Јоџа, момак плаве крви

pcnen, 22. Feb 2010, 19:28, blog Vojin Grubač

Тако је прије неких девет вјекова са ових простора француски племић са крсташима неповратно отишао на исток, пра- пра- баба у необично колоритну прошлост, а Јоџа плаве крви и данас шета никшићким улицама.

У временима индентитетских подјела деведесетих, у нашем друштву се посебношћу и оргиналношћу издвајао нас друг Јоџа. Једно вече нам је саопштио нарочито важну новост- "Момци, да ли ви знате да мојим венама тече племићка крв"? „Како то" - питасмо углас? „Лијепо, моја пра- пра - пра баба је остала у другом стању с једним француским племићем када су крсташи ишли преко Бјелопавлића пут Јерусалима". Наша зачуђена лица га нису избацила из такта, презриво нас је погледао и одлучно рекао: „Шта, да ли желите да вам дам доказ да у мојим венама тече плава крв"? А затим је, не чекајући одговор, надмоћно заврнуо рукаве и показао вене на рукама, које су заиста биле плавичасте боје, питајући: „Које су боје ове вене? Да ли ми сад вјерујете"? Углас смо рекли - „вјерујемо", оштро посмотривши на друга нам Мика који је уочио плавичасте вене на својим рукама, те био спреман да оспори истинитост потврде драгог нам друга Јоџе. Срећом, Мико је вратио рукаве на своје мјесто, и тиме нас спасио цјеловечерњег Јоџиног доказивања свог племићког поријекла. Схвативши колико смо слаби да оспоримо ту „сушту истину", плава крв и француски племић су постали дио обавезног полусатног монолога сваке вечери, што се сматрало много бољом варијантом од вишечасовног дијалога на исту тему.

"Јоџа" у политици?

Сјећање на чувеног Јоџу се вратило недавно, када сам прочитао изјаву Новака Аџића, функционера Социјалдемократске партије, гдје очекује извињење Србије за то што се "вјековима понашала као освајач , угњетач и асимилатор" према Црној Гори, која је још "од Немањића, па све до данашњих дана, била жртва њене војне окупације и анексије".
И тако, кликнем на Гугл да прочитам нешто о "жртви окупације", државној претечи Црне Горе, и отвори ми се карта Дукље за вријеме Бодина. Ово мора да је нека грешка, рекох себи, када угледах карту гдје се дотична држава граничи са Бугарском. Елем, појави се коментар изјвесног Борислава Цимеше, гдје дотични тврди: "Од 1081 - 1101 (или 1108) године Дукљом/Зетом владао је краљ Бодин, син краља Михаила. За његове владавине Дукља достиже највеће пространство; свој суверенитет успоставља над Рашком, Босном, Травунијом и Захумљем, дјеловима Македоније, Хрватске и сјеверне Албаније." С обзиром на то да су Цимеша и Аџић истомишљеници чудно ми је било коришћење израза "успостављање свог суверенитета" над сусједима, умјесто одомаћеног израза "анекција, окупација, освајање, угњетавање и асимилација"? Ипак сам на крају схватио да се ради о другом систему размишљања, иманентном духу нама познатог простора. Наиме, зар није свима јасно да - када Дукља заузима Рашку, Босну, Македонију, и остале у околини, до Бугарске - то је успостављање свог суверенитета, а када неко заузима Дукљу - то је угњетавање и окупација? Наравно да је јасно!
Елем, иако је то сасвим јасно, „случајно" написах изјаву како шеф Новака Аџића, предсједник нам Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић, мора да крене на пут извињења сусједима. Да обиђе: Београд, Загреб, Сарајево, Скопље, Тирану, могуће и Софију, Бања Луку и Приштину, па да се извини за сва угњетавања, окупације и анексије које је краљ Бодин извршио над сусједним државама, несмотреном му "освајачком и асимилаторском" политиком. Господин Кривокапић би тако био први црногорски Вили Брант, који својим извињењем сусједима поставља темеље добрим међудржавним односима у региону. Срећом, нико то у црногорским медијима није желио објавити, претпостављам зато што би представљање Дукље као агресора могло нанијети непроцјењиву штету мирољубивој историји Црне Горе, као и покварити смисао садашње црногорске политике, коју пројекцијом далеке прошлости у садашњост демонстрирају посве чудне црногорске социјалдемократе.

Крсташи и НАТО

На другом порталу сам нашао још један интересантан осврт на исту тему: "Краљ Бодин проширује државу (Дукљу/ Зету) припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој пријестоници Скадру угошћује крсташе из Крсташког похода предвођене Рејмондом Тулушким."
Ево, рекох, историја се понавља - Бодин је угостио крсташе, а ми угошћавамо НАТО. Да су НАТО и крсташи скоро исто свједочи сљедећи приказ крсташких путешетвија...
Султан Саладин (курдски ратник Салах Ел Дин) је 1087. Године освојио Јерусалим, што је био повод за покретање Крсташког рата, па је на Сабору у француском граду Клермону 1095.г. папа Урбан II позвао све европске хришћане да ослободе Христов гроб у Јерусалиму и цијелу Свету земљу, Палестину, од Турака- Селџука. Бодинов гост Рејмонд Тулушки, француски гроф, као најстарији и најбогатији од свих крсташа био је један од вођа те експедиције. Када је Јерусалим освојен понуђено му је чак да буде краљ Јерусалима, што је он одбио. Како је изгледао пад Јерусалима у том Првом крсташком походу (било их је девет) иде кратко свједочанство: "Након пада, у Јерусалиму је три дана владао потпуни хаос - пљачкање и убијање на све стране." С друге стране, према исламским изворима - „западни варвари су изненађујуће лако побиједили исламску војску, послије чега је побијено око 40.000 муслимана заједно са Јеврејима, и тако је Јерусалем "очишћен од невјерничке руке". Након заузимања града, у базилици Светога гроба одржана је миса захвале."
Таман сам заустио да споменем потребу да се Ранко Кривокапић извини припадницима других вјероисповијести за тадашње злочине нашег госта Рејмонда Тулушког, када сам схватио да то он не може урадити, јер је у једном ранијем иступу истакао : „Мудрошћу смо стигли и до предворја НАТО-а, гаранта да нећемо ратовати у нашем окружењу...". У складу с таквим поимањем политике, припадници Војске Црне Горе кренули су у "мирољубиви Нато поход" увођења демократије тамо гдје је нема - на Далеком истоку.
Багдад данас, послије увођења демократије, изгледа слично или горе него Јерусалим послије „ослобођења" од стране Крсташа али, са друге стране, Багдад и Кабул се могу „занемарити" ако су нам политичари "објаснили" да је „НАТО гарант демократије и суверентитета" овдје, а не тамо!? С обзиром на то да је официјална позиција званичне Подгорице да су ратови код нас лоши (то знамо!), а у даљини добри (треба размислити!), те да је све јасно што се тиче смисла кампања организација у распону од крсташа до НАТО-а, тема се враћа Јоџиној баби...

Амоур, растанак, страдање

Јоџа је у праву! Ако су кршташи били гости у Скадру, пријестолници Дукље/ Зете, то је могућност љубави између његове пра- пра- бабе и француског племића била реална. Из уважења према мом другу претпоставимо да је та љубав била пламена и искрена, али и у довољној мјери законита да не би стизале претензије од стране родбине. Ипак, послије љубави долази растанак. Француски племић одлази пут Јерусалима да уведе демократију, она остаје очекујући рођење дјетета. На растанку, пружа руке пут њега и уплакана говори му - "Дођи ми, врати ми се кад опослиш тај посао, мој драги витеже!"
Збиља, да ли је он, потресен, рекао својој жени са Балкана неке стихове на милозвучном француском? Рецимо, нешто попут стихова руског пјесника Константина Симонова:
„Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго
чекај ме и када жуте кише ноћи испуне тугом
чекај и када врућине запеку
и када мећава брише,
чекај и када друге нитко не буде чекао више.
Чекај и када писма престану стизати из далека
чекај ме и када чекање дојади
свакоме који чека,..."

Јоџини путеви и нове одлуке

Тако је прије неких девет вјекова са ових простора француски племић са крсташима неповратно отишао на исток, пра- пра- баба у необично колоритну прошлост, а Јоџа плаве крви и данас шета никшићким улицама. Сада је политички подобан локални чиновник. И даље је широке руке, те када сретне старе другове обавезно зове на пиће, уз напомену: "Да се нико није машио за новчаник, дигао сам плату, ја плаћам, па плата ми је преко хиљаду и двјеста еура..."
Уз чашицу, како туре пића долазе и пролазе, пра- пра- бабин унук креће да се жали на плату, која се почиње неочекивано топити, на осамсто, шесто,..., еура. На растанку, дајући завршни печат тако важном сусрету, Јоџа старом друштву даје ново обећање: „Момци, као што вам рекох, ј... ми оца ако ћу им више радити за сто осамдесет еура! Сад идем да дам отказ!" Наравно, сви му неизоставно потврђују да вјерују у озбиљност његових ријечи и намјера, јер је боље саслушати тај кратки монолог него вишесатно убједивања нашег Јоџе, потомка француског племића, вјечитог момка плаве крви.