Супротност свјетова – Шарл де Гол насупрот Броза и Михаиловића

четвртак, 21 мај 2015 Аутор: Војин Грубач

 
Када се погледа понашање мудрог и одговорног Шарла де Гола у временима нацистичке окупације Француске, и понашања локалних балканских вођа у истим временима, уочава се непремостива разлика цивилизацијских вриједности Балкана и Запада. Наиме, генерал Шарл де Гол се није сагласио да се у окупираној Француској убијају њемачки официри и војници- ако ће то изазвати непотребно стријељање талаца из редова француског народа. Историја је показала да је та мудрост сачувала Француску, а немудрост балканских вођа створила непотребне жртве и бесконачни конфликт, који у продужетку историје оптерећује генерације.

Устанак који не доноси слободу- представља трагичну авантуру

Француска је послије побједе Хитлера била окупациона зона као и Црна Гора и Србија тога времена. Разлика између Француске и Југославије је у томе што је трећа, главна и најгора окупациона зона Југославије, била НДХ- неадекватна и манијакална држава која је подсијећала на пакао на Земљи. Она је била генератор највећих сукоба народа и религија на овом тлу, у коју су били сви, невољно, увучени на најкрвавији начин. И тако, док се у Француској првобитни отпор окупацији јављао кроз мирне демонстрације студената у Паризу, у Србији и Црној Гори комунисти и монархисти се одлучују за оружани устанак. Дакако, у условима безмјерне војне снаге, којима су располагале Њемачка и Италија, дизање устанка је било равно самоубиству, тачније- херојском самоубиству.
У Тринаестојулском устанку у Црној Гори су заједнички учестовали и комунисти и монархисти и то, са једне стране, представља моменат политичког заједништва народа и акт оштег самопожртвовања. Рецимо, у огранизационој структури устанка- пуковник Бајо Станишић је био члан Привремене врховне команде народноослободилачке војске Црне Горе, а капетан Павле Ђуришић видни учесник ослобођања Берана. У Тринаестојулском устанку устанку је учествовало и 26 свештеника СПЦ, око тридесет ученика богословије, богослова и теолога, као и 115 официра, активних и пензионисаних. Ратни херој Милован Ковачевић, тада СКОЈ- евац и организатор устанка, ми је једном приликом рекао да су се припремале нека мање, скоро симболичне операције против Италијана. Међутим, десило се чудо, јер се дигао цио народ што нико од организатора није очекивао. Резултат тога устанка је био почетни војни успјех, и краткотрајно ослобођење територија од окупатора. Послије неколико дана се десио жестоки контраудар, и пораз устаника са многобројним жртвама међу цивилима, што је било логично и очекивати. И тако, испоставља се сваки устанак који не доноси нешто дужу и смисленију слободу- представља само трагичну авантуру.

Гушење устанка и нови заплет

Врло брзо послије дизања устанка се на 32 хиљаде устаника обрушило 100 хиљада италијанских војника, заједно са 20 хиљада припадника албанске и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, Санџака и дијела Метохије. Контраудар окупационих снага није само довео до војног разбијања устаника, већ и до одмазди над цивилним становништвом. Таква безнадежна ситуација је логично довела до подјела устаника на оне који су били за наставак борбе, и оних који су процјењивали да би наставак дејстава донио беспотребне људске губитке. Те подјеле су довеле кроз пар мјесеци до стварања обриса нових групација које су се називале- четници. Јачање тога новог покрета недвосмислено су помогли управо комунисти, јер се код њих десило нешто необјашљиво и страшно, познато под безазленим називом „Лијева скретања“. У књизи Милије Станишића, под називом “Дубински слојеви Тринаестојулског устанка у Црној Гори”, та необична појава код комуниста се описује овако: ”Појаве љевичарења и ултрарадикализма узеле су маха, са големим негативним политичким и војним посљедицама. Претјеране и непромишљене репресалије још више су продубиле постојећи друштвени сукоб. Највеће недаће и штете НОП-у нанијела су бројна убиства политичких противника. Физички су ликвидирани не само стварни непријатељи народноослободилачке борбе, него и они који се нијесу компромитовали у сарадњи са окупатором, или који су се само колебали. А у претјеривању са радикалним обрачунавањем било је, чак, и пуцања по својима. Мучан утисак међу житељима остављао је и начин убијања људи: необразложена и тајновита убиства ноћу, крадом, и у засједама, као и паљење кућа противника. Такви поступци уносили су незадовољство и личну несигурност у народу, изазивали братственичко окупљање око четничких коловођа и подстицали на освету. Ријечју, секташтво и радикализам “љевичарења” доприносили су јачању и експанзији четничког покрета, и одгурнули су у њихове редове многе којима тамо није било мјесто.” Осим овог неадекватног срљања комунистичких руководилаца тог времена, десио се још један страшан догађај. Свакако, ради се непотребном и трагичном нападу партизана на Пљевља.
Аутор књиге »Мртви не зборе«, Бранко Н. Филиповић, ту ситуацију описује овако: „У Пљеваљској бици је од 3.690 бораца из строја избачено 488 и то– 226 погинулих и 262 рањених. Овом битком је Црна Гора у црно завијена. Послије неуспјеха у Пљеваљској бици у црногорском Одреду је настало тешко стање. У њему је остало око 800 бораца (од 3.690), од којих је око 370 ушло у Прву пролетерску бригаду, око 150 је остављено у Санџаку и око 200 враћено на домаћи терен. Сви остали преживјели борци, осим рањеника, самовољно су се вратили својим кућама. Неуспјех у Пљевљима имао је озбиљне посљедице у Црној Гори, која је остала без најелитнијег дијела устаничког кадра. По повратку из битке, знатан број бораца био је деморалисан…” Нема сумње, због свега овог се устанички покрет вођен комунистима напросто распао. И да није било четника све би исто било, јер многи који су напустили партизане су напросто имали само један циљ – отићи од њих, при чему су имали јако мало избора, јер су и алтернативе биле малобројне.

Устанике против Хитлера су поздравили бомбардери САД

У Србији су непотребни устанак против окупатора исто заједно извели комунисти и монархисти. Њемачки одговор је био жесток, покренули су 80 000 војника и сломили устанике. Приликом те операције изгубили су само 1190 војника, а убили 11 522 устаника и стријељали 21 809 цивила. Србија је приликом дизања устанке горе прошла од Црне Горе. Ради се о огромној разлици у жестини и крволочности два окупатора. Италијани су као окупатор, ако окупатор може бити добар, били „окупатор из бајке“. Комунисти су, прије дизања устанка у Црној Гори, специјално разговарали са многобројним италијанским војницима, устврдивши да ти војници у огромном проценту нису за рат, нити су симпатизери фашизма. Управо зато ми није јасна појава масакрирања заробљених и рањених Италијана у Црној Гори и Херцеговини од стране устаника, која је доводила до репресија над цивилима, и стријељања и депортација у логоре заробљених устаника.
Послије свега издешаваног, лицемјерни Запад је поздравио дизање устанка у Србији и Црној Гори, јер је боље да гине неко други него они. Енглеска и САД нису хтјеле да отворе Западни фронт годинама, а отвориле су га тек када су видјеле да је Хитлер сломљен напредовањем Црвене армије. Колико је Запад цијенио устанке и страдања у борби против Хитлера на нашим просторима, најбоље се видјело на крају Другог свјетског рата. „Честитку“ за борбу против Хитлера Запад нам је дао у виду масовног и многократног бомбардовања градова у Србији и Црној Гори. Београд, Подгорица, Ниш, Никшић, …, су збрисани са лица земље. Том приликом су се десиле стравичне жртве међу цивилима, и није Западу било важно да ли су ти цивили били за монархију или комунизам или нешто треће.

Концепција Де Гола против концепције балканских вођа

Дакако, у неком следећем тексту ћу се осврнути на устанак у НДХ, који је био неопходан и неминован, али и крајње неадекватно вођен, што показује примјер Јасеновца који је радио до задње секунде рата. А сада, да направим паралеле дешавања на нашем тлу у односу на дешавања у окупираној Француској. Наиме, ситуација у тој држави је била следећа- „На измаку љета 1941. г. у Француској су почели напади на немачке касарне, клубове и биоскопе намењене немачким војницима, на кантине, војне чекаонице и транспорте, а потом септембра 1941. су нападнута њемачка војна лица у Нанту, Бордоу, Паризу. Њемци су на те акције одговорили стријељањима талаца и затварањем хиљада људи. На репресивне мјере нациста Шарл Де Гол је одговорио тако што је 23. октобра 1941, преко лондонског радија, наредио да се „на окупираној територији Њемци отворено не убијају“, јер им је лако да одговоре масовном одмаздом против ненаоружаних грађана.“ Међутим, закаснио је, јер су Њемци 24. октобра стријељали таоце у Нанту, Бордоу и Шатобријану. Де Гол је поводом тога масакра преко радија поручио: „Стрељајући наше мученике, непријатељ верује да ће заплашити Француску. Француска ће му показати да га се не боји…“ Да би показао „како се Француска не боји“- Де Гол је „у знак симбола непокорности и пијетета према жртвама позвао све Французе и Францускиње да престану са радом и да остану „непомични“ тамо где се затекну, у петак 31. октобра 1941. године.“
Збиља, можете ли замислити ситуацију гдје Броз и Михаиловић послије одмазди Италијана и Њемаца, заједно дају проглас о обустави оружане борбе. Те да, у „знак непокорности окупатору“, позову Србе и Црногорце да истог тог петка 31. октобра 1941. године у подне „остану непомични пет минута“, а све у знак протеста против нацизма? Не, ми смо имали другу, безумну причу о којој иде овај текст. Шарл де Гол је, напротив, обуставио све активне операције против немачке војне силе „у име егзистенцијалних разлога“, и тражио пасивни отпор чији је циљ био- „да Њемци психолошки осете да су у освојеној и непријатељској земљи“. Паралелно је, логично, вршио обавјештајне и логистичке припреме за дан када је устанак сврсисходан и нормалан. Тако је у временима хаоса, велики Шарл де Гол сачувао Француску, избјегао непотребне жртве, искористио Петена који је планиран као жртвени јарац, осудио га на смрт, а потом ту казну господски преиначио у доживотну робију „због његових ранијих заслуга пред Француском“. Француска је послије свега постала једна од четири силе побједнице тога рата, добила окупациону зону у Њемачкој, а ми на Балкану смо добили стотине хиљада непотребних жртава због недостатка памети локалних вођа. Зато је Француска цивилизација, и тамо гдје јесте, а ми осуђени да будемо на репу свијета и цивилизације.