Oј- ха демократија: Катаклизма грађанизма!

ИН4С - 27. август 2017.

Вјероватно ниједна земља на свијету нема толико лажних грађанских партија као што има Црна Гора.

Оне су толико лажне и лицемјерне да стални инциденти, евидентни кроз њихово хронично искакање из грађанштине- пластично показују о каквом се перверзном баласту у партијском и политичком систему Црне Горе ради.

Лажна грађанштина је пошаст која, попут злодуха, тумара Црном Гором, док на њеним леђима самољубиви јахачи апокалипсе из структура власти деру народ, закуцавајући га у црну земљу, и уз кликтање пароле лажног патриотизма- уништавају државу, претварајући је у прах и пепео.

Двонационално као грађанско, како то?

Међутим, прије преласка на тему, која ће имати продужетак и у следећем тексту, неопходно је оцијенити и дефинисати- шта се у Црној Гори назива “грађанском партијом”. Ево како то изгледа у политичкој пракси Црне Горе.

Рецимо, Социјалдемократска партија Црне Горе је црногорско- бошњачка партија. Грађански покрет УРА је црногорско- албанска партија. А Демократски фронт је црногорско- српска, односно српско- црногорска коалиција.

Дакле, у Црној Гори углавном имамо двонационалне партије и коалиције, као одраз лажне грађанштине, при чему двонационални СДП и УРА, за дивно чудо,  оптужују двонационални ДФ да он- није грађански профилисан?! Разлог таквог става је вјероватно у томе што  ДФ нема тип двонационалне структуре који имају СДП и УРА.

 Самим тим се намеће логично питање- како могу партије које представљају црногорско- бошњачку (СДП) или црногорско- албанску (УРА) двонационалну коалицију, оптуживати Демократски фронт који представља двонационалну црногорско- српску коалицију- за недостатак грађанског садржаја?!

Наиме, проста логика и здрави смисао говоре да грађанско, у правом смислу појма- подразумијева свукупни и пропорционални одраз стуктуре становништва државе у националном и сваком другом погледу.  Двонационалне коалиције не задовољавају тај принцип, ма какве оне биле. Самим тим су- дефектно грађанске, или лажно грађанске организације. 

Може се ићи корак даље, чак оштро, па констатовати да двонационалне коалиције у Црној Гори, у појавном смислу- по својој форми и одразу,  представљају симбиозу два национализма, промовишу интерес само двије нације, шепурећи се при томе, наводном- грађанштином.

Тако је у појавном, а у суштинском смислу имамо апсурдну ситуацију.

Наиме, фућка се тим двонационалним грађанским партијама за сопствене двије нације- јер је њихов погонски механизам, смисла постојања, измјештен у домен личних и групних материјалних интереса њиховог руководства.

Наиме, партије у Црној Гори су, по својој суштини- приватне фирме које имају као главне акционаре- сопствене вође и њихово најближе окружење!

Наде, предлози и парадокси

Ипак, оставићемо, за сада, по страни тај комерцијални дио активизма партија, и прећи у поље чисте политике у којем се те партије такмиче, а све за- већ излуђени гласачки публикум.

Последњи Парламентарни избори 2016. године, и формирање нове Владе Црне Горе, показали су колико су самозване грађанске партије у Црној Гори ништавне, и бесмислене.

Наиме, по исходу лажираних Парламентарних избора 2016. године, појавила се нада да се грозни, бестијални и рушилачки политички систем у Црној Гори може промијенити, те новом влашћу довести у стање преферирања цивилизацијских вриједности живљења. Бошњачка странка је, као “језичак на ваги”,  требала да одреди- којим ће путем даље ићи Црна Гора.

Гебелсовске структуре власти су покренуле медијску хајку претпостављајући да ће, ако БС приђе опозицији- Демократски фронт бити неизбјежни елемент нове власти, те одлучиле да ударе по њему.

Спектар медијског и политичког удара на ДФ је био класичан, стандардан и већ виђан стотинама пута.

ДФ је оптужен да га “сачињавају четници”, па се очекивало да ће на том таласу Бошњачка странка добити најљепши изговор да се опредијели за власт с ДПС-ом, који ће наставити политику вођења државе путем паралелних структура у економску и социјалну провалију.

И та би концепција прошла да се није десио неочекивани обрт. У том смислу сам, анализирајући ситуацију, предочио јавности  да би било добро да ДФ уступи власт грађанским и мањинским “опозиционим партијама”, и подржи њихову мањинску Владу. Игром случаја- то се десило.

Не виде људске ресурсе државе, већ само партијски потенцијал

Господин Небојша Медојевић, један од лидера српско- црногорске коалције ДФ, је јавно и недвосмислено, предложио двије варијанте промјене власти без учешћа ДФ.

Прву, да “црногорске грађанске партије” формирају нову власт са Бошњачком странком и другим националним странкама мањина. А ако не успију, други предлог је био да- Бошњачка странка сама формира Владу Црне Горе.

Бошњачка странка је одбила да сама формира Владу Црне Горе, уз изговор да “нема ресурсе и кадрове” да формира власт.

Интересантан изговор, чији је проблем у томе што, рецимо, руководство Бошњачке странке уопште не види да се ресурс за формирање нове власти не мора налазити само у својој странци, већ у читавом друштву.

На примјер, огромни кадровски ресурси за формирање нове власти се налазе у 54.000 незапослених у Црној Гори, од којих је 12.000 са факултетском дипломом, а неколико стотина њих са звањима магистара и доктора наука. 

Ако томе додамо велики број врхунских специјалиста који раде на бесмисленим радним мјестима у Црној Гори, грађанима Црне Горе који раде у иностранству, може се констатовати да је Бошњачка странка могла путем поштеног конкурса фомирати не једну, већ петнаест изванредних Влада Црне Горе.

Испало је да Бошњачка странка не види људске ресурсе и потенцијале у глобалној ширини, на нивоу многобројних незапослених у Црној Гори, који се морају некако запослити, већ персоналне кадрове констатује само у својим редовима, а остали их уопште не интересују.

Наравно, тај партијски егоцентризам и сљепило за важност општег, а не само личног- није својствен само БС, већ свих странкама у Црној Гори.

Фантастични потез ДФ- а да подржи мањинску власт опозиције у Црној Гори, без сопственог учешћа, представља изузетак који је за поштовање. Посматрано са стране, све су прилике да потез ДФ-а, да предложи власт осталима, уз подршку- без сопственог учешћа- није у стању нити једна друга политичка структура у Црној Гори, што је индикативно. 

Ипак, тaкав потез руководства Демократског фронта је имао за резултат да се сва лаж и биједа црногорске грађанштине и мањинских партија сруши у магновењу.

 

Распад грађанизма као факт!

Није само први предлог ДФ- а, да БС самостално формира власт на нивоу Црне Горе, разоткрио да руководство те странке не види стручне кадрове на нивоу државе, па нити у редовима сопственог народа  уколико су изван БC, темељно разгрнуо политичку баруштину.

Својим другим предлогом- да грађанска црногорска опозиција без ДФ формира мањинску Владу Црне Горе са Бошњачком странком-  Демократски фронт је покренуо, можда нехотично, фактички процес провјере “грађанштине” тих “грађанских партија”.

Резултат је био катастрофалан, јер је Бошњачка странка лако откачила грађанске опозиционе партије Црне Горе, давши им- “ногу у дупе”! Потом су црногорске “грађанске, мултиетничке и мултивјерске” партије биле брутално шутнуте и од албанских националних партија, па и од хрватске партије ХГИ. Укратко, десила се катаклизма грађанизма.

Елем, јасно је да су се партије мањина у Црној Гори свјесно утриповале у причу о четницима из ДФ,  и рекле- нећемо с њима! Али, како могу објаснити да никако нису жељеле промјене у Црној Гори са “античетницима из грађанске опозиције”?!

Па, с киме, тада, желе промјене у држави која пропада и нестаје? Или, не желе промјене уопште? 

Зашто се подржава економска катастрофа, cмисао?

Како је, за последњих 25. година,  преко 140.000 грађана Црне Горе побјегло у иностранство, а сада има преко 54.000 незапослених, којима је једини спас да такође побјегну у иностранство,  свима је јасно да даље одржавање садашње власти представља сигурну катастрофу државе и народа, са несагледивим последицама.    

 

Како је то очигледно, поставља се питање- зашто партије националних мањина, подржавајући данашњу власт на челу са ДПС,  желе да се Црној Гори деси економска кататрофа? Да ли за то постоји неко логично политичко објашњење? 

Ако партије мањинских народа немају објашњење за тај феномен, тада је ред да на то питање одговоре "грађанске партије" у Црној Гори- које су биле откачене током преговора са мањинским националним партијама. Наравно, то треба, прије свих, да објасне двонационалне коалиције: црногорско- бошњачке и црногорско- албанске провинијенције, чији су представници СДП и УРА.

Збиља, да ли могу бошњачки и албански кадрови из тих "грађанских партија" да изађу пред јавност и саопште нам- зашто је ситуација таква каква јесте, и шта су тражили њихови сународници у преговорима?

Јер, јавно изражена жеља партија мањина да формирају власт с "грађанском опозицијом", а потом одустајање од те идеје, прије свега говори о недостацима и потпуној немоћи "грађанске опозиције".

Испало је да "грађанска опозиција" не може бити "грађанска" у мјери у којој то траже националне партије мањина. Шта је разлог томе, можемо само нагађати, што је назахвално.

Ипак, да ли је могуће да мањински народи виде двонационалне “грађанске партије” као скривене партије црногорских националиста у којима бошњачки и албански супстрат има својство икебане и димне завјесе. Јер, већ су од стране бошњачких кругова те партије оптуживане да користе бошњачко гласачко тијело, а да потом у парламенту нема довољан број бошњачких посланика, узимајући у обзир пропорцију њихове гласачке подршке.  

Неповјерење гласача мањинских народа према грађанизму

Самозване  црногорске грађанске партије не само да нису у стању да воде преговоре са партијама мењина, да би с њима формирале Владу народног спаса, већ нису у стању да добију неки нормални, знатнији проценат подршке гласача  мањинских народа, да би се власт на нивоу пропале  државе промијенила. И то је факт!

Дакако, није проблем у грађанима и гласачима који припадају мањинским народима, који могу гласати како им воља, већ у њиховoм огромном неповјерењу према тзв. грађанским партијама црногорско- бошњачке и црногорско- албанске провинијенције.

Гдје је проблем?  Могу ли то "лидери грађанске опозиције" објаснити јавности Црне Горе. 

Ако не могу, тада су ти "грађански лидери" сувишни, и те "грађанске партије" потпуно сувишне- јер не служе својој политичкој сврси! Самим тим, мора се прећи на неки сасвим нови модел могуће промјене власти.

Полазећи од тога да грађанске партије у Црној Гори никако не могу придобити гласачко тијело мањинских народа, да би се власт смијенила, то испада да је једина могућност да се власт у Црној Гори промијени следећа- да се број опозиционих гласача православног народа у Црној Гори повећа за недостајући проценат гласача мањинских народа, који већински не желе промјене.

Дакле, једино рјешење је да се двотрећински проценат православног народа, који су сада опозиција бруталном режиму, подигне на трочетвртински опозициони  корпус, да би се измијенила катастрофална танденција уништења грађана Црне Горе. Друга варијанта, у садашњим констелацијама, односима и тенденцијама- уопште не постоји.

Баланс и одговорност

Тако долазимо до варијанте да је модел српско- црногорске, односно црногорско- српске коалиције који демонстрира Демократски фронт- исправан политички пут, и модел- који могу преузети као исправан и  неке друге партије у Црној Гори. 

Дакако, такве двонационалне коалиције,  које воде припадници православног народа, и ослањају се на православне гласаче, јер су сва остала рјешења исцрпљена,  морају имати ресурсну персоналну базу најбољих специјалиста из редова Бошњака, Албанаца и Хрвата, који сада желе да се ова власт промијени.

Они би, у случају промјене власти, заузели мјеста мањинских народа у Влади Црне Горе, као и на свим нивоима власти, као што то налаже Устав Црне Горе- који исправно гарантује националну пропорционалност по вертикали.

На крају, мора се рећи. дефектним грађанским партијама је преостало мало времена да се постарају за своје двонационално “мултиетничко бирачко тијело”.

Прије свега, морају да привуку гласове мањинских народа у значајнијој мјери, ако уопште желе бити озбиљни политички играчи, јер са резултатима које су до сада постизали лако могу отићи на маргине историје. Дакако, и нестати као апсолутно промашен политички продукт.