На Дан државности Србије, премијер Црне Горе Приштини честита јубилеј

Спутњик Србија 15.02.2018
пише: Небојша Поповић


Премијер Црне Горе Душко Марковић налази се у дводневној посјети Косову, а његов домаћин, косовски премијер Рамуш Харадинај, оценио је да „Косово нема тако доброг и тако поузданог пријатеља као што је Црна Гора“.

Марковић је гледао да не остане дужан, па иако је по сопственом признању 85 одсто грађана његове земље било против признања Косова, није пропустио да Приштини честита деценију од независности.

„Честитам и предстојећи празник и обиљежавање 10 година од проглашења независности“, поручио је Марковић домаћинима.

„Ово је посјета која показује да народи Црне Горе и Косова нијесу само сусједи, већ народи који се воле и желе да напредују у евроатлантској перспективи“, примијетио је Харадинај, док је Марковић узвратио да му је „част што је у Приштини“ како би у име Владе Црне Горе, „потврдио снажно пријатељство двије државе“.

Марковић је такође оцијенио да Подгорица и Приштина „немају проблема“ и рекао да вјерује да ће убрзо бити обезбијеђена и позиција црногорске заједнице у Уставу Косова, док је Харадинај казао да у Скупштини Косова постоји добра воља за решавање питања демаркације са Црном Гором и додао да су за њега и црногорски војници на Косову у саставу КФОР-а „добродошли“.

Слање два официра Војске Црне Горе у команду НАТО-а на Косову прокоментарисао је и црногорски премијер, који је оцијенио да за њега тај чин значи „одговорност Црне Горе да доприноси регионалној стабилности, миру и разумијевању“.

„То је доказ да је Црна Гора спремна да преузме одговорност која произилази из чланства у НАТО-у“, казао је Марковић одговарајући на питања новинара.

Коментаришући за Спутњик прву, како се Харадинај изразио „историјску“ посјету једног црногорског премијера тзв. држави Косово, политички аналитичар Војин Грубач примјећује да „одлазак црногорског премијера Душка Марковића на Космет косовском премијеру Рамушу Харадинају представља историјски и логички парадокс“.

„Општепознато је да је комплетно косовско руководство, не само Харадинај и Тачи, састављено од тешких ратних злочинаца, којима је једина дестинација обитавања морала бити америчка база Гвантанамо, да је било међународне правде. То што свирепи злочинац Харадинај није крај живота завршио у тамници, треба захвалити америчком генералу Стивену Шуку, који је на Косову био замјеник шефа Унмика, а што је обнародовао Мартин Хајперц, савјетник њемачке Владе, у књизи „Макијато дипломатија“, каже Грубач.

Грубач подсјећа да је „амерички генерал Шук директно одговоран што је ликвидирано преко 30 заштићених свједока у хашком процесу против Рамуша Харадинаја“, и да је управо, како каже, „том и таквом Харадинају“ црногорски премијер Марковић отишао у Приштину на „љубљење папуче“, чиме је, наставља он, „унизио и себе и историјски углед Црне Горе“.

„То је први парадокс, а други парадокс се састоји у томе што је са Космета отјерано 27.028 Црногораца којима је имовина уништена. Умјесто да је Приштини ултимативно тражио да се тим Црногорцима обезбиједи повратак на своја огњишта, и компензује уништена имовина, премијер Марковић се заложио да се црногорска заједница упише у Устав ткз. Косова. Марковића не само да не интересује судбина 183.966 протјераних Срба или 31.029 протјераних Бошњака са Космета, већ га не занима ни судбина 27.028 протјераних Црногораца, те од ригидних злочинаца у врху власти Космета снисходљиво тражи некакве измјене у Уставу Косова. То није само парадокс, већ потпуни поремећај природне логике и здравог смисла“, каже Грубач.

Наш саговорник се такође осврнуо и на изјаву премијера Марковића уочи одласка у Приштину да је против црногорског признавања Космета било преко 85 одсто грађана Црне Горе, а за шта сматра да је „нечувени гест додворавања злочинцима ОВК и дување у једра велике Албаније“, али, како каже, и „потврда да црногорска власт више воли злочиначку творевину на Космету од Црне Горе и њених грађана“.

Утолико, Грубач сматра да је управо политика додворавања албанском фактору допринијела чињеници да ДПС фактички нема власт ни у Улцињу.

„Како црногорска власт континуирано демонстрира страх од Тиране и Приштине, није ни чудо да се као резултат добило то што је владајућа ДПС на недавним локалним изборима у Улцињу доживјела тешки политички пораз од албанских партија које отворено заступају присаједињење дјелова територије Црне Горе великој Албанији. Тако се у Улцињу десила велика побједа Тиране над Подгорицом, што је закономјерно када сте слаби“, примјећује наш саговорник.

За крај, Грубач је прокоментарисао и политику потчињавања Подгорице интересима Запада, у коју спада и одлука о слању црногорских војника на Косово, што сматра да је по Црну Гору дугорочно погубна политика.

„Најава слања црногорских војника у мисију Кфора на Космет је очигледни акт понизности и слугањства државног врха Црне Горе. То што ће се оваква политика сигурно разбити о главу црногорског режима и није неки проблем, јер су то заслужили. Проблем је што се таквом политиком љубљења папуче апсолутном злу стварају претпоставке да Црне Гора буде збрисана са политичке мапе, и последично територијално раскупусана, што сигурно није заслужила, нити јој је морала бити таква судбина“, закључује Грубач.

Прајм- Црногорац целива кломпe великој Албанији

 

Од Војин Грубач- 18/02/2018

 

Недавни одлазак црногорског премијера Душка Марковића на Космет, у посјету косовском премијеру Рамушу Харадинају, представља историјски и логички парадокс.

 

Све што се дешавало уочи, и током те посјете- била је само демонстрација слабости, лицемјерног увијања, недораслости и неодговорости државног врха Црне Горе.

 

И то није изненађење, је све што званична Подгорица ради последњих десетак година има крајње бизаран садржај, те није ништа друго до упорни рад на брукању државе коју воде, и унижавању народа којег је Бог казнио да има такву власт.

 

Дување у једра велике Албаније

 

Дакако, гест недостојног унижавања је била изјава премијера Марковића дата уочи поласка за Приштину, којом је потврдио да је против црногорског признавања Космета било преко 85 одсто грађана Црне Горе.  

 

Та скандалозна изјава представљала је отворено дување у једра велике Албаније, али и потврду да црногорска власт више воли и уважава злочиначку творевину на Космету од Црне Горе и њених грађана.

 

Марковић је чак себи дозволио да “честита Косову десет година државности”, заборавивши да та  честитка у себи садржи помиловање за етничка чишћења неалбанског становништва, што је основна “визит карта” те накарадне “државе", и препознатљиви симбол њене “државности”!?  

 

Дакле, испуњавајући своју мисију додворавања злочинцима ОВК, и злочиначкој творевини “Косово”, Марковића не само да није интересовала судбина 183.966  протјераних Срба или 31.029 протјераних Бошњака са Космета, већ га уопште није занимала нити судбина 27.028 протјераних Црногораца са тог подручја.

 

И тај моменат је важан, јер садашње црногорско руководство себе третира црногорским националистима, некаквим барајактарима црногорске нације!? Они то и јесу, све док се на појаве пред Харадинајем и Тачијем- када подвијају реп, те од љутих црногорских лавова намах постају сињи кукавци и крпе за чишћење цокула албанских терориста на Космету!   

  

Нема сумње, то је страшни парадокс, али и показатељ потпуног поремећаја природне логике и здравог смисла код државног врха Црне Горе!

Умјесто чврстине демонстрирана лудост

 

Умјесто да je Приштини ултимативно тражио да се тим протјераним Црногорцима, ако га као црногорског националисту интересује само судбина Црногораца, обезбиједи повратак на своја огњишта, и компензује уништена имовина, премијер Марковић се “заложио да се црногорска заједница упише у Устав Косова”?! Чудно, зар не?!

 

Не треба сумњати да су и Тачи и Харадинај  били одушевљени лудошћу црногорског премијера, и да према њему интимнo гаје искрени презир. Јер, умјесто захтијевања повратка Црногораца, чега су се бојали, и то с правом, опскурни Марковић им је тражио уписивање, сада непостојећих Црногораца, у неку накарадну папирчину!

 

На другој страни, умјесто да врате земље и имања пројераним неалбанцима, Харадинај и Тачи су тражили од црногорског руководства промјену границе са Црном Гором, јер је “Албанцима у пограничном подручју неудобно да имају пашњаке на црногорској страни”.

 

Марковић се, у бесконачном унижавању, и на то сагласио, изгледа! А да ли је могао приштинским злочинцима у лијепими одијелима, са којима се састао, прозборити коју?  Рецимо, да је протјеранима са Космета неудобно што им је отето све што имају, те да му се фућка за албанске пашњаке и остале трице и кучине?! Наравно да тако нешто није смио писнути, јер нема кичму, нити достојанства!

 

Манијакална политика: Доследно унижавање

 

Какве је размјере попримило унижавање црногорског руководства, свједочи и изјава црногорског министра одбране Предрага Бошковића, који је са састанка НАТО-а у Бриселу поручио да ће Црна Гора слиједити “своје националне интересе” поводом слања црногорских војника на Космет у мисију КФОР-а!?

 

У констелацији односа и догођеног, једини исправни одлазак Војске Црне Горе је могао бити у верзији да се она на Чакору стави на  чело неколико десетина хиљада протјераних, и уђе на територију Метохије с намјером да оствари историјску правду и уведе грађански ред!   

 

Да ослободи Метохију од албанских злочинаца који су је окупирали и који су протјерали неалбанско становништво са тог подручја, те да похапсе злочинце који су то чињели  и изведу их пред суд.

 

То би био потез иманенетан вјековној улози Црне Горе на Балкану, по којој је она била историјски препознатљива, баш као у стиховима краља Николе, гдје се каже и следеће: 

 

“Онамо, онамо... са развалина/дворова царских врагу ћу рећ': „С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Или :”Онамо, онамо... сабљи за стара/ његова ребра да тупим рез/ по турским ребрим'; да б'једној раји њом истом с руку рес'јецам вез!”

 

Умјесто тога, све се ради наопако, јер црногорска војска на Космету има задатак да подиграва терористима ОВК и не дозволи повратак прогнаних. То је једина њена недостојна мисија, у коју је шаље руководство из Подгорице!

 

Гвантанамо- дестинација

 

То што Марковићев домаћин, свирепи злочинац Харадинај- није крај живота завршио у тамници, треба захвалити америчком  генералу Стивену Шуку, који је на Косову био замјеник шефа Унмика, а о чему је писао Мартин Хајперц, савјетник њемачке Владе, у књизи „Макијато дипломатија“.

 

Наиме, амерички генерал Шук је директно одговоран што је ликвидирано преко 30 заштићених свједока у хашком процесу против Рамуша Харадинаја, јер је он косовским терористима открио њихов идентитет.  

 

Комплетно косовско руководство, а не само Харадинај и Тачи, је састављено од тешких ратних злочинаца, којима су, да је било међународне правде, последње дестинације обитавања морале бити или затвори Хашког суда, или америчка база Гвантанамо, и  тамошњи тешки казамати.

Таквима се рука не пружа нити преко штапа! А управо том и таквом Харадинају, црногорски премијер Марковић је отишао у Приштину на љубљење кломпи, и тиме унизио и себе и историјски углед Црне Горе.

 

На другој страни, Марковић је показао да не саосјећа са многобројним српским, црногорским и албанским породицама чији су чланови страдали од крвавих руку Харадинаја и Тачија, као и других ригидних злочинаца који обитавају у врху власти марионетског Косова. Све је то, на концу конца, једна непроцјењиво велике гомила гријеха.

 

Рушење смисла постојања Црне Горе

  

Опет, како актуелно црногорско руководство континуирано показује страх пред вођама албанског тероризма, и пропагаторима велике Албаније, то је закономјерно да њима стално расту апетити.

 

На последњим локалним изборима у Црној Гори. црногорски режим је болно реаговао на пораз у Беранама, а на потоп који је доживио у, већински Албанцима насељеном- Улцињу,  није смио квикнути нити писнути.  

 

А у Улцињу се на локалном нивоу десила велика побједа Тиране над Подгорицом. У тој вароши је побиједила идеја велике Албаније, а владајући ДПС отправљен на сметлиште историје албанских етничих простора у Црној Гори.

 

Прогибање црногорског руководства пред великим злом, које пројектују званична Приштина и Тирана, само ће довести до тога да ће албански екстремисти још јаче и жешће скакати по главама црногорског руководства, које ће се, као и до сада- само повлачити, и то без ропота.

 

То што ће се оваква накарадна политика сигурно разбити о главу црногорског режима, није неки проблем, јер су то заслужили. Проблем је што се таквом политиком стварају претпоставке да Црне Гора буде збрисана са политичке мапе достојних простора, и доживи судбину Македоније. А такву судбину, јер све иде у том правцу, заиста није морала имати.

Мило:Несрећни Алекса, ти си четничина: Ко би то да Црну Гору гурне у пакао грађанског рата

Спутњик Србија  04.02.2018 Небојша Поповић

Судећи по порукама упућеним у кампањи за локалне изборе у Улацињу и Беранама, власт у Подгорици не одустаје од политике агресивног изазивања подјела у Црној Гори, али ни од конфронтације са Русијом.

Први човјек ДПС-а Мило Ђукановић је током изборне кампање готово свакодневно потенцирао да Црна Гора нарочито треба да буде поносна што се супротставила Русији.
„Црна Гора је показала храброст да се одупре великој сили која је била озбиљно насрнула са намјером да нам одузме право да управљамо нашом будућношћу. Ово нијесу резултати које треба прећуткивати, зато треба да будемо поносни“, само је једна од порука предсједника ДПС-а.

Ако се остави по страни анализа колико овакве поруке црногорских властодржаца заиста тангирају Москву, оно што би нарочито требало да забрине црногорске грађане свакако јесте све израженији континуитет политике ширења међуљудске и међуетничке нетрпељивости од стране власти, као и перманентни прогон и обрачун са наводним „издајницима“ у Црној Гори, о чему сликовито говоре неке од изјава првог човјека ДПС-а.

„Ми немамо опозицију власти, него држави Црној Гори. Спрјечавали смо паликуће у нашем дворишту да нам кућу не изгоре“, рекао је, између осталог, Ђукановић говорећи о црногорској опозицији у Беранама.

Осим већ пословичног прогона и жигосања Демократског фронта као „антидржавног“ елемента у Црној Гори, индикативан је и Ђукановићев однос према, на пример, Алекси Бечићу, лидеру Демократа и „младој нади“ црногорске политике, који је за предсједника ДПС-а такође „непријатељ“ Црне Горе.

„Несрећни Алекса, ти си један издајник јер се тако зове човјек који отворено ради против своје државе. Несрећни Алекса, ти си четничина која је била у врху партије која је формирала Седми батаљон са циљем да хапси младост Црне Горе и да пуца на људе друге националности у Црној Гори 1999. године“, поручио је Ђукановић Бечићу из Улциња.

Имајући у виду да је Бечић те 1999. године имао свега 12 година, те да је стога смијешно и помислити да је у том периоду могао бити протагониста политичке сцене, посве је јасно да је једина намјера у овом случају само додатно подгријавање међуетничких и међунационалних тензија, нарочито ако се зна да је поменута изјава изречена у Улцињу, у којем већински живи становништво албанске националности.

Коментаришући намјерно подгријавање подјела у Црној Гори, као и етикетирање цјелокупне опозиције као „противника државе Црне Горе“, политички аналитичар Војин Грубач за Спутњик каже да недавни наступи Ђукановића прије свега представљају „острашћени говор мржње“, какав се, како додаје, тешко може чути не само у Европи, „већ и у политички најзаосталијим дјеловима планете“.

„Стиче се утисак да је кроз ДПС васкрсла средњовјековна инквизиција, гдје је шеф владајуће партије себе ставио у функцију громког пропагатора бизарне акције новог ’лова на вјештице‘. Фрапантно је да је та обијесна реторика предсједника ДПС-а у дијаметралној супротности с његовом прокламацијом да има ’јасну визију слободне европске Црне Горе‘“, примјећује Грубач.

„Јавност, из ријечи које је изрекао у Беранама и Улцињу, само може закључити да Ђукановић има савршено јасну визију ’неопходности грађанског рата‘, који би могао бити шлаг на торти његове владавине, а чији је пут досад препознат као упорно и доследно економско уништавање Црне Горе. Ипак, надајмо се да Црна Гора није стварана кроз историју да би је некакав Нерон овог времена, послије темељног економског уништења, из забаве спржио каквим грађанским ратом“, каже наш саговорник.

Како тренутно ствари стоје, Грубач оцјењује да су „све прилике да шеф режима сматра да, послије његовог евентуалног силаска са власти Црна Гора више не треба да постоји“. Са друге стране, на питање да ли за овакву политику власти у Подгорици имају и подршку са стране, Грубач каже да се у случају да не буде никаквих реакција од међународне заједнице, слободно може закључити да политику „распада Црне Горе“ подупиру и неки „западни кругови“.

„Ако се деси да на овакво нецивилизовано политичко понашање, демонстрирано у Беранама и Улцињу, не реагују иностране дипломате у Подгорици, тада се може довољно тачно закључити да за жељом тоталног распада Црне Горе, кроз сиромаштво, економски крах, прогоне и евентуалне грађанске ратове, стоје и одређени кругови са Запада.

У том случају, западне дипломате и политичаре не треба да чуди ако се у Црној Гори, због неконструктивног понашања Запада, свом силином разгори антизападно расположење грађана, што би било логично, природно и закономјерно“, закључује Грубач.

Локални избори у Улцињу и Беранама се одржавају данас, а бирачка места биће отворена до 20 сати.

Тројански коњ: Друга фамилија и грађанске партије!

Од Војин Грубач- 12/02/2018

 

 

Поред свих посебности које има, Црна Гора је на Балкану позната и по томе да у њој постоје егзотичне “грађанске партије”.

Које услове треба да задовољи нека партија да би била "грађанска", нико не зна?! По којем систему се одређује да ли је нека партија у клубу "грађанских партија", нико појма нема!?

Мада, зна се да је "бува грађанштине" измишљена да вјештачки подијели опозиционе партије, као и да ту класификацију највише рабе вође "Друге фамилије"- Мишко Перовић и Жексон Ивановић, познати монополисти “опозиционог медијског простора” у Црној Гори.

Нагађајући принципи грађанштине

Како нема јасних принципа и правила по том питању, нити их творци те флоскуле дају, остаје нам само да “нагађамо”- како да “препознамо” црногорске грађaнске партије?!

И тако, прво што нам пада на памет је да су, вјероватно, грађанске партије- оне партије које у свом саставу имају припаднике свих народа који живе у Црној Гори?!

Да чудо буде веће, ту норму, на први поглед, и у одређеној формалној мјери- задовољавају само двије партије у Црној Гори, а то је владајући ДПС и Бечићеве Демократе! Нико више!

Али, то је само задовољење потребног услова, формалног карактера! Осим њега, неопходно је да ДПС и Демократе задовоље и тзв. довољни услов, круцијално важни.

А то је, да процентуални национални састав  органа обије ове странке, а када је у питању ДПС-  и органа власти које је та странка формирала- буде подударан са процентима националне структуре становништва у Црној Гори. Може и приближно подударан, с невеликим одступањима, да будемо толерантни! 

Да ли Бечићеве Демократе задовољавају тај услов, могу сами погледати, направивши анализу националне структуре својих партијских органа.

Али, по том услову- владајућа ДПС се не може третирати грађанском странком, јер је очигледно да у њеним партијским органима, затим на државном нивоу, у Влади Црне Горе, као и на нивоу локалне управе, скоро да уопште нема Срба, који у Црној Гори чине 34 одсто њеног становништва!

 

И то је драстичан примјер, наопак и опасан, јер су Срби у Црној Гори, у историјском и фактичком смислу-  конститутивни народ скупа са Црногорцима, при чему уопште није важно како се припадници православног народа у том смислу данас изјашњавају.   

Осим Срба, да чудо буде веће, у државним органима Црне Горе нема довољно припадника мањинских народа, који чине око 25 одсто њеног становништва, а све то ћемо јасно уочити кроз наредни официјални документ Владе Црне Горе.

Министарство Владе узалудно сигналише жестоку националну дискриминацију

Министарство за људска и мањинска права Владе Црне Горе је, на свом сајту, у марту 2015. године, објавило "Извјештај о развоју и заштити права мањинских народа и других мањинских националних заједница за 2014. годину".

У том документу увод је следећи: ”У складу са чланом 79, тачка 10 Устава Црне Горе, којим се припадницима мањина јамчи право сразмјерне заступљености у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе, овом Информацијом је презентовано стварно стање које служи као основ за даље активности у спровођењу овог уставног одређења.

Сходно томе, Министарство за људска и мањинска права, у сарадњи са Управом за кадрове током 2014. године урадило је истраживање о заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница у државним органима и органима државне управе.” 

У њему се, потом, наводе резултати истраживања, гдје пише: ”Национална структура запослених (бројчано и процентуално) обухватила је 51. државни орган и орган државне управе (МУП и Управа полиције су послали обједињене податаке).

Од укупног броја од 6,808 упитника, у националном смислу, запослени су се изјаснили као: Црногорци 5.590 (82,11%), Срби 497 (7,30%), Албанци 90 (1,32%), Бошњаци 333 (4,89%), Муслимани 149 (2,19%), Роми 2 (0,03%), Хрвати 27 (0,40), остали 24 (0,35%) а није се изјаснило 96 (1,41).”

Ради поређења с оним како би требало бити, да би Устав био испоштован, наводи се следеће:

“Према подацима Завода за статистику (МОНСТАТ) у Црној Гори на основу пописа становништва обављеног 2011. години је пописано 620.029 држављана и то: Црногораца 278.865 (44,91%), Срба 178.210 (28,73%), Албанаца 30.439 (4,91%), Бошњака 53.605 (8,65%), Муслимана 20537 (3,31%) Рома 6.251 (1,01%) и Хрвати 6021 (0,97%).”

И на крају слиједи закључак: “Сходно томе, Министарство за људска и мањинска права дописом је свим органима обухваћеним истраживањем указано на неиспуњавање поменутих Уставних и законских норми у дијелу сразмјерне заступљености мањинских народа и других мањинских националних заједница, те Ваше законске обавезе да, као старјешина органа, водите рачуна о остваривању овог права.”

Резултат ове интервенције Министарства за људска и мањинска права Владе Црне Горе, које има обавезу да сваке године прави овај извјештај, је познат- нико се на њега није осврнуо!

Фалсификовање пописа становништва 2011.

Не само да је у Црној Гори наметнута оштра национална дискриминација када је у питању запошљавање грађана у државним органима, већ је држава постала толико изопачена да се десило нешто што није забиљежено нигдје у цивилизованом свијету, а то је- фалсификовање  пописа становништва, који је у Црној Гори био 2011. године.

Шеф режима Мило Ђукановић је у емисији "Жива истина" на ТВ ИН, непосредно прије пописа 2011. године- рекао ово: “Јесте одговорност на власти да се не дозволи да се грешка из 2003. године понови.”

Шеф режима је у овом случају мислио на “грешку”- што је Срба у Црној Гори на попису 2003. године било “превише”!  Тачније, "грешка из 2003." је била у томе што се тај попис није фалсификовао, на шта новинар Дарко Шуковић није имао примједби, дакако,  ако се та "грешка" фасификовањем пописа поправи?!

Мјесец дана прије скандалозног пописа становништва 2011. године, десила се контраверзна промјена директора Монстата, када је на то мјесто постављен шеф формиране фалсификаторске групе- извјесна Гордана Радојевић.

На том фалсификованом попису је неких 20. одсто Срба, вољом шефа режима, “преиначено у Црногорце”, разумије се- на папиру, јер је стварност немогуће измијенити

Милутин Ђукановић, политичар и посланик опозиционе НСД је, имајући обимну документацију пописа,  предложио властима да се провјери попис становиштва по националној структури и језику у само једној мјесној заједници у Никшићу.

И том приликом рекао, ако се установи да је попис само ту тачан- одмах ћемо прихватити да је попис тачан у цјелости.

Шеф режима је одбио тај предлог, и прича се завршила тако што је Монстат могао своје ништавне резултате пописа- "окачити мачку о реп".

Дакако, стварни резултати пописа и изјашњавања грађана 2011. се одлично знају. Они су потврђени из разних извора, озбиљних анкета разнородних тимова, и могу се узети као изузетно тачни, у оквирима само једног процента евентуалне грешке. Зато ћемо дати примјере.

Стварни резултати пописа становиштва у Црној Гори

Режимска невладина организација ЦЕДЕМ је у  децембру 2010. године направила истраживање јавног мњења, које је показало да Срба у Црној Гори има 33,6 одсто.

Потом је невладина организација Матица црногорска, која уопште није благонаклона према Србима,  и таквом националном изјашавању превославног становништва,  спровела озбиљно истраживање у марту 2011. године по истом питању.

Установила је да у Црној Гори живи 34 одсто Срба и 40,4 одсто Црногораца, и те податке штампала у свом часопису Матица, који је имао 534 стране.

Ипак, часопис Матица није пуштен у продају када је Монстат средином јула 2011. објавио своје фризиране резултате пописа становиштва.

У емисији ТВ Б92 „Утисак недеље“, која се емитовала у недјељу, 10. априла 2011. године, др Горан Николић,  иначе научни сарадник Института за европске студије из Београда,  изјавио је да је проценат Срба у Црној Гори 35. одсто.

Ту процјену је базирао на великом узорку који је прављен у току пописа, а закључен у недељу 10. априла 2011. када је фактички завршен теренски дио пописа. Допустио је могућу грешку у омјеру плус- минус 1 одсто.

И на крају, Нова српска демократија, која је учествовала на попису, и код себе имала узорак од 206. хиљада обрађеног пописног материјала,  утврдила је да проценат Срба износи најмање 33,3 одсто.

Ако узмемемо да је мјеродавна анкета Матице Црногорске, са малим одступањима, у Црној Гори живи 34 одсто Срба и 40,4 одсто Црногораца. Ово можемо упоредити са фалсификатом  Монстата, по којем у Црној Гори има 28,73 одсто Срба и 44,91 одсто Црногораца.

Шеф режима се обрукао на попису, “Друга фамилија”- ћути

Тако је шеф режима направио пројекцију да Срба има 5 одсто мање, а Црногораца 5 одсто више у Црној Гори. 

Као резултат добио је ништа, већ се само обрукао! Наравно, Монстат је могао да напише што му воља, па и да Срба уопште нема, али је факт остао- да у Црној Гори живи 34 одсто Срба и 40,4 одсто Црногораца.

Наравно Ђукановић је и језичку структуру становиштва формално измјенио и фалсификовао на штету српског језика,  у омјеру минимум 5 одсто.

Међутим, у стварности, на терену, се ништа није промијенило, јер је фалсификат само искривљена слика која се не узима у обзир.

Дакако, све нас ово доводи до важног закључка- да се владајућа ДПС, у власништву “Прве фамилије”- не може третирати као грађанска странка, већ као- ригидни носилац националне и језичке дискриминације становиштва.

Та дискриминација има катастрофалне размјере, а имаће и крупне последице по друштво у цјелини, поготово када је у питању запошљавање!

“Друга фамилија”, оличена у Мишку и Жексону, никада није реаговала на државни шовинизам у Црној Гори, нити на ова два примјера која имају ореол непролазног и незаобилазног државног скандала.

Да се одмах разумијемо, дискриминација народа у државним органима и фалсификовање пописа није идентитетска прича, већ је то стандардна прича о људским правима. Симболи, језик и правопис нису тема овог текста, већ ће бити анализирани другом приликом, у неком наредном тексту.

На страну то што Мишко и Жексон жмуре пред државним шовинизмом, они годинама уносе раздор у опозицију, издвајајући из ње, наводно подобне партије, које називају- "грађанским"!

А по њиховој класификацији, главне и тврде "грађанске партије" у Црној Гори су само СДП, УРА и Лекићев Демос. Остале "грађанске" су отприлике СНП и Демократе, али оне нису баш по њиховом укусу, па се морају пред Мишком и Жексоном доказивати да су такве.   

"Лидери" грађанске опозиције "донијели одлуку"?

Да је то тако, набоље свједочи новост објављена 9.2.2018. на порталу Вијести,  гдје је наднаслов тескта био "Лидери тзв. грађанске опозиције донијели одлуку", а наслов-  "Милку Тадић Мијовић желе за предсједницу".

 У тексту се каже: “Представници тзв. грађанске опозиције синоћ су разговарали са новинарком Милком Тадић Мијовић о могућности да буде заједнички кандидат опозиције на предсједничким изборима, сазнају “Вијести”.

Разговор са Тадић Мијовић услиједио је након низа интензивних консултација опозиционих лидера, а грађанску опозицију су представљали предсједник Грађанског покрета УРА Дритан Абазовић, Социјалдемократске партије (СДП) Ранко Кривокапић и функционерка Демоса Тина Димић Раичевић.”

Kaо што се види, током разговора са госпођом Тадић Мијовић није било представника "грађанских"- Демократа и СНП?! О Демократском фронту, који је опозициона суперсила, да не говоримо!

Дакле, Друга фамилија је, преко својих партија УРА, СДП и Демоса, које све да наступе заједно на било којим изборима- једва могу прећи цензус, одлучила да наметне опозицији свог кандидата.

Фућка се Мишку и Жексону на руководство и гласаче Демократа и ДФ, који су једина два озбиљна и јака опозициона политичка субјекта у Црној Гори.

Иако, сви знају- ко ће бити евентуални заједнички предсједнички кандидат опозиције на следећим изборима- логично би морали одлучити Бечић и Мандић. Остали би се само могли сагласити, или бацити на сметлиште политичке историје своје предлоге. 

Они који сигурно нису имали право да се истрчавају, било шта предлажу, или намећу рејешење- јер на то немају право, управо су Грађан паше Буџетлије, у виду овог двојца Друге фамилије!

УРА, СДП и Демос не задовољавају "грађанске стандарде"

Али, да се вратимо на основну тему- правила грађанштине. Наиме, очигледно је да политички пулени Друге фамилије у виду УРА, СДП и Демоса, не могу бити грађанске партије јер њихова партијска структура не одражава националну структуру Црне Горе.

У тим партијама уопште нису препознати политичари српске националности, а могуће је да их уопште и нема, иако Срби у Црној Гори чине 34 одсто становиштва.

На другој страни, припадници мањинских народа: Бошњаци, Албанци и Муслимани у тим партијама (УРА, СДП и Демос) не виде заступнике својих елементарних националних и економских права, па их и не гласају. Или, тачније- то гласање је на нивоу статистичке грешке.

Како, УРА, СДП и Демос уопште тешко могу прећи цензус, то је јасно да их ни грађани црногорске националности очигледно не симпатишу.

Па ко их тада воли? Изгледа да их волe само Мишко и Жексон, или како?!

По чему су, тада,  те партије "грађанске"? По чему су оне "екслузивне", на "већем цивилизацијском нивоу" од осталих, тзв. "неграђанских"?  Кога оне уопште представљају?

Одговор на то питање је прост! Oне представљају само интересе Друге фамилије, можда невољно! "Грађанске" су јер су им патрони- Мишко и Жексон додијелили ту титулу, да би им дали важност,  и преко њих уцјењивали најјаче факторе опозиције, а све у корист свога материјалног интереса.  

Самим тим, та класификација коју је увела Друга фамилија је фалшива у својој суштини, баш као и резултати пописа шефа режима. Та ненормална подјела опозиције на "грађанску- неграђанску" се може лагано поцијепати и бацити у корпу за отпатке.

Наравно,  ова прича ће имати свој наставак у следећем тексту, али се већ сада могу извући неки додатни закључци.

Наиме, осим што снага партије шефа режима нагло слаби, ми видимо тоталну пропаст политике мешетарења клана Друге фамилије.

УРА, СДП и Демос, ако имају неке шансе да се ипак пројаве као неки фактори на политичкој сцени Црне Горе- морају хитно да се отргну од адског загрљаја Друге фамилије, јер им гласачи то неће опростити.

А хибридни лидери Друге фамилије би морали да се замисле шта раде, јер својим неадекватним понашањем стварају против себе једну велику лавину политичке срџбе, прејаку за њихову умишљеност и нереалне политичке амбиције!