subota, 20 februar 2010 22:02 ИН4С
У временима када Црну Гору потресају афере везане за организовани криминал посебно крупних размјера, намјесник "Побједе" Срђан Кусовац је одлучио да је вријеме зрело за специјалну операцију, интервју са Новаком Килибардом. И тако, освану наслов у "Побједи": “Српски политичари и попови опет напали Црну Гору”! Зар опет? А ми смо у наивности мислили да је Црну Гору, и њене кокаинско – хероинске господаре патриотске провинијенције напала ДЕА И БИА?
Од великосрбина до великоцрногорца кроз пустињу и прашуму идеја...
Смјехотресног Килибарду "Побједа" одсликава у једном поднаслову, у којем пише - Разлози трансформације од светосавског унитаристе ка црногорском индепендисти! Комедија!? Килибарда јавности опет објашњава своје идеолошке путеве, на којима је увијек био у некаквим заблудама, које не може ријешити ни у пет наредних реинкарнација. Ипак, Килибарда у том интервјуу предлаже сљедећу револуционарну ствар: “Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у Скупштини пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године.”
Килибарда одлучио да изуми Петровданску скупштину?
Не може се нe запазити да је Килибарда закаснио са том врстом партиотизма скоро седамдесет година. Наиме, његови истомишљеници и политичке претече су давног 12. Јула 1941. године, на такозваној "Петровданској скупштини", укинули одлуке Подгоричке скупштине, али и не само њих...
Тако је на "Петровданској скупштини" акламацијом усвојена сљедећа Декларација:
- Окупација Црне Горе од стране Србије, коју је противно вољи Црногорског народа прихватила тзв. Велика Народна скупштина у Подгорици својом одлуком од 26 новембра 1918. године престала је. - Стављени су ван снаге: режим који је био створен у Црној Гори од бивше Краљевине Југославије и династије Карађорђевића. Видовдански Устав и Устав од 3. септембра 1931. године, који су потјецали од поменутог режима, укинути су. - Проглашава се суверена и независна Држава Црна Гора у облику Уставне Монархије. - Црногорски сабор изјављује да су сви Црногорци благодарни фашистичким Оружаним Силама, чијом се заслугом остварило ослобођење њихове Домовине и сјећајући се уских веза које постоје између династије Петровић Његош и Италијанског Краљевског Дома, са повјерењем у дјело обнове дато увијек и свуда од Дучеа и од фашиситичке Италије - ријешени да сједине живот и судбину Црне Горе са судбином Италије, успостављаући са њом везе уске солидарности. Накнадно ће се приступити склапању споразума између Црне Горе и Италије, прожетим духом ове солидарности и сагласни уласку Црне Горе у акциону сверу Рима. - Црногорски сабор, у помањкању носиоца Врховне власти шефа Државе, ријешио је да успостави краљевско намјесништво и да умоли Његово Величанство Италијанског Краља и Цара да благоизволи одредити Намјесника Краљевине Црне Горе који ће прогласти Устав.
Родићу ти сина, краља кокаина
Да се мало нашалимо, најбоље би било Новаку Килибарди да текст ове Петровданске декларације, уз мале измјене, фотокопира и понуди Скупштини Црне Горе. Успут би могли да додају нови пункт, гдје се укида дио одлука Лондонског мировног уговора (30.5. 1913) по којем је Црна Гора добила дио Санџака и Метохије. Јер , ако се укину одлуке Подгоричке скупштине, Црна Гора постаје „напокон независна“ у границама које је имала одлукама Лондонског мировног уговора!? Или то није тако? Шта се то укида? А шта, ако се, рецимо, промијени скупштински састав црногорског парламента и поново се потврде одлуке Подгоричке скупштине, шта се дешава? Поново се успоставља државна заједница са Србијом?
Смјехотресни апсурди које предлаже политички кловн црногорске политике, који је прошао пут од „светосавског унитаристе до црногорског индипендисте“, Новак Килибарда - одлично се уклапају у модерну црногорску политику. Срђан Кусовац је ту модератор и асистент. Скијајући слалом између ДЕА и БИА наишли су на адекватну трасу која им одлично одговара – брзу трасу шовинизма црногорске политике. И шта кажу, српски политичари и попови су напали Црну Гору! Питање је само једно, који ће наредни црногорски екстремиста бити у гостима код Кусовца, да би пацификовао акције ДЕА и БИА? Да ли ће: Стево Вучинић, Радослав Ротковић, Новак Аџић, Шок Радојичић, ..., да нам мало свирају о изван - кокаинском патриотизму и нападу на Црну Гору, која без њих не би била то што јесте?
Додатак - Интервју са Килибардом дат "Побједи": ПОБЈЕДА: Значи ли то да сте странку основали по нечијој наруџби? КИЛИБАРДА: Да, буквално по наруџби тадашње власти. Ми предсједници нових странака у то вријеме били смо апсолутни диктатори. Могли смо да радимо шта год хоћемо, тако да није било великих проблема да се и у статуту и у програму странке направе чак и крупне измјене
"ПОБЈЕДА"
Српски политичари и попови опет напали Црну Гору
“Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у парламенту пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Нијесмо још ријешили веома крупне ствари – питање језика, погледајте како се односимо према нашим историјским вертикалама – како изгледа Жабљак Црнојевића, на шта личи Цетиње, шта нам стоји на Румији…
Без сумње је Проф. др Новак Килибарда личност која је у новијој политичкој историји Црне Горе имала запажено мјесто. Иако каже да му је политика била само хоби, често је био у жижи политичке јавности и активно учествовао у креирању демократског амбијента у Црној Гори, па и доношењу важних одлука. За „Побједу“ професор Килибарда говори о разлозима своје трансформације од „светосавског унитаристе“ до црногорског индепендисте, коалицији са либералима, путу од опозиционара до потпредсједника Владе, а открива и неке до сада јавности мало или потпуно непознате детаље о политичким закулисним радњама у вријеме и непосредно након раскола у Демократској партији социјалиста. Иако данас није активан политичар, његова страст за својим „хобијем“ га не напушта, па има пуно тога да поручи и препоручи људима на највишим државним функцијама у Црној Гори…
ПОБЈЕДА: Више нијесте активни у политици. Ипак, имате ли шта да поручите или препоручите онима који данас воде Црну Гору?
КИЛИБАРДА: Морам рећи да има ствари које ме најблаже речено изненађују. Не могу да схватим да нико овдје не примјећује да је Црна Гора, као међународно призната држава, изложена једној ужасној опасности да ишчили. Не формално као држава, него да ишчили као држава са свим садржајима, да остане без властите националне препознатљивости.
Русија тражи једино упориште на Балкану у Србији, а Србија уз огромну помоћ Русије, све чини да угуши Црну Гору, њену нацију и све остало. Зато смо данас свједоци страшних унитарно-клерикалистичких напада на Црну Гору из Србије.
ПОБЈЕДА: Који су то напади?
КИЛИБАРДА: Долази министар иностраних послова Србије на светосавску свечаност без договора са Владом Црне Горе. Нови партијарх српски, дан након избора, каже да нити постоји црногорска нација, нити црногорска црква, нити иђе ишта на свијету црногорско.
Све чини Србија да покаже како је у „српској Спарти“ сачувала српство.
ПОБЈЕДА: Па шта ту замјерате нашим политичарима?
КИЛИБАРДА: За мене је изненађење што предсједник Вујановић, у таквим приликама, иде да прими православно признање у Москви. То није примјерено предсједнику мултиетничке и вјерски сложене Црне Горе. Изненађују ме и његове изјаве да је разговарао са православним патријарсима који су му казали да црногорска црква није канонски оправдана. Па зашто је ишао да разговара с њима?
Господина Вујановића изузетно цијеним као човјека, али треба понекад сагледати ствари у цјелини, саслушати више мишљења како би се донијела добра одлука.
ПОБЈЕДА: Шта, заправо, по вашем мишљењу треба да се ради?
КИЛИБАРДА: Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у Скупштини пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Поништење Подгоричке скупштине значило би поништење декрета краља Алчександра о уништењу Црногорске цркве. Јер земља црквена није у доба тадашње Црне Горе припадала цркви, него држави, а црква се само њоме служила. А данас сва та црногорска земља припада једној унитаристичкој великосрпској цркви. Није ми јасно како Ђукановић није схватио да је то требало урадити.
ПОБЈЕДА: Мислите ли да је то баш посао премијера Ђукановића?
КИЛИБАРДА: Не пјевам ја апотеозу Милу Ђукановићу, али ако Ђукановић, без којега Црна Гора данас не би била независна, не ријеши неке крупне ствари, остаће оне неријешене. Ђукановић је пред великим испитом да ријеши те крупне ствари.
ПОБЈЕДА: Које су то још крупне ствари?
КИЛИБАРДА: Све оне које државу чине државом и народ народом. Нијесмо, на примјер, још ријешили питање језика, погледајте како се односимо према нашим историјским вертикалама – како изгледа Жабљак Црнојевића, на шта личи Цетиње, шта нам стоји на Румији…
Може овдје бити и скијалишта и марина и трговишта, али ако не сачува свој идентитет Црна Гора ће ишчилити као држава. Остаће јој границе, али ће постати нови Хонг Конг.
И још нешто: Ако Црна Гора ријеши да Србији прода Луку Бар из темеља ће бити пољуљана као држава. Барску луку не треба никоме продавати. Каква је потреба да се она прода?
ПОБЈЕДА: Сматрате ли ви то да предсједнику и премијеру недостају савјетници за те крупне ствари о којима говорите?
КИЛИБАРДА: Нијесу криви савјетници, него они који бирају савјетнике. Боље ти је дворске будале да доведеш који ће истину говорити, него паметне људе који ће ћутати.
ПОБЈЕДА: Да ли ви то себе препоручујете ?
КИЛИБАРДА: Ако је ишта послије читавог мог боравка у политици остало, било би логично, да могу бити савјетник предсједнику или премијеру. Не због мене, него што то њима треба.Не препоручује себе Новак Килибарда као човјека паметнијег од других, него као човјека великог искуства и који хоће да каже то што зна и мисли.
ПОБЈЕДА: Када сте почели да стичете та политичка искуства?
КИЛИБАРДА: Ја сам био члан Савеза комуниста, чак и на неким значајним руководећим функцијама, био сам посланик у Скупштини, али су ме 1971. године искључили из Партије, удаљили из Скупштине и са мјеста директора Педагошке академије. Да није било Вељка Милатовића, истјерали би ме и са посла.
ПОБЈЕДА: Шта је био разлог?
КИЛИБАРДА: Написао сам предговор једној књизи у којој се , како су они рекли, слави народни непријатељ – Крсто Зрнов Поповић. Заправо је у тој књизи објављена тужбалица мајке народног хероја Рака Мугоше, који је погинуо у обрачуну са Крстом Зрновим и која каже: Није Крсто зец из горе , него јунак Црне Горе, лакше ће те жалит мајка, кад погибе од јунака. Ја сам се бранио као професор, научник да се ради о књижевној анализи једног дјела, али њихова процјена је била да не треба да слушају „професорска фразирања“, него да одмјере казну…
ПОБЈЕДА: Шта је било послије?
КИЛИБАРДА: Касније сам радио на факултету и нијесам уопште учествовао у политици.
ПОБЈЕДА: Нијесте се прикључили ни АБ револуцији?
КИЛИБАРДА: Не. Иако је било некако нормално да ја ту учествујем, јер сам човјек којега су они истјерали, нијесам уопште ни на који начин учествовао у тим дешавањима крајем осамдесетих година. Само сам видио да су побиједили млади и лијепи, у џемперима.
ПОБЈЕДА: Ипак, убрзо оснивате Народну странку…
КИЛИБАРДА: Овако је било. Након АБ револуције једнога дана добијем поруку посредством једног новинара (заборавио сам му презиме) да би било добро да организујем једну странку јер наступа вишепартијски систем. И ја организујем Народну странку. Дакле, по препоруци која је стигла из власти која је хтјела да има неку наводно опозициону партију.
ПОБЈЕДА: Значи ли то да сте странку основали по нечијој наруџби?
КИЛИБАРДА: Да, буквално по наруџби тадашње власти. Они су се тада послужили једном великом вјештином, јер у АБ револуцији учествовали су многи, али нијесу свима могли дати мјеста и положаје, па су онда неки значајни учесници те АБ револуције спремљени у Народну странку и ту су добили функције. Неки ове чињенице предочавају тако као да је Удба основала Народну странку. Јесте и Удба сигурно учествовала, али по налогу тадашње власти.
ПОБЈЕДА: Зашто би власт сама себи правила опозицију?
КИЛИБАРДА: Народна странка је основана по наруџби тадашње нове владајуће структуре у Црној Гори, која је вјеровала да ће Килибарда бити пресрећан што је добио такво задужење и да ће бити апсолутно услужан човјек.
ПОБЈЕДА: И ви сте на то пристали?
КИЛИБАРДА: Прије свега хоћу да кажем да сам у политику ушао из хобија, а не као човјек који ће ту остваривати своју егзистенцију. Ја сам и тада, дакле, прво био професор Универзитета, затим кјнижевник који објављује књиге, а онда и предсједник Народне странке. Зато су убрзо дошли и први сукоби.
Навешћу један карактеристичан примјер. Уочи избора долази једна дама, била је правник и члан најужег руководства Народне странке, да јој не наводим име, и на састанку Главног одбора сва срећна саопштава: Одређено је да ћемо имати 15 посланика! А ја онда питам: Ко је то одредио? Каквих 15 посланика? Какви су то несрећни избори и зашто ће бити избора кад је већ одређено 15 посланика?
у је настала прва напрслина између политичара који је постављен да буде услужни и Новака Килибарде који није хтио да буде услужни политичар. Тада почињу и први расколи у Нардоној странци. Неки људи одлазе у Шешељеву и друге странке, неки се враћају одакле су прије дошли, а Народна странка наставља својом трасом која је била, најприкладније казано, светосавско – његошевска.
ПОБЈЕДА: Откуд таква профилација ваше политике, односно ваше странке?
КИЛИБАРДА: Под утицајем некаквог свог васпитања и као човјек из патријархалне породице, човјек који је од буквара до факултета увијек био одушевљаван и Милошем, и Косовом, и Светим Савом, једним народом, једним језиком – и ја и Народна странка смо заступали неке опште српске интересе. Вјеровали смо у том романтизму да тако треба радити.
ПОБЈЕДА: Тада сте често заједно наступали са Радованом Караџићем…
КИЛИБАРДА: Истина је. Мало градова има у Босни ђе прије овога рата није говорила тројка – Караџић, Рашковић, Килибарда. У то вријеме су се и у Босни оснивале странке, па би, рецимо, на једном скупу у Фочи дошао представник СДА Алије Изетбеговића да нас поздрави, аи ми бисмо спремили некога да поздрави њихов скуп.
Такође, нема ни већег града у Србији ђе Килибарда није говорио на великим опозиционим скуповима са Вуком, Зораном, Весном… То је почело кад су се окренули против Слободана Милошевића, а и ја се помало почео удаљавати од своје унитарно-великосрпске политике.
ПОБЈЕДА: Али ви сте често били виђени и код Милошевића…
КИЛИБАРДА: Једнако су мене уважавали и господин Милошевић, патријарх српски, Добрица Ћосић и други, јер је Србија била замислила да црногорске ствари рјешава услужним потезима Црногораца. Као писац метафорично ћу се изразити: Никад Србија није ударила аперкат у црногорску вилицу србијанском шаком, него вазда црногорском руком.
И они су сматрали да сам ја веома погодан такав кадар – човјек озбиљних година, професор Универзитета, јер су наумили да Црну Гору држе под контролом преко услужних Црногораца. Најбољи примјер за то су господа Матија Бећковић и Амфилохије Радовић.
ПОБЈЕДА: Када сте почели да мијењате политички курс?
КИЛИБАРДА: Почео сам једном изјавом коју сам стално понављао – са Србијом, али не под Србијом, и зато су почели тамо да ми замјерају. Дешавало се нешто сасвим необично – ја, човјек у озбиљним годинама одједном почињем да сагледавам да не идем добрим путем, путем који је користан народу којем припадам. Почео сам да размишљам – зар ће од Гарашаниновог Начертанија, па преко 1918. године, сада уз моју помоћ да докрајче Црну Гору. Онда сам стрецнуо од таквог пута.
Није се Новак Килибарда окренуо Црној Гори и црногорским интересима што ме је црногорска влада амо позвала и насула ми корито, него сам стрецнуо, а нијесам се стидио да пред самим собом признам да се треба вратити са странпутице на прави пут.
ПОБЈЕДА: Зашто сте онда опет са Коштуницом ушли у политички савез?
КИЛИБАРДА: Кад су у Србији почели да примјећују да више не идем баш великосрпском трасом и да сам ипак само „релативно“ Србин, послужио сам се лукавством и са Коштуницом направио један идеолошки савез, са намјером да на нивоу заједничке државе направимо коалицију која би могла да сруши Слободана Милошевића. Коштуница је на крају избјегао да се прикључи том нашем коалиционом савезу, ђје су били Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Весна Пешић…
Јер, Војислав Коштуница је у суштини „велики син“ великосрпског унитаризма и клерикалистичке хипокризије. Он не подноси Црногорце, нити било што црногорско.
Тада сам се дефинитивно почео освјешћивати од свог романтичарског пута, а био сам веома племенито заинтересован за тај један народ, један језик и све остало. Али кад сам видио да ћу им својим дјеловањем помоћи да поломе Црну Гору, онда сам све то баталио и са господином Славком Перовићем формирао Народну слогу.
ПОБЈЕДА: Како сте те ваше личне трансформације од светосавског унитаристе према црногорском индепендисти пренијели на странку?
КИЛИБАРДА: Ми предсједници нових странака у то вријеме били смо апсолутни диктатори. Могли смо да радимо шта год хоћемо, тако да није било великих проблема да се и у статуту и у програму странке направе чак и крупне измјене. Истина, дијелу чланства то се није свиђело, али Народна странка је и даље постојала.
ПОБЈЕДА: Послије „епизоде“ са Народном слогом прешли сте из опозиције на страну власти. Који су били мотиви?
КИЛИБАРДА: Е, и тада су мене питали – чиме те је задужио Ђукановић? Није ничим задужио, сем својом харизмом и интелигенцијом. Мило Ђукановић ми је као млад човјек импоновао својом памећу којом успијева да сагледа одговарајуће ситуације и да им се прилагођава.
У то вријеме он је био предсједник државе, а ја сам био потпредсједник у Влади господина Вујановића. Послије тога сам отишао да руководим Црногорском мисијом у Сарајеву.
ПОБЈЕДА: Какве утиске носите из Сарајева?
КИЛИБАРДА: У најкраћем, у Сарајеву сам видио нешто што се мало ђе може виђети. Видио сам да је жртва спремнија да заборави, него злочинац да јој се извини. Друга ствар која ме се много дојмила је била моја посјета Сребреници. Био сам, мислим, једини православац планете Земље тог дана у Сребреници, кад се полагао камен темељац за спомен комплекс жртвама. То сам тешко доживио јер припадам оном етносу ђе се жалост јавно изражава, наше жене кукају, туже… Али тамо, гдје се окупила огромна маса жена, чуо се само неки мугли јаук који је и тако тих, чини ми се, допирао до самог неба.
Почетак и крај народне слоге
ПОБЈЕДА: Како је заправо настала Народна слога?
КИЛИБАРДА: Једнога јутра, зором зазвони телефон. Зове Ћано Копривица, неђе из иностранства, и каже ми како би било много добро кад бих ја почео да разговарам и налазим се са Славком Перовићем. У први мах сам помислио да се ради о некој провокацији. Али, позовем ја Славка и први пут се нађемо у Хотелу „Црна Гора“ у Подгорици. Затим је дошао и други састанак и почели смо да разговарамо о формирању једног опозиционог блока. Мој предлог је био да га назовемо Народна слога и Славко је то, уз мало оклијевања, прихватио. Ни са ким нијесам плодоносније и боље сарађивао него у те двије-три године са Славком Перовићем. У његовом Либералном савезу било је тада доста интелектуалаца,а ја у Народној странци суспендујем неке ствари које су му сметале и богами почнемо полако да пунимо тргове. Сјећам се пуног трга у Никшићу, два пута, и оног посљедњег митинга пред изборе у Подгорици. Киша пада, а Славко позове да све присталице Народне слоге склопе кишобране. Да не претјерам, скоро 20 хиљада кишобрана се склопило.
ПОБЈЕДА: Ипак сте изгубили те изборе…
КИЛИБАРДА: Након избора на којима смо онако прошли, питам ја једног човјека из оног заједничког ДПС-а, нећу да му помињем име, да ми искрено каже колико су нас покрали. Било је то у згради Скупштине. Он се окрену два-три пута, као да не би ко чуо, а онда ми рече на уво: Колико је требало, а у Никшићу смо вам сломили кичму. Не говорим ја ово са некон примитивном мржњом према политици, али кажем – ако политику поредимо са ноћном дамом, треба се извинити ноћној дами.
ПОБЈЕДА: Зашто је пропао пројекат Народне слоге?
КИЛИБАРДА: Објаснићу зашто је прсла Народна слога, али док то говорим осјећам стид. Прво је фалсификовањем потписа од стране члана Народне странке изгубљено неколико мандата одборника либерала у Скупштини Подгорице. Ја то у почетку нијесам вјеровао Славку, а он није вјеровао мени да не знам за то. Касније сазнајем да је то што Славко говори истина. Новак ће, ипак, онога што тако нешто уради послије стављати за министра у Влади Црне Горе.
Други срамни удар на Либерални савез био је када један од мојих „експерата“ из Народне странке није хтио да им врати паре. Наиме, на почетку кампање наша каса је била празна, па смо заједно трошили паре Либералног савеза. Када сам ја послије добио донацију од 10 хиљада долара од једног нашег човјека из Америке, дао сам те паре једном високом функционеру Народне странке, који ће такође касније бити министар у Влади Црне Горе, и рекао му да да се то да Либералном савезу, али је он то одбио говорећи да нико ништа није потписао кад се то раније договарало.
ПОБЈЕДА: Па како сте ви као предсједник то толерисали?
КИЛИБАРДА: Понављам, ја по вокацији нијесам политичар, нијесам ја улазио у проблеме касе и пара, већ сам био само, како бих рекао, идеолошки предсједник Народне странке, а све остало сам препустио људима који су стручни за одређене ствари.
Ко је те моје „експерте“ учио да раде такве ствари, остаје отворено питање, али разрушавање коалиције Народна слога јесте резултат њихових неморалних удара на Либерални савез, без знања предсједника Новака Килибарде.
Како је Момир хтио да сруши Мила
ПОБЈЕДА: Како сте се као политичар сналазили након расцјепа у најмоћнијом партији ДПС-у?
КИЛИБАРДА: Кад је прсла моћна партија на Милов и Момов дио, зове мене Момир Булатовић, предсједник државе, на састанак. Ја пристанем, али затражим да том састанку присуствује и мој коалициони партнер Славко Перовић. Након пет минута потврђено ми је из кабинета предсједника да ће бити присутан и господин Перовић.
Сједимо нас тројица и Булатовић каже: Господо, ја сам вас позвао да ми помогнете да спасимо Црну Гору. Као што видите, Мило Ђукановић је узурпирао и финансије и полицију и све друго. Предлажем да ми у Скупштини помогнете гласовима да срушимо Владу, да бисмо ову Црну Гору извели на прави пут, а вјерујте ми у прављењу нове владе вас двојица имаћете велики утицај.
Након Булатовићеве бесједе настаде тајац. Тада ја препустим Славку Перовићу да се он први изјасни о овом Булатовићевом предлогу. Он, онако намрштен, каже; Господине Булатовићу, без обзира на то што сте сасвим уништили Црну Гору, дужност нам је да помогнемо да ту „лешину“ од Црне Горе, ако икако можемо, подигнемо. Све што сте предложили – слажем се.
Ја сам тад саопштио да је предлог врло конкретан и јасан, али да ћу свој одговор дати сјутра до 11 сати. Сјутра сам Булатовићу одаслао допис у којем му саопштавам да Народна странка одбија сваки његов предлог.
Касније сам чуо, дакле не знам поуздано, али сам чуо да су Булатовић и Перовић прије нашег сусрета већ обавили разговор на ову тему и практично били већ све договорили. То је био и мој посљедњи сусрет уживо са Славком Перовићем.Мислим да ова прича може послужити као одговор на ваше питање.
Vojin Grubač, komentar na DNMN povodom intervjua Novaka Kilibarde
Novak Kilibarda je intervjuom “Pobjedi” izvrsio harakiri, ne samo nad svojom politickom licnoscu, vec i nad sopstvenim orginalnim “moralom”!
Nije segment identitetske price ovdje vazan, koliko sve ostalo.Odlucnom potvrdom da je Narodnu stranku formirao “bukvalno po narudžbi tadašnje vlasti”, koja je i sada vlast, stice se utisak da on ne razumije da ne govori o proslosti, koja je ostala negdje daleko iza nas. U njegovoj glavi su tadasnja i sadasnja vlast dva razlicita pojma.
Druga vazna stvar je sto je priznao da je kao predsjednik stranke bio “apsolutni diktator”. Zasto apsolutni diktator tada optuzuje svoje cinovnike da su pokrali LSCG-u odbornicka mjesta i novac a ne sebe, jer je kao “apsolutni diktator” mogao da uradi kako misli da je ispravno? Da greske tih cinovnika, ako ima trunke morala, odmah ispravi. Vjerovatno zato sto misli da takva neartikulisana prica moze i sada naci one koji ce u to povjerovati, i oprati ga od odgovornosti za brljotine pred javnoscu.
Ne vjerujem da Kilibarda zivi u “ovom svijetu”, jer se ovaj moralni jad koji je demonstrirao ne uklapa ni u kakve okvire. Kilibarda, kao apsolutni otirac za noge svake vlasti, opet nudi sebe kao moralno bice. Izdavsi sve moralne principe na kojima pociva svako normalno, dovoljno demokratsko, drustvo, postavsi jedna on nemoralnih potpora koncepcije drustva koja vodi u haos i beznadje on i dalje pokazuje spremnost da ide do dna. Kakva jadna prikaza od licnosti.Kilibarda je bio”Trojanski konj” koalicije Narodna sloga, i bez trnuke milosti prema narodu koji je zelio tada promjene, odlucio je da sve pusti niz vodu. Ovo je profil osebujnog patoloskog tipa premazanog blatom svih boja, koji se i dalje brcka u svojoj toploj bari i drzi pridike o moralu.
Kljucno je u svemu to sto su nam ovakvi likovi, ukljucujuci jos, neizvjesno koliko, klonova ovakvog obrazca – sigurno progutali par decenija stabilnijeg zivota, bez pretjeranih stresova. Tuzan otjenak ima taj Kilibardin nemoral, gdje je vjerovatno posmatrao hiljade ljudi koji mu masu, desetine hiljada koji mole ili traze promjene, a on ide “iza ugla” da dobije instrukcije kako da ih prevesla.
У временима када Црну Гору потресају афере везане за организовани криминал посебно крупних размјера, намјесник "Побједе" Срђан Кусовац је одлучио да је вријеме зрело за специјалну операцију, интервју са Новаком Килибардом. И тако, освану наслов у "Побједи": “Српски политичари и попови опет напали Црну Гору”! Зар опет? А ми смо у наивности мислили да је Црну Гору, и њене кокаинско – хероинске господаре патриотске провинијенције напала ДЕА И БИА?
Од великосрбина до великоцрногорца кроз пустињу и прашуму идеја...
Смјехотресног Килибарду "Побједа" одсликава у једном поднаслову, у којем пише - Разлози трансформације од светосавског унитаристе ка црногорском индепендисти! Комедија!? Килибарда јавности опет објашњава своје идеолошке путеве, на којима је увијек био у некаквим заблудама, које не може ријешити ни у пет наредних реинкарнација. Ипак, Килибарда у том интервјуу предлаже сљедећу револуционарну ствар: “Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у Скупштини пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године.”
Килибарда одлучио да изуми Петровданску скупштину?
Не може се нe запазити да је Килибарда закаснио са том врстом партиотизма скоро седамдесет година. Наиме, његови истомишљеници и политичке претече су давног 12. Јула 1941. године, на такозваној "Петровданској скупштини", укинули одлуке Подгоричке скупштине, али и не само њих...
Тако је на "Петровданској скупштини" акламацијом усвојена сљедећа Декларација:
- Окупација Црне Горе од стране Србије, коју је противно вољи Црногорског народа прихватила тзв. Велика Народна скупштина у Подгорици својом одлуком од 26 новембра 1918. године престала је. - Стављени су ван снаге: режим који је био створен у Црној Гори од бивше Краљевине Југославије и династије Карађорђевића. Видовдански Устав и Устав од 3. септембра 1931. године, који су потјецали од поменутог режима, укинути су. - Проглашава се суверена и независна Држава Црна Гора у облику Уставне Монархије. - Црногорски сабор изјављује да су сви Црногорци благодарни фашистичким Оружаним Силама, чијом се заслугом остварило ослобођење њихове Домовине и сјећајући се уских веза које постоје између династије Петровић Његош и Италијанског Краљевског Дома, са повјерењем у дјело обнове дато увијек и свуда од Дучеа и од фашиситичке Италије - ријешени да сједине живот и судбину Црне Горе са судбином Италије, успостављаући са њом везе уске солидарности. Накнадно ће се приступити склапању споразума између Црне Горе и Италије, прожетим духом ове солидарности и сагласни уласку Црне Горе у акциону сверу Рима. - Црногорски сабор, у помањкању носиоца Врховне власти шефа Државе, ријешио је да успостави краљевско намјесништво и да умоли Његово Величанство Италијанског Краља и Цара да благоизволи одредити Намјесника Краљевине Црне Горе који ће прогласти Устав.
Родићу ти сина, краља кокаина
Да се мало нашалимо, најбоље би било Новаку Килибарди да текст ове Петровданске декларације, уз мале измјене, фотокопира и понуди Скупштини Црне Горе. Успут би могли да додају нови пункт, гдје се укида дио одлука Лондонског мировног уговора (30.5. 1913) по којем је Црна Гора добила дио Санџака и Метохије. Јер , ако се укину одлуке Подгоричке скупштине, Црна Гора постаје „напокон независна“ у границама које је имала одлукама Лондонског мировног уговора!? Или то није тако? Шта се то укида? А шта, ако се, рецимо, промијени скупштински састав црногорског парламента и поново се потврде одлуке Подгоричке скупштине, шта се дешава? Поново се успоставља државна заједница са Србијом?
Смјехотресни апсурди које предлаже политички кловн црногорске политике, који је прошао пут од „светосавског унитаристе до црногорског индипендисте“, Новак Килибарда - одлично се уклапају у модерну црногорску политику. Срђан Кусовац је ту модератор и асистент. Скијајући слалом између ДЕА и БИА наишли су на адекватну трасу која им одлично одговара – брзу трасу шовинизма црногорске политике. И шта кажу, српски политичари и попови су напали Црну Гору! Питање је само једно, који ће наредни црногорски екстремиста бити у гостима код Кусовца, да би пацификовао акције ДЕА и БИА? Да ли ће: Стево Вучинић, Радослав Ротковић, Новак Аџић, Шок Радојичић, ..., да нам мало свирају о изван - кокаинском патриотизму и нападу на Црну Гору, која без њих не би била то што јесте?
Додатак - Интервју са Килибардом дат "Побједи": ПОБЈЕДА: Значи ли то да сте странку основали по нечијој наруџби? КИЛИБАРДА: Да, буквално по наруџби тадашње власти. Ми предсједници нових странака у то вријеме били смо апсолутни диктатори. Могли смо да радимо шта год хоћемо, тако да није било великих проблема да се и у статуту и у програму странке направе чак и крупне измјене
"ПОБЈЕДА"
Српски политичари и попови опет напали Црну Гору
“Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у парламенту пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Нијесмо још ријешили веома крупне ствари – питање језика, погледајте како се односимо према нашим историјским вертикалама – како изгледа Жабљак Црнојевића, на шта личи Цетиње, шта нам стоји на Румији…
Без сумње је Проф. др Новак Килибарда личност која је у новијој политичкој историји Црне Горе имала запажено мјесто. Иако каже да му је политика била само хоби, често је био у жижи политичке јавности и активно учествовао у креирању демократског амбијента у Црној Гори, па и доношењу важних одлука. За „Побједу“ професор Килибарда говори о разлозима своје трансформације од „светосавског унитаристе“ до црногорског индепендисте, коалицији са либералима, путу од опозиционара до потпредсједника Владе, а открива и неке до сада јавности мало или потпуно непознате детаље о политичким закулисним радњама у вријеме и непосредно након раскола у Демократској партији социјалиста. Иако данас није активан политичар, његова страст за својим „хобијем“ га не напушта, па има пуно тога да поручи и препоручи људима на највишим државним функцијама у Црној Гори…
ПОБЈЕДА: Више нијесте активни у политици. Ипак, имате ли шта да поручите или препоручите онима који данас воде Црну Гору?
КИЛИБАРДА: Морам рећи да има ствари које ме најблаже речено изненађују. Не могу да схватим да нико овдје не примјећује да је Црна Гора, као међународно призната држава, изложена једној ужасној опасности да ишчили. Не формално као држава, него да ишчили као држава са свим садржајима, да остане без властите националне препознатљивости.
Русија тражи једино упориште на Балкану у Србији, а Србија уз огромну помоћ Русије, све чини да угуши Црну Гору, њену нацију и све остало. Зато смо данас свједоци страшних унитарно-клерикалистичких напада на Црну Гору из Србије.
ПОБЈЕДА: Који су то напади?
КИЛИБАРДА: Долази министар иностраних послова Србије на светосавску свечаност без договора са Владом Црне Горе. Нови партијарх српски, дан након избора, каже да нити постоји црногорска нација, нити црногорска црква, нити иђе ишта на свијету црногорско.
Све чини Србија да покаже како је у „српској Спарти“ сачувала српство.
ПОБЈЕДА: Па шта ту замјерате нашим политичарима?
КИЛИБАРДА: За мене је изненађење што предсједник Вујановић, у таквим приликама, иде да прими православно признање у Москви. То није примјерено предсједнику мултиетничке и вјерски сложене Црне Горе. Изненађују ме и његове изјаве да је разговарао са православним патријарсима који су му казали да црногорска црква није канонски оправдана. Па зашто је ишао да разговара с њима?
Господина Вујановића изузетно цијеним као човјека, али треба понекад сагледати ствари у цјелини, саслушати више мишљења како би се донијела добра одлука.
ПОБЈЕДА: Шта, заправо, по вашем мишљењу треба да се ради?
КИЛИБАРДА: Након што смо изгласали независност, усвојили Устав и након што нас је велики свијет признао, прво што је требало урадити послије тога је да се у Скупштини пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године. Поништење Подгоричке скупштине значило би поништење декрета краља Алчександра о уништењу Црногорске цркве. Јер земља црквена није у доба тадашње Црне Горе припадала цркви, него држави, а црква се само њоме служила. А данас сва та црногорска земља припада једној унитаристичкој великосрпској цркви. Није ми јасно како Ђукановић није схватио да је то требало урадити.
ПОБЈЕДА: Мислите ли да је то баш посао премијера Ђукановића?
КИЛИБАРДА: Не пјевам ја апотеозу Милу Ђукановићу, али ако Ђукановић, без којега Црна Гора данас не би била независна, не ријеши неке крупне ствари, остаће оне неријешене. Ђукановић је пред великим испитом да ријеши те крупне ствари.
ПОБЈЕДА: Које су то још крупне ствари?
КИЛИБАРДА: Све оне које државу чине државом и народ народом. Нијесмо, на примјер, још ријешили питање језика, погледајте како се односимо према нашим историјским вертикалама – како изгледа Жабљак Црнојевића, на шта личи Цетиње, шта нам стоји на Румији…
Може овдје бити и скијалишта и марина и трговишта, али ако не сачува свој идентитет Црна Гора ће ишчилити као држава. Остаће јој границе, али ће постати нови Хонг Конг.
И још нешто: Ако Црна Гора ријеши да Србији прода Луку Бар из темеља ће бити пољуљана као држава. Барску луку не треба никоме продавати. Каква је потреба да се она прода?
ПОБЈЕДА: Сматрате ли ви то да предсједнику и премијеру недостају савјетници за те крупне ствари о којима говорите?
КИЛИБАРДА: Нијесу криви савјетници, него они који бирају савјетнике. Боље ти је дворске будале да доведеш који ће истину говорити, него паметне људе који ће ћутати.
ПОБЈЕДА: Да ли ви то себе препоручујете ?
КИЛИБАРДА: Ако је ишта послије читавог мог боравка у политици остало, било би логично, да могу бити савјетник предсједнику или премијеру. Не због мене, него што то њима треба.Не препоручује себе Новак Килибарда као човјека паметнијег од других, него као човјека великог искуства и који хоће да каже то што зна и мисли.
ПОБЈЕДА: Када сте почели да стичете та политичка искуства?
КИЛИБАРДА: Ја сам био члан Савеза комуниста, чак и на неким значајним руководећим функцијама, био сам посланик у Скупштини, али су ме 1971. године искључили из Партије, удаљили из Скупштине и са мјеста директора Педагошке академије. Да није било Вељка Милатовића, истјерали би ме и са посла.
ПОБЈЕДА: Шта је био разлог?
КИЛИБАРДА: Написао сам предговор једној књизи у којој се , како су они рекли, слави народни непријатељ – Крсто Зрнов Поповић. Заправо је у тој књизи објављена тужбалица мајке народног хероја Рака Мугоше, који је погинуо у обрачуну са Крстом Зрновим и која каже: Није Крсто зец из горе , него јунак Црне Горе, лакше ће те жалит мајка, кад погибе од јунака. Ја сам се бранио као професор, научник да се ради о књижевној анализи једног дјела, али њихова процјена је била да не треба да слушају „професорска фразирања“, него да одмјере казну…
ПОБЈЕДА: Шта је било послије?
КИЛИБАРДА: Касније сам радио на факултету и нијесам уопште учествовао у политици.
ПОБЈЕДА: Нијесте се прикључили ни АБ револуцији?
КИЛИБАРДА: Не. Иако је било некако нормално да ја ту учествујем, јер сам човјек којега су они истјерали, нијесам уопште ни на који начин учествовао у тим дешавањима крајем осамдесетих година. Само сам видио да су побиједили млади и лијепи, у џемперима.
ПОБЈЕДА: Ипак, убрзо оснивате Народну странку…
КИЛИБАРДА: Овако је било. Након АБ револуције једнога дана добијем поруку посредством једног новинара (заборавио сам му презиме) да би било добро да организујем једну странку јер наступа вишепартијски систем. И ја организујем Народну странку. Дакле, по препоруци која је стигла из власти која је хтјела да има неку наводно опозициону партију.
ПОБЈЕДА: Значи ли то да сте странку основали по нечијој наруџби?
КИЛИБАРДА: Да, буквално по наруџби тадашње власти. Они су се тада послужили једном великом вјештином, јер у АБ револуцији учествовали су многи, али нијесу свима могли дати мјеста и положаје, па су онда неки значајни учесници те АБ револуције спремљени у Народну странку и ту су добили функције. Неки ове чињенице предочавају тако као да је Удба основала Народну странку. Јесте и Удба сигурно учествовала, али по налогу тадашње власти.
ПОБЈЕДА: Зашто би власт сама себи правила опозицију?
КИЛИБАРДА: Народна странка је основана по наруџби тадашње нове владајуће структуре у Црној Гори, која је вјеровала да ће Килибарда бити пресрећан што је добио такво задужење и да ће бити апсолутно услужан човјек.
ПОБЈЕДА: И ви сте на то пристали?
КИЛИБАРДА: Прије свега хоћу да кажем да сам у политику ушао из хобија, а не као човјек који ће ту остваривати своју егзистенцију. Ја сам и тада, дакле, прво био професор Универзитета, затим кјнижевник који објављује књиге, а онда и предсједник Народне странке. Зато су убрзо дошли и први сукоби.
Навешћу један карактеристичан примјер. Уочи избора долази једна дама, била је правник и члан најужег руководства Народне странке, да јој не наводим име, и на састанку Главног одбора сва срећна саопштава: Одређено је да ћемо имати 15 посланика! А ја онда питам: Ко је то одредио? Каквих 15 посланика? Какви су то несрећни избори и зашто ће бити избора кад је већ одређено 15 посланика?
у је настала прва напрслина између политичара који је постављен да буде услужни и Новака Килибарде који није хтио да буде услужни политичар. Тада почињу и први расколи у Нардоној странци. Неки људи одлазе у Шешељеву и друге странке, неки се враћају одакле су прије дошли, а Народна странка наставља својом трасом која је била, најприкладније казано, светосавско – његошевска.
ПОБЈЕДА: Откуд таква профилација ваше политике, односно ваше странке?
КИЛИБАРДА: Под утицајем некаквог свог васпитања и као човјек из патријархалне породице, човјек који је од буквара до факултета увијек био одушевљаван и Милошем, и Косовом, и Светим Савом, једним народом, једним језиком – и ја и Народна странка смо заступали неке опште српске интересе. Вјеровали смо у том романтизму да тако треба радити.
ПОБЈЕДА: Тада сте често заједно наступали са Радованом Караџићем…
КИЛИБАРДА: Истина је. Мало градова има у Босни ђе прије овога рата није говорила тројка – Караџић, Рашковић, Килибарда. У то вријеме су се и у Босни оснивале странке, па би, рецимо, на једном скупу у Фочи дошао представник СДА Алије Изетбеговића да нас поздрави, аи ми бисмо спремили некога да поздрави њихов скуп.
Такође, нема ни већег града у Србији ђе Килибарда није говорио на великим опозиционим скуповима са Вуком, Зораном, Весном… То је почело кад су се окренули против Слободана Милошевића, а и ја се помало почео удаљавати од своје унитарно-великосрпске политике.
ПОБЈЕДА: Али ви сте често били виђени и код Милошевића…
КИЛИБАРДА: Једнако су мене уважавали и господин Милошевић, патријарх српски, Добрица Ћосић и други, јер је Србија била замислила да црногорске ствари рјешава услужним потезима Црногораца. Као писац метафорично ћу се изразити: Никад Србија није ударила аперкат у црногорску вилицу србијанском шаком, него вазда црногорском руком.
И они су сматрали да сам ја веома погодан такав кадар – човјек озбиљних година, професор Универзитета, јер су наумили да Црну Гору држе под контролом преко услужних Црногораца. Најбољи примјер за то су господа Матија Бећковић и Амфилохије Радовић.
ПОБЈЕДА: Када сте почели да мијењате политички курс?
КИЛИБАРДА: Почео сам једном изјавом коју сам стално понављао – са Србијом, али не под Србијом, и зато су почели тамо да ми замјерају. Дешавало се нешто сасвим необично – ја, човјек у озбиљним годинама одједном почињем да сагледавам да не идем добрим путем, путем који је користан народу којем припадам. Почео сам да размишљам – зар ће од Гарашаниновог Начертанија, па преко 1918. године, сада уз моју помоћ да докрајче Црну Гору. Онда сам стрецнуо од таквог пута.
Није се Новак Килибарда окренуо Црној Гори и црногорским интересима што ме је црногорска влада амо позвала и насула ми корито, него сам стрецнуо, а нијесам се стидио да пред самим собом признам да се треба вратити са странпутице на прави пут.
ПОБЈЕДА: Зашто сте онда опет са Коштуницом ушли у политички савез?
КИЛИБАРДА: Кад су у Србији почели да примјећују да више не идем баш великосрпском трасом и да сам ипак само „релативно“ Србин, послужио сам се лукавством и са Коштуницом направио један идеолошки савез, са намјером да на нивоу заједничке државе направимо коалицију која би могла да сруши Слободана Милошевића. Коштуница је на крају избјегао да се прикључи том нашем коалиционом савезу, ђје су били Вук Драшковић, Зоран Ђинђић, Весна Пешић…
Јер, Војислав Коштуница је у суштини „велики син“ великосрпског унитаризма и клерикалистичке хипокризије. Он не подноси Црногорце, нити било што црногорско.
Тада сам се дефинитивно почео освјешћивати од свог романтичарског пута, а био сам веома племенито заинтересован за тај један народ, један језик и све остало. Али кад сам видио да ћу им својим дјеловањем помоћи да поломе Црну Гору, онда сам све то баталио и са господином Славком Перовићем формирао Народну слогу.
ПОБЈЕДА: Како сте те ваше личне трансформације од светосавског унитаристе према црногорском индепендисти пренијели на странку?
КИЛИБАРДА: Ми предсједници нових странака у то вријеме били смо апсолутни диктатори. Могли смо да радимо шта год хоћемо, тако да није било великих проблема да се и у статуту и у програму странке направе чак и крупне измјене. Истина, дијелу чланства то се није свиђело, али Народна странка је и даље постојала.
ПОБЈЕДА: Послије „епизоде“ са Народном слогом прешли сте из опозиције на страну власти. Који су били мотиви?
КИЛИБАРДА: Е, и тада су мене питали – чиме те је задужио Ђукановић? Није ничим задужио, сем својом харизмом и интелигенцијом. Мило Ђукановић ми је као млад човјек импоновао својом памећу којом успијева да сагледа одговарајуће ситуације и да им се прилагођава.
У то вријеме он је био предсједник државе, а ја сам био потпредсједник у Влади господина Вујановића. Послије тога сам отишао да руководим Црногорском мисијом у Сарајеву.
ПОБЈЕДА: Какве утиске носите из Сарајева?
КИЛИБАРДА: У најкраћем, у Сарајеву сам видио нешто што се мало ђе може виђети. Видио сам да је жртва спремнија да заборави, него злочинац да јој се извини. Друга ствар која ме се много дојмила је била моја посјета Сребреници. Био сам, мислим, једини православац планете Земље тог дана у Сребреници, кад се полагао камен темељац за спомен комплекс жртвама. То сам тешко доживио јер припадам оном етносу ђе се жалост јавно изражава, наше жене кукају, туже… Али тамо, гдје се окупила огромна маса жена, чуо се само неки мугли јаук који је и тако тих, чини ми се, допирао до самог неба.
Почетак и крај народне слоге
ПОБЈЕДА: Како је заправо настала Народна слога?
КИЛИБАРДА: Једнога јутра, зором зазвони телефон. Зове Ћано Копривица, неђе из иностранства, и каже ми како би било много добро кад бих ја почео да разговарам и налазим се са Славком Перовићем. У први мах сам помислио да се ради о некој провокацији. Али, позовем ја Славка и први пут се нађемо у Хотелу „Црна Гора“ у Подгорици. Затим је дошао и други састанак и почели смо да разговарамо о формирању једног опозиционог блока. Мој предлог је био да га назовемо Народна слога и Славко је то, уз мало оклијевања, прихватио. Ни са ким нијесам плодоносније и боље сарађивао него у те двије-три године са Славком Перовићем. У његовом Либералном савезу било је тада доста интелектуалаца,а ја у Народној странци суспендујем неке ствари које су му сметале и богами почнемо полако да пунимо тргове. Сјећам се пуног трга у Никшићу, два пута, и оног посљедњег митинга пред изборе у Подгорици. Киша пада, а Славко позове да све присталице Народне слоге склопе кишобране. Да не претјерам, скоро 20 хиљада кишобрана се склопило.
ПОБЈЕДА: Ипак сте изгубили те изборе…
КИЛИБАРДА: Након избора на којима смо онако прошли, питам ја једног човјека из оног заједничког ДПС-а, нећу да му помињем име, да ми искрено каже колико су нас покрали. Било је то у згради Скупштине. Он се окрену два-три пута, као да не би ко чуо, а онда ми рече на уво: Колико је требало, а у Никшићу смо вам сломили кичму. Не говорим ја ово са некон примитивном мржњом према политици, али кажем – ако политику поредимо са ноћном дамом, треба се извинити ноћној дами.
ПОБЈЕДА: Зашто је пропао пројекат Народне слоге?
КИЛИБАРДА: Објаснићу зашто је прсла Народна слога, али док то говорим осјећам стид. Прво је фалсификовањем потписа од стране члана Народне странке изгубљено неколико мандата одборника либерала у Скупштини Подгорице. Ја то у почетку нијесам вјеровао Славку, а он није вјеровао мени да не знам за то. Касније сазнајем да је то што Славко говори истина. Новак ће, ипак, онога што тако нешто уради послије стављати за министра у Влади Црне Горе.
Други срамни удар на Либерални савез био је када један од мојих „експерата“ из Народне странке није хтио да им врати паре. Наиме, на почетку кампање наша каса је била празна, па смо заједно трошили паре Либералног савеза. Када сам ја послије добио донацију од 10 хиљада долара од једног нашег човјека из Америке, дао сам те паре једном високом функционеру Народне странке, који ће такође касније бити министар у Влади Црне Горе, и рекао му да да се то да Либералном савезу, али је он то одбио говорећи да нико ништа није потписао кад се то раније договарало.
ПОБЈЕДА: Па како сте ви као предсједник то толерисали?
КИЛИБАРДА: Понављам, ја по вокацији нијесам политичар, нијесам ја улазио у проблеме касе и пара, већ сам био само, како бих рекао, идеолошки предсједник Народне странке, а све остало сам препустио људима који су стручни за одређене ствари.
Ко је те моје „експерте“ учио да раде такве ствари, остаје отворено питање, али разрушавање коалиције Народна слога јесте резултат њихових неморалних удара на Либерални савез, без знања предсједника Новака Килибарде.
Како је Момир хтио да сруши Мила
ПОБЈЕДА: Како сте се као политичар сналазили након расцјепа у најмоћнијом партији ДПС-у?
КИЛИБАРДА: Кад је прсла моћна партија на Милов и Момов дио, зове мене Момир Булатовић, предсједник државе, на састанак. Ја пристанем, али затражим да том састанку присуствује и мој коалициони партнер Славко Перовић. Након пет минута потврђено ми је из кабинета предсједника да ће бити присутан и господин Перовић.
Сједимо нас тројица и Булатовић каже: Господо, ја сам вас позвао да ми помогнете да спасимо Црну Гору. Као што видите, Мило Ђукановић је узурпирао и финансије и полицију и све друго. Предлажем да ми у Скупштини помогнете гласовима да срушимо Владу, да бисмо ову Црну Гору извели на прави пут, а вјерујте ми у прављењу нове владе вас двојица имаћете велики утицај.
Након Булатовићеве бесједе настаде тајац. Тада ја препустим Славку Перовићу да се он први изјасни о овом Булатовићевом предлогу. Он, онако намрштен, каже; Господине Булатовићу, без обзира на то што сте сасвим уништили Црну Гору, дужност нам је да помогнемо да ту „лешину“ од Црне Горе, ако икако можемо, подигнемо. Све што сте предложили – слажем се.
Ја сам тад саопштио да је предлог врло конкретан и јасан, али да ћу свој одговор дати сјутра до 11 сати. Сјутра сам Булатовићу одаслао допис у којем му саопштавам да Народна странка одбија сваки његов предлог.
Касније сам чуо, дакле не знам поуздано, али сам чуо да су Булатовић и Перовић прије нашег сусрета већ обавили разговор на ову тему и практично били већ све договорили. То је био и мој посљедњи сусрет уживо са Славком Перовићем.Мислим да ова прича може послужити као одговор на ваше питање.
Vojin Grubač, komentar na DNMN povodom intervjua Novaka Kilibarde
Novak Kilibarda je intervjuom “Pobjedi” izvrsio harakiri, ne samo nad svojom politickom licnoscu, vec i nad sopstvenim orginalnim “moralom”!
Nije segment identitetske price ovdje vazan, koliko sve ostalo.Odlucnom potvrdom da je Narodnu stranku formirao “bukvalno po narudžbi tadašnje vlasti”, koja je i sada vlast, stice se utisak da on ne razumije da ne govori o proslosti, koja je ostala negdje daleko iza nas. U njegovoj glavi su tadasnja i sadasnja vlast dva razlicita pojma.
Druga vazna stvar je sto je priznao da je kao predsjednik stranke bio “apsolutni diktator”. Zasto apsolutni diktator tada optuzuje svoje cinovnike da su pokrali LSCG-u odbornicka mjesta i novac a ne sebe, jer je kao “apsolutni diktator” mogao da uradi kako misli da je ispravno? Da greske tih cinovnika, ako ima trunke morala, odmah ispravi. Vjerovatno zato sto misli da takva neartikulisana prica moze i sada naci one koji ce u to povjerovati, i oprati ga od odgovornosti za brljotine pred javnoscu.
Ne vjerujem da Kilibarda zivi u “ovom svijetu”, jer se ovaj moralni jad koji je demonstrirao ne uklapa ni u kakve okvire. Kilibarda, kao apsolutni otirac za noge svake vlasti, opet nudi sebe kao moralno bice. Izdavsi sve moralne principe na kojima pociva svako normalno, dovoljno demokratsko, drustvo, postavsi jedna on nemoralnih potpora koncepcije drustva koja vodi u haos i beznadje on i dalje pokazuje spremnost da ide do dna. Kakva jadna prikaza od licnosti.Kilibarda je bio”Trojanski konj” koalicije Narodna sloga, i bez trnuke milosti prema narodu koji je zelio tada promjene, odlucio je da sve pusti niz vodu. Ovo je profil osebujnog patoloskog tipa premazanog blatom svih boja, koji se i dalje brcka u svojoj toploj bari i drzi pridike o moralu.
Kljucno je u svemu to sto su nam ovakvi likovi, ukljucujuci jos, neizvjesno koliko, klonova ovakvog obrazca – sigurno progutali par decenija stabilnijeg zivota, bez pretjeranih stresova. Tuzan otjenak ima taj Kilibardin nemoral, gdje je vjerovatno posmatrao hiljade ljudi koji mu masu, desetine hiljada koji mole ili traze promjene, a on ide “iza ugla” da dobije instrukcije kako da ih prevesla.
No comments:
Post a Comment