Полемика Дон Мануела и Војина Грубача (Vojin) на блогу Славка Перовића

http://slavkoperovic.wordpress.com/2010/06/10/10-jun-2010-g/

Vojin Grubac on June 16, 2010

Не видим разлог зашто би текстови господина Перовића били претјерано осуђивани, ма о којој се теми радило, кадa ти текстови у себи носе несумњиву искреност?

Наравно, то се не односи само на ову тему већ и на све остале.

Интересантна ми је, рецимо, била прича о Пуниши Рачићу…

Овдје ми је био интересантан текст аутора у цјелини са коментарима г. Дон Мануела, који се показао као коректан и добар полемичар.

Та прошлост је далеко иза нас тако да се о њој може слободно причати, јер нови проблеми с којима смо суочени представљају коласални баласт, гдје је прича о прошлом сасвим бенингна.

Geny on June 16, 2010

 Vojine,

 Ja sam veoma zadovoljan sa svim tekstovima gospodina Slavka Perovica i sa uzivanjem ih redovno citam.

Nadam se da ne mislite da mi koji smo u ovoj polemici osporavali misljenje koje je on ovom prilikom iskazao o Titu, da smo zbog toga bili nekorektni i losi polemicari. To bi bilo lose.

Ja sam na najkorektniji moguci nacin branio svoje uvjerenje i ostao pri njemu. Cak sam jednom ustvrdio da cu ga promjeniti u onom trenutku kada me sagovrnik ubijedi argumentovano.

Na kraju posto se sve svodilo na to, da se vjeruje na rijec, odnosno na tvrdnje jedne sluzbe koja nije bila nista humanija od druge nisam imao izbora sem da vjerujem sopstvenom razumu i nachinu na koji ja vidim i dozivljavam stvari.

 U svakom slucaju, gospodin Manuel, Intemt Glamt, Marko, Dusanka… su dobri i zanimljivi sagovornici i nadam se, takodje, da svako ko je i jednom procitao Orvelovu 1984 sada ziveci u ovom vremenu, koje je na koncu i veoma ubrzano, zna da se ni zasta cvrsto ne moze uhvatiti a sto je vezano za proslost. Ona se jednostavno mijenja i prilagodjava onome ko vlada i vremenu u kojem se zivi, jer istina se desi samo jednomi.

U trenutku desavanja.

Nama ostaje da zakljucujemo na osnovu licne intuicije i razuma.

Vojin on June 16, 2010

Поштовани Geny,

 полемика је била добра, а што је рекао мој покојни професор социологије Стојан Томић- треба сумњати а не бити сумњичав. Нећу полемисати на ову тему, осим као коментатор опшег духа…

Интет је одличан, и то ми је драго…

Наравно, треба изнијети опречан став, јер без њега нема полемике.

 Сва та прича о прошлости је дио нашег наслијеђа, налазимо се у међувремену, и што више тога проанализирамо сада- бићемо мање оптерећенији у некој будућности… 

 Па ево, да напоменем на “Леб и сол”, о којој је изванредни Врдољак, покојни, рекао да се налазе на свијетлим маргинама (рок музике), …, као и ми у овим просторима…

 Vojin on June 16, 2010

Мој се напор разбија о стијене, хриди камене... :))

 Don Manuel on June 17, 2010  

Vojine,

Hvala Vam.

Strasan je problem na podrucju bivse Jugoslavije a pogotovo u Crnoj Gori sto je kritika komunizma uvijek bila kritiku RUSKOG komunizma. To je bila namjerna, elaborina, propagandna prevara.

Kad je Aleksandar Solzenjicin objavio svoje glavno DJELO Arhipelag gulaga koje SVEOBUHVANO kritikuje komunizam i dobio Nobelovu nagradu za to djelo, Jugoslavija je bila preplavljena Solzenjicinovim knjigama. Sve su prevedene osim Arhplaga. I sve su kritikovale komunizam ali na takav nacin da se prikazano moze smatrati ABERACIJOM od dobre ideje. Na prvi pogled Solzenjicin je bio jako prevodjen pisac, a glavno djelo je bilo zabranjeno.

Odmah iza je uslijedila knjiga Karla Stajnera 7000 dana u Sibiru. Koja je bila prethodno 20 godina u bunkeru i bas je objavljena neposredno po davanju Nobelove nagrade Solzenjicinu. Stajnerova knjiga je dobila knjizevene nagrade i bila je REKLAMIRANA na sva zvona. To je dobra knjiga ali nije vise od jednog svjedocanstva o strahotama Staljinovih logora. Nema u njoj one nemilosrdne a UTEMELJENE kritike komunizma kao u Arhipelagu. Naravno glavna poruka Stajnerove knjige je: “Ovo je ruski komunizam, a ne nas jugoslovenski.” Onda imate “Moskovske godine” od Veljka Micunovica. Opet dobra knjiga ali na isti gvint – humani jugokomunisti se bore protiv nehumanih ruskih komunista. Pa onda imate Droza pa koga sve ne.

Sto mislite da je i Kis mogao objaviti svojega Borisa Davidovica da nije obradjivao ruski komunizam nego da je obradjivao bacanje u jame i Goli otok.

Do 1982. ce prevestu i Saloamova koji daje najjezivije svjedocanstvo o gulazima ali nema one sveobuhvatne kritike kao u Arhipelagu. Solzenjicin je ponudio Salamovu da skupa pisu Arhipelag ali Salamov nije prihvatio. Solzenjicin mu je to zamjerio.

Do 1985. imamo Kusturicinog “Oca na sluzbenom putu”. Dobar film ali opet polukritika – bilo je gadno, bilo je greska ali ti udbasi koji su grijesili se kaju zbog toga. Sjecate se kako Mustafa Nadarevic razbi sebi celo. Vidimo kako se kaje Jovo Kapa ili bilo koji drugi. Osim toga tamo se samo zagreblo po komunistickim zlocinima.

I tek 1989. kad su vec svi zasiceni pricama o komunizmu, kad je komunizam defakto padao u Rusiji, objavljuje se, skoro pa u kucnoj radinosti, Arhipelag.

Sve je to radjeno smisljeno, vrlo smisljeno. Zato se komunizam jos slavi kao heroizam u prvom redu Tito. Javo Kapa otvoreno kaze radio bih isto. I DPS rezim to otvoreno propagira. Postoji ulica Blaza Jovanovica u Titogradu. Dani uspostave komunisticke diktature se slave kao dani “oslobodjenja” u vecini gradova.

Komunizam, i to u njegovoj prakticnoj, zlocinackoj formi, je ostao trajno obiljezje Crnogoraca. Mene se utroba grci od toga.

 Vojin on June 17, 2010 

 Господине Дон Мануел,

у Црној Гори се ствари традиционално посматрају у црно бијелој форми. Ако нешто из прошлости критикујеш одмах те ставају у тај дио прошлости, и то на страни оних који су били против тих чије је понашање под критичком лупом. 

 Наравно да је то бесмислено, јер ти људи погрешно сматрају да имају право да те попут фигуре у шаху поставе на поље које желе. И ту праве логичку грешку, која проистиче из чистог егоизма која се манифестује у виду не баш лијепе намјере.

 Деведесете године прошлог вијека су биле попраћене страхом од реваншизма тзв. поражених снага из Другог свјетског рата, он је био у домену перцепције реалан, али и вјештачки, јер се то није могло десити. Зашто? Зато што су такозвани побједници држали све у својим рукама, што свједочи пример – Килибарда, на чему се ова прича и завршава. 

 Али и наставља у другом облику, јер је такозване партизане власт “заштитила” од реваншизма такозваних, вјештачки произведених четника, и узела све у своје руке кроз транзицију. Дакле, “миротворци” су се наплатили. Али, они су и даље “миротворци”, и даље наплаћују услуге.

 Да констатујем, субјективно, власт је деведесетих година потенцирала тзв. четнике, јер су их држали под потпуном контролом, те самим тим били као вјештачки направљене креатуре безопасни, али имали функцију – потребног разлога да би штитили тзв. опоненте од реваншизма. Послије свега су такозвани партизани и четници отишли заједно на сметлиште историје у виду голог робља. 

 Четници су поражени ’45. године, а партизани са свим идејама и идеологијом 90 – их година прошлог вијека. То је доказ колико је та идеологија била крхка и нестабилна, мада стабилна на неком теоретском нивоу који је далеко од перспективног. 

 Зато сам и рекао да је прича о прошлости сада бенингна, те да су коментатори били преоштри у одређеним коментарима, мада, могу рећи да су и они својим коментарима, ма какви били, такође постали учесници демистификације те прошлости. 

 Сада, када су срушени сви идеали комуниста, прије свега онај о социјалној правди, не би ме чудило да представници криминалног мира, уз шеретски осмијех, положе вијенце на неки партизански споменик, јер су постали господари живота и смрти, и то не крију, већ, напротив, истичу као неспорни факт.

 Имамо проблем неке паралелне, нестварне реалности, која се разријешава критичким освртима, анализама и текстовима, пропраћеним слободним коментарима који су све бољи и бољи, бар на Интернетском нивоу. 

 А ту имамо једну предност, јер се никуд не журимо, за разлику од власти и официјалне опозиције која увијек мора журити у некој борби за опстанак.

Двадесет година лутања и промашаја нас је натјерало на нови темпо, лагани, наизглед, гдје је та лаганост катализатор убрзања процеса који су неопходни  )

 Зато, без журбе…

Intet Glemt on June 17, 2010

Don Manuel,

Hvala na iscrpnom odgovoru. Povukao sam se iz diskusije jer mi i dalje fale neke karike… Ali pratim polemiku i mislim da je jako dobra.

Vojine, hvala na komplimentu.

pozdrav on June 17, 2010

Vijesti  - Titovi boravci u Crnoj Gori

 BARSKI DVORAC KRALJA NIKOLE

 Bar – Promocija knjige „Crna Gora, Tito“ autora Slobodana Vukovića, publiciste iz Podgorice biće održana večeras u 20 sati u Dvorcu kralja Nikole u Baru. 

 Knjiga je objavljena u izdanju SUBNOR-a i Antifašista Crne Gore, a recenzenti su Zuvdija Hodžić i Pavle Goranović. U 30 kratkih priča opisani su Titovi boravci u Crnoj Gori, od njegovog prvog ilegalnog dolaska 1940. do posljednjeg boravka 15. aprila 1979. u Igalu, kada je svijetu uputio apel za pomoć crnogorskom narodu na saniranju posljedica katastrofalnog zemljotresa. 

 Knjigu će barskoj publici predstaviti pisac

pogovora, književnik Vladislav Pavićević iz Bara i Bratislav-Bato Kokolj, legendarni sportski novinar i prevodilac iz Budve. Odabrane fragmente će čitati dramski umjetnik Dragiša Simović, a u muzičkom dijelu nastupiće mlada pijanistkinja Gorica Ćorić, dobitnica nekoliko značajnih nagrada. Urednica i voditeljka programa je Mila Čordašević.  R.P.

Vojin on June 17, 2010

 Ево, ова је информација која свједочи о томе о чему сам причао. У дворцу краља Николе, што је посебно наглашено, имамо представљање књиге о идеји која би краља Николу послала на онај свијет , на начин као што су послати Романови. 

 Преостаје да се послије тога организује радна акција на имању неког тајкуна или нарко- дилера, гдје ће се открити Брозова биста, да би апсурд био потпун.

 Don Manuel on June 17, 2010

Ovo je strasno!

Kao sto rekoh Milo stoji na Titovim ramenima.

 Vojin on June 17, 2010 

 Да ли могу SUBNOR i Antifašisti Crne Gore да се осврну на тему идеја које су некада гајили и промовисали и стања у којем се сада налази друштво? Тачније, да ли смију? Шта је, дакле, остало од јадног СУБНОР- а на идеолошком плану?

Zarko Raznatovic on June 17, 2010

Kroz mesec dana, Balkan, a i ceo svet će obeležiti 30-godišnjicu smrti Josipa Broza Tita, predsednika nekadašnje Jugoslavije i najuspešnijeg od svih bravara koji ikada živeli na ovom svetu.

 Izvan okvira zvanične biografije, život mu ostaje obavijen misterijom i teorijama zavere. Izgleda da je jedina nepobitna činjenica da je mrtav. Ali ostalo – tačni datumi njegovog rođenja i smrti, mesto gde je sahranjen, njegovo poreklo i identitet – ostaju kontroverzni.

 Ko je bio taj tvorac socijalističke Jugoslavije, njen maršal, doživotni predsednik države i poglavar Komunističke partije, osnivač Pokreta nesvrstanih i jedan od najistaknutijih lidera XX veka?

 Istoričar i poznati beogradski novinar Dragan Vlahović, koji je napisao nekoliko knjiga o Titu, kaže: „Istorijska nauka tek treba da rekonstruiše njegovu ranu biografiju. Sam Tito je začetnik konfuzije o svom rođenju, tako da razni biografi u svojim knjigama navode 12 različitih datuma.“

 U Jugoslaviji Titov rođendan je bio slavljen 25. maja, ali – po Vlahoviću, pravi datum je ostao tajna čak i njegovom jedinom zvaničnom biografu i ratnom drugu, Vladimiru Dedijeru. Zvanično, Tito se uzdigao na vrh od sasvim skromne pozadine: bravar po zanatu, on je, navodno, bio sin seljačkog bračnog para iz hrvatskog sela Kumrovca. Otac Franjo bio je Hrvat, a mati Marija Slovenka.

 Gospodin Vlahović, navodeći podatke iz Ratnog arhiva u Beču, veruje da je pravi Josip Broz zaista bio rođen 1892. godine u Kumrovcu, a poginuo u aprilu 1915. kao vojnik 25. puka 42. domobranske divizije habzburške vojske u bici na Karpatima.

 Raif Dizdarević, dugogodišnji Titov prišipetlja i jedan od poslednjih šefova države u okviru rotirajućeg sistema predsedništva bivše Jugoslavije, tvrdio je da je Tito čuvao kopiju umrlice Josipa Broza iz 1915, koja je posle njegove smrti nađena u jednom crnom koferu.

 Dizdaravić je zapisao: „U svojoj radnoj sobi u Beloj vili, Tito je u jednom malom sefu čuvao neke dokumente. Među njima se nalazila i kopija Brozove umrlice. Izdalo ju je austrougarsko ministarstvo vojske 1915. i uz nju se nalazio i spisak vojnika koji su poginuli, ili nestali – uključujući i Broza.“

 U jednoj od retkih izjava o svom životu, Tito je istakao da je učestvovao u borbama na Karpatima 1915, dodajući da je u toj bici bio ranjen. Vlahović se seća Titovih reči o tom događaju: „Kazao je da se seća kako je ležao u blatnjavoj jaruzi, kad se pred njim pojavio jedan neprijateljski vojnik sa debelim brkovima i obrvama i zabio mu koplje u desno rame.“

 Međutim, Dušan Feruga, patolog iz Ljubljane, koji je izvršio autopsiju Titovog leša, ističe: „Ni na desnom ramenu, ni bilo gde nije bilo nikakvog ožiljka.“

 Jedan od izvora neprekidnih spekulacija o Titovom poreklu je bilo i njegovo dosta loše vladanje hrvatskim jezikom, koji mu je, navodno, bio maternji. On je, naprotiv, dobro govorio i pisao na ruskom i nemačkom, a sporazumevao se dobro i na engleskom, češkom i poljskom.

 Jedan drugi autor, Pero Simić, tvrdi da je Tito bio Kominternin agent, ubačen u nekadašnju Kraljevinu Jugoslaviju sa zadatkom da organizuje komunističku partiju. Njegov zvanični biograf sugeriše da je, možda, bio rođen u Beču, i da je pohađao vojno-obaveštajnu školu u Pečuju, dok su visoki obaveštajni funkcioneri Kraljevine Jugoslavije verovali da je Tito bio vanbračni sin jednog poljskog pukovnika po imenu Lebedev.

 Veoma je teško utvrditi pouzdane činjenice o Titu pre 1928. kada je bio suđen u Zagrebu pod optužbom za komunističku aktivnost. Kada je 1950. bio izabran za narodnog poslanika, Savezni biro za statistiku je tražio da popuni upitnik sa ličnim podacima. Titov odgovor je bio kratak: „Ne dajem podatke. T.“

 Shodno glasinama, Tito je ućutkivao svakog ko bi bio spreman da posvedoči da on nije Josip Broz iz Kumrovca, kao i svakog ko bi pokušavao da išta istraži.

 Njegov lični lekar Aleksandar Matunović je u jednom intervjuu posle Titove smrti naveo: „Čovek koji se nazivao J. B. Tito je bio rođen u nekoj aristokratskoj porodici; imao je i navike i stil života koji su tome odgovarali: igrao je bilijar, šah, karte, jahao je konje, mačevao je, bavio se gimnastikom, igrao tenis i govorio nekoliko jezika. Takvog bravara nije na svetu bilo.“

 Prema jednoj poznatoj anegdoti, engleska kraljica i njeni gosti u zamku Vindzor su bili pod utiskom kada je Tito seo za klavir i svirao Šopenovu muziku.

 Dr Matunović je ponovio i ono što mu je Tito rekao tokom njihovog poslednjeg razgovora: „Doktore, ako mislite da me znate i znate ko je Tito, teško se varate. Znam da ste od početka želeli da saznate sve o meni. Svestan sam toga da znate više od ostalih. Ali, niti znate ko je Tito, niti ćete to ikada saznati. Niko nije upoznao Tita, niti će ga ikada upoznati.“

 Dodao je: „Ja sam Faust…. eto, sada znate ko sam. Ne onaj Geteov Faust – nego Faust svih Fausta!“

 Za života bio je ličnost džinovskih proporcija. Ali, zaostavština mu nije potrajala: Titova Jugoslavija se raspala u nizu krvavih ratova.

 Bio je plejboj, šarmer, špijun, nemilosrdni ubica i bombastični diktator. Kako se bajka zvana “Jugoslavija“ primicala svom završetku, ostaci njenog tvorca su bili sahranjeni ispod dve tone mermera u Beogradu, u mauzoleju, “Kući cveća“. Mnogi još uvek ne veruju da je Tito taj koji je sahranjen tamo, ispod – to mora da je neko drugi.

 Tito je umro 4. maja 1980. u Ljubljani, a sahranjen je u Beogradu četiri dana kasnije. Sa svojom prvom ženom, Ruskinjom Pelagijom Belousovom je živeo u Moskvi od 1919. ado 1928. godine. Imali su četvoro dece, od koje je samo jedan, Žarko, preživeo detinjstvo.

Titova druga žena, Herta Has, bila je poreklom Nemica. Živeli su u Zagrebu između 1937. i 1941. godine. Umrla je u februaru ove godine. Njihov sin, Miša, je hrvatski diplomata u Indoneziji.

 Srpkinja, Davorjanka Zdenka Paunović, Titova velika ljubav, bila je samo 25 godina stara kada je umrla, 1946. godine. Na Titov zahtev, sahranjena je u parku palate dinastije Karađorđevića, gde je Tito posle rata živeo.

 Tito se 1952. oženio Jovankom Budisavljević, koje je bila 32 godine mlađa od njega i ostala je zvanično jugoslovenska prva dama. Ona je još uvek živa u Beogradu.

 Nakon njegove smrti, usledila su otkrića o impresivnom broju predsednikovih ljubavnica. Nedavna izložba fotografija koje je sam snimio pokazuje i njegovu zanesenost sobaricama i kuvaricama.

Don Manuel on June 17, 2010

Vojine,

1.

Komunisticka ideologija je dozivjela poraz ali UDBA nije. Kao sto rekoste UDBA je sve organizovla i kontrolisala, sa izuzetkom LSCG-a. To nije uspjela zbog Slavka Perovica. UDBA je samo mutirala. Zato i kazem kriptokomunizam.

 2.

Pogledjate ovaj spanski primjer. Dolores Ibaruri, cuvena La Pasionaria, je bila vodja komunisticke partije Spanije u jednom trenutku i stekla slavu medju ljevicarima cijeloga svijeta zbog svoje uloge u odbrani Madrida 1936. Za Frankove falangiste je ona bila OLICENJE zla. Crvena kucka, crvena kurava koje je do lakata umrljana u krvi. Kao recimo kod nas Draza Mihajlovic ili neko slicni.

 U prvom postfrankistickom Paralmetnu (tri godine iza Frankove smrti), Dolores Ibaruri je izabran u parlament i kao najstariji poslanik presjedavala sjednicom. Sto mislite kako su zakleti falangisti gledali na to?

 To ja zovem nacionalno pomirenje.

 Umjesto toga smo imali “demokratiju” po UDBINOM scenariju. 

 Vec ste shvatili da ja za to u prvom redu krivim Tita jer da su srpski liberali ostali na vlasti 1972. mi bi imali demokratiju 1983.

 3.

Jedna od UDBINIH podmetanja da je svaka kritika, stvarna kritika a ne nazovi kritika, Tita cetnistvo pa cak i fasizam. Sve sto sam napisao u zadnjih par dana je u prvom redu motivisano da pokazem da to nije istina.

Tito se moze i MORA kritikovati sa demokratski, patriotskih, humanisticki pozicija. Sa pozicija onih koju politiku dozivljavaju kao umjetnost moguceg u INTERESU GRADJANA!

 4.

Vidite li ovo bratiju u Baru. Oni su antifasisti sto ce reci ako si protiv Tita ti si fasista. Maksimalna perfidnost.

 I da ih neko pita jesu li ibeovci antifasiti, zamucali bi pa bi odgovorili: “To je drugo oni su izdajnici. Oni su bili za Staljina.” 

 Pravice se da ne znaju da je doprinos Staljina slamanju Hitlera je sigurno neuporedivo veci nego doprinos Tita, da je Tito ucio skolu kod Staljina, da je Tito slao svoje drugove na strijeljanje zbog Staljina, da je Tito digao ustanak kad je Staljin napadnut, da je Tito nazvao gerilu imenom koje je Staljin propisao, da je Tito izabrao za himnu pokreta pjesmu koju je Staljin propisao (Po sumama i gorama…), da je Tito osnovao Prvu proletersku da proslavi Staljinov rodjendan…

Vojin on June 19, 2010

Дон Мануеле,

 допринос Стаљина сламању Хитлера је био у великој мјери одлучујући за крај Другог свјетског рата и слом фашизма, без икакве сумње. Али, цијена је била стравична, што свједоче и потресни филмови и свједочења из тога периода. 

 Да будем кратак, он је нацисте затрпао лешевима совјетских војника. 

 Тако нешто говоре Руси о генералу Жукову, али то је било под Стаљиновом сјенком, и не само сјенком. 

 Ипак, послије напада нациста на СССР он је изгубио контролу и пао у стање шока, данима га нису могли вратити нормално стање да руководи Армијом и државом, почео је потом призивати и православље, дух древне Русије, што је незамисливо за шефа такве идеологије, уплашио се проклетства ископина костију Тимур Лена, вратио генерала Рокосовског, којем је у тамници његов апарат присиле ломио прсте на рукама да призна да је шпијун, …

 Јосип Броз је био из тог миљеа, и то је неоспорна истина.

 Ја пратим јавне иступе на дио прошлости који се односи на партизане и четнике, бјелаше и зеленаше, уколико се тај дио осврта односи на коректно критичко анализирање прошлости, што сматрам позитивним када то неко други ради.

Ријетко активно учествујем у тој причи, тачније само онда када се прави груба пројекција те прошлости у садашњост. 

 Ја просто не губим енергију на те ствари, зато што гледам на те покрете као нешто што је било трагично, и у историјском смислу губитничко. 

 У практичном дијелу, они су прогутали много живота и направили хаос у пројекцији историјског смисла, тачније бесмисла.

 Знате, поражени су поражени, а побједници носе одговорност за све што се деси послије њих. Ако је послије њих брзо поражена њихова идеологија, или такозвана идеологија, то значи да нешто нису урадили како треба.

Критички осврт на те моменте сматрам коректним и потребним.

Don Manuel on June 20, 2010

Vojine,

 1.

Svi, ukljucujuci i upucene izvore na Zapadu, se slazu da je uloga SSSR, a samim tim i Staljina, bila presudana na slamanje Hitlera. To je kostalo milione zivota. Skoro se svi slazu da je ista pobjeda mogla biti ostvarena jeftinije za Ruse.

 Desetkovanje komandnog kadra Crvene armije u velikoj cistki i Staljinovo nerazumijevanje kako se vodi moderni tenkovski rat su ucinjeli da inicijalni porazi budu katastrofalni u gubitku teritorija, materijala i sto je najgore ljudstva. Kasnije je Crvena armija postala mnogo efikasnija ali opet uz nedopustivo i nepotrebno velike zrtve. 

 Dugo godina su se Rusi defakto HVALILI sa zrtvama u stilu: “Mi smo dali 20.000.000. Mi smo slomili Hilera.” Te zrtve su bile vece od 20 miliona i najbolja procjena, kad se izuzmu sovjetski Jevreji koji su stradali u holokaustu, govori o blizu 25 miliona ili 12.12%.

 S vremenom su Rusi poceli da se pitaju: “Kako to da mi izgubismo 12% stanovnistva a Amerikanci 0.32% stanovnistava? Uz to Amerikanci su dobili mnogo vise pobjedom u II svjetskom ratu.”

 Iako niko naravno ne dovodi u pitanje potrebu da se pobijedi Hiltler niti ruski presudni doprinos toj pobjedi.

Ovdje valja pomenuti i 20 miliona koje je Staljin ubio prije rata i cemu je Tito dao svoj mali doprinos.

 2.

Kocovic i Zerjavic koji su demografskom metodom procijenili broj zrtava u Jugoslaviji na nesto preko 1.000.000 su izavali senzaciju prije 20 godina. Radili su nezavisno i dosli do istih rezultata.

 Jedna od zapanjujucih cifara koje su oni objavili je i procjena zrtava u Crnu Goru na NEVJEROVATNIH 12%. 

 Iako ta cifra mene nije potpuno iznenadila, pojedini, upuceniji, moji sagovornici (nijesu bili Crnogorci) su je navodili kao primjer da nesto metodoloski ne valja u Kocovicevom i Zerjavicevom pristupu. Oni su doduse znali sto znaci 12% posto gubitaka. To je ekvivalentno sovjetskim gubicima. To je za trecinu vise nego gubici Njemacke uz sva bombardovanja. To je samo 1% manje nego gubici u NDH dje su Srbi bili ubijani na etnickoj (nacionalnoj) osnovi.

 3.

Rusi su u to vrijeme vec bili poceli da preispituju da li je bilo potrebno izgubiti 12% da bi se slomio Hitler.

 U Crnoj Gori ni jedan “intelektulac” nije nasao da prokomentarise tu zapanjujucu cifru. Izgubili smo 12% stanovnistva, kao i Sovjeti, i nikoga to ni najmanje ne tangira. Poginuli u ratu se samo upotrebljavaju kao “dokaz” velicine partiznaske borbe. Sa njima se hvali i OPRAVDAVA komunisticka vlast. 

 Sa njima se DOKAZUJE (zvuci nevjerovatno) da komunisti imaju pravo da vladaju. 

 4.

No vaznije je pitanje kako poginuse ti ljudi? Talijani nijesu bili posebno svirep okupator. To se ogleda i u nesumnivoj naklonosti koju danasnja generacija gradjana Crne Gore ima za Italiju i Talijane. Okupator koji je odgovoran za 12% mrtvih se mrzi generacijama. Mi ne mrzimo Talijane.

 Ti ljudi su u prvom redu poginuli u NEPOTREBNOM gradjanskom ratu koji su IZAZVALI KOMUNISTI 1942. godine i komunistickom teroru iza rata. (Metoda kojom se doslo do 12% je demografska tj. ona ne razlikuje mrtve partizane od cetnika.)

 Te ljude treba prije uporedjivati sa 20 miliona poginulih u komunistickom teroru u SSSR prije 1941. nego sa 25 milona poginulih tokom rata.

 5.

Koji je efekt na slamanje Hitlera imalo 12% poginulih gradjana Crne Gore? Usudicu se reci vrlo mali. Kad kazem vrlo mali onda ne mislim 500 puta manji nego sto su 12% sovjetskih zrtava imali na slamanje Hitlera. (Crna Gora je bila oko 500 manja od SSSR-a.) Milslim na efekt koji je imao svaki poginuli Crnogorac na slabljenje Hitlerove moci. Kako je americki general Paton rekao: “Niko nije dobio rat ginuci za svoju otadzibinu nego natjeravsi neprijatelja da gine za svoju!”

 6.

Takve efekte mjere svi moderni kompjuteski modeli. Amerikanci su najdalje otisli u njima. Volio bih da se efekti partizanske borbe procijene uz njihovu upotrebu. Ovdje cu reci da su nalazi da je njemacki vojnik vrijedio 1.35 americkih vojnika i 2 sovjetska vojnika. (Ko god je ikada pricao sa partizanom ucesnikom II svjetskog rata nije iznenadjen tim nalazom.) Relativno slaba vrijednost sovjetskih vojnika dolazi u prvom redu sto su njihovi vodje olako zrtvovali svoje vojnike.

 7.

Ko se ikada pitao u Crnoj Gori da li su TAKO JEZIVO VELIKE zrtve bile opravdane? To se naravno ne smije pitati jer se time dovode u pitanje TEMELJI rezima. Temelji titoizma, a na Titovim ramenima stoji Milo.

 Vidite samo sto su Vijesti prenijele o nagradi koju je dobio Dado Djuric. Ni rijeci o slikarstvu Dada Djurica. To je nebitno. Bitno je da Dado prica, ili je naveden da prica, da je 13. jul bio strasna stvar, da se na to zaborvlja, da su njegova 2 Djurica poginula u partizane… 

 I u dodjeli te nagrade rezimskoj propagandi je najvaznije da sacuva titoizam.

Vojin on June 20, 2010

 Дон Мануеле,

 углавном се слажем са вашим наводима.

Наравно да је грађански рат у Црној Гори био непотребан, да су жртве биле неоправдане.

Мало знам о том периоду, јер нисам имао времена да се осврћем на њега, а нисам нашао нити неке релевантне податке објективних истраживања на ту тему.

Мислим да се та прича не отвара због страха од реваншизма, којег не може бити јер се ситуација радикално промијенила. Сви ти покрети из прошлости су доживјели потпуни идеолошки слом, послије којег је остала брука везана за непотребне жртве.

Ја заиста не знам да су комунисти изазвали тај грађански рат, мада знам за свирепости Саве Мизаре, које су биле непотребне. Причао ми је прошлог љета син једног народног хероја да су његовом оцу својевремено давали наређења да се почне с ликвидацијама у Озринићима уколико народ не жели да приђе партизанима, те да је у том смислу Сава Ковачевић такође имао кључну ријеч.

Мислим да је насилно увођење народа у своје редове класичан метод грађанског рата, те да су злочини против оних који нису жељели да приђу било којој страни у грађанском рату за сваку осуду.

Ипак, та књига се треба лагано отварати, схватајући да се настрадали више не могу вратити међу живе.

Дванаест одсто погинулог становништва у Црној Гори је ужасавајући податак. Без икакве грешке се то може назвати катаклизмом, и односити према томе на такав начин.

Углавном те приче знам у фрагментима, недовољним да бих све то спојио у једну цјелину која би била објективна.

На примјер, директни учесник Тринаестојулског устанка, један бивши скојевац, ми је причао да је руководство КП наредило да се такозвани шпијуни ликвидирају на Цетињу бацањем у јаме. Тај поступак је изазвао јак контраефекат тако да су многи који су учестовали у том злочину били под ударом народа, а он лично је завршио у Јусовачи, а потом и у логору у Италији.

Тврдио ми је да је то била крупна грешка, те да се није смјело то урадити.

Није ни чудо да је било дванаест одсто жртава у Црној Гори када је смртна казна била тренд у свакој варијанти, те зато што си наводно шпијун, што си богатији сељак, што си неодлучан, па се не желиш прикључити једном покрету, …

Мислим да је стање за народ у том периоду било неподношљиво, јер је све то било ненормално.

Сада, када са историјске дистанце видимо пропаст тих идеологија, гдје организациони остаци тих покрета трче за тајкунима превиђајући све идеје за које су се некада борили, шта ћемо моћи закључити осим да их све треба бити срамота.

Don Manuel on June 21, 2010

 Vojine,

Uzasava me ta komunisticka terminologija.

 Svoja ubistva bez valjanog, ili cak bez ikakvog, razlog nazivaju GRESKAMA.

 Kad su drugi isto napravili onda su to ZLOCINI.

 Obadvoje su JEDNAKI zlocini.

  Vojin on June 21, 2010

Дон Мануеле,

 мене такође ужасава комунистичка терминологија гдје је убиство људи третирано као грешка. Тим прије је то озбиљно јер се ради о такозваним побједницима једног периода, који је трајао дуго, више од пола вијека, прије него што се десио колапс тих идеја. 

 И не само комунистичка, већ и модерна империјалистичка политика, гдје нема кажњавања на основи такозваних грешака на мјестима гдје је вјештачки изазван граћански рат, независно да ли се ради о Ираку или било ком другом мјесту, рецимо Балкану.

 Ми смо били и остали заточници тог безобразлука неодговорности, јер код нас не постоји стабилан политички систем, са јасним правилима игре заснованим на општем консензусу проистеклом из најбољих жеља.

У једном стабилном систему би се проговорило о свему, на достојан начин, осудило све што се треба осудити, не само због невиних жртава, који су биле преовлађујуће у тој причи, већ и због будућности, да се такве ствари не би понављале.

Међутим, кључно је да та жеља не постоји, главним лицима те трагике у наставцима то није потребно чак ни у сну, остали их слиједе по инерцији.

 Дакле, Балкан је то! 

 Наравно, можемо заједно покушати да то промијенимо, никад не губећи из вида да је праштање виши облик постојања…

Aco Tabas on June 23, 2010

Дакле, Балкан је то!

 Наравно, можемо заједно покушати да то промијенимо, никад не губећи из вида да је праштање виши облик постојања…

———————————————

respect Vojine i Manuelu

veoma inspirativni osvrti Na istoriju Balkana Slavkovi .

 dugo sam se pitao kako se raspade sfrj koju kao ficfiric dozivljavah necim respektabilnim u planetarnim okvirima.. ne nalazeci neki logicki odgovor objasnio sam to sebi samom- sve sto ne moze da opstane samom sobom osudjeno je na raspad. dzaba se voljeli aco i mujo,boro i ramiz i slicni ostali. tada sam se okrenuo crnoj gori kao logicnim slijedom. 21 v ce opet odgovarati na nova pitanja … istog tipa … dal ce se sve sto moze ili ne moze da opstane samim sobom to uspjeti-neuspjeti… istorija se od pocetka 70 tih 20 , vijeka ubrzala stravichno. taj nemilosrdno brz ritam traje jos. kada ce se doci do nekog podnosljivog (za srednju vecinsku klasu ) ritma nacicemo odgovor u sljedecih 20 g. mozda cemo mi na cetinju jesti stapicima ili ce u pekingu da se dofate kasike . ova metafora mozda samo zvuci nezgrapno. u globalnom selu -planeta zemlja moracemo ubrzano traziti rjesenja da se gomila nesklada nadje u jednoj rijeci koja spashava svijet- solidarnost ( naglasak na socijaldemokratiju) . ako se u tom smjeru budu kretale stvari bice ok. tesko je, a ne dodati skepticizam koji se namece gledanjem unazad , samo 250 g. nadati se da cemo ako ne postignemo iskren savez ujedinjenih nacija , makar imati stabilnu ravnotezu snaga.

 Don Manuel on June 23, 2010

 Vojine,

Zajednicko djelovanje je pitanje opstanka i za jedne i za druge.

 Ako to ne postignemo onda smo osudjeni da nam 21. vijek bude kao 20. To znaci da nas svaka bitanga i kriminalac, svaki tudjin i imperijalista, za rad svog interesa moze podbati pa i tjerati na medjusobno ubijanje da bi lakse posigao svoje egoisticke ciljeve.

 S druge strane jedina prepreka zajednickom djelovanju je da prihvatimo jedni druge kakvi jesmo, a to znaci – vrlo slicni s tim sto je kod jednih crnogorsko a kod drugih srpsko osjecanje temelj njihovoga odredjenja.

Војин: О поразу опозиције на локалним изборима и НАТО- у

Грађани избрисани из бирачког списка?

Ништа ново, то се знало да ће бити, као и куповине личних карата, уцјене у стилу давања отказа на послу, дуплих гласања наштанцованим личним картама и слично.

Дакле, све се исто понавља, баш као и изјаве опозиционих странака да се то дешава… Све је исто као раније…

Као и обично, одсудни ражањ је спреман за неухватљивог зеца у шуми.

Међународна заједница ће сигурно бити задовољна исходом избора, те никакве неправилности она неће видјети, јер је оправдано одсутна.

Милиција је ту да пребије евентуалне демонстранте, који се сада надају побједи, мислећи да неће бити потребе за демонстрацијама. На крају баладе ће се поново однекуда појавити ријеч бојкот…

Хајдемо, зато, да истрчимо још неколико концентричних кругова, прије него што власт отворено каже оно што је својевремено рекла морбидна пластична ружа у коси… Крвљу смо дошли на власт, само ….

Опозиција је, у овом персоналном саставу свог врха, урадила све што је могла за ове изборе. Ако то не доведе до прокрета којег обећавају, тада значи да су потребне обиљније персоналне измјене.

Наравно, постигли су збир и етничке и политичке разноликости, што је позитивно.

Ипак, мислим да су лидери странака које су показале на прошлим парламентарним изборима негативну тенденцију пада гласачког тијела морали да своје мјесто уступе другима. Да се то десило, данас би, можда, услови били много повољнији.

Ако је власт у Црној Гори лоша, а јесте лоша, те се треба мијењати, то је логично да и страначка власт која је лоша, а јесте таква ако има пад гласачког тијела, мора такође да се мијења.

Демократизација у Црној Гори треба да отпочне од странака и њихових несмјењивих лидера, који се залажу за смјењивост свуда осим у својој странци.

Чак и ако се деси, а чисто сумњам, да направе преокрет у Подгорици, то ће их ти проблеми недемократизације сопствених странака дочекати већ сјутра као непремостиви проблем.

Једини начин да опозиција сачува лице је да приложи јавности документоване, систематски сређене и добро поткријепљене, податке о евентуалним изборним крађама на овим изборима. Уколико то може да уради, то ће бити сасвим довољно да идеја о бојкоту избора има свој суштински смисао.

Уколико то не може предочити – тада је идеја о бојкоту избора прилично руинирана на овим изборима.

Било би ми јако драго да сам погријешио у процјени резултата ових избора. Са задовољством бих признао своју грешку и заблуду. Међутим, сада је јасно да су опозицији потребне суштинске промјене, те да руководства многих опозиционих странака морају схватити да се не може десити демократизација друштва прије демократизације странака којима они неуспјешно управљају.

Нису само потребна нова лица, већ и нова политичка филозофија, која неће имати скоро ништа заједничко са овим што сада видимо. Треба више искрености и отворености, треба увести нова правила игре, потребно је бити предвидљивим и крајње јасним скоро у свакој хипотетичкој позицији која може да се претпостави.

Послије изјава Станића, Поповића и Гошовића, које су постоване на овом порталу, стиче се утисак да под покровом уједињене опозиције влада неартикулисани хаос.

Нема чистих односа, нема искрености. 

 Сада говоре о бојкоту?!?!

 Јасно је да о бојкоту могу говорити појединци. Али, професионални политичари, који су у опозиционим структурама високо позиционирани, тешко да могу ишта говорити зато што на овим изборима нису урадили битну ствар везану за подстицање идеје бојкота, а то је да дају доказе о крађи избора. 

 Те доказе не требају давати њима, већ нама. С обзиром на то да их нису предочили , то значи да им је партијска инфраструктура ништавна.

 Да им је сектор контроле избора катастрофално лош, то смо и раније знали. А без тога су избори унапријед извјесни. Зато је основни кривац за крађе на изборима управо опозиција. Она не може заштитити вољу грађана, нити дати доказе да је она проневјерена недозвољеним механизмима. 

Појединци знају због чега су за бојкот. Опозиционе партије могу бити за исто само ако раде свој посао, тј. прикупљају документацију о кривотворењу избора. Дакле, испада да су тзв. опозиционе партије вјероватно за бојкот јер нису у власти, а да смо ми, логично, за бојкот да би се прмијенио систем вриједности, у који се не уклапа нити садашња власт, нити опозиција овакву каквом је видимо.

 Господин Ђукић је у овом тексту рекао:”Али – да ли га ми прецјењујемо? Да ли опозицију подцјењујемо? Што – ако не постоји ни он – ни опозиција? Други дио ове реченице је лако доказати. Ако њега нема (што би Мугоша волио?) кога опозиција смјењује?”

 Како ствари стоје, власт и опозиција су један конгломерат истог, с разликом што су први добили шансу да владају, а други још нису. Вјерујући да ће бити боље, што је у домену претпоставки. ми смо за промјену власти. И то је логично. 

 Ипак, да упитамо америчког амбасадора, независно од тога како му је име, колико су власт и опозиција у Црној Гори самостални? Мислим да су самостални – николико! Ако се ипак некада ова власт сруши бојкотом, не треба славити, већ ону власт која дође без размишљања такође маћи бојкотом, па опет исто послије ње. И све би то било теоретски лијепо, да амерички амбасадор није против. Тачније, ми се “ограничено питамо”.

НАТО

По Ставридисовим речима, као и мост на Дрини, НАТО спаја различите вере и културе као и два континента – Европу и Северну Америку.

 Не би се, моја маленкост, сложила с тим ставом, јер га демантује не само Ирак и Авганистан, већ практично све што НАТО ради.

НАТО је продукт војно- индустријског комплекса САД, тако да су му ратови потребни да би постојао смисао његовог постојања, тј. трошења 31. хиљаде милијарди долара.

Смисао постојања НАТО, о којем говори Ставридис, је нетачан, али прихватљив за јавност која жели да чује било какво оправдање за постојање алијансе која ће бити у будућности подстрекач нових ратова. Наравно, у име увођења демократије…

 Ставридис каже:" 28-члана организација има више од два милиона војника под оружјем, на располагању јој стоји изузетно развијена технолошка база, док укупна економска средства њених чланица достижу вредност од 31-е хиљаде милијарди долара: „Када је реч о савезу, треба указати на његово богатство, домашај и снагу."

 Свакако!

Ради се о усисивачу против којег нема одбране. Ја, заиста, немам два милиона војника, који су ослобођени одговорности чак и када раде бестијалности, још мање подршку 28. држава који ће те бестијалности приказати као увођење демократије, а поготово хиљада милијарди долара.

Прије него што усисивач одради свој уобичајени посао, само бих питао- А како тамо, на тој НАТО обали, живи “сиротиња раја”?

Да ли је сва демократија уведена, или још треба да се уведе, тамо гдје не слушају?

Та “НАТО демократија” се уочава у Црној Гори. Грађани су већински против НАТО, али је НАТО одлучио да ЦГ буде у тој организацији, тако да ће се референдум заобићи, по НАТО стандардима.

“НАТО демократија” се показује у Ираку и Авганистану, параметри су број мртвих грађана у те двије државе, и милиони барела ирачке нафте који се узимају као да се ради о Тексасу.

Ја сам својом вољом против НАТО, а сто се тиче уласка ЦГ у НАТО то је сигурно и незобилазно.

Отприлике ће ситуација бити оваква – ако нећете у НАТО имаћете проблеме које ћемо вам направити, да ћете зажалити што нисте били за НАТО. Е, то је НАТО “демократија”, која ће се одвијати пред нашим очима.

“НАТО демократија” се своди на на синтагму- Има да ћутис и слушаш!

Да се би одвијала рашомонијада по моделу изванредног Куросаве, НАТО би требао да о уласку неке земље у ту структуру објави Декрет, који се не разматра.

Дакле, НАТО декретом објелодањује да је ЦГ члан НАТО, и то се само стави на знање властима и грађанима у ЦГ.

То је коректно:))

Ми сада имамо то, само у увијеној форми – замајавања.

Нико из власти и опозицијене смије рећи да је то готова ствар, која се неће разматрати.

Баш као што се разоружање Црне Горе није разматрало, већ је урађено у тзв. “једностраном” поретку, “као да је ЦГ скандинавска држава”, мада те скандинавске државе нису разоружане.

Интересантан балет, а и костими су лијепи:))

Полемика на порталу "Аналитика": Војин Грубач - Новак Аџић

Polemika na tekstu N. Adzica: "Crnogorsko čojstvo i junaštvo: mit ili zbilja?"
http://www.portalanalitika.me/analize/politika/5396-crnogorsko-ojstvo-i-junatvo-mit-ili-zbilja-.html#JOSC_TOP

Novak ADZIC - ODBRAMBENI RAT PROTIV AGRESORA
Zelenasi su ubijali od 1918. godine u borbama neprijatelje, ali to je bio oslobodilacki odbrambeni rat protiv agresora i to nije isto, jer nije ubica onaj koji u nuznoj odbrani ubije ubicu- agresora, koji mu ognjem i macem satire domovinu i slobodu i koji rusi pravni poredak njegove zemje. Nijeste valjda mislili da su crnogorski rodoljubi narucivali slepere nalivpera i pisali agresorima-Gospodo Agresori nemojte nas napadati. Naravno, vodili su frontalne i gerilske akcije protiv okupatora. A to je potpuno legitimno, s jedne strane, i legalno s druge strane, jer su bili regularna vojska medjuarodno priznate crnogorske drzave, s kojom su velike sile odrzavale diplomatske odnose do 1921. godine. I crnogorski zelenasi su veoma cesto bili humani prema neprijateljima, cak su ih pustali na slobodu, nakon sto su iz pobijedjivali ili, razoruzali. Recimo, crnogorski komiti ubili su Boska Boskovica iz Polja, a ne Jusuf Mehodnjic, a ubili su ga zato sto se od njegovih zlocina nije moglo zivjeti...

Војин Грубач
Господине Аџићу, кажете: "Zelenasi su ubijali od 1918. godine u borbama neprijatelje, ..., i to nije isto, jer nije ubica onaj koji u nuznoj odbrani ubije ubicu- agresora,...Nijeste valjda mislili da su crnogorski rodoljubi narucivali slepere nalivpera i pisali agresorima-Gospodo."
Знате, а ја сам наивно управо и помислио да су зеленаши задавали смртоносне ударце својим идеолошким противницима убадањем игала у Вуду лутке, зато сам вас и питао у том смислу. Мада,алтернатива размишљања је била и могуће шкакљање табана до потпуне немоћи дотичног индивидуума.
Ипак, налазећи се на евидентној дистанцији од проблема тог времена, да ли знате коликог су бројчаног обима биле жртве тог несретног сукоба, у цивилима и војницима? Колико је било емиграната и слично, или пливамо у једној непознаници поред толико историчара који се баве том проблематиком?

Војин Грубач
Свакако, не могу а да не примјетим контраверзу вашег претходног комeнтара гдје сте рекли: "...jer nije ubica onaj koji u nuznoj odbrani ubije ubicu- agresora", и оног у основном тексту, гдје сте рекли: "U XX stoljeću u istoriji Crne Gore negirali su se vrlo često u stvarnom životu principi čojstva i junaštva, jer teško da se humani i herojski razlozi mogu pronaći u ubijanju ili izdaji i špijuniranju brata, rođaka, druga, kuma, prijatelja, komšije, poznanika, sunarodnika i slično, samo zato što ne pripada istoj ideologiji, naciji, klasi, vjeri ili rasi...".
Чему контраверза, или је "нормално" да неко у "нужној одбрани" идеологије, нације, ..., убије рођака, кума, ...?
Просто, позиционирате се на двије столице, некако неодлучно, јер једно искључује друго.

Novak ADZIC - ODBRANA I NAPADACI
Nema kontradikcije gospodine Grubac. Sto je trebalo da rade Poljaci nakon 1. septembra 1939. kad ih je napao Hitler i sa Staljinom dijelio njihovu zemlju? Sto su SAD i F.D. Ruzvelt trebalo da rade nakon Perl Harbura? Ili Britanci i Cercil nakon bombardovanja Hitlerovog i Gerilgovog? Ili Norvezani nakon napada Njemaca i postavljanja marionete Kvislnga na vlast? Ili sto je trebao da radi Sarl de Gol nakon pada Fracncuske pred Hitlerom, odnosno, Guderijanovim divizijama?Ili slavni nas Marsal TITO? ITD. Hocu reci sto su Crnogorci trebali na rade nakon 1918. godine? Da se pokore okupatoru ili pobune, ustanu na oruzje. Ponavljam Vam ovo je prica o odbrambenom i agresorskom ratu. U medjunarodnom javnom pravu to je definisano. Vi ste normalan, razuman i obrazovan covjek, pa shvatate smisao ovoga sto govorim. I nije Vam trebao nista onaj clanak nakon jednog mog intervjua naslovljen "Nacionalizam Novaka Adzica lici na...". Nije, ipak, takav clanak Vas nivo.

Novak ADZIC - METAK, UGARAK I BAJONET-BILANS
Gospodine Grubac,
Od srpskog metka, ugarka, vatre i bajoneta ubijeno je od 1918.do 1941. godine oko 9.000 Crnogoraca.Zapaljeno je do 1929. godine od istog dzelata preko 6.000 crnogorskih domova. U egzil je otislo od 1918. godine od srpskog terora preko 3.000 Crnogoraca. U tamnicama je bilo preko 4.000 Crnogoraca pod zeljeznim okovima srpskog tamnicara. Bjelaske, te vojno-zandarmerijske zrtve nijesam popisivao, mada ih je bilo dosta, ali hiljade i hiljade puta manje nego crnogorskih i "zelenaskih". To se uporedjivati ne moze. Nijesu Srbi ubijali i zatvrali samo komite i zelenase, nego sve rodoljube i komuniste. Umorili su brutalno Bracana Bracanovica u beogradskoj "Glavnjaci", zatvorili su i komitu-komunistickog prvaka Petka Miletica, zatvarali su dr Vukasina Markovica, nacionalno samosvjesnog Crnogorca, zloglasni ban Zetske Banovine Mujo Socica ima iza sebe na dusi svojoj krvavi Belveder 1936. godine, te svirepo ubistvo Serdara Joka Jovicevica, itd u nedogled nase z...

Војин Грубач
Да ли је то тачан податак, те да ли је у тај број урачунат укупан број жртава на обије супротстављене стране? На основу које базе податаке се дошло до те цифре? Који је историчар или аналитичар дошао дотог податка?

Novak ADZIC - Sacuvana je riznica dokumenata
Moja malenkost je sve to sabrala i popisla na osnovu vlastitih istrazivanja istorijskih dokumenata i rasute literature. Veliki dio tih podataka mozete naci u knjigama prof. dr Serba Rastodera "Skrivana strana istorije" i "Crna Gora u egzilu", te knjigama "Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore", Rim, 1921. "Nekoliko stranica iz krvavog albuma Karadjordjevica", 1921., u fondovima Drzavnog arhiva na Cetinju, Fond emigrantske vlade, Ministarstva vojnog, Komande Crnogorskih trupa, kutija 81, u Spisima Jovana Plamenca, Spisima Vladimira Popovica, u DACG-novi period Podgorica, u biblioteci Istorijskog instituta, CNB-Cetinje,"Glasu Crnogorca" 1918-1922. godine, Pariz-Rim, Dnevniku Krsta Popovica, Memoarima Todora Borozana, Memoarima Nikole Tomanova Zeca, Iva Jovicevica, Izvjestaju iz 1919. godine Mila Plamenca, Legatu dr Pera Soca, "Crnogorskom glasniku", Detroit 1918'1931", "Amerikanski Glas Crnogorca 1923-1924", hrvatskoj...

Војин Грубач
Господине Аџићу, колико је било погинулих цивила и војника од зеленашке руке, или се тај дио истраживања не налази у домену вашег интересовања? О којем броју жртава говори сваки од тих извора које сте навели? Који је од њих најмјеродавнији? Да ли се знa приближна истина, или је све у домену манипулације жртвама?

Novak ADZIC - UPUSTVO ZA KORISTENJE
Podatke o srpskim zlocinima u Crnoj Gori mozete naci u zaostavstini majora i pof. Carlsa Velingtona Furlonga, Vilsonovog savjetnika, koja su pohranjena u Huverovom institutu u SAD, te u izvjestajima grofa Salisa i Sermana Majlsa, te oficira Dzejmsa Brusa i Ronalda Trija, u knjigama Antonija Baldacija "Jadranski spisi" i drugim, prof. dr Aleksandra Divajna, "Izbrisana sa mape" i "Mucenicka nacija", prof.dr Jozefa Bajze iz Budimpeste "Crnogosko pitanje", u spisima Okruznog suda na Cetinju 1920-1926., Velikog suda u Podgorici, Okruznog suda u Kolasinu, spisima o zatvorenicima u Zenici, u listovima rezimskim KSHS "Narodna rijec", "Crna Gora", "Slobodna misao", te opozicionom listu "Crnogorac" 1924-1927, "Zeti" podgorickoj od pocetka 30-do 1941. godine, u knjigama Mihaila Lalica, u knjizi Jovana Cetkovica "Smrt majora Scepana MIjuskovica pred sudom", Vlada Micunovica "Tragovi vremena", Mila Kordica &...

Bobo
Gospodine Grubač, osvrnuo bih se na jedan drugačiji aspekt na Vaše komentare, a to je običan ljudski osjećaj samilosti i ljudske solidarnosti. Više sam puta na ovom portalu osudio zločine partizana maja '45 nad četnicima, nikad nijesam pitao za broj ubijenih niti manipulisao sa njim, to je bio moj moralni čin prema tim ubijenim ljudima, iako nemam dodirnih tačaka sa tom ideologijom iz koje očigledno crpite ideološke stavove. Zašto je Vama bitno je li ubijen 1 ili 9000 ljudi, i ko je to zapamtio i zapisao, kakvi su to moralni parametri po kojima treba za zločin reći da je zločin, zar je bitan broj, zar Vas kao običnog čovjeka ne boli smrt žena i djece u zapaljenoj kući (Zviceri), zar treba to gledati kroz ideološku prizmu? Zar ne vidite da Vaši kvazi/intelektualni komentari otkrivaju Vašu bezosjećajnu dušu i limitiraju Vašu mogućnost da samo i prvenstveno budete čovjek.

Војин Грубач
Господине Бобо, сматрам да је лицитирање с бројем жртава тог сукоба, као и неосвртање на жртве једне од страна у том сукобу, лицемјерно. Јер, чим број жртава иде од неколико стотина, преко пет хиљада које, наводно, спомиње г. Растодер, до девет хиљада које спомиње г. Аџић, то значи да је лицитација важнија од факта. Ја то називам политиканством и калкулацијама које унижавају оне који су пострадали у тим сукобима.
Да не говорим о томе што временом свима постаје јасно да се није радило о националном сукобу, што преферира г. Аџић, већ о династичком сукобу, што је очигледно. У том сукобу су пострадали углавном грађани тадашње Црне Горе, али и грађани из Србије у одређеном обиму, и свих њих ми је искрено жао. Дакле, ваше претпоставке су биле погрешне, а разлог је вјероватно утисак, који може да вара. Потпуно једнако ми је жао оних који су погинули на зеленашкој или бјелашкој страни. Мислим да је ово довољно?!

Bobo
Po pristupnim podacima kao i daljem toku istorije, jasno se zaključuje da su dešavanja '18 bile okupacija nezavisne zemlje (12.000 srpski vojnika), neregularna aneksija (Podgorička skupština), oružani otpor vojske okupirane zemlje (Komitski pokret '18-'29), pristajanje dijela naroda na ujedinjenje (bjelaši), vraćanje državnosti i federacija ('41-2005) i nezavisnost 2oo6. To što Vi dešavanja '18 doživljavate kao dinastički sukob, ogromna većina građana CG vidi kao nacionalni sukob, i zato između ostalog danas imamo podjele koje imamo, i samo racionalnim, naučnim i ideološko neobojenim pristupom možemo saznati kompletnu istinu o svim "istorijskim nevoljama" kojih smo imali "na tone", kako saznanjem istina ne bi ponavljali njihove krvave greške i naučili da živimo saglasno normama XXI vijeka.

Novak ADZIC - KRSTO I SABORCI IZ ARGENTINE
"GLAS IZ JUŽNE AMERIKE”
Upravi CRNOGORSKE SLOBODNE STRANKE SELJAKA, Detroit, Mičigen.
Ovamošnji Crnogorci su sa najvećim oduševljenjem pratili od samoga početka osnivanje naše Stranke. U njenom stvaranju i njenom programu su pozdravili rad poštenog i viteškog pregnuća, patriotske borbe – onakve kakva dolikuje Crnogorcima – za čast, pravo i slobodu Crne Gore. Još sa višim oduševljenjem mi pratimo rad Uprave, koji ide časnim stopama želja i nade našeg naroda i po tuđini i u domovini.Mi priznajemo i vidimo, a smatramo za dužnost to javno reći, da najviša zasluga za to pripada Predsjedniku Stranke, gospodinu Milu Vujoviću, osvjedočenome patrioti i borcu, koji stoji i ostaje čvrst i nepomičan kao stijena, koji nam je uzdana garancija poštene borbe i pobjede, on je prvi, uz saradnju kolega i pripomoć crnogorskih kolega, stavio čvrsti temelj Stranci".
"Kad smo ovamo otpočeli upisivanje koje je zbog udaljenosti i rasutosti po malim i zabačenim selima i krajevima išlo sporo, crnogorski patrioti i Crnogorci su se naticali, ko će prvi biti upisan. Imamo primjera, đe se nijesu povjeravali, da nam upute pismenu izjavu već su po tri dana pješice i s konjem dolazili, jer hoće da očima vidi, da je njegovo ime zabilježeno. Ovo je dokaz poimanja da su Crnogorci svjesni da nam je sada kao ikada potrebna čvrsta, bratska i jaka organizacija, kao jedini način za mogućnost borbe i za pobjedu.
Uz ranije vam poslate spiskove, i danas vam šaljemo nekoliko novoupisanih imena, sa kojim u ovom mjestu dostižemo broj 351 člana, te prema želji sviju mi vas molimo da publikujete naš spisak. Kao što napomenuh množina su po dalekim i usamljenim mjestima prostrane Argentine, ali vas uvjeravamo da neće izostati ni jedan koji se neće upisati čim doznade za upisivanje, i dosadašnji spisak možete smatrati samo kao početak".
"Ni jedan neće izostati iz bratskog jata organizovanih boraca, kao što ni jedan Crnogorac nije nikad izostavao iz junačke borbe bojnih poljana, na kojima ga je pozivala odbrana domovine. Tako isto, mi smo svi čvrsto uvjereni da se neće naći nijednog Crnogorca, pa ma đe se on nalazio i ma kojemu društvu pripadao što neće pristupiti ovoj crnogorskoj – pravoj crnogorskoj organizaciji. Bar onaj, koji se još ponosi sa imenom Crnogorca, neće zaboraviti na svoju prošlost i na svoju dužnost : na naše tradicije i najslavniju istoriju. Svaki onaj, koji izbjegava ovu našu organizaciju – ako takvih ima – on nije više dostojni sin naše viteške domovine; on ne želi slobodu, pravdu i sreću naše zemlje, naše otadžbine; znači da želi biti rob i tuđi izmećar, a to ne može i ne smije biti Crnogorac - jer Crnogorac ne ljubi okove".

Војин Грубач
Дакле, Крсто Поповић је рекао: "Zalosno bi i prežalosno bilo,..., kad bismo dozvolili da se naša vjekovna sloboda,..., udavi u glibu ličnih interesa nekoliko beogradskih Cincara i srpskih izroda koji ne znadu što je čast, ponos i sloboda naše slavne domovine."
Колико примјећујем, Крсто Поповић не генерализује тај сукоб, јасно лоцира проблем у личним интересима, што недвосмислено указује да тај спор он не преводи на сукоб нација. Чини ми се да је јасно шта је Поповић написао, те се то не може тумачити на разне начине.
Novak ADYIC - Jasna Krstova distinkcija
Krsto Popovic je napisao, gospodine Grubac, da svi Srbi nijesu isti prema Crnoj Gori, da su srpski izrodi ti koji tlace Crnu Goru iz Beograda, a misli na vladajuci establisment, ali jasno podvlaci nacionalnu razliku i posebnost Crnogoraca i Srba. Nije Krsto bio neprijatelj srpskog naroda, nego su srpski tadasnji politicari bili neprijatelji njegove domovine i nacije. Jer, nema ni kod Krsta generalizacije, kao sto se ne moze za sve jednako reci. Krsto kritikuje zestoko srpsku drzavnu politiku prema Crnoj Gori, koja je njegovu naciju i drzavu urnisala.

Војин Грубач
Када бих кориговао ово што сте написали, те да буде овако: "Krsto Popovic je napisao da svi Srbi nijesu isti prema Crnoj Gori, da su srpski izrodi ti koji tlace Crnu Goru iz Beograda, a misli na vladajuci establisment...Nije Krsto bio neprijatelj srpskog naroda, nego su srpski tadasnji politicari bili neprijatelji njegove domovine. Jer, nema ni kod Krsta generalizacije, kao sto se ne moze za sve jednako reci. Krsto kritikuje zestoko srpsku drzavnu politiku prema Crnoj Gori, koja je njegovu i drzavu urnisala."- са овим би се сложио, тим прије што сам у неколико наврата у том духу и говорио.
Међутим, дјелови које сам "избацио" су ови:"... ali jasno podvlaci nacionalnu razliku i posebnost Crnogoraca i Srba. ", "...neprijatelji njegove domovine i nacije", "...koja je njegovu naciju i drzavu urnisala", су дјелови са којима се не бих могао сложити, због тога што за сада не видим да је то било децидно од њега речено и подвучено.

Novak ADZIC - Vojinu Grubacu-Krsto Zrnov pise i ovo
Komandir Krsto Zrnov Popović, kao »šef svih ustaša«, iz šume 27. septembra 1919. godine podnio je kraljevskom crnogorskom generalnom konzulu u Rimu g. Veljku Ramadanoviću opširan izvještaj, u kojemu stoji i sljedeće: »Dok sam ja bio tamo izgorjeli su kuće i sve njihove imovine uništili: Ministru Predsjedniku g. Jovanu S. Plamencu i Svetozaru Plamencu u Boljevićima, Bar. Joku Androvu i Niku Nikovićima, Kom. Marku, Tomu i Blažu Vučerakovićima iz Krnjica. Osim toga opljačkali su ne, po jedan put, naše jednomišljenike: Limljane, Krajinjane, Barane, Mrkojeviće i.t.d. Krajinskih familija ima mnogo prebjeglih u Skadru i Albaniju. Dalje su životinjski i nemilosrdno sve poništili Vranjinašima, Zećanima, a i da ne govorim za Katunsku i Nikšičku oblast, gdje su Srbijanske vlasti i vojska počinile najgroznije strahote od stanovništva i njihove imovine, o čemu ste ranije izviješteni«.

Novak ADZIC - VOJINU GRUBACU-PAMETNI STE, PA OSUDITE
Gospodine Grubac, Vi ste ipak jedina osoba, do svih mojih kriticara na ovom Portalu, vrijedna da, po mojim uzusima, polemisem. Zato Vam ukazujem na sljedece. U rodoljubivoj pjesmi »Smrt ili sloboda« autora Rada Dedovića, napisanoj u Marselju decembra 1919. godine, a objavljenoj u emigranskom »Glasu crnogorca« i »Državnom kalendaru kraljevine Crne Gore za 1920«, nalaze se i ovi stihovi: »/ Pregledajte brda i doline/ Viđećete grdne ruševine/ I od skoro crne paljevine/ Kod Morače na Vranjinske Njive/ Bjele dvore vojvode Mijajla/ Pune nekad gospodstva i sjaja/ Zapališe dom junaka starih/ Obijesni Huni i Tatari/ Što ne šćeše njegovi sinovi/ Srbijanski postati robovi /«.
Divizijar Milutin Vicinic je isti djed Dejana Vucinica, iz LSCG, mog prijatelja, a vrlo bliska svojsta mojh saboraca i licnih prijatelja Steva Vucinica i vlasnika i direktora NTV MONTENA-Djura Vucinica. Solidarnost je bitno pokazati-to sam procitao kod Leona Digija.

Војин Грубач
Господине Аџићу, већ сам у једном ранијем посту рекао да ми је жао свих тих људи који су пострадали у грађанским ратовима, али, могу рећи и - ратовима уопште. У том смислу, подразумијевам и примјере које сте навели, укључујући и страдање породице Вучинић.
Очигледно није било мудрости, нити довољног саосјећаја да се све рјешава на другим основама, на неки безболнији начин који захтијева и обавезује на виши степен хуманости.

Bobo
Gospodine Grubač, kada ste prilikom prošlog komentarisanja izvukli iz konteksta dio riječi N.Adžića i uz neargumentovanu kvalifikaciju postavili na drugi portal, doživio sam to kao NEviteški potez i nazvao ga kvazi/intelektualnim. Poučen takvim iskustvom, pretpostavio sam Vašu namjeru da omalovažavaljem (vudu lutke, škakljanje) ili licitiranjem izazovete emotivnu ili naivnu reakciju N.Adžića kako bi na sličan način politički poentirali, i pozvao na poštovanje žrtava i to nazvao bezosjećajnim . Predložio bih Vam da umjesto ne argumentovanih kvalifikacija i licitacija, sakupite potrebne podatke i objavite stradanja i zločine učinjene prema "bjelašima" kako bi zainteresovani upotpunili sliku o tom tragičnom događaju. Ovako mi Vaši komentari liče na "isleđivanje" i "kopkanje rupe u zidu" pošto nemate nikakvih podataka.

Војин Грубач
Господине Бобо, нема потребе да будете нечији адвокат, јер, у овом времену брзе размјене информација свако може лако упутити примједбу уколико нешто сматра некоректним. У том смислу не разумијем ту неку вашу улогу, тим прије што сте већ направили два крупна гафа због лоше препоставке. Први је што сте навели да ми је неко, наводно, пријетио, јер сам, наводно, вријеђао црногорску нацију, па је на крају испало сасвим супротно, те сте приложили извињење, а потом је и тај што је, наводно, пријетио, потврдио своју грешку, као и демантовао да се радило о било каквим пријетњама. Други је био што сте ме оптужили за бездушност према жртвама даваншњих сукоба о којима се говори , што сам вам опет демантовао и образложио. Чини ми се да се наш разговор тиме свео на губљење времена. Што се тиче страдања "друге стране", то ћу оставити историчарима јер је то њихов занат.

Војин Грубач
Господине Бобо, сасвим случајно знам за један догађај гдје су жртве комита били цивили исламске вјероисповјести. Наиме, у подорјенском селу Ораховцу, или Оровцу, било је у том времену сукоба само једно муслиманско домаћинство браће Салковића. Приликом упада комита убијена су сва три брата Салковића, а стока је заплијењена и отјерана пут планине Орјен. Куће у којима су живјели нису запаљене, а породице погинулих нису биле тада у селу, тако да нису страдале.
Узгред буди речено, житељ тога села Ђорђо Стијачић је од Аустроугара објешен у Требињу због војевања у јединицама црногорске војске, које су се бориле против Аустроугара на Клобуцима у Првом свјетском рату. Он се налази на оној познатој слици објешених Херцеговаца у Требињу, који је црногорској јавности у виду фалсификата приказан као злочин србијанских трупа против Црногораца.

Bobo
Gospodine Grubač, da ste me pažljivije čitali primjetili bi da sam prilikom prošle teme bio Vaš advokat kada potvrdio naša gledanja na "istorijske zasluge" S.Drljevića , takođe nekoliko komentara ispod sam advokat G.dina Vuka Mićunovića kad se nijesam složio sa pominjanjem sveca u negativnom kontekstu , što samo po sebi govori da sam ustvari advokat principa . Da je na temi likvidacija četnika '45 pa da neko počne sa nekorektnim upadicama isto bih reagovao , zato što mislim da su takve teme jako osjetljive i da nije ljudski sa tim se poigravati , jednostavnije je i ljudskije reći upravo ono što ste Vi kasnije rekli da je potpuno jednako žao žrtve bilo koje ideologije . Zato je potpuno svejedno dali su se ubijeni osjećali kao Srbi ili kao Crnogorci , jeli to bio nacionalni ili dinastički sukob , žrtvama treba izraziti ljudsko saosjećanje i tako njihovim potomcima umanjiti traume , da je tako urađeno nebi N.Adžić više na tom insistirao , niti se mi dopisivali.

Bobo
Gospodine Grubač , takvih groznih primjera imamo na pretek u našoj krvavoj istoriji, ne zna se ko je koga i koliko više zlostavljao i ubijao. Nama ne treba nikakav okupator , dovoljno je da se ovako isključivi podjelimo pa onda "udri", zanemarujući elementarne ljudske vrijednosti , krvno srodstvo ili prijateljstvo . Zato i treba danas svi misleći ljudi i institucije da ističu ono što nas veže , a ne da insistiraju na onom što nas razdvaja . Posmatrajući period predhodnih 20 godina čudim se kako se nijesmo zakrvili , očigledno smo nešto naučili , a kad ćemo učiniti drugi korak ? Kad naučimo da jedni druge poštujemo , da branimo i tuđa prava kao svoja , kad prestanemo da pogrdnim imenima zovemo tuđeg Mitropolita , kad shvatimo da je ovo naša kuća i da treba da je uljepšavamo a ne da čim Gostun pređemo svašta za njom "lajemo" , kad nam ljudska prava budu ispred nacionalnog osjećaja , kad shvatimo da smo jedni drugima najbliži , dotad se možemo dopisivati na sličnim tem...

Novak ADZIC - ANDRIJA RADOVIC-FINALNI DIO
U knjizi “Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore”, izdanje Crnogorske vlade u egzilu, Rim, 1921. godine, koju su priredili Jovan S. Plamenac i dr Pero Šoć, Andrija Radović je dokumentovano prikazan kao izdajnik crnogorski. Na isti način je uloga Andrije Radovića u uništenju Crne Gore 1918. godine prikazana i u knjizi “Nekoliko stranica iz krvavog albuma Karađorđevića”, objavljenoj u Rimu 1921. godine. Istaknuti crnogorski političar i sineasta Vladimir Đ. Popović, vrlo značajna ličnost crnogorske emigracije od 1916. do 1928. godine, objavio je 1917. godine u Parizu knjigu pod naslovom “Jedan crnogorski Bolo, ili Ko je Andrija Radović”, u kojoj nepobitno dokazuje da je Andrija Radović srpski agent i plaćenik, koji je izdao i prodao Crnu Goru za 500.000 franaka.

Војин Грубач
Ја, лично, никада не бих назвао никога из зеленашког, бјелашког, партизанског и четничког покрета издајницима. Сви у се они борили за неке своје идеје, или силом прилика учествовали у тој причи.
Уопште не сумњам да би се према династији Петровић комунисти однијели на исти начин као и бјелаши, можда и горе. Могуће је да би Петровићи завршили на исти начин као и династија Романових која је била ликвидирана од стране совјетских комуниста. Уосталом, Крсто Поповић је безпотребно убијен од стране комуниста.
Ако у том контексту посматрамо ствари, господине Аџићу, тада испада да ви симпатишете зеленаше и комунисте истовремено, иако је јасно да су ови други били против ових првих. То је контрадикторно и збуњујуће, као када бих ја рекао да подржавами зеленаше и бјелаше истовремено. Или, када бих рекао да подржавам и партизане и четнике истовремено. Чудно, зар не? Сва та четири покрета, ипак, је разумијем, и третирам их као губитнике.

Bobo
Gospodine Grubač , slažem se sa Vama da se sa ove istorijske distance jasno vidi da nije bilo izdajnika i patriota , već ljudi koji su u svom vremenu imali neke ideje koje nijesu izdržale probu vremana , jer su jednostavno izrasle na "krvi svojih sunarodnika i prevari" , što je reprodukovalo nove slične podjele njihovih potomaka , i ne treba nikog veličati iz perioda '18-'45 jer su svi radili u ovom vremenu nepojmljive stvari "ubijali braću,rođake,kumove,komšije" , i zato sam pravio paralele i tražio razumjevanje , jer nam je to tako danas potrebno kad svaka isključivost prouzrokuje drugu isključivost , i nemogu razumjeti insistiranje na pravdanju bilo koje ideologije , kao i "posprdnost" na ovako osjetljivoj temi . Moramo se navići da nacionalne razlike ne treba da budu podređene "istorijskoj istini" , pa kako god nam danas ideološki odgovarale ili ne odgovarale .

Војин Грубач
Да бих показао до каквог бесмисла доводи потенцирање једностране приче о злочинима навео сам само детаљ приче о породици Салковић, која има и свој наставак. Наиме, с обзиром на то да су ликвидирана три брата једине муслиманске породице у селу,то су тај злочин сународници Салковића у сусједној Ластви третирали као међувјерски, те их никакво постојање комита и слично није могло поколебати у том увјерењу. Зато су се почетком Другог свјетског рата листом придружили усташама, и први поход је био управо на Ораховац. Одмазда није успјела јер су примјећени на самом улазу у село, тако да су се сељаци успјели разбјежати на вријеме. Послије тога догађаја Оровчани листом прелазе у четнике, а само мали дио прилази Сави Ковачевићу Мизари. У току спремања одмазде, сународници Салковића су сазнали шта се према и побјегли у Тузлу, одакле их је вратио назад, послије завршетка рата, Владо Шегрт. Дакле, тај бјелашко- зеленашки сукоб је прелазио границе директних учесника и имао мало знане побочне ефект...

Novak ADZIC - VOJINU GRUBACU- O REPRESIJAMA U MOM ZAVICAJU
Gospodine Grubac, evo vam primjer okupatorskih srpskih represivnih mjera prema selima Bokovo, Kosijeri i Djinovici u blizini Cetinja, uz napomenu da su Djinovici moj zavicaj. Naime, Sresko nacelstvo KSHS Cetinje, pov. br. 356 od 5.XI 1919. godine donijelo je ove mjere "1.OD ZALASKA SUNCA ZABRANJEN JE IZLAZAK IZ KUCE, 2. NAREDJENO JE HAPSENJE SVIH PORODICA IZ KOJIH NEKO IMA U SUMI KAO I UZIMANJE U TAOCE 5-6 VIDJENIJIH LJUDI, 3. NIKO NE MOZE PRIMITI NI KILOGRAMA BRASNA ILI DRUGIH NAMIRNICA, 4. ZABRANJEN JE POLAZAK NA CETINJE NA PAZAR ILI NA DRUGI POSAO, BEZ OBZIRA DA LI NEKO IMA PROPUSNICU". I koji je bio ishod ove zlikovacke naredbe: iz Bokova, Kosijera i Djinovica uhapseno je tada 10 porodica sa 28 clanova, od kojih 9 djece od 2 mjeseca do 4 godine i 17 zena i jos 38 ljudi je odvedeno u taoce. Ucinjeno je to 5. decembra 1919. godine.

Војин Грубач
Скоро да више нема сумње да је у сваком покрету било оних који су чинили злочине. Али, такође, постоји неопходност да се то све посматра са одређене дистанце на начин који неће подстицати непотребна спорења.
Сви ти покрети: бјелашки, зеленашки, партизански, монархистички, су "на крају баладе" остали губитници. Сви су темељно поражени, а ново вријеме носи своје крупне проблеме, који се налазе изван те приче.
Уједно, беспотребно се спорити око националних осјећаја, јер се они налазе у домену личног.

Novak Adzic
Srpski novinar i publicista Pantelija Jovović u knjizi “Crnogorski poltičari- portreti”, objavljenoj u Beogradu 1924. godine piše, pored ostalog, da je na svojevremeno na crnogorskom dvoru Petrovića “Andrija Radović bio jako voljen zbog svoje slepe poslušnosti” a da se radi o osobi “bez ikakvih ideja” koja je bila “bolesno ambiciozna”. Uz ostalo, Pantelija Jovović o Andriji Radoviću piše i ovo: “Pre no što je iskrsnula Bombaška Afera neko preplaši inače kao zeca plašljivoga Radovića, da će biti zbog nečega pritvoren i on se jedne noći baci na jedna teretna kola, koja su vozila kože za Kotor, pokrije se kožama i tako pokriven pređe u Austriju. U Boki se sreo s tregerima bombi: Dakovićem, Đonovićem i drugima. Oni su mu pokazali bombe, otkrili mu plan onoga što će da izvedu i tražili mu para za preduzeće. Radović, ne znajući za ovo ranije, poludio je od straha i uzbuđenja i beži na zapad i stiže u Pariz. Tu ga je zatekao poziv na preki sud, jer su ga pohvatani bombaši kompromitovali ot...
" Sada se u njemu borio strah sa ambicijom i ova druga je pobedila, svakako pod uticajem izvesnih ljudi da neće biti osuđen a da će dobiti slavu ako dobrovoljno dođe na sud. Došao je na Cetinje i prosu na sud more fraza kao izliv svoje megalomanije”, piše Pnatelija Jovović. Andrija Radović je na veleizdajničkom procesu osušen na 15-godišnji zatvor, iz kojega je pomilovan od strane kralja Nikole i pušten 1913. godine. Vratio se u crnogorosku državnu službu. “Na taj način došao je kao virilac u skupštinu, približio se Dvoru i bio u opšte servilan kao nekada. Malo po malo pa je opet došao u položaj da bude “četvrti sin” kralja Nikole. U toku evropskog rata dobijalo je najdelikatnije misije od Kralja i Vlade. U kapitulacionom kabinetu postao je ministar finansija a u Francuskoj i predsednik vlade kralja Nikole, braneći ga svuda".
"Ali jednog dana i on odskače u protivnički tabor. Posle ujedinjena, on je svojim držanjem u pitanju Skadra proigrao sebe potpuno u Crnoj Gori, gde, uostalom, nikada nije bio popularan, i on je danas politički mrtvac. Nema izgleda da će ikada ustati iz mrtvih i pojaviti se na politiičku pozornicu”, pisao je o Andriji Jagoševu Radoviću srpski žurnalista Pantelija Jovović 1924. godine.

Војин Грубач
Господине Аџићу, тај ригидни и непотребни појам "издајник" ви користите, изгледа, у односу на оне политичке личности које су "ускочиле у противнички табор", промијенивши идеологију. Таквих имате и на садашњој политичкој сцени, у овом времену, а један примјер је Новак Килибарда.
Али, не само он, већ и бивши комунисти који су преко ноћи постали капиталисти, бивши пацифисти који су сада у власти са бившим вођама ратова, партијске борце за независну Црну Гору који су постали чланови Бордова директора црногорских предузећа кје су својом нестручношћу упропастили, сликовито речено- запалили, државне функционере који се прсе да "воле Црну Гору" али и нарко- картеле који дјецу воде у провалију наркозависности.
Да ли и њих третирате издајницима, или ту постоје нијансе које не знамо? Зато је тај термин сувишан. Тај термин је анахрон и у себи садржи много нелогичности, које онемогућавају да се он уопште дефинише.

Војин Грубач
Иначе, интересантна ми је та чудна појава пасионираности стварима из прошлости, то уроњавање, дакако, једнострано, у неке далеке историјске догађаје, а уједно и не успјевање издићи се изнад те приче, која је анахрона, и не одговара овом времену.
Нарaвно, најлошији смисао те приче је скретање пажње с проблема овог времена, социјалих, здравствених, наркоманије, криминала, ...
Умјесто тога, троши се енергија на оцјењивање које био изданика ко не, и то кроз призму једностране историјске слике, у којој није дато много других детаља да би она била комплектна за неку лагану анализу.

Novak ADZIC - O DR NOVAKU KILIBARDI NAPOKON POZITIVNO MISLIM
Gospodine Grubac, ovo je prica o crnogorskom drzavnom integritetu i nacionalnom identitetu i njegovom negiranju s velikosrpskih pozicija. Ja sam u ovoj prici naveo obilje dokaza koji govore koliko je Crna Gora bila unizena, obespravljena od 1918. do 1941. godine, kad je bila u smrtonosnom zagrljaju srpske anakonde ili kad je bila ugizena od velikosrpske crne mampe. Kroz to sam rekao da je za Crnu Goru i Crnogorce svako drzavno zajednistvo sa Srbijom istorijski bilo pogubno i porazavajuce. Sto se tice dr Novaka Kilibarde reci cu vam to da je on na vrijeme sa stranputice izasao na pravi put, izvinio se za svoje krupne promasaje i greske i da je svoj zaokret ucinio kad je bilo najvaznije. Od 1996. godine od koalicije sa LSCG je na ispravnom putu, potom je u odsudnim trenucima za Crnu Goru bio sa njom, kad je trebalo podrzati crnogorsku struju nakon sukoba u DPS Djukanovic-Bulatovic, potom je imao pravo drzanje u doba NATO bombardovanja, dao je doprinos obnovi nezavisne Crne Gore itd.
Bio je nekad dr Kilibarda na zaista pogresnom putu. To je on sam priznao nebrojeno puta. A on je vrlo znacajan za afirmaciju savremene crnogorske nacionalne kulture i jezika. Napisao je vrijedne knjige o crnogorskoj usmenoj knjizevnosti, napisao je sjajnu knjigu "Epilog crnogorske hronike", napisao je odlicnu studiju "Gvozdena crkva i kosovski mit", demistifikovao je brojne istorijske i politicke zablude, evoluirao je od ekstremnog Srbina u samosvjesnog Crnogorca, raskrinkao je potpuno Amfilohija Radovica, Matiju Beckovica i njihovu ideologiju, objasnio je kako je nastala i sto je bila Nardna stranka, koju je na srecu Crne Gore uspio da razbije, poput Taras Buljbe, i da je svede na jedan minoran politicki subjekt, podrzava vec deceniju i vise Crnogorsku crkvu, afirmise crnogorski jezik, bori se protiv velikosrpske mitologizacije i srbizacije Crnogoraca itd. Ima odredjene slicnosti njegova karijera s zivotnim putem Sekule Drljevica, govorim u smislu pozitivne evolucije.

Војин Грубач
Клизајућа, синусоидна "национална самосвјесност" Килибарде и Дрљевића, по мени, није нешто што је посебно важно за истицање, колико је важно то да се ради о лузерима који су ишли из једне у другу крајност. Зато су једнако "поштовани", Дрљевић у свом, а Килибарда у овом времену.
Господине Аџићу, ако им ви не испеглате биографије, неће имато ко то да уради. А и поред кречења биографија, то ништа неће промијенити.
Када би се опет десила Петровданска скупштина, Дрљевић и Килибарда би сигурно били на њој, али опет тамо не би било Крста Зрнова, Петровића, ...
Мислим да коректност и избаланасираност стоје на неупоредиво вишем птепену важности у односу на неку флуидну такозвану националну самосвјесност. Толико о Жан Клоду...

Novak ADZIC - POGRIJESIO, PA SE ISPRAVIO-TO JE LJUDSKI
Gospodine Grubac, ne krecim ja niciju biografiju. Niti sam biograf niciji po vokaciji. Kilibarda je grijesio, i to krupno, to je javna stvar, priznao da je bio u krivu, promijenio misljenje i od 1996. godine evolutivno je na pravom putu. Ovo je 2010. Matematicki, Kilibarda je 6 godina bio javno eksponirani Srbin, a vec 14 godina nacionalno i drzavotvorno samosvjesni Crnogorac. Skoro tri put vise vremena je na crnogorskoj strani, nego je bio na srpskoj. Govorim o njegovom licnom nacionalnom opredjeljenju i politickom izboru i angazmanu. Kad je u pitanju njegov naucni domen, tu zaista moram konstatovati, sto sam vec rekao, da su njegove knjige veoma znacajan doprinos crnogorskoj nacionalnoj kulturi, crnogorskoj knjizevnosti, crnogorskom jeziku i afirmaciji crnogorske nacije i drzave. Da tako ne shvatam ne bih pristao da na mnogim naucnim i politickim skupovima nastupam zajedno s njime, niti da budem besjednik na promociji njegove knjige "Gvozdena crkva i Kosovski mit". I on je...
Gospodine Grubac, ne bih za dr Kilibardu rekao da je luzer. Stovise, smatram da je bio u pravo vrijeme na strani koja je pobijedila na referendumu 2006. godine. On je u politickom smislu ostvarena licnost, bio je poslanik, potpredsjedik vlade Crne Gore, diplomata crnogorski akreditovan u Sarajevu, u BiH, a u naucnom smislu je odavno ostvaren kao visedecenijski univerzitetski profesor. U Crnoj Gori mu se knjige objavljuju i citaju u strucnim i laickim krugovima, govori na crkvenim i politickim skupovima, cesto nastupa u medijima. Evo nedavno je gostovao sat i pol u najozbiljnijoj i najgledanijoj politickoj emisiji "Ziva istina" na IN TV ciji je urednik i voditelj renomirani novinar Darko Sukovic. Prije par dana drzao je u organizaciji DANU i NB "Radosav Ljumovic" predavanje u KIC-u "Budo Tomovic" u Podgorici. Zajedno smo ne tako davno govorili na skupu CPC u Niksicu. Ne tako davno "Pobjeda" je na dvije stranice objavila intervju sa njim, itd. Toliki pr...

Novak ADZIC - ESKIMI, MARSOVCI I POLITICKI SRBI
Politicki Srbi imaju ljudsko pravo da se smatraju etnickim i nacionalnim Srbima, iako to istorijski nijesu. Pa i predsjednik Srbije Boris Tadic je etnicki Crnogorac, Pivljanin, starinom iz sela Smrijecno. Pa i Kostunicin politicar Aligrudic, sin glumca Slobodana Aligrudica, je etnicki Crnogorac iz Zete. To isto vazi i za bivseg srpskog predsjednika vlade Nikolu Sainovica, koji je Crmnicanin. Pa i srpski nacionalista Brana Crncevic. Pa i Slobodan Milosevic je starinom bio etnicki Crnogorac iz Lijeve Rijeke, iako se osjecao Srbinom. Sjetite se moje price o rodoslovima i koljenima-pasovima. Neka eksponirani politicki Srbi navedu svoje rodoslovlje, po njemu oni su etnicki Crnogorci, iako im je ljudsko pravo da se pisu i govore kako hoce. MOZE SE NEKO IZJASNITI KAO ESKIM I MARSOVAC, NJEGOVO LJUDSKO PRAVO, ALI ON OBJEKTIVNO ISTORIJSKI TO NIJE, NE MOZE CINJENICAMA DOKAZATI SVOJE PORIJEKLO I OBJEKTIVNO BICE KOJEM PRIPADA.

Војин Грубач
Господине Аџићу, кажете...
MOZE SE NEKO IZJASNITI KAO ESKIM I MARSOVAC, NJEGOVO LJUDSKO PRAVO, ALI ON OBJEKTIVNO ISTORIJSKI TO NIJE, NE MOZE CINJENICAMA DOKAZATI SVOJE PORIJEKLO I OBJEKTIVNO BICE KOJEM PRIPADA...
Тражећи објективно биће којем припадам, нажао сам своје субјективно биће, умногоме изван националних категорија:))
Ипак, не желим крити, покушавао сам да нађем и политичког Србина у себи, али то нисам нашао, а начин да до тога дођем је био сљедећи... Наиме, јуче сам, у потрази за политичким Србином у себи, кренуо у потрагу низ улицу Пречистенка, затим пошао по Садовому кољцу и скренуо у улицу Таганскаја, прошао Преображенку и дошао до улице Серпа и молота, претражио сам и улицу Електроднаја, као и Шарикоподшипниковскују, и ништа! Сјутра ћу покушати по Кутузовском проспекту и Рубљовци, па ако ништа не буде, констатоваћу да ми је тај појам нејасан:))

Novak ADZIC - VOJINU GRUBACU-O NACIONALNOM IDENTITETU
Nije mi jasno sto pricate gospodine Grubac. Ekskurzija moskovskim ulicama i crnogorsko nacionalno bice nemaju dodira. Na primjeru Crnogoraca ostvarena je definicija nacije M. Difrena koja glasi: "NACIJA JE STANOVNISTVO KOJE SE DOMOGLO ILI ZELI DOMOCI PRAVNOG SUVERENITETA I POLITICKOG JEDINSTVA. NACIJA POSTOJI GEOGRAFSKI KAO TERITORIJA, A PRAVNO I POLITICKI KAO DRZAVA. ZATO JE DRZAVA PRAVI POKAZATELJ POSTOJANJA NACIJE". Stvaranje i obnavljanje nezavisne i medjunarodno priznate drzave Crne Gore-po principu prava naroda na samoopredjeljenje-nacionalnu suverenost-je jedan od dorskih stubova, fundamentalnih bitinih cinilaca institucionalizacije i konstitucionalizacije istorijski, drzavno, kulturno, etnicki, tradicijski, socio-ekonomski profilisane crnogorske nacije. SLOBONA I SUVERENA NACIJA U SLOBODNOJ I NEYAVISNOJ DRZAVI-TO SMO MI.
GOSPODINE GRUBAC, Crnogorci su nacija i kao kulturna zajednica, sa svojim samosvojnim i odjelitim kulturnim identitetom, koji ih diferencira od drugih drustvenih grupa, etnickih i nacionalih zajednica. Za njemackog filozofa, istoricara i pisca -Herdera obilježije nacije je određeno i klimom, prirodnim okruzenjem sto utiče na način života, radne navike, poglede na svijet itd. Herder je narocito isticao značaj jezika i kulturnih cinilaca u nacionalnom i etnickom bicu, za koji je vjerovao da je otjelotvorenje različitih tradicija i pamćenja naroda. Svaka nacija ima Volksgeist (duh naroda) koji se iskazuje u pjesmama, mitovima i legendama itd. A njemački istoričar Hajnrih Majnke tvrdi da ''kulturne'' nacije obilježava visok stepen etničke povezanosti, odnosno da se etnički i nacionalni identiteti poklapaju.

Војин Грубач
Господине Аџићу, екскурзија по московским улицама је показатељ да је љепше губити вријеме пролазећи кроз једну метрополу, којој се не зна број становника, већ се креће у претпоставкама од дванаест до осамнаест милиона, него улазити у један опскурни термин, који смисла нема ако се узму у обзир крупни размјери посматрања.
Рецимо, претпоставља се да је приликом кризе грађевинарства из Москве отишло око 800 000 физичких радника и оних ниже квалификације, који су углавном из средњеазијских држава. Сматрам да је политичка национална припадност економски термин, везан за појединце, који у томе виде извор прихода, већег или мањег нивоа, те се не може везати за крупне размјере посматрања, а да се при томе не направи груба грешка. Ја сам давно рекао да признајем црногорску нацију, јер не видим смисао да размишљам другачије, тим прије што признајем све остале нације у складу са личним осјећајем људи, а те осјећаје поштујем.

Novak ADZIC - U REDU JE TO U OSNOVI
Gospodine Grubac, posteno i ozbiljno. Vi i ja po tom pitanju nemamo vise polemike. Vrlo korektno s Vase strane.

Novak ADZIC - VLADIKA DANILO I MOJSIJE RAJOVIC CURLA
Sukob svjetova izmjedju CPC i Pecke patrijarsije dosao je posebno do izrazaja u doba vladike Danila i njegove konfrontacije sa peckim patrijarhom, turskim slugom Mojsijem Rajovicem Curlom /1712-1726/. Uoci Cuprilicevog napada na Crnu Goru 1714. godine, Mojisje Rajovic Curla pise pismo Crnogorcima adresirano na vojvodu Vukotu Vukasinovica. Pecki patijarh trazi da se Crnogoci odeknu slobode i samostalosti i dragovoljno pokore Sultanu i Turcima. U tome pismu Mojisje Rajoic Curla pise i ovo: "NECE VAM SE ZNATI NI ROD NI DOM. KO STE VI DA VODITE RAT S JEDNOM PREMOCNOM CAREVINOM U KOJOJ ZIVITE? KAKVA JE TO VASA SNAGA? PRESTANITE S TIM RDJAVIM RADOM I POKORITE SE SRECNOM SULTANU. AKO ME NE POSLUSATE BACICU NA VAS PROKLETSTVO I TRAZICU U SVOJ MOJOJ JURISDIKCIJI DA VAS GOSPOD BOG ISTRAZI". Eto, vrijedni i ovo zapamtiti, da se zna.

Војин Грубач - Срећни султан и ћесарева љубав...?
Господине Аџићу,
каква је суштинска разлика између овог што је рекао патријарх Рајовић - "покорите се срећном султану", и овога што је рекао велики војвода Вукотић херцеговачким устаницима- "признајте ћесареву власт, јер књаз и ћесар живе у љубави"!?
Dopisnik novosadske "Zastave" je 5. novembra 1878. opisao kako je 6750 hercegovačkih ustaničkih vojnika došlo sa crnogorskim predstavnicima na mesto predaje predstavnicima Austrougarske. U ime crnogorskog kneza koji im je pre dve godine predao zastave za oslobođenje, veliki vojvoda Vukotić je u njegovo ime saopštio da je "Hercegovina postala ćesara bečkog, vi kao hrabri i vjerni sinovi svoje domovine, treba da priznate ćesarovu vlast, pošteno ste vojevali za svoju slobodu, hvala vam na junačkome radu. Znajte da knjaz i ćesar žive u ljubavi, kao da su jedna familija, lijepo će vam biti". Svoje zastave ustanici nisu hteli da predaju austrijskom generalu, nego predstavniku crnogorskog kneza od koga su ih...

Novak ADZIC - SUKOB SVJETOVA SLOBODE I ROBOVANJA
Ovo je egzemplar i prica o slobodi i ropstvu. Crnogorcima je svijest i zivot u slobodi izgradila pogled na svijet, nacionalno, kulturno i istorijsko bice i identitet. Zivot u slobodi sa svijescu slobode i u permanentnoj borbi za ocuvanje individualne i kolektivne slobode, izvajali su slobodarski lik i eticki profil i karakter Crnogoraca, dok je visevjekovno robovanje pod tudjinom stvorilo i produkovalo svijest o ropstvu kao pogledu na svijet i nacinu zivota istorijski jednog drugog naroda. Crnogorci su slobodovali svoju slobodu, a petovjekovno robovanje Srba pod Turcima znacilo je da prihvate ropski nametnuti kao svoj mentalitet i kao nacin zivota. Vladika Danilo je na celu jednog slobodnog naroda , a Mojsije Rajovic Curla patrijarh ropske crkve naroda u ropstvu, pa je i logicno sto je ropskom svijescu i statusom bio protiv odbrambeno-oslobodilacke borbe Crnogoraca za ocuvanje i egzistenciju njihove slobode. To je, gospodine Grubac, bitna razlika, znate i sami.

Novak ADZIC - JEDNA RUSKA STARA KNJIGA-IZVOD
"ENCIKLOPEDICESKI SLOVAR", tom, XXXVIII, Sankt Peterburg, 1903, str. 612 pise: "CRNOGORSKA CRKVA JE SAMOSTALNA /AUTOKEFALNA/ CRKVA". Istrazujuci dokumenta o CPC, prije vise od 10 godina, ovu staru rusku knjigu pronasao sam u Centralnoj narodnoj biblioteti "DJURDJE CROJEVIC". Ruska crkva prizavavala je autokefalnost Crnogorske crkve za svo vrijeme njenog postojanja.
Gospodine Grubac, posto Vi zivite u Rusiji, a posto imate senzibilitet da raspravnjate i o crkvenim pitanjima, dobro bi bilo da potrazite i objavite dokumenta u ruskim arhivama koja govore o autokefalnosti CPC. Time biste dali znacajan doprinos nauci. Ozbiljno Vam govorim.

Војин Грубач
Господине Аџићу, видите како један слични примјер може да унесе забуну у вашем ставу, и покаже га недовољно принципјелним. Јер, наиме, уопште нема разлике између онога што је рекао партијарх Рајовић и онога што је рекао велики војвода Вукотић.
Вас такве паралеле очигледно збуњују, а збуњују вас јер вам почетна премиса није коректна. Да ли вас требам подсјетити, или сами нисте могли доћи до тог закључка, да су и Рајевић и Вукотић били принуђени да кажу то што су рекли. Ако осуђујете Рајевића, осудите и Вукотића, а ако схватате да је принуда била у питању амнестирајте и једног и другог, што је логично и корекно. Умјесто тога ви говорите о некаквој слободарској и ропској свијести, што је крајње некоректно и анахроно, јер...
Јер тада можете за ропску свијест оптужити велики дио Црне Горе који се касно ослободио од Турака: Никшићане, Подгоричане, да не говорим о Бјелопољцима, Пљевљацима и слично.

Polemika na tekstu "Đukanović: Nesporna autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve" portala "Analitika"
http://www.portalanalitika.me/politika/vijesti/6053-ukanovi-nesporna-autokefalnost-crnogorske-pravoslavne-crkve.html
Novak ADZIC - O NEKIM PECKIM PATRIJARSIMA
Pecke patrijarhe su na tron postavljali Turci svojom voljom, a sultan je fermanom obnovio 1557, a beratom ukinuo 1766. Pecku patrijarsiju. Turska carevina je u svemu zapovijedala njome. Pecka patrijarsija je placala poreze Turskoj, jer je bila dio turske drzave. CPC nikad nije. Crnogorske mitroplite birao je vladar Crne Gore i Crnogorski narod na Opstecrnogorskom zboru, bez ikoga sa strane, popuno nezavisno, svojom glavom, AUTOKEFALNO. Patrijarh pecki Pajsije/1614-1647/ bio je jako proturski orijentisan, kao i njegov nasljednik Gavrilo Rajic /1648-1655/, koji je bio pravi turski vazal, on je za racun Sultana i Divana od naroda kupio novac i predavao ga u tursku kasu u Carigradu. Pecki patrijarh Gavrilo IV Hromi se i zvanicno 1758. godine poturcio. Pecki patrijarh Joanikije III Karadza /1739-1746/ je bio primjer sluge turskoga. Za njega vladika Vasilije Petrovic navodi da je srecan sto je "daleko ustuknuo od Crne Gore".
Војин Грубач
Господине Аџићу, пећки паријарх Паисије је хиротонисао Св. Василија Острошког за епископа и митрополита Требињског, а пећки патријарх Гаврило Рајић произвео у владику Захумског.
Ви кажете: "Patrijarh pecki Pajsije/1614-1647/ bio je jako proturski orijentisan, kao i njegov nasljednik Gavrilo Rajic /1648-1655/, koji je bio pravi turski vazal, on je za racun Sultana i Divana od naroda kupio novac i predavao ga u tursku kasu u Carigradu."
Да ли то значи да сматрате ...?
Уједно да ли сматрате да је чувени Арсеније Гаговић, такође...?