којој је свједочио Рањо Кривокапић?

Ипак, чак и ако се не предоставе одговори на претходна питања и дилеме, чини се да смо на прагу лако предвидљивог смјехотреса, у политичкој и идејној плоскости, којег ће изазвати “резултати“ овог политичког циркуса.

Наиме, десиће се да ће “исправљачи историјске неправде” – укинути свргавање династије Петровић- Његош и конфискацију њихове имовине 1918. године, а потом- потврдити да су Петровићи детронизовани, све са конфискацијом цјелокупне имовине?!

Као у шаљивој народној пјесми: “Мала моја преко воде, дођи ‘вамо, ја ћу тамо”!
Како ова тема добија инересантне димензије, са могућношћу прављења фантастичних  паралела на релацији прошлост – садашњост – будућност, неопходно је да се она чешће подиже.

Рецимо, оптимално рјешење би било да се Подгоричка скупштина “укида” бар пет – шест пута годишње, да се лијепо забављамо.

Да то не буде акт, већ процес који ће трајати до апсолутне и бесповратне профанације актуелне власти, или до потпуног банкротства Црне Горе. Зато, уживајмо у ријетко гледаном спектаклу!     

Референце:

(1)    (проф. др Шербо Растодер, “Петровићи у егзилу- сутом  једне династије”, Подгорица, библиотека Монтенегрина)
(2)    („Кривокапић: Са ДПС-ом смо само због НАТО“, 12.2.2015., Подгорица, “Вијести”)
(3)    (Светлана Ђокић, “Група Светозара Маровића ојадила Будву за 100 милиона еура?”, 31.7.2017., Подгорица, “Вијести”)

Ватромет глупости: “Укидање Подгоричкe скупштинe”

Од Војин Грубач - 24/08/2018

Не може се, без грохота смијеха, посматрати како се развија анахрона и неадекватна политичка иницијатива црногорског режима око“укидања одлука Подгоричке скупштине 1918. године”.

Ехо те политичке лакрдије је елегантно стао у кратки наслов режимског дневног листа “Побједа”, од  24.8.2018. године,  који је изгледао овако: “ДПС и СД за поништење одлука Подгоричке скупштине!”

Бесмисленост параноидне иницијативе

Да би опредијелили степен бесмислености неке иницијативе, потребно је погледати степен смислености евентуалне контраиницијативе.

Рецимо, можете ли замислити да се на ововремену иницијативу “укидања одлука Подгоричке скупштине 1918”, једног дана у Скупштини Црне Горе појави слична лудачка иницијатива о “признавању одлука Подгоричке скупштине 1918”!?

Зато се намеће логично питање, шта значи- признавати или укидати неке одлуке из прошлости? Шта конкретно мијења та бесмислица?Очигледно, ништа, осим што иницијаторе ставља у ред „опскурних произвођача магле“!

Елем, ако ови напаљени и нестварни ликови мисле да озбиљно “укину одлуке Подгоричке скупштине”, а те одлуке су укинуте када су Италијани окупирали Црну Гору, и никада се више нису востановиле, тада би се десиле одређене последице.

Рецимо, да има и мало озбиљности у тој иницијативи, њено усвајање би резултовало моменталним признавањем Устава Књажевине Црне Горе 1905. године, и  брисањем садашњег Устава Црне Горе.

А у Уставу 1905. пише у Члану 1.: “Књажевина Црна Гора нашљедна је уставна монархија са народнијем представништвом.”  Нашљедна монархија, стоји?! А то је немогуће, иако произилази.

Значи. иницијатори би морали не само “укинути одлуке Подгоричке скупштине 1918”, већ истовремено „укинути Устав Књажевине Црне Горе 1905. године“, јер се све мора укинути због последица.

Управо због свега тога- ову неозбиљну иницијативу ДПС-а и СД-а не треба третирати озбиљно. Потребе за тензијама не постоје, јер “узалудници раде узалудни посао”.

А ништа озбиљно и добро нису до сада ни урадили за државу, прије свега за њену економију, коју су разорили до темеља да је једни спас народу да побјегне “преко гране”!

 Покољење за ништа створено

Оваквим иницијатвма се грађани само могу и морају спрдати, али и уренебесно смијати!
Збиља, можете ли замислити аналогну ситуацију да, рецимо,  Хрватска донесе сличну одлуку и- “поништи Устав НДХ и његове последице”?!

Или, да предсједници сада шест независних држава бивше Југославије- покрену иницијативу  о “укидању Устава СФРЈ”!?

Управо зато, када власт прави комедију на рачун своје неадекватне државе, она се мора подржати новим иницијативама, све од смијеха плачући, јер је то гнојни чир који треба да се природно распрсне.

У том смислу, ево једне иницијативе. Како су Никшић и Подгорица три и по до четири вијека били под Турцима, то би лијепо било дакреативни иницијатори из ове приче донесу одлуку о „укидању турске окупације Никшића и Подгорице, и последица које је она имала“! И идентитетских последица, наравно!

Збиља, а шта је са Метохијом која је припадала Краљевини Црној Гори 1914. године? Да ли да се покрене “иницијатива о вртању”?

Наравно да ове двије иницијативе не могу угледати свјетло дана, јер би врхове ДПС-а и СД-а коалициони партнери измлатили албанским и бошњачким заставама, по главама и леђима.

И тако, послије свега, закључак је следећи: Не, ово није комедија, ово је више од комедије! Ово је ватромет глупости данашњег политичког естаблишмента Црне Горе, који не зна гдје удара!

Јутарња кахва: “Х” је на Цетињу, а “Микрослав је наш”!

Од Војин Грубач - 23/08/2018

Са задовољством пијем јутарњу кахву, јер сам старог опонента Микрослава кратким коментаром “натјерао” да скине свој „осијеђели“ текст са портала “Аналитика”, којег је постовао као „гланц- нови“ на ФБ страницу: “Непозната и мало позната историја Црне Горе”!

Елем, Микрослав је постовао стари текст, свој “чувени научни осврт”, у којем тврди и доказује да је генијални Вук Караџић украо слово “х” са Цетиња, и ставио га у азбуку српског језика.

Украо, као што је то, рецимо, урадио Стево Вучинић, који је „патриотски поплашио” илирски мач и штит са дна Зете у Рогамима, и продао га за велике паре Народном музеју на Цетињу.
Дакако, није савремена Црна Гора “старомодни и заостали” Египат, гдје те покушај да изнесеш неки неважни комадић корала из државе кошта високе новчане казне и робије.

Али, Вук Караџић је украо слово “х” са Цетиња! На исти начин као што је врх ДПС узео 800. милиона еура мита приликом приватизације КАП- а, према свједочењу Рања Кривокапића!

Тај злочести и злонамјерни Вук је оставио Црну Гору, и Цетиње, без најважнијег слова “х”, исто као што данашње власт Црне Горе оставља без посла преко 40.000 грађана, мада је логично да би их морала запослити.

А мој коментар је био кратак: “Када је велики Вук Караџић дошао на Цетиње, и чуо ријечи Хрватска, Хвар, Хрвоје, одмах је одлучио да украде слово “х” са Цетиња”!

Мада, када боље размислим, није проблем што су Хрвати такође украли слово “х” са Цетиња, јер би били Рвати, као и “лопингери” Хварани- који би били Варани.

Већи је проблем што га масовно користе они, који као и ја пију кахву, али на серџади, и лахким погледом осматрају хануме које парадирају као манхкенке, а које не интересују лахкомислени лихкови, као Михрослав.

Елем, све је то чудно, необично. Толико нестварно да ме подсијећа на сцену једног сјајног, култног руског филма који се зове “Стиљаге”.

А „стиљаге“ су били млади момци и дјевојке, који су у совјетско вријеме прогањани- јер су били протагонисти западног начина одијевања, фризуре, музике,…

Нешто као код нас у вријеме социјализма, гдје су дугогокосе момке- косијанере хватали на улици, те у полицији шишали “на нулу”, а бабе и ђедови их погрдно обзивали етикетом- “Битлиси”.

И тако, главни момак из филма “Стиљаге” се смртно заљубљује у цуру из своје бранше „модерних“, за коју није знао да је вољела феште у којима учествују афроамериканци, студенти са “Универзитета дружбе народа” у Москви.

Током забављања- цура остаје у другом стању, они се жене, и долази сцена када беба са мајком напушта болницу, испред које нестрпљиво стоји „свечани дочек“ са срећним оцем- „стиљагом“, његовим родитељима и теткама, комшијама, бабама и ђедовима.

Врата се отварају, и млада мајка излази из болнице са блиједим изразом лица.

Срећни млади отац им долијеће „на крилима“, обасипа је пољупцима и при погледу на бебу добија лице боје креча. „Свечани дочек“ се моментално заледио, осијећајући неке нелијепе ствари.

У моменту „тишине која пара уши“. отац „стиљаге“ прилази сину и снахи, узима дијете у руке и види бебу с цртама и теном афроамериканца.

Збуњен, окреће бебу према „свечаном дочеку“, који у шоку испушта тешки уздах.

Затим унука диже високо, и са широким осмијехом заурла: “Наш!”, а „свечани дочек“ збуњено узвраћа: „Наш“!

Потом цијелим тијелом и осмијехом затражи још јачу подршку, и кликну: Наш!”, а „свечани дочек“ се, уз експлозију одушевљења , откликну са громким: „Наш“!

Елем, ако је то тако било у филму, а памтимо ријечи великог пјесника Бранка Миљковића, да: „Најлепше певају заблуде!“, тада и ми лако можемо ускликнути: „Микрослав је- наш!“, и у потпуности разумијети да и у њему, том чудном Влахбанцу, такође „најлепше певају заблуде“.

Велики Скендербег, албански образ- ђон и „цмиздриве кучке“

Од Војин Грубач - 19/08/2018

У јавности су албанске иницијативе о подизању споменика Ђурађу Кастриоту Скендербегу у Улцињу и Тузима пропраћене ехом о његовом поријеклу.

Интересантно је да нико није опалио јавни шамар албанским предлагачима, да се заљуљају од њега- показавши им срушене споменике Његошу и Вуку Караџићу у Приштини!?

Збиља, како се послије рушења споменика Вуку и Његошу на Космету, може тражити дизање споменика Скендербегу у Црној Гори!?

Наравно, никако ако се образа има!

Како на тај апсурд нису указали албански посленици у Црној Гори, то је јасно да им је од “албанске части” остао ђон- образ!

Црногорска власт већ даје дозволе за споменике Скендербегу, а “Господар” тврди да ће се као предсједник Црне Горе заложити за стварање новог државног и националног идентитета?
Дивног ли идентитета?

Онима који руше споменике Вуку и Његошу поданички давати, као сињи кукавац и тотална улизица- да дижу споменик Скендербегу, може представљати само гест пропалог идентитета.
Колико је све то нелогично, свједоче и стихови Његоша, који у “Горском вијенцу” каже: “Скендербег је срца Обилића, ал’ умрије тужним изгнаником!

Џабе стихови, пропалице с ускликом Скендербега на уснама обурдаше му споменик.

Велики Скендербег, којег су Турци, због невиђеног јунаштва- називали Искандер (Александар), по Александру Македонском који је на Истоку увијек представљао симбол хероја, је био син Јована Кастриота и Војиславе Бранковић.

Једно је сигурно, таквога јунака и историјску личност сигурно не заслужују албански политичари и рушиоци споменика, нити он таквима духовно припада.
Скендербег и они су два свијета, космоса који се не додирују.

Зато није наодмет, још једном се подсјетити стихова Благоја Баковића, из пјесме “Пољубац”, посвећене срамном признавању Космета, гдје се каже:

“Црна Горо од кад си црна
И од кад те Свеци дижу Богу
Ниси никада забадала трна
Своме брату у рањену ногу

Црна Горо од када си гора
Ниси уру дочекала слабљу
Него што си крвника од скора
Пољубила у крваву сабљу”

Елем, и онда се поданичка црногорска власт још чуди, што их свјетски моћници “цмиздравим кучкама” обзивају!?

Дијагноза Хрватске – помама, као процес који траје

Од Војин Грубач - 13/08/2018

Идеолошка помама, коју на свакој “државној теревенци” видимо у сусједној Хрватској, је процес који траје. Она се испољава на сваком мјесту и на сваком кораку, у разним облицима и пројавама.

 

Не жељети видјети тако нешто, те учествовати својим присуством на државним оргијама хрватског неонацизма, представља виши облик недостатка разума.
Управо тај недостатак осјећаја за реалност пројавио је црногорски државни врх, слањем свог официра на “Бал вампира”, који се у хрватској назива “Дан побједе”, гдје је десила фешта и славље над судбинама стотина хиљада цивила- који су раскубани злочиначком акцијом под називом “Олуја”.

О каквој криминалој фешти је било ријеч, у Книну и Глини, већ је описано у претходној колумни, под називом”Идентитетски жиг, и статус ништице у хрватском амбису зла!”
Ипак, ако посматрамо свеопшти дух хрватског обиљежавања такозваног “Дана побједе”, уочљиво је да се на њему није само прослављао злочин “Олује”, већ и комплетан злочин почињен у НДХ, јер је тамошњи скуп све то везао у један чвор, који је дао печат “дјелу”!

Помало усташе, помало антифашисти

Да се не би прослава злочина “Олује” издвајала као нека посебност, постоји мнуштво примјера који говоре о правилу, а не инциденту.

На примјер, исто то смо видјели и на недавном Свјетском шампионату у фудбалу, које се одржавало у Русији.

Прије свега, запажено је недостојно понашање хрватске предсједнице Колинде Грабар Китаровић у ложи, које је далеко од дипломатске праксе и здравог смисла, гдје је пројавила карактер неконтролисане балканске камењарке, нажалост.

Недавно је Иван Јаковчић, хрватски заступник у Европарламенту, у оквиру осврта на последњу прославу “Дана побједе” у Хрватској, о чуднојхрватској предсједници, за Н1 телевизију, рекао следеће:

“Кад предсједница оде у Брисел- онда је за антифашизам, сви њезини су били у партизанима, а кад оде другдје- онда је “За дом спремни”- стари хрватски поздрав. То пригодничарство у политици је, по мојем мишљењу оно што тјера људе ван из Хрватске”.

Једно је сигурно, Колинда није хрватски функционерски изузетак у демонстрацији суманутости и политичке шизофреније, реског  кретања из крајности у крајност, већ се ради о дијагнози општег стања.

Чудни гости, који врше нужду на кућном прагу домаћина

На фудбалском шампионату у Русији били смо свједоци експлозије неонацизма међу хрватским фудбалерима у свлачионицама. Чак су направили „природни спој“ хрватског и украјинског нацизма- да би увриједили одличне домаћине шампионата.

Све то је оставило дубок печат и мучан утисак у јавности. Рецимо, водитељ полемичких политичких емисија на руском ТВ, Роман Бабајан, је понашање фудбалске команде Хрватске у Русији оцијенио прије неки дан овако: “Понашали су се као неадекватни гости, који пред уласком у кућу љубазног и гостопримљивог домаћина изврше велику нужду на његовом прагу”!

Понашањем хрватских фудбалера тежак идеолошки шамар су добили грађани Србије и Црне Горе који су навијали за њихову репрезентацију. Послије нацистичког дивљања које се десило, ти грађани су постали предмет подмијеха околине, јер су и поред лијепих намјера постали жртве неадекватности хрватског мејнстрима.

Нема сумње да је тиме један сјајни спортски успјех дефинитивно омрачен, и бачен у идеолошку канализацију. И све то- вољом хрватских спортских званичника и фудбалера.

Краљ фудбалера- извођач усташких хитова?!

Дакако, постојала је нека нада да ће дочек хрватских фудбалера у Загребу проћи нормално, исправити ситуацију, и десити се достојна прослава великог спортског успјеха. Ипак, то се није десило.

За то су се потрудили хрватски фудбалери, који су једногласно одлучили да им славље увећа скандалозни усташки пјевач Марко Перковић Томпсон, којем је забрањен наступ у многим државама Европске Уније због промовисања нацизма.

Чак је Иван Ракитић, један од најбољих фудбалера Хрватске, по доласку у Загреб објавио на Инстаграму фотографију са тим “пјевачем”, написавши: „Стигао је краљ! Један једини! Идемо Хрватска“!

А тај краљ, који концерте почиње нацистичим поздравом и покликом “За дом спремни”, има обичај да с особитим задовољством пјева скандалозну пјесму  „Јасеновац и Градишка Стара”, гдје фигуришу следеће „мисли“:

„Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара/ Кроз Имотски камиони журе, возе црнце Францетића Јуре/ У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила”. А потом, уз поклич “ајмо, руке горе”, иде “шлаг”: “Ој Неретво, теци ми на страну, носи Србе плавоме Јадрану”?!

Да то није инцидент једног фудбалера, објаснио је хрватски капитен Лука Модрић, који је у преносу уживо, са прославе у Загребу, изјавио у вези нацистичког пјевача Томпсона следеће: “Чим смо ушли у финале и почело се говорити о дочеку у Загребу рекао сам да Марко мора пјевати на дочеку. То је био наш први увјет”.

На тај начин су пале маске са лица хрватских фудбалера, а надвила се тешка тама над смислом подршке таквима од стране навијача из редова других народа.
Може се закључити да је недостојно понашање, кроз бурлање нацизма, актуелни тренд у Хрватској. А он има и разне векторе, о чему иде следећи примјер, из те чудне хрватске фудбалске приче.

Дивљање у Чапљини и Широком Бријегу

Наиме, дотични пјевач, “краљ Перковић” уопште није неопходан да би се направили инциденти предоченог типа.

То најбоље показује примјер хрватских навијача из сусједне БХ- федерације, такође везан за протекли Свјетски фудбалски шампионат у фудбалу.
Наиме, 12. јула 2018. године бошњачки портали Став. ба, и За- Сребреницу. ба су објавили наслов: “Чапљина: Хрватски навијачи напали аутобус Оружаних снага БиХ који се враћао из Сребренице”.

У тексту се наводи ово: “Разуздана скупина навијача хрватске фудбалске репрезентације је синоћ у Чапљини, у 23.20 сати, у слављеничком походу насрнула на аутобус Оружаних снага БиХ”, у којем је било “петнаестак војника на повратку из Сребренице, гдје су присуствовали обиљежавању годишњици геноцида над Бошњацима”.

Инцидент се описује овако: “На аутобус је насрнула већа скупина навијача лупајући шакама по стаклима, те га је њихала с вјеројатном намјером да аутобус оборе и преврну. Током напада отргнули су регистрацијске таблице.”

Послије извјештаја о Чапљини, кренуо је извјештај о хрватским навијачима у Широком Бријегу, гдје се каже: ”Да подсјетимо, јучер је у Херцеговачко- неретванском кантону забиљежено масовно дивљање босанских Хрвата који су славећи успјехе хрватске репрезентације на Свјетском првенству пјевали о “мостовима и тзв. Херцег-Босни”.

Широким Бријегом орило се “је*** те Босно, је*** те ја, Хрватска моја домовина” и “пуши ку*** ко те је**, можемо ми и без тебе Федерацијо…”, а вјеројатно најскандалознији је снимак дјечака обученог у дрес хрватске репрезентације који скандира “Нож, жица, Сребреница”.

А затим слиједи осврт редакције, у којем се каже: “Ово се догађало на Дан жалости и неколико сати након што је у Поточарима обиљежена 23. годишњица геноцида у Сребреници“, и закључак:

„Нити један хрватски медиј, као нити један дужносник из врха хрватске политике, до сада нису осудили (или се оградили) од оваквог понашања босанских Хрвата за које су у више наврата изјављивали да су “недјељиви дио хрватског националног бића”.

Спој лукавства и подмуклости

Ови примјери, као и они са прославе “Олује”, пластично показују колико је хрватска политика не само сулуда у својим поступцима, већ дозлабога дволична, са чудним спојем лукавства и подмуклости.

Рецимо, лукавство је то што ће се највиши хрватски дужносници регуларно појавити у Сребреници, да одрже говор, свакако. 

Подмуклост се састоји у чињеници, да се ти исти дужносници неће нити једном осврнути на чињеницу да је у Босни и Херцеговини, на територији некадашње непризнате хрватске Херцег- Босне, било шездесет хрватских логора за цивиле бошњачке националности.

Од тих логора, које су хрватске војне и паравојне јединице отвориле, најпознатији логори и сабирни центри су били: Хелиодром, Габела, Дретељ, Родоч, Љубушки, али и Чапљина, коју смо споменули у вези инцидента. 

А Бери Фруер, гласноговорник УНПРОФОР-а у Сарајеву, је својевремено изјавио како се у Мостару и око њега “у рукама хрватских снага налазило чак 22.000 Бошњака.” С акцентом да је само у мостарском логору “Хелиодром” било заточено између десет и дванаест хиљада Бошњака.

Умјесто да оду на Хелиодром, ако имају шта рећи Бошњацима, те одрже говор, хрватски функционери ће отићи у Сребреницу, да тамо држе говор.

Сулудост и дволичност хрватске политике

У истом стилу, позиваће друге народе бивше Југославије да навијају за хрватску репрезентацију, а потом, у еуфорији- призивати кроз пјесме Томпсона на ликвидацију тих народа, као да их нису звали на навијање, већ на клање.

Покренуће информативи шум и извојевати судски поступак против одговорних у црногорском затвору у Морињу, гдје су били заточени хрватски заробљеници и цивили, са акцентом да је један затоворник добио чак ударац кутлачом у главу. А уједно, све ће урадити да нико законски не одговара за страшни масакр црногорских резервиста у сплитском затвору Лора.

А ти црногорски резервисти, заточени у Лори, нису добили “страшну кутлачу” у главу, већ су им откидани носеви и уши, ископане очи, разрезани језици, и на крају заклани, при чему је последњи заточеник морао бирати један од три ножа којим ће га ликвидати, а потом му је одсјечена глава разбијена о зид.

А тај масакр никшићко – шавничке групе заробљеника није урадила непризната оружана банда на пољу, или у шуми. То се десило у државном затвору Хрватске, од стране законски постављених службеника и полицијаца.

И нико од тих злочинаца до дан данас није одговарао за то черење и клање.
А и зашто би, када они представљају „хрватске хероје“, који су тако „колоритно“ описани у пјесми  „Јасеновац и Градишка Стара”, као „легендарни Максови месари”!

Недекватност као судбина

Да би се разумјела неадекватност, коју примјећујемо у сусједној Хрватској, довољно је само погледати- ко су им политички и идеолошки узори.

Рецимо, сулуди и манијакални  Анте Старчевић данас официјално егзистира као “Отац хрватске домовине”.

Узор им је и хрватски политичар Јосип Јозуа Франк, који је извршио разраду Старчевих идеја, кроз даљу радикализацију и распиривање мржње према Србима.

А Франк је, као хрватски идеолог тога времена, био пројекат аустроугарског двора. У тој режираној мисији, он се морао покатоличити, јер је био Јеврејин, и убрзано учити хрватски језик, јер му је матерњи језик био њемачки.

Управо су Старчевић и Франк дали образац и печат сулудости хрватске политике, која се најбоље видјела у НДХ, а и данас представља политички мејнстрим. Као зачин томе чудном јелу послије овога двојца су дошли Иво Пилар и Милан Шуфлај, тако да је послије свега Павелић дошао као закономјерност.

Закономјерност је и то што НДХ  није избјегнута у злочиначкој форми, а то је могао урадити неспорни хрватски лидер Владко Мачек. Њему је Хитер неколико пута нудио да стане на чело НДХ, и да је трансформише из злочиначке у нормалну марионетску државу.
Мачек је то одбијао, јер је мрачни дио његове личности био исти као и код Павелића, изрођен на поставкама и духу које су пројектовали Старчевић и Франк.

И тако, како тада, тако и сад. На хрватској политичкој сцени видимо политичке клонове Стачевића и Франка, и на љевици и на десници, који обијесно реже на све туђе народе око себе.

Немогућност ослобађања од зла

Дакако, видјећемо и појединце из редова хрватских спортиста, политичара, умјетника, публициста, грађана који одишу коректношћу, али су они само изгубљена игла у пласту сијена. Добри изузеци, који самоћом потрђују побједу злог правила Хрватске.

А Хрватска се, од тога зла у којем плива, дефинитиво не може ослободити. Осим грозног наслеђа, постоји и још један битан разлог ропства тој идеји зла, а везан је за убрзани процес разградње хрватске државе изнутра.

Колосалне пљачке „модерне“ хрватске државе, пад у дужничко ропство, распад привредног система, као и масовно одсељавање Хрвата из Хрватске због биједе, су разлог што нацистичко дивљање постаје изванредни идеолошки модел за прикривање језивих поступака западних банкара и домаће хрватске олигархије.

И ту је Хрватска свезана у мртви чвор, да не може мрднути. Тако су се идеје Старчевића и Франка претвориле у злу коб, последњи ексер који ће бити упуцан у мртвачки сандук Хрватске у цјелости.

Елем, како “револуција једе своју дјецу”, тако и непатворено зло, на концу, свом жестином разара дух и материју из којег је поникло.

Статус ништице у хрватском амбису зла!

 Од Војин Грубач - 08/08/2018

Министарство одбране Црне Горе, које је прво у ланцу одговорности за скандалозно слање црногорског официра на прославу зла у сусједној Хрватског, јавило се саопштењем којим је само демонстрирало дубину амбиса у себи!

За учешће официра на безобразном “Дану побједе” Хрватске свакако морају морално одговарати сви који су такву одлуку донијели. Не само министри одбране и дипломатије, већ и њихов надређени- предсједник Владе Црне Горе. 

Јер, нема сумње да су сви они заједнички учествовали у акцији- “Хајдемо бацити Црну Гору лицем у блато”, што је за последицу имало- тешке негативне последице, и то по друштво у цјелини.

Министар предпочитава славље над погинулима и прогнанима

У том притупом саопштењу Министарства одбране Црне Горе, између осталог се каже сљедеће:

“Црна Гора је,…, данас окренута сигурној европској будућности…  Црна Гора не жели никад више да бије туђе битке… Све друго су најобичније инсинуације, које углавном долазе од оних који су и тада, као и данас, покушавали да ламентирају над судбином погинулих и прогнаних, и да политички профитирају на њиховој несрећи”.

Дакле, дотично министарство сматра да је “ламентирање над судбином погинулих и прогнаних” у“функцији нечијег политичког профита”?!  Да би употребљени термин “ламентирати” био јаснији, он се „преводи“ као: оплакивати, жалити, јадиковати, тужити, кукати, нарицати… 

Елем, свима је јасно да је жаљење и оплакивање жртава злочиначке акције “Олуја” у Црној Гори имало цивилизацијску конотацију коју, у својој неадекватности, не види чудни министар војног ресора.

Управо зато, неизоставно се намеће сљедеће питање: Да ли је Министарство одбране Црне Горе уопште свјесно да је послало официра на прославу злочина? Да је то било нечасно мјесто- гдје се десило организовано славље над трагичним судбинама погинулих и протјераних цивила?

Јер факт је да “Олуја” није замишљена као “ослободилачка војна акција”, већ је у самом старту имала за циљ етничко чишћење, пљачку и рушење кућа, стамбених и вјерских објеката, с намјером да се избјегли цивили не би имали гдје вратити. 

Управо зато, у контексту догођеног, све изгледа сулудо! Јер испада да нас министар одбране Црне Горе убјеђује да је прослава трагедије логичнија и природнија од жаљења и оправданог оплакивања жртава непатвореног зла?! Лудило, зар не? 

А ко зна, можда министар одбране има обичај да на саучешћима и сахранама по Црној Гори пјева, док други плачу, жале и лелечу, ко то зна?!

Наравно, успут се може поставити питање- а какав је политички профит имало црногорско руководство од слања свог официра на славље поводом годишњице бруталног злочина у Хрватској?

Одговор на њега је прост, црногорски режим је слањем официра на мјесто слављења злочина политички профитирао кроз- државну бруку Црне Горе, као и самоунижење себе и народа.

Славље: усташке заставе, покличи и пјесме, нацистички поздрави?

 На каквом је слављу у Книну присуствовао црногорски официр, најбоље се види по усташким заставама, покличима, пјесмама, нацистичким поздравима и блокирањима улица, које су пратиле тај скуп, а што су пренијели хрватски медији. 

Хрватски званичници су се немушто ограђивали од тога, али им је шамар ударен одмах сјутрадан- током прославе “Дана побједе” у Глини. Од тога славља хрватско руководство се није оградило.

А средства информисања су  о том скупу извјештавали овако: “Годишњица војно- полицијске акције Олуја, највећег егзодуса Срба од Другог свјетског рата, обиљежена је у Глини с усташким обиљежјима.

Врхунац је био концерт Марка Перковића Томпсона, који је наступ започео пјесмом „Бојна Чавоглаве“ и усташким поздравом „За дом спремни“.

На штандовима су се продавале продавале мајице и шалови с усташком симболиком, а и бројни учесници носили су мајице с натписом „За дом спремни“. Програм у Глини, укључујући и Томпсонов концерт, водио је Велимир Бујанец, неонациста, екстремни десничар и, како наводе хрватски медији-осуђени дилер дроге.”

Све ово, ако гледамо слику у цјелости,  наводи на закључак да је Министарство одбране Црне Горе било не само на прослави злочина “Олује”, већ и на прослављању комплетног злочина НДХ, јер је тамошњи скуп све то везао у један чвор, који је дао печат “дјелу”, а не јадни организатори.

Савезници, у алијанси или у паранојама?

А црногорски војни министар у саопштењу каже да је слање официра био знак добросусједства “према блиској и пријатељској Хрватској, уз то и савезничкој земљи у НАТО-у.”

И тада искрсавају логична питања таквом министру војном Црне Горе:
 Ако сте савезници по НАТО, ко вас тјера да будете савезници у прослави злочина хрватске државе према разним народима, од НДХ до дана данашњега?

Да ли схватате да тиме подилазите Хрватској, која чак ни џелате црногорских резервиста, и других страдалника који су черечени и заклани у злогласној Лори- не жели осудити, већ их третира као хероје?

Да ли разумијете да учешће званичника Црне Горе на таквим бизарним прославама значи танцевање по костима хиљада жртава, међу којима су и макасакрирани мученици никшићко- шавничке групе заробљеника из Лоре? 

И, зашто уопште учествујете у хрватским паранојама и неадекватностима, којима граница нема?

Ако министар војни ово не схвата, тада је логично што не жели да види,  и уопште не може да разумије бесконачни револт православних Срба и Црногораца у Црној Гори, и изван ње, због срамног слања официра на хрватску прославу зла.

А зар није логичније било да тај исти црногорски официр, на дан хрватске бруке, положи вијенац испред Лоре, или га пусти у сплитско море у које су трупови из те тамнице бацани?
Тако би слављеницима нешто напоменуо, оцртао им трагове бизарног “чојства и храбре борбе”, принципјелности и људскости- које немају!

Па чак, да је не тај дан црногорски официр официјално послат у клозет, да тамо проведе вријеме док се држе говори “на прослави Дана побједе”, то би био много часнији и знаковитији потез, а не овако!

Пуцањ у пројектовани идентитет

Учестовање на Балу вампира у Хрватској, као последицу ће имати распад обликовања новог државног и националног идентитета, којег је у свом новом мандату најављивао садашњи предсједник Црне Горе.

Препознатљивост не чине само језик, религија, историја, култура, већ и знаковити поступци државе и народа.   

А очигледно је да присуство црногорског официра на прослави злочиначке, антихеројске и антицивилизацијске акције под називом „Олуја“, представља пуцањ у сопствени идентитет.

Континуирано подлизивање злочину и злочинцима, и све то- у име државе, у перспективи само може обликовати државни одраз у виду ништице.

То чак није шамар самоме себи, већ- одсијецање главе сопственој личности, све са именом и презименом!

А колико сјутра- можемо имати нове, сличне примјере нечојства и нејунаштва, са даљим љуљањем сопственог државног и националног идентитета, како оног стварног, тако и пројектованог. 

Све до његовог коначног разваљивања, лако предвидљивог краха и претварања у статус- гњиде, гдје ће од таквог индентитетског модела сви бјежати као од губе!

У име државе: Лудило је што црногорски официр прославља “Олују” с убицама мученика Лоре

Од Војин Грубач - 05/08/2018 21

Присуство официра црногорске војске на прослави злочиначке, нимало херојске, антихеројске и антиљудске хрватске “Олује”, представља коначни акт потпуног моралног, логичког, људског посрнућа.

Класично подлизивање злочину и злочинцима, бесконачно унижење државе, бијесно љуљање сопственог идентитета, до границе пуцања и краха личности и образа!

Ако се узме у обзир да представници државе, коју представља овај официр, никада нису отишли да положе вијенац пред споменик својим мученицима, резервистима никшићко- шавничке групе, брутално ликвидиранима у сплитској Лори, долазимо у простор коначног апсурда и психолошке патологије.

А управо је тај дан црногорским официрима мјесто било с пушкама пред спомеником у Никшићу, и са вијенцем испред сплитске “Лоре”, да напомену слављеницима Олује детаље њихове “славне борбе”!
А ево како је то било у Лори…

Брутална ликвидација Никшићана у “Лори”

Извјештај Амнести интернешнала за 1993. годину садржи свједочење Гаврила Трипковића из Чапљине, свједок 259-94-6, о звјерском мучењу и ликвидацији петорице Никшићана у Лори.
Ево шта је у том документу забиљежено…
„Једно вече, не сјећам се тачног датума, око пола ноћи Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију.
Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци.

Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Колико се сјећам свима су им биле одсјечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво.
Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полу лежећем положају.

Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су предамном очи вадили.
Сјећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож те му је тако одсјекао језик.

Једном од ових Црногораца нијесу извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног.

Клали су тако што су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тијела.

Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању.

На крају је остао жив само онај коме нијесу извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог, и рекао да бира нож којим ће га заклати.

Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева.

Један од мучитеља, нијесам тачно сигуран који, али ми се чини да је то био онај који је захтијевао да бира нож, потпуно је побијеснео, више је личио не звијер него на човјека, и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа.

Беживотно тијело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати.

Док је убица држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута. Од овог призора су се и зликовци уплашили.

Када је, после извесног времена , онај који је држао главу дошао к себи из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери”.

Гаврило Трипковић, који је заједно са братом Дамјаном био жртва и свједок звјерстава у Лори, размијењен је посредством МЦК у Неметину.

Хрватска у вјековном вртлогу “оца домовине”!

Од Војин Грубач - 29/07/2018

Ако желимо потражити узроке крајње необичног и неадекватног понашања хрватске политичке и идеолошке елите, оне која доминира хрватском јавношћу у континуитету преко стотину година, вјероватно је прва тачка од које се почиње та прича- личност која се у Хрватској третира као “отац домовине”, па и “отац хрватске нације”.
Наравно, ријеч је о Анти Старчевићу, рођеном у Житнику крај Госпића 23. маја 1823. године— преминулом у Загребу 28. фебруара 1896. године. Хрватском политичару и идеологу хрватског национализма, који је сулудим мислима, тумарањима и жестоким контраверзама, као и отвореним расизмом озрачио дио хрватске интелигенције посебним видом лудила, и пројектовао га кроз вријеме све до данашњега дана.
Старчевић је пакленом мржњом мрзио Србе

Томислав Томо Маретић, савременик Анте Старчевића, иначе познати хрватски филолог и језикословац, рођен у Вировитици  13. 12. 1854 – преминуо у  Загребу 15. 1. 1938, године), је о њему писао следеће: „Старчевић је пакленом мржњом мрзио Србе и ту мржњу три деценије уливао у велики део Хрвата“. (Томо Маретић, Српски књижевни гласник, Београд, 1892. године, књ. 5., бр. 8. стр. 569.)

Збиља, ако погледамо дјеловање хрватске политичке елите у два свјетска рата, ратовима деведесетих година прошлог вијека, као и у међувременима тих ратова, изгледа да је коначна побједа екстремистичких идеја Старчевића у хрватским просторима више него очигледна.
То је показала и демонстрација хрватске неартикулисности, и вишевекторног шовинизма, пред свјетском јавношћу  на недавено завршеном Свјетском првенству у фудбалу, одржаном у Русији.

Неадекватно понашање хрватске предсједнице Колинде Грабар- Китаровић у ложи, фудбалера у свлачионицама, провала шовинизма на дочеку хрватских фудбалера у Загребу, само су потврда те зле линије неразборитости и сулудости, која је чак и један сјајни спортски успјех Хрватске као од шале бацила лицем у блато.

 

Штета коју хрватски народ добија као резултат тога тумарања је немјерљива. И то виде сви, само не виде незнавени ликови опчињени злодухом давно мртвог Анте Старчевића.

Управо зато је неопходно вратити се по траговима, и у наставцима испричати цијелу причу од самог почетка. А почетак рађања те зле идеолошке силе, која као магија и данас суверено влада Хрватском, се десио у осамнаестом вијеку.

Анте Старчевић: “Славосерби су… скот гњуснији од икојега другога”

Анте Старчевић је, у идеолошком смислу, био абнормални расиста и темељно болесни шовиниста који је, на примјер,  Србе или Славосербе отворено називао “смећем од народа”?!
У  дјелу „Писма Магјаролцах“, Старчевић каже: ”Славосерби су сужањска пасмина, скот гњуснији од икојега другога. Узмимо у човеку три ступња савершенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности.

Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свест, …не могу мучат ни лајат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују”.

У складу с тим ставом Старчевић је предлагао следеће: „Србе треба ставити ван закона. Ту је судија и овершитељ сваки који је и бесно пашчета”, па и ово-  „Та пасмина треба да буде из народа истребљена“?!

Да су те идеје Старчевића о истребљењу Срба,  гдје сваки Хрват може бити “судија и извршитељ”, програмирале хрватско понашање у даљем току историје- показала су потом звјерства аустроугарских војника хрватске националности над српским цивилима у Првом свјетском рату,  злочини НДХ у Другом свјетском рату, али и у одређеној мјери- злочини хрватске војске у ратовима деведесетих година прошлог вијека.

Да се, којим случајем, десило да су таква звјерства хрватске оружане формације било када кроз историју направиле према Аустријанцима или Мађарима, велико би питање било- у којој мјери би хрватски народ преживио одмазде, које би им природно сљедовале?

Паралеле злочина кроз два примјера

Ипак, сва казна за злочине које је починила НДХ на Србима се свела на двије  обимом невелике одмазде, једне четничке, а друге партизанске.

Рецимо, хрватски историчар Звонимир Деспот, иначе новинар, уредник и колумниста Вечерњег листа из Загреба, је у свом ауторском тексту “Четнички злочини у Хрватској у Другом свјетском рату (1941.-1945.)” навео следеће: “Истраживање људских губитака Хрватске, а које је проузрочио четнички покрет у Другом свјетском рату, показује да је убијено око 2.000 до сада утврђених особа хрватске националности”.

За поређење, августа 1942. у Јасеновцу је убијено дупло више српских цивила за само једну ноћ.

Наиме, ради се о случају када је извјесни Јерко Маричић, један од најогрезлијих усташких главешина, послао на клање у Градину око 4.000 људи. Пред почетак масакра, четворица кољача су се опкладили су се ко ће заклати више логораша.

О томе томе шта се десило,  свједочио је један од најкрволочнијих јасеновачких кољача- Жиле Фрковић, алијас Миле Фригановић, којисе послије клања обратио јасеновачком психијатру др Недељку Зецу.

Причу је отпочео овако: “Обузео ме те вечери неки необични занос; чинило ми се као да сам на деветом небу” – исповиједао се он после клања јасеновачком психијатру др Недељку Зецу, и наставио: “Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.000 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300 – 400.

Вукашин од Клепаца – Ради ти, дијете, свој посао!

Фрковић је причу продужио овако: “И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и нисам могао да се макнем.

Затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин од Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас.

– Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос и блаженство уживања.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: „Живио поглавник Павелић!“, а ако то не каже да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче „Живио Павелић!“ или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио. Откинуо сам му и друго ухо. Вичи „Живио Павелић!“ или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне „Живио Павелић!“ и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене, полако и разговјетно ми је добацио:

– Ради ти, дијете, свој посао!

Од свега, те његове посљедње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао му срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзић је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу. Од те ноћи немам више мира.”

Малене одмазде за страшне злочине

Податак да су за једну ноћ четворица усташких кољача поубијала дупло више српских цивила од читавог четничког покрета за вријеме Другог свјетског рата, када се ради о хрватским цивилима-  говори све за себе.

На другој страни, вишеструко већу одмазду за злочине НДХ су направили Брозови комунисти. Што се тиче обима те одмазде,  везане за дешавања у Блајбургу, цифре се крећу у спекулативном распону од, наводних 10.000 до 600.000 убијених Хрвата. Наравно, распон у оцјењивању броју жртава је последица чистих политичких манипулација новог времена. 

Ако се мора нећи нека објективна процјена, вјероватно се мора узети у обзир мишљење Славка Голдштајна, покојног хрватскогисторичара, публицисте, новинара, сценаристе и политичара, јеврејског поријекла, коју је он изнио  у интервјуу Фералу. Његова цифра је да се радило о 20.000 пострадалих, при чему је истакао “да су страдали највише припадници Црне легије који су покушали неки отпор, а да су егзекутори су припаданици ОЗН-е”.

Опет, процјена Владимира Жерјавића, покојног хрватског економисте, демографа и стручњак УН-а,  извршена 1990 године- је била да је на Блајбургу побијено 36.000 Хрвата.

Која год да је цифра у питању, мора се констатовати да је одмазда за злочине које је починила НДХ, и са партизанске и са четничке стране- била ништавна.  Па чак и занемарљива у односу на злочин који се десио у НДХ.

Реакција хрватске јавности према тим одмаздама за злочине НДХ је увијек била негативна. При чему, нико од њих не каже- а како се одговара за злочине тога типа, ко за њих одговара и како?!
Да ли су, можда, побједници требали привременом руководству Хрватске  наредити да сами изаберу и предају таоце хрватске националности, све по сопственом избору. А који ће по броју, старосној и полној структури одговарати броју Срба побијених у НДХ. Па да тих наколико стотина хиљада Хрвата управо побију црнокошуљаши са Блајбурга, онако како су побили Србе, те се тако изврши космичка правда?!

А потом, те исте црнокошуљаше, послије обављеног посла-  лагано отпустити кућама, да носе и покоље и одмазду на својој савјести, и пред својим народом! Или како?

Јер, Њемци би за такве ствари освету предимензионисали, те је “одрадили” по систему „100 за једнога убијеног Њемца“. Мађари би бацили под лед исту цифру потенцијално убијених Мађара.  Англосакси би градове сравњивали, као што су то урадили с Дрезденом, или бацили разорне бомбе као на Хирошиму и Нагасаки!

Зли код утицајног дијела наводне “елите”

Ипак, реалност је таква да преовлађујући дио хрватске јавности сматра да страшни злочини против Срба у НДХ нису давали право оштећеној и раскубаној страни на одмазду! А одмазда је у дотичном случају била закономјерна категорија!

Потпуно очекивана, неминовна, па чак се може рећи и праведна-  као нешто што се подразумијева!

Осим тога, за злочине у НДХ нису  у првом реду криви Њемци, нити прије свих Павелић с усташама, већ тадашњи несумњивии лидер хрватског народа Владко Мачек.

 

Мачеку, који је имао потпуну контролу над хрватском елитом,  Хитлер је нудио власт у НДХ, и то неколико пута.

Он је то стално одбијао, иако је својевремено пријетио хрватским устанком кнезу Павлу- уколико се кнез не одлучи за потписивање Тројног пакта.

Владко Мачек је могао стати на чело НДХ и направити нормалну марионетску државу, али није! А није то урадио- јер је Анте Павелић испуњавао жеље мрачне стране личности Владка Мачека!

Нема сумње, злодух Анте Старчевића једнако је био присутан у хрватској елити тога времена, на челу са Мачеком, као и код Павелића и његових крволочних бандита.

Идеологија као судбина

И тако, у овом тексту је направљен осврт на само једну екстремну тезу манијакалног Старчевића, признатог “оца хрватске домовине”, чије зле мисли су лебдјеле над свим злочинима које су хрватски представници починили у последњих стотину година.

И што је најинтересантије, и данас се њихов ехо може видјети у доменима реалне хрватске политике. Зато ће се у наредним такстовима морати направити осврт и анализа неких других ставова дотичног Старчевића, и њему сличних адских идеолога тога времена.

А Хрватска ће се кад тад морати суочити са свим тим, јер то тако даље не иде!
С таквим фрустрацијама, идеолошким и политичким подмуклостима, које сада носи, Хрватска нигдје није приспјела, па макар више никад у будућности не поновила то што је у прошлости радила.

Она је данас земља у дубоком дужничком ропству, темељно економски разорена и с масовним одсељавањем становништва.

Скоро је сигурно да је зли дух Анте Старчевића у овом времену добио „нову функцију“, те постао димна завјеса којом пљачкаши Хрватске могу “само радити свој посао”.

Тај злодух пуном снагом сада ради против народа из којег је поникао. А можда је то та асиметрична одмазда, која долази извише- за почињени хаос, ко то зна?!

Параноје “Црногорског покрета”: Kрик на “процесији сатанизма”

Од Војин Грубач 18/05/2018

 Само пар дана послије величанствене литије Светог Василија Острошког у Никшићу, којој је присуствовало необично много народа, преко 30.000 достојанствених људи, десио се у истом граду, тачније 14. маја 2018. године, недостојни скуп некаквог Црногорског покрета, и то у Никшићком позоришту.

У вези тог скандалозног скупа, медији су акцентовали се доцент др Јасмина Никчевић, “суоснивач и координаторка Црногорског покрета за Никшић”, у свом излагању “осврнула се и на недавно организоване литије Митрополије црногорско приморске, прије свега на ону у Никшићу, која је била 12.маја”, те рекла следеће:

“На матрици помијешане паланачке светосавске митологије и империјалног клеро-фашизма заснива се и оно идолопоклонство и иконографија недавне литије кроз никшићке улице и оних дугих колона младих људи који су пристизали из других црногорских градова и из окружења.”
А потом наставила: “Не желећи да повриједимо њихова искрена (ако су искрена) религиозна осјећања и духовне пориве, морамо рећи да то није слика црногорске омладине којом би се требало поносити, нити је то колона којом се сигурно може ићи у будућност!“
Ова некултурна, и надасве шовинистичка изјава професорице француској језика на Философском факултету у Никшићу, изазвала је буру негодовања у јавности и експлозију осуде такве реторике на социјалним мрежама.

Мржње “францускиње” и њене контрадикторности

У дотичној изјави, прије свега је интересантна игра ријечи, којима доцентица Никчевић неспретно балансира међу крајностима, да би “испала културна.”
Рецимо, она утврђује да се црногорска омладина, а сигурно исто мисли и за остале учеснике Литије, налазе “на матрици помијешане паланачке светосавске митологије и империјалног клеро-фашизма”, а затим додаје да је то рекла у име свих на том позоришном политичком скупу, следећом опаском: “Не желећи да повриједимо њихова искрена (ако су искрена) религиозна осјећања и духовне пориве”?!
Укратко, дотична госпођа је темељно извријеђала, до сржи кости, оне који је нису дирали, нити су се на њу освртали, јер она за њих не постоји, а потом констатовала да том салвом сугубо личног примитивизма- „није повриједила ничија осјећања“?!


Није повриједила, послије бљувотине, то се тако каже, или како?
По истом шаблону, који је демонстрирала Никчевићка, може се предоставити примјер, гдје ће она бити та о којој се може рећи све што се пожели.
По ономе што се могло видјети на социјалним мрежама, општа је оцјена да је др Јасмина Никчевић овом скандалозном изјавом, представљајући некакав опскурни “Црногорски покрет”, демонстрирала неваспитаност, идеолошку напаљеност, историјску необразованост и незнавеност, уз нијансе сатанизма и крајње неадекватности!
И све то је јавност констатовала, уз много горе епитете, који се неће наводити, уз напомену- да тиме “никако не желимо повриједити њена искрена (ако су искрена) осјећања и духовне пориве”?!
Збиља, како ова аналогна игра ријечи изгледа “с друге стране барикаде”? Како им се уклапа у идејне визуре и платформе? Прија ли им оваква реторика?
Или се треба подсјетити, за наук, старе народне поговорке: „Стоји руга покрај пута, и свима се руга, а њој сви!“

Лоша копија лошег оргинала неандреталца

Теза “др Јасмине”- да смирени, достојанствени, а свакако величанствени ход црногорске омладине присутне на литији Светог Василија Острошког у Никшићу, како каже- “није слика којом би се требало поносити, нити је то колона којом се сигурно може ићи у будућност”, неодољиво подсијећа на ријечи историчара Шерба Растодера, који је својевремено изјавио да се “с Његошем не може у Европу”.
Банувши из неких воњајућих идеолошких пећина, Растодер и Никчевићка су себи дали за право да масама православаца, и поштовалаца великог и супериорног Његоша, у Црној Гори- указују којим путем да иду, шта да раде?!
При чему, сматрајући да су кочијашке увреде, које користе, сасвим добар метод да се те масе упуте негдје, на неки сумњиви нови пут, који само они виде.
А скоро је очигледно, да то што нуде- само иде странпутицама њихових лоших емоција, чудних намјера и, што је нејгоре, елементарног неваспитања, које никако не подразумијева поштовање других људи, који нису њима слични?!
При чему, а што је интересантно, нико дотичне „предводнике новога “ не омета да сами одлепршају у том вољеном правцу, тим путем среће, све са идејним прњама, трањавим реторикама, и својим поганим мишљењем о православном народу Црне Горе.


Нажалост, филолог др Јасмина Никчевић није само копирала стил историчара др Шерба Растодера у “поповању којим путем ићи у Јевропу”, већ је кроз искичмљене крилатице- “светосавскa митологијa и империјални клеро-фашизам”, она буквално цитирала свог идеолошког шефа из такозваног Црногорског покрета, познатог “вјерског неандреталца” и чешњејшег рогамског гњурца арехеолошких ископина- Стева Вучинића.
Да се разумијемо, термини “светосавскa митологијa”, “империјални клеро-фашизам”, вајна “докторица наука” је позајмила од полуобразованог, али зато амбициозног Стева, којем се у једном „државотворном оку“ одражава знак долара, а у другом евра.
Самим тим, демонстрирала је да- студирајући француски језик није ништа “повукла” из француске културе, што је крајње необично, и запањујуће за једну Балканку, наводно високог образовања?!

Аналитичар религије у чудесном стрмоглаву

Иако је др Јасмина, у намјери политичког проспертета, “поплашила крилатице” од сумбурног Стева, међу њима постоје крупне разлике у нијансама, али ипак разлике.
Рецимо, госпођа Јасмина Никчевић је у свом изливу неконтролисане јарости “само” показала негативан однос према литији Светог Василија Острошког у Никшићу, самим тим и према Острошком свецу, али и према тридесет хиљада људи који су у Литији учествовали.

Ипак, Стево Вучинић је у сличном, дакако- личном лудилу, давно отишао џиновски корак даље од др Никчевићке, те истамбурао тезу да су свеци- “љековити лешеви”, прешавши тиме све границе нормалног, па и паранормалног.

То се догодило у Монитору (Интервју: Стево Вучинић: СПЦ хоће и власт да преузме, Монитор- Подгорица, број 780., петак 30. септембар 2005.), гдје је чудесни Стево био представљен као – „аналитичар религије“. Отприлике, некакaв “зналац религије”, рецимо!?
Новинар Весељко Копривица га је том приликом питао за мишљење о “многобројним“ православним свецима СПЦ, а необични „анелитичар религије“ се у одговору осврнуо на мошти Св. Василија Острошког и ходочаснике Острога, те излупао следеће:

“То је такође у функцији распиривања мрачњаштва и релативизације значаја светог Василије као општецрногорског духовног симбола. Мада, то служи и економским циљевима, односно прикупљању новца од богомољаца који вјерују да су лешеви љековити.”

И управо у овим ријечима рогамског рониоца ми видимо тај инфантилни покушај спајања неспојивог, што смо видјели и у случају Никчевићке.

Наиме, на једној страни, дотични Стево назива Светог Василија Осторошког “општецрногорским духовним симболом”, а потом, у магновењу, “општецрногорски духовни симбол” обзива етикетом- “љековити леш”.

При чему, он то види, гле чуда- “у очима вјерника”?! Представљајући се тако наивно, недужно, вјероватно трепћући, али и дрхтећи окицама.

А Његош би за овакве ликове рекао: “У фукаре очи од сплачине”! Јер, покварене перцепције дотичног Вучинића, и оно што он види, просто демонстрирају да тај лик има очи посебног суспстанцијалног садржаја.

И зато није ни чудо да професорица лингвистике посматра на литију у Никшићу истим очима. То је исти калуп ликова, који нису из народа којим се представљају.

И никакав лажни “црногорски префикс”, којим се ките, их не може спасити од опште осуде православне јавности Црне Горе, па чак и од атеиста који имају коректан однос према православним вјерницима, и исто траже заузврат.

Светосавске свечаности у Краљевини Црној Гори

Госпођа Никчевић се у свом иступу на том инкриминисаном скупу, гдје je покушала наводно рјешавати “суштинска идентитетска питања”, осврнула на, с њене тачке гледишта, илити перцепције – “паланачку светосавску митологију”?!

На њену жалост, та такозвана митологија је дио Црне Горе. Не само у том смислу што један дио братстава у Црној Гори слави крсну славу управо Светог Саве, већ и због традиције која сеже у времена, које она не зна и не разумије.

Да се подсјетимо само једне прославе дана Св. Саве у Никшићу, и то 1912. године, у просторима Краљевине Црне Горе.

О њој је историчар мр Александар Стаматовић (Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999), глава Четврта, Пројекат Растко- Цетиње) направио слeдећи осврт:
„О тој прослави ‘Глас Црногорца’ од 21. јануара 1912. године, у броју трећем, на страни трећој, овако извјештава:

„Пишу нам из Никшића: Има пола године да су отпочеле потребне припреме, како ће овогодишња светосавска прослава што боље задовољити грађанство вароши Никшића“.
У чланку је, поред осталог, интересантан опис сале за прославу, који је био овакав: „Сала је била окићена јеловим вијенцем и гранчицама тако, да се свако осјећао као у зеленој шуми. Више иконе Светог Саве намјештена је била Богородичина икона. С десне и лијеве стране икона налазила су се у вијенцима слике нашега Краља и Краљице, а под њима могле су се видјети слике ‘Вјенчање с морем’.

Више ових слика намјештена су била два дивна израђена везива са натписима: ‘Само Слога Србина Спасава’.

Остали зидови сале застрти су били ћилимима и укусно израђеним везивима, на којима су биле намјештене слике нашег Владарског Дома, Краља Петра и знаменитих српских војвода, који су се истакли у деветнаестом вијеку за идеју ослобођења српског народа“.

На крају чланка се констатује: „Гости су се разишли у најбољем расположењу изражавајући се, да нигда до сада у Никшићу није овако Св. Сава прослављен“.

Послије овог осврта из далеке 1912. године, може се констатовати да професорица Никчевић појма нема о историји Црне Горе, њеним традицијама, превирањима, па и митовима који се не уклапају у њене идеолошке визуре.

С таквом незнавеношћу, она чак нема реални преглед садашње ситуације, иако пред њеним очима спокојно иду ријеке православних вјерника, никога не дотичући, као и поштовалаца праве и сјајне историје Црне Горе, којој је Његош вјечни владика.

Разбојничка аура- “заштићених правовјерним идентитетом”

Наравно, овакви случајеви излета нетрпељивости нису само у области некаквих идеја, већ и у свим осталим областима живота у Црној Гори, а самим тим и у „бизнису“.

Довољно је у извитoпереном црногорском друштву “себе поставити исправно”, окитити се “црногорским префиксом”, са свим атрибутима “љубитеља државе и њених симбола”, па можеш пљачкати и државу и народ, и сва чуда чињети.

Jер си, ето, у “категорији оних заштићних- ауром посебности”, која је очигледна фалш- категорија разбојничког типа.

Када је, својевремено, Светозар Маровић, један од утемељивача концепта данашње Црне Горе, а можда и његов главни идеолог, гракнуо кроз наслове црногорске штампе: “Осјећам се Црногорцем”, то је био знак набацивања ауре недодирљивости, под којом се може свашта радити.

Сви ликови из овог опскурног Црногорског покрета, којег идеолошки води рогамски ронилац Стево Вучинић, познати криминалац у области трговине археолошким ископинама на територији Црне Горе, али и сви слични њима и њему, су одједном одријешили руке Маровићу,да ради што хоће, “само да буде на исправним државотворим позицијама”, и да им се понешто, за ту лојалност, „дотури“ из буџета државе.

Како се све то завршило, одлично знамо! Уз добавку, да је “таквих Маровића” сијасет у Црној Гори, само што још нису доживјели “судбину Маровића”, која их стрпљиво чека, и зависи од воље иностаних власника Црне Горе, а поготово једне амбасаде у Подгорици, која суверено влада Црном Гором као са маленим играчком.

Сурфовање на таласима нетрпељивости

Мноштво сличних изјава, попут оних цитираних у тексту, па и горих, данас ординира у медијском простору Црне Горе. Наравно, од неких других особа, о којима ће бити ријечи у наредном тексту, а који су из исте идеолошке матрице, и сличних организација мутаната.
Обједињује их то што сурфују на таласима очигледне нетрпељивости, личних, идејних и идеолошких фрустрација.

Све то је свједочи, да данас свака неодговорна рђа у Црној Гори може залајати кад пожели, оставивши мозак у подруму.

А сви они глођу хљеб свој насушни на ружним, подмуклим основама- вјечног идеолошког распаљивања јавности, зарад своје користи, све са стилом који је далоко испод норме здравог смисла, и природне логике..

И све то се дешава на бурлајућој идеолошкој ријеци данашње власти, која прави мутне вирове да би и даље несметано пљачкала државу, којој је судбина извијесна, а то је- фатално уништење.

Штета је што су перјаници нечастивог Црногорског покрета, изнијансираног елементима сатанизма, па и нацизма, поставили једну госпођу, ма шта јој у глави било, да се просте по патосу те идеологије, и постане главни негативни лик јавности .

Ипак би ти вајни перјаници морали да очигледне неадекватности, оваквога типа, преузму на себе, па да се због таквих испада храбро изложе на растерзаније свеопште јавности Црне Горе.