Етничка трговина 2006.: Референдум с лицем Квазимода

 

Од Војин Грубач -  14 септембар, 2017

У тексту, под називом “Потмули крик "суверенизма", кроз илузију “независности”, дотакнута је тема референдума о државној независности Црне Горе, одржаног 2006. године. Сада идемо даље, с темељнијим освртом.

Иако се томе референдуму покушавао набацити ореол грађанштине, као анационалне категорије одраза људи, од тога ништа није било, јер је он пројектован по прецизној матрици- прегласавања већинског православног народа у Црној Гори.

Држава без суверенитета и демократије

По официјалним резултатима референдума, прегласано је 60 одсто православног становништва које је било за заједничку државу са Србијом.

Ако се узму у обзир невјероватни притисци и уцјене, у предузећима и по кућама, мобилизација (чак и из иностранства) неправославног становништва, ближе истини је- да је на референдуму прегласано чак 70 одсто православног народа Црне Горе.

Тачније, идеолошке вође православне мањине су шовинизирањем мањинских народа, њиховим острашћивањем и супротстављањем православној већини- извршиле нешто што се не уклапа у природну логику и здраве резоне. 

Како православни народ чини неоспориву основу Црне Горе, то његово располућивање, потом излуђивање и супротстављање, затим референдумско прегласавање воље његове већине- представља тешки инцидент, без преседана- који у будућности пројектује мноштво проблема.

Као резултат- десило се формално међународно признање Црне Горе, што и није неки посебан проблем. Као антирезултат, имамо - факт да Црна Гора од момента међународног  признања није један једини дан била независна држава. И што је још горе- пузајућу економску трагедију која њене грађане баца у незаустављиви суноврат.

И све је то међусобно повезано, јер је тај механизам прегласавања православног становништва, демонстриран на референдуму, потом стално понављан на свим изборима републичког нивоа у Црној Гори. Као резултат се добила несмјењива власт, која је, да зло буде веће, катастрофална- да гора тешко може бити. 

Као примјер имамо последње предсједничке изборе у Црној Гори, које је ријешило Рожаје. Имамо задње парламентарни изборе и избор Владе, гдје је Бошњачка странка пресудила да суманути јахачи апокалипсе несмјењиве власти и даље јашу Црном Гором.

У свим овим случајевима су се договори завршавали иза завјесе, у мрачним ходницима савјести, по опробаном рецепту.

Етничко и вјерско супротстављање, које данашња власт користи као опаки механизам неодговорног и економски језивог владања, носи опасност да измакне контроли. И све то- у временима економског стрмоглава, што је још опасније.

Зато је неопходно да се мало вратимо у вријеме, те проанализирамо ситуацију око референдума, јер нам, послије пажљивог анализирање тог времена, узроци данашње ситуације  могу бити много јаснији. А за ту анализу ће бити потребно неколико текстова у низу...

Муслимани су Црногорцима поклонили државу?!

Реакције истакнутих  “грађана” мањинских народа, као и иностраних медија, које су се десиле послије референдума, су експресно и у потпуности демантовале "грађанштину" карикатурално “грађанског референдума”.   

Рецимо, агенција Танјуг је објавила, а подгорички Дан пренио 25. маја 2006. године, изјаву Рифата Фејзића, реиса мешихата Исламске заједнице у Црној Гори, који је сарајевским медијима рекао следеће:

”Муслимани су Црногорцима поклонили државу, јер да они нијесу масовно изашли на референдум и гласали за, од независности те државе не би било ништа... Најбољи показатељ за то је већинско бошњачко Рожаје, гдје је скоро 92 одсто грађана подржало назвисност Црне Горе.”

Наравно, то је оно исто Рожаје које је "Црногорцима поклонило предсједника Филипа Вујановића", на последњим предсједничким изборима, изашавши на гласање у другој половини дана, када је трговина по ћумезима била завршена.

Реис Фејзић је, у наставку изјаве 2006. године, навео мотив- због чега су Муслимани гласали за независност,  рекавши: ”Муслимани су гласали за независност Црне Горе да би била стављена тачка на причу о Великој Србији и великосрпским идејама.”

На крају своје изјаве, реис Церић је позвао државу да се, због одређења и гласања Муслимана на том референдуму, они издвоје од осталих грађана, те колективно етнички награде, рекавши: “Црна Гора има сада велику обавезу да вреднује он што су муслимани урадили за њу.”

На истој страници, подгорички Дан је пренио писање њемачког Шпигла, давши следећи наслов тексту: “Шпигл”: Албанци пресудили!”, гдје се наводи следеће:

“У Њемачкој, угледни недељник “Шпигл” се бави проблемом “балканизације” Балкана, истичући да ће власт Црне Горе кад- тад морати да се суочи са питањем албанске мањине која је “листом гласала за независност Црне Горе”...  Албанци су одлучујуће допринијели успјеху референдума о независности, те зато сада захтијевају да им се, као противуслуга, да аутономија око Улциња.”

Послије ових рефлексија, које као ехо и императив и данас постоје, гдје посленици мањинских народа траже етничке уступке на колективној основи од државе, апсолутно је постало јасно да никавог грађанског референдума у Црној Гори није било.

Збиља, а шта је било?

Било је следеће- идеолошке вође православне мањине, да их тако назовем, су иза завјесе трговале са вођама националних мањина у Црној Гори- око услова под којима би они прегласали православну већину на референдуму. Грађански, нема што!

Грађани до референдума, а послије њега- нису грађани

Кад је трговина завршена, одједном су сви етнички саборци суверенизма постали грађани, а послије завршетка референдума- мањински народи су престали бити грађани, постали етничка група- која тражи да се испоштују договори о колективној етничкој награди за “добро обављени посао”.

Наиме, мањински народи и њихове вође су одмах процијенили да више нема потребе да глуме грађане. На другој страни, православним вођама суверенизма то није одговарало, јер је скрито постало јавно, а уједно- пред очима народа се великом брзином рушио мит о грађанском референдуму.  

Умјесто грађанског референдума, испало је да су се православне вође суверенизма трговале с мањинама оку услова за прегласавање православног народа. Пристајале, у перспективи, на етничке општине и територијалне аутономије мањинских народа, што се назива- мека етничка федерализација Црне Горе- А сву ову причу потом зачиниле предреферендумским набојима шовинизма према православном становиштву, уз поклич о грађанштини!. 

Наравно да би православне вође суверенизма те мањинске етничке групе лако откачили, а обећања која су им дали- бацили у ријеку,  да није један проблем- без њих не могу владати Црном Гором, нити формирати било какву власт.

На другој страни, вође мањинских народа уопште не интересује што Црна Гора иде у тотални економски колапс, и што су Бошњаци и Албанци у много тежој економској позицији него остали грађани- који једва састављају крај с крајем.

Они траже своје, етничко, обећано пред референдумом, па све да ће економија Црне Горе полетјети у провалију, што је и неизбјежно. А шта је то, отприлике, они траже?

Етнички простори и њихове аутономије 

Што се тиче територијалних уступака мањинама, за сада се признала нова, бошњачка општина Петњица, која се одвојила од Берана, а ускоро ће се и албанске Тузи одвојити од Подгорице, те добити општинску самосталност.  То су први уступци.

Да се подсјетимо једног детаља. Наиме, у црногорску јавност је 2013. године изненада потекла информација да је два мјесеца прије референдума, одржаног 21. маја 2006., вођена интензивна трговина са бошњачким првацима у Црној Гори, о условима под којима би они подржали државну независност Црне Горе.

Наиме, Муамер еф. Зукорлић, главни муфтија Исламске заједнице у Србији, је на Атлас телевизији, јануара 2013. године  у емисији „Жива истина“ новинара Дарка Шуковића, изјавио да је Мило Ђукановић, тада предсједник Владе Републике Црне Горе, два мјесеца пред референдумом водио преговоре о територијалним концесијама Бошњацима у случају да они подрже независност Црне Горе.

Ефендија Зукорлић је тада устврдио да је 23.03.2006. године, Мило Ђукановић,  у својству предсједника Демократске партије социјалиста Црне Горе, са предсједником Предсједништва Бошњачке странке Рафетом Хусовићем “потписао изван Црне Горе Споразум, који је претходио пристанку Бошњака да на референдуму гласају за осамостаљење Црне Горе, у коме се у тачки 4. Санџак види као прекогранична регија”.

Зукoрлић је тај документ тумачио као тврдо обећaње и обавезу државе Црне Горе да се Санџак направи аутономном регијом, са децентрализованом влашћу. Иако је Мешихат Исламске заједница у Србији потврдио ријечи Зукорлића, и предао јавности  факсимал оргиналног документа, кабинет Ђукановића је то демантовао, иако се на томе документу налази његов потпис.

Међутим, ми имамо и постреферендумску поруку еф. Фејзића ”Муслимани су Црногорцима поклонили државу, …, Црна Гора има сада велику обавезу да вреднује он што су муслимани урадили за њу”, која свједочи о “великој обавези”. Нема сумње да је еф. Фејзић мислио на аутономију, јер алтернативе тумачењу нема.

На другој страни, вође Албанаца дуго чекају давно обећану општину Тузи, као награду што су подржали независност, али и непромјењивост власти у Црној Гори. Када се формира та општина, извјесно је да је следећи корак- албанска аутономија у Црној Гори, чију ће основу чинити општине Улцињ и Тузи. Изгледа да се на томе неће зауставити јер, као што знамо, апетит расте у току јела.

Политички танго, до природне смрти државе

Збиља, зашто би црногорски Албанци бјежали од територијалних аспирација, када је и њима и нама јасно да је црногорска власт  побјегла у НАТО управо због страха од Велике Албаније. Власт Црне Горе нема рјешење за тај проблем, исто као што га нема БЈР Македонија.

Ипак, НАТО штити неповредивост спољњих граница државе, али не штити државу од прављења унутрашњих граница, које су, када Запад то жели- "елементарно право народа на аутономију". Опет је примјер БЈР Македонија, чије унутрашње границе полако постају тврђе од "неповредивих" спољњих.

Садашња власт у Црној Гори нема избора, нити рјешења. Она мора ићи на уступке тога типа да би сачувала власт и напљачкана добра.

Одобрење за стварање двије етничке аутономије гарантује садашњој власти да ће грађани те двије аутономије вјечно гласати за њих.  Јер, прича првака мањинских народа ће, скоро сигурно, послије таквог развоја ситуације бити- ако не сачувамо стару власт, нова власт ће нам укинути аутономије- и тада смо колективно готови?!

Управо зато, с великом дозом сигурности можемо рећи да је подла шема прегласавања, демонстрирана на референдуму, и данас на снази, с том разликом што сада носи и економски смртоносан исход за државу. 

Вође мањинских народа, с покличом о потреби колективног етничког награђивања, су се грчевито ухватиле за вратове лидера православне мањине- који су попљачкали Црну Гору, па морају власт држати по сваку цијену.

И док се држе за вратове, а споспада их пјена "бијела и крвава" од тог гвозденог стиска, они нам се окрећу- и са осмјехом замуцкују да је то танго- грађански, дабоме.

Да, и јесте грађански танго, исто као што је референдум био грађански танго, док се није завршио. Зато, нека свако ради свој посао, све док овој чудној причи не дође природан крај?

А то ће бити када они, који својим гласовима носе ове чудне танго играче на рукама, послије "пуцања филма"- одједном не отпочну плесаче носити на вилама.