Квислинг – етикета, по правилима чудних игара

недеља, 17 мај 2015  Аутор: Војин Грубач

  Појам квислинг је контроверзни појам, најчешћа тупа етикета, која се користила у јавности приликом оцјењивања позиција одређених људи или покрета на Балкану, а све везано за период Другог свјетског рата. Тај појам је јако често био у домену чисте манипулације, јер се ствари нису посматрале крупнијим планом, у општем контексту, већ искључиво у смислу дискредитације својих противника. Наиме, питање да ли је неко био квислинг, или борац против фашизма, ништа не значи у свјетској политици. Тамо, владају друга правила игре.

Борци против фашизма као жртвени јарци

Већ раније сам навео да покрете монархиста и комуниста у Другом свјетском рату сматрам сувишним и непотребним оружаним покретима свога времена, јер су им методи и циљеви били погрешни. На крају је испало да су монархисти војно поражени, а комунисти у задњих двадесет пет година поражени у свакој од идеја коју су заступали, доживјеши вријеме пљачкашког капитализма и краха идеја социјалне правде. Само то је довољно да се запитамо, чему је било потребно то међусобно крвопролиће, када се све завршило општим поразом, или, ми тога нисмо свјесни? Ако нисмо свјесни, тада је на мјесту коментар мог виспреног колеге Зофа који тврди: ”Још увијек можемо да изгубимо, али и да не побиједимо!”
Побједа разних устаника, било каквог политичког опредијељења, никада није зависила од идеологије, већ од воље великих сила, па „како падне карта“. Састанак великих сила у Техерану, а потом на Јалти, је одредио ко ће бити „исправни побједник“ из шума Балкана. Југославија је припала совјетској зони утицаја, и комунисти су морали побиједити. Грчка је припала западној зони утицаја, па су грчки комунисти морали изгубити. Да вас подсјетим, најбројнији и најдослединији борци против нацизма у окупираној Грчкој су били грчки комунисти. Имали су јак оружани покрет ЕЛАС, и безусловну политичку силу која је гарантовала њихову побједу на поштеним парламентарим изборима послије рата. Одлукама о подјели сфера утицаја на Јалти, изгубили су подршку СССР, и добили војну интервенцију Запада, прије свега Енглеске, те били војно поражени у дуготрајном грађанском рату. Ништа им није помогао антифашизам, нити то што нису третирани квислинзима. Добили су улогу жртвеног јарца и били војно ликвидирани.

 Черчил је предлагао напад на СССР

Свима је познато да су Совјети, прије свега Руси, једини сломили кичму Хитлеру, и умарширали у нацистички Берлин. Запад је калкулисао, и укључио се тек при завршним операцијама, онда када је било јасно да је нацистичка Њемачка доживјела војни слом. Тек тада! Запад је штедио животе својих војника, а умјесто тога слао огромну војну и матријалну помоћ Совјетима, коју је СССР платио до задњег грама злата и платине. Запад је одлично зарадио, а милионе убијених совјетских људи нико није урачунавао у цијену рата, јер људски живот онога који није твој војник и будући гласач ништа не вриједи на ратним берзама.
И не само то, послије сусрета совјетских и западних војника на Елби, Винстон Черчил је предложио да се снагама Западне коалиције присаједине заробљене дивизије Хитлера, те отпочне нови рат против искрвављених Совјета. Разлог што се то није десило налази се у противљењу западних генерала, који су тврдили да је немогуће идеолошки мобилисати војску против СССР, јер су западни војници са одушевљњем примали информације о подвизима совјетских војника. Дакле, ако је појам квислинг везан за борце против фашизма, тада је Черчил својом жељом да ратује против антифашиста СССР проскрибовао тај термин, дајући му другу димензију кроз лични печат.

Главни квислинзи су били прије Видкуна

Дакако, тај појам није проскрибован Черчиловим жељама на Елби, већ много горим потезима Запада до тада. Наиме, гологузи и манијакални Хитлер је дошао на власт новцем Вол Стрита, САД, Велике Британије, јер је у његов долазак на власт, а потом невјероватни економски и оружани успјех Хитперове Њемачке, уложен такав капитал Запада, који се не може предимензионирати. Опрему за војну индустрију су Хитлеру испоручиле САД, невјероватно повољне трговинске односе је, кроз уговоре, омогућила Велика Британија, тако да је Хитлер послије пар година од доласка на власт почео да дијели бесплатне станове Њемцима. Потом је, у само једној години, организовао у Њемачкој двије Олимпијаде. Ако вам није познато, Хитлер је 1936. године спровео љетњу Олимпијаду у Берлину, и зимску Олимпијаду у Гармиш-Партенкирхену, и све у вријеме важења расних закона. Елем, у контексту чињенице да је Вол Стрит издигао њемачког монструма, тада је, вјероватно, сасвим коректно говорити о њима као свемогућим патронима и сарадницима Хитлера, тзв. главним квислинзима прије него што се уопште појавио некакав Видкун Квислинг.

 Француски и балкански покрети отпора

Могу само замислити како је Вол Стрит, који је уложио невјероватне суме новца у Хитлера, уживао у сукобима у Европи који су доносили екстрапрофите. Зар се тада чудимо што је Западни фронт отворен тек на крају рата, када се плијен треба подијелити? У ту причу се интереснатно уклапа и Француски покрет отпора, који није улетио у намјештену игру, у коју су са лакоћом утрчали шумски покрети на Балкану. Рецимо, да ли знате да се великим успјехим Француза у борби против Хитлера третирају мирне демонстрације студената у Паризу 1940.г. гдје су исказали протест због нелијепих услова живота у времену нацистичке окупације?
Елем, да је цивилизовани и паметни Шарл де Гол водио покрет отпора на територији Југославије, сумње нема да се оружани устанак не би дизао на територијама гдје је окупација била подношљива. На оним територијама гдје је то било неподношљиво, као у случају територије НДХ, тај устанак би се морао десити, и сигурно би имао само један циљ – спашавање цивила, под било каквим условима и изговорима. Ипак, те паралеле ће бити тема следећег текста.