Од Војин Грубач - 23/08/2018
Са задовољством пијем јутарњу кахву, јер сам старог опонента Микрослава кратким коментаром “натјерао” да скине свој „осијеђели“ текст са портала “Аналитика”, којег је постовао као „гланц- нови“ на ФБ страницу: “Непозната и мало позната историја Црне Горе”!
Елем, Микрослав је постовао стари текст, свој “чувени научни осврт”, у којем тврди и доказује да је генијални Вук Караџић украо слово “х” са Цетиња, и ставио га у азбуку српског језика.
Украо, као што је то, рецимо, урадио Стево Вучинић, који је „патриотски поплашио” илирски мач и штит са дна Зете у Рогамима, и продао га за велике паре Народном музеју на Цетињу.
Дакако, није савремена Црна Гора “старомодни и заостали” Египат, гдје те покушај да изнесеш неки неважни комадић корала из државе кошта високе новчане казне и робије.
Али, Вук Караџић је украо слово “х” са Цетиња! На исти начин као што је врх ДПС узео 800. милиона еура мита приликом приватизације КАП- а, према свједочењу Рања Кривокапића!
Тај злочести и злонамјерни Вук је оставио Црну Гору, и Цетиње, без најважнијег слова “х”, исто као што данашње власт Црне Горе оставља без посла преко 40.000 грађана, мада је логично да би их морала запослити.
А мој коментар је био кратак: “Када је велики Вук Караџић дошао на Цетиње, и чуо ријечи Хрватска, Хвар, Хрвоје, одмах је одлучио да украде слово “х” са Цетиња”!
Мада, када боље размислим, није проблем што су Хрвати такође украли слово “х” са Цетиња, јер би били Рвати, као и “лопингери” Хварани- који би били Варани.
Већи је проблем што га масовно користе они, који као и ја пију кахву, али на серџади, и лахким погледом осматрају хануме које парадирају као манхкенке, а које не интересују лахкомислени лихкови, као Михрослав.
Елем, све је то чудно, необично. Толико нестварно да ме подсијећа на сцену једног сјајног, култног руског филма који се зове “Стиљаге”.
А „стиљаге“ су били млади момци и дјевојке, који су у совјетско вријеме прогањани- јер су били протагонисти западног начина одијевања, фризуре, музике,…
Нешто као код нас у вријеме социјализма, гдје су дугогокосе момке- косијанере хватали на улици, те у полицији шишали “на нулу”, а бабе и ђедови их погрдно обзивали етикетом- “Битлиси”.
И тако, главни момак из филма “Стиљаге” се смртно заљубљује у цуру из своје бранше „модерних“, за коју није знао да је вољела феште у којима учествују афроамериканци, студенти са “Универзитета дружбе народа” у Москви.
Током забављања- цура остаје у другом стању, они се жене, и долази сцена када беба са мајком напушта болницу, испред које нестрпљиво стоји „свечани дочек“ са срећним оцем- „стиљагом“, његовим родитељима и теткама, комшијама, бабама и ђедовима.
Врата се отварају, и млада мајка излази из болнице са блиједим изразом лица.
Срећни млади отац им долијеће „на крилима“, обасипа је пољупцима и при погледу на бебу добија лице боје креча. „Свечани дочек“ се моментално заледио, осијећајући неке нелијепе ствари.
У моменту „тишине која пара уши“. отац „стиљаге“ прилази сину и снахи, узима дијете у руке и види бебу с цртама и теном афроамериканца.
Збуњен, окреће бебу према „свечаном дочеку“, који у шоку испушта тешки уздах.
Затим унука диже високо, и са широким осмијехом заурла: “Наш!”, а „свечани дочек“ збуњено узвраћа: „Наш“!
Потом цијелим тијелом и осмијехом затражи још јачу подршку, и кликну: Наш!”, а „свечани дочек“ се, уз експлозију одушевљења , откликну са громким: „Наш“!
Елем, ако је то тако било у филму, а памтимо ријечи великог пјесника Бранка Миљковића, да: „Најлепше певају заблуде!“, тада и ми лако можемо ускликнути: „Микрослав је- наш!“, и у потпуности разумијети да и у њему, том чудном Влахбанцу, такође „најлепше певају заблуде“.
Са задовољством пијем јутарњу кахву, јер сам старог опонента Микрослава кратким коментаром “натјерао” да скине свој „осијеђели“ текст са портала “Аналитика”, којег је постовао као „гланц- нови“ на ФБ страницу: “Непозната и мало позната историја Црне Горе”!
Елем, Микрослав је постовао стари текст, свој “чувени научни осврт”, у којем тврди и доказује да је генијални Вук Караџић украо слово “х” са Цетиња, и ставио га у азбуку српског језика.
Украо, као што је то, рецимо, урадио Стево Вучинић, који је „патриотски поплашио” илирски мач и штит са дна Зете у Рогамима, и продао га за велике паре Народном музеју на Цетињу.
Дакако, није савремена Црна Гора “старомодни и заостали” Египат, гдје те покушај да изнесеш неки неважни комадић корала из државе кошта високе новчане казне и робије.
Али, Вук Караџић је украо слово “х” са Цетиња! На исти начин као што је врх ДПС узео 800. милиона еура мита приликом приватизације КАП- а, према свједочењу Рања Кривокапића!
Тај злочести и злонамјерни Вук је оставио Црну Гору, и Цетиње, без најважнијег слова “х”, исто као што данашње власт Црне Горе оставља без посла преко 40.000 грађана, мада је логично да би их морала запослити.
А мој коментар је био кратак: “Када је велики Вук Караџић дошао на Цетиње, и чуо ријечи Хрватска, Хвар, Хрвоје, одмах је одлучио да украде слово “х” са Цетиња”!
Мада, када боље размислим, није проблем што су Хрвати такође украли слово “х” са Цетиња, јер би били Рвати, као и “лопингери” Хварани- који би били Варани.
Већи је проблем што га масовно користе они, који као и ја пију кахву, али на серџади, и лахким погледом осматрају хануме које парадирају као манхкенке, а које не интересују лахкомислени лихкови, као Михрослав.
Елем, све је то чудно, необично. Толико нестварно да ме подсијећа на сцену једног сјајног, култног руског филма који се зове “Стиљаге”.
А „стиљаге“ су били млади момци и дјевојке, који су у совјетско вријеме прогањани- јер су били протагонисти западног начина одијевања, фризуре, музике,…
Нешто као код нас у вријеме социјализма, гдје су дугогокосе момке- косијанере хватали на улици, те у полицији шишали “на нулу”, а бабе и ђедови их погрдно обзивали етикетом- “Битлиси”.
И тако, главни момак из филма “Стиљаге” се смртно заљубљује у цуру из своје бранше „модерних“, за коју није знао да је вољела феште у којима учествују афроамериканци, студенти са “Универзитета дружбе народа” у Москви.
Током забављања- цура остаје у другом стању, они се жене, и долази сцена када беба са мајком напушта болницу, испред које нестрпљиво стоји „свечани дочек“ са срећним оцем- „стиљагом“, његовим родитељима и теткама, комшијама, бабама и ђедовима.
Врата се отварају, и млада мајка излази из болнице са блиједим изразом лица.
Срећни млади отац им долијеће „на крилима“, обасипа је пољупцима и при погледу на бебу добија лице боје креча. „Свечани дочек“ се моментално заледио, осијећајући неке нелијепе ствари.
У моменту „тишине која пара уши“. отац „стиљаге“ прилази сину и снахи, узима дијете у руке и види бебу с цртама и теном афроамериканца.
Збуњен, окреће бебу према „свечаном дочеку“, који у шоку испушта тешки уздах.
Затим унука диже високо, и са широким осмијехом заурла: “Наш!”, а „свечани дочек“ збуњено узвраћа: „Наш“!
Потом цијелим тијелом и осмијехом затражи још јачу подршку, и кликну: Наш!”, а „свечани дочек“ се, уз експлозију одушевљења , откликну са громким: „Наш“!
Елем, ако је то тако било у филму, а памтимо ријечи великог пјесника Бранка Миљковића, да: „Најлепше певају заблуде!“, тада и ми лако можемо ускликнути: „Микрослав је- наш!“, и у потпуности разумијети да и у њему, том чудном Влахбанцу, такође „најлепше певају заблуде“.
No comments:
Post a Comment