Тирана спремна: Мусолинијеве границе посред Црне Горе

Спутник Србија 13:19 24.09.2017 новинар: Небојша Поповић


Иако формално чланица НАТО-а и аспирант за ЕУ, Црна Гора и даље има доста неријешених проблема и спорова када су у питању државне границе. Након што је Превлаку практично препустила Хрватској без дипломатске борбе, из Приштине већ данима отворено најављују ревизију државне границе према Црној Гори, а ни Албанија није без аспирација.


Није само Превлака у питању, ту је и Тирана која у дјечјим уџбеницима црта мапе гдје су Улцињ, Тузи, Рожаје, Плав, Гусиње и Петњица у границама Албаније, каже политички аналитичар, публициста и бивши дугогодишњи дописник ДАН-а из Москве Војин Грубач.

„Политичка Тирана је наочиглед свих већ нацртала Мусолинијеве границе посред Црне Горе, па и средњошколце припремају за те ’свијетле догађаје‘ који предстоје. Превлака је само ситна риба у том мутном мору“, подвлачи Грубач.

Грубач за Спутњик каже да је стављање Превлаке под пуну контролу Хрватске, са дилемом да ли се у Бококоторски залив може несметано упловити без дозволе хрватске стране, само један од резултата референдума о државној  независности Црне Горе, одржаног 21. маја 2006. године.

„Да би обезбиједили успјех референдума, што је било могуће једино прегласавањем већинског православног становништва, које је двотрећински било за заједничку државу, а које је и историјска основа настанка и постојања Црне Горе, суверенистичке вође православне провинијенције су трговале са свима, па и са црном ђаволом“, објашњава Грубач.
Тако је, према његовим ријечима, данашња независна Црна Гора производ са једне стране „етничке трговине са мањинским народима“, и са друге стране „трговине са Сарајевом, Загребом, Приштином и Тираном“, па су немајући већинску подршку православних Црногораца и Срба, суверенистичке вође биле приморане да пристају на све.


Цијена тако неадекватне тежње ка државној самосталности Црне Горе, како оцјењује Грубач, била је огромна, па ће се, како предвиђа, тек видјети шта је све преузето као обавеза да би се створила овдашња Црна Гора као једна „економски неодржива држава“, и „Елдорадо за грамзиве и охоле".

У том смислу Грубач примјећује да је добијено међународно признање Црне Горе, неспорно и неизмјењиво, али без суштинске „суверености и независности које никад неће бити“.

Грубач такође подсјећа на недавну изјаву премијера ткз. Републике Косово Рамуша Харадинаја, о неопходности да Црна Гора уступи територије Космету, која се по њему, условно може ставити у оквире „побочних референдумских обавеза“, недоговорених, али подразумијевајућих према ОВК.

„Подсјетимо се да је пред референдум, 2. априла 2006. године Адем Демаћи, политички лидер терористичке организације Ослободилачка војска Косова (ОВК), новинарима саопштио „да ће гласови Албанаца на црногорском референдуму превагнути и донијети јој независност!”, реферише наш саговорник.

Да је црногорска власт нешто дужна Албанцима, директно је рекао и албански премијер Еди Рама, напомиње Грубач, и то недавно, тачније 12.4.2017. године за телевизију „Теута“.

„Рама је рекао следеће: Уласком у власт Албанци су по други пут спасили Црну Гору. Први пут су то учинили подршком на референдуму, а други пут када су подржали коалицију која се залаже за улазак у НАТО и ЕУ“, наглашава Грубач. 

У том смислу, наш саговорник упозорава дa сви досадашњи уступци, помоћ и „спасавање“ Црне Горе од стране албанског фактора на концу засигурно захтијевају и контрауступке. А уколико желимо да сазнамо какве – у том случају је најбоље, сугерише он, да „погледамо албанске уџбенике“.

На крају Грубач закључује да се не може са „лошим намјерама према огромној већини државотоворног православног становништва Црне Горе достићи било какав циљ, а да то буде без тешких последица“.

„Ко неће брата за брата, имаће туђина за господара, стара је поговорка. Зато, немојте се чудити шта се све дешава, чуда су тек наредна“, упозорава наш саговорник.

Етничка трговина: Одбацивање “црногорских симбола”!

Од Војин Грубач- 21 септембар, 2017

 

Референдум о државној независности Црне Горе, уочи којег су се политичке и идеолошке “вође православне мањине” иза завјесе трговале са вођама националних мањина у Црној Гори – око услова под којима би они прегласали православну већину на референдуму, доживио је свој смјехотресни заокрет у постреферендумском периоду. Одмах је отпочело етничко чупање међу вајним побједницима. 

Наиме, до референдума су сви етнички саборци суверенизма одлично глумили грађане. Послије завршетка референдума- мањински народи су одмах направили отклон од грађанштине, те тражили од православних суверениста колективну етничку и вјерску награду- за „добро обављени посао“ прегласавања православне већинe.

На другој страни, “православним вођама суверенизма” то није одговарало, јер је скрита подвала етничке трговине државом постала “јавно добро”, убрзано рушећи мит о грађанском референдуму.

Муслиманима није дужна Црна Гора и Црногорци, већ православни суверенисти

Непосредно послије референдума, агенција Танјуг је објавила, а подгорички Дан пренио 25. маја 2006. године, изјаву Рифата Фејзића, реиса мешихата Исламске заједнице у Црној Гори, који је рекао следеће:

”Муслимани су Црногорцима поклонили државу, јер да они нијесу масовно изашли на референдум и гласали за, од независности те државе не би било ништа… Црна Гора има сада велику обавезу да вреднује оно што су муслимани урадили за њу.”

Ријечи ефендије Фејзића, да су: ”Муслимани Црногорцима поклонили државу”,  су посјекле срце православним вођама сувернизма, као и наивним суверенистима који себе сматрају 100% Црногорцима, али на Фејзићеве ријечи нису смјели писнути, нити квикнути.

Наравно, ријечи ефендије Фејзића да Црногорци имају велику обавезу према муслиманима, значиле су да црногорски суверенисти православне провинијенције морају колективно наградити муслимане, тачније- одужити дуг за то гласање!

Реис Фејзић је сигурно у праву што је договорене уступке отворено објелоданио и одмах тражио, одлично знајући шта тражи и што су му обећавали!

Једина омашка те изјаве се састоји у томе што је еф. Фејзић рекао да муслиманима нешто дугује Црна Гора, што није тачно- јер основу и темељ Црне Горе, и тада и сада, чине седамдесет одсто православних Срба и Црногораца који су гласали за заједничку државу!

Ти витезови никоме ништа не дугују, само зачуђено посматрају- шта се све по Црној Гори десет година  дешава!

На другој страни, очајни грешници, који су “погођени” реисовим ријечима, немају никакво право да се љуте, јер је еф. Фејзић рекао неоспорну истину о трговини.

А додатно, добро знамо да су реисове тезе лидери православних суверениста често понављали, и то у стилу кенгура- када су потребни бошњачки гласови на изборима. 

Полтронија, као нови цивилизацијски код?!

Као примјер навешћемо један случај, који се недавно десио, гдје је писац и бивши политичар др Новак Килибарда потврдио тезу ефендије Фејзића, али о "одужио дио референдумског дуга” на осебујан начин.

Наравно, ради се о његовој изјави око скандала у вези крста- који се 127. година налазио на Сахат кули у Подгорици, за то вријеме прошао епохе Петровића, Аустроугара, Карађорђевића, Италијана, Њемаца, Јосипа Броза, и поклекао у временима краја епохе Ђукановића.

У том смислу, портал РТЦГ је 14.9.2017. године, у тексту под насловом “Килибарда: Крст руши хармонију”, дао инсерт Килибардине изјаве, гдје он каже: 

"Захтјев о враћању крста на Сахат-кули је непотребан и некултуран… Црна Гора је међувјерска држава.

Да нису муслимани 2006. године гласали за самосталност Црне Горе, она се не би осамосталила. Овај захтјев да се врати на кулу гвоздено оруђе хришћанског облика је потпуно погрешно и иде против националне хармоније Црне Горе!"

Дакле, тврдњом да се Црна Гора не би осамосталила без гласања муслимана, Килибарда је потврдио Фејзићеве ријечи да су муслимани поклонили државу Црногорцима.

Професор Килибарда, који је као политичар био познат по превртљивости, увијек је у једној ствари увијек био досљедан- политичком ултрарадикализму, с приличном дозом шовинизма у вербалним испадима.

Зато није чудо да је подршку невраћању крста на Сахат кулу, морао зачинити тезом да је дотични крст, у ствари-  "гвоздено оруђе хришћанског облика"!? Нешто као- плуг или наковањ?!

Такав вокабулар Новака Килибарде је код јавности створио утисак да се бизарни професор не бави радом на "хармонији" народа, коју спомиње, већ на демонстрацији "полтроније", која је постала саставни елемент његове опскурне личности.

"Гвоздени елемент" др Андријашевића и Аја Софија

Нарaвно, могуће је и да се радило о популаризацији "новог цивилизацијског кода", који се све чешће спомиње као алтернатива нормалном човјеку.

О томе говори реакција, у истом тексту, историчара др Живка Андријашевића који јe устврдио да је Сахат кула објекат отоманског периода.

А потом, страдални крст пежоративно назвао "гвозденим елементом", рекавши: “Није ми познато када су на Сахат- кулу стављени гвоздени елементи који имају облик крста, нити којим поводом или с којом намјером је то учињено”.

Анријашевић, који је, за разлику од Килибарде, прилично избалансирана и одмјерена личност, као да не зна да је крст на Сахат кули постављен као отмени и јасни симбол ослобођења Подгорице од четверовјековног турског ропства.

Посађен као мач побједе Црногораца над Отоманима, и цивилизацијски знак краја ропства хрићанске раје у Подгорици, и око ње. 

Имамо и паралелу- величанствени православни храм-  Сабор Свете Софије у Констатинопољу, који је претворен у џамију, у знак побједе Отомана над Византијом.

Килибарда и Андријашевић то одлично знају, али су приморани подилазити свакоме, те враћати зајмове који датирају из времена етничке трговине уочи референдума.

Зато и овако веслају ови сужњи, против смисла,  као прави идеолошки галиоти.

На другој страни,  турској компанији “Тика”, која је “реновирала” Сахат кулу, није на памет пало да “реновира” на исти начин Аја Софију у Истамбулу, која је сада музеј, те да је врати у пређашње стање, и ослободи од "гвоздених" и других елемената?!

Умјесто што су овако реаговали, Килибарда и Андријашевић су могли дати предлог у духу новог времена. Рецимо, да се Сахат кула претвори у вјетрењачу, те да вођин син од ње направи електроцентралу, па да на снижење продаје струју Старој вароши, у периодима када вјетар дува. 

Чврсто обећање: Државни симболи су привремени!?

У претходном тексту, под називом “Етничка трговина 2006.: Референдум с лицем Квазимода”, видјели смо да су православне вође црногорског суверенизма обећале политичким вођама Бошњака некакву етничку аутономију у Црној Гори, као прекограничну регију, и томе слично, која ће се називати Санџак. На ту тему се нећемо враћати, већ само регистровати да је и то био сегмент етничке трговине.

Овај пут ћемо се осврнути на промјену државних симбола, која је Бошњацима обећавана у току прављења и изгласавања новог Устава. Тада су бошњачки лидери указивали колегама да су крстови на црногорском грбу сувишни детаљи, исто као и на кулама данас.

Неприпремљена за такве етничке трговине, црногорска јавност је била у шоку када су подгоричке Вијести 17.3.2013.године објавиле текст под насловом: “Хусовић: Монархистичка и једновјерска обиљежја у грбу ЦГ треба мијењати.”

У том тексту је пренесена иницијатива предсједника Бошњачке странке Рафета Хусовића, који је навео да се Бошњачка странка, приликом доношења Устава, договорила са свим партијама које су подржале тај акт, да се државни симболи усагласе са уставним описом.

Управо од Хусовића смо сазнали да су актуелни државни симболи Црне Горе, у моменту усвајања били само условни, привремени с договореном промјеном.

Да се подсјетимо, ти симболи су усвојени против воље 56. одсто грађана Црне Горе- по резултатима анкете објављене у подгоричком прорежимском дневном листу Побједа, непосредно пред гласање у скупштини Црне Горе.

Православне  вође суверенизма су се ипак одлучиле да се они изгласају тако што ће им, у том насиљу, опет помоћи мањински народи.

Зауврат, током трговине симболима, обећали су мањинским народима да ће им се, послије изгласавања предложеног рјешења- разним петљавинама и мутљавинама изаћи у сусрет- и промијенити ти исти државни симболи. 

Тако је из Црне Горе наглавачке избачена традиционална тробојка. Усвојена је ратна застава- која предстаља симбол борбе Црне Горе против Турака и турске окупације.

На њу је аплициран грб са двоглавим орлом, боје злата, као златан зуб. Наравно, тај орао је кроз историју био увијек бијеле боје, али су га државотоворни скоројевићи одједном позлатили?! 

Та златна боја је, вјероватно, била симбол да ће независну државу Црну Гору власт златом позлатити, те створити земљу среће и благостања. Биће “ка’ Монако”, говорили су!

Последично се није десио никакав Камонако, већ земља безнађа, јада и очаја! Позлаћени орао је постао симбол разуларене пљачке државе, а двоглавост орла- знак да ће се послије Подгорице црногорска олигархија, са стеченим благом, обрести у Београду, у виду трајне дестинације.  .

Скидање крстова или стављање исламских симбола

И тако, држећи се договореног, Хусовић је у дотичној изјави напоменуо грађански карактер државе и тражио промјену државних симбола, те саопшетио следеће:

“Монархистичка и једновјерска обиљежја у грбу Црне Горе нијесу примјерена мултивјерском и грађанском карактеру државе и треба их мијењати. Конкретно у овом случају, грађани исламске вјероисповијести који су више од петине становништва Црне Горе, требају имати неко своје обиљежје које ће бити дио тог државног грба- мултивјерске и грађанске државе.”

Укратко, предложио је да се на црногорски грб аплицирају исламски симболи, и избаце монархистичка знамења. 

Одмах послије предлога ове једнонационалне- Бошњачке странке, реаговала је по истом поводу и једна грађанска странка. Наравно, то је била Социјалдемократска партија, као двонационална црногорско- бошњачка организација.

Подгоричке Вијести су, позивајући се на агенцију МИНА, 23.3.2013.г.  објавила текст под знаковитим насловом: “Шабовић: "Tреба уклонити хришћанска обиљежја са заставе”.

Наиме, Џавид Шабовић, посланик Социјалдемократске партије, је дао изјаву следеће садржине:

“Бошњачка странке мисли да на заставу треба додавати исламска вјерска обиљежја, док ја сматрам да је са заставе довољно уклонити хришћанске симболе, тако би она постала застава грађанске Црне Горе.”

Послије оваквог удара по симболима, Шабовић је, у наставку изјаве, православним суверенистима скресао у брк следећи поклич: “Док год је оваква застава, нећу је носити на свадби својих синова”. Укратко, послао им је прецизни знак, и недвосмислену поруку- да државну заставу и грб Црне Горе не признаје. 

Премијер Ђукановић је, прије ове жестоке изјаве Шабовића, реаговао на захтјев Бошњачке странке као апаратчик, рекавши  да су ставови БС- а легитимни, али да је јасна уставна процедура за измјену симбола.

Социјалдемократа Џевад Шабовић је, знајући став Ћукановића, пао у јарост и стао на стану националне Бошњачке странке, потврдивши трговину. Оцијенивши Ђукановићеву изјаву  као неозбиљну, Шабовић му је одговорио овако:

„Обећања су била другачија, тада се говорило да ће се покренути иницијатива како би се симболи уподобили да одговарају свима у Црној Гори. Aко желимо да сви доживљавамо заставу као своју, она се мора промијенити!“

Послије свега, може се закључити да бошњачки политичари у Црној Гори, независно од тога да ли су функционери националних или тзв. грађанских странака, једнако одбацују усвојене државне симболе Црне Горе. 

Разлог је прост, шеф режима Ђукановић им је обећао њихову корекцију, а потом побјегао од договора и обавеза. Што се тиче договора, не треба уопште сумњати у то да ли су бошњачки политичари у праву. Наравно да говоре чисту истину, па им се мора вјеровати. 

Андрија Поповић (ЛП)- Исламска обиљежја ставити на црногорску заставу и грб!

Одбацивање Ђукановићевих неадекватних симбола- неадекватне државе коју води у пропаст, има и своје необичне идеологе чије је основна идеја пропала. 

Наиме, пропала је идеја о грађанштини, као скупу безличних и анационалних људи, које у нови цивилизацијски код и кодирање- требају увести организације попут: Матице црногорске, Дукљанске академије, Црногорског П.Е.Н Центра, Црногорског друштва независних књижевника, Црногорске културне мреже,...

Већ знамо да те организације воде људи који живе у паралелним просторима и, не знајући у ком се свијету налазе- просипају некакве илузије, све са спремљеним жигом у рукама и великим државним новцем у џеповима.

Зато им се и дешава да се тај "нови цивилизацијски код", о којем маштају, у тренуцима очаја скрши и претвори у ватромет понизности и полтронства! Уосталом, то смо видјели у претходно цитираним изјавама ликова из те приче- у вези Сахат куле.

А како представници тога идеолошког круга лако падају на кољена, видјели смо много раније, само десетак дана послије предлога БС да се на црногорски грб ставе исламски симболи.

Наиме, 26.3.2013. године на порталу Аналатика је изашао текст с грмљавином од наслова. Он је изгледао овако: “Поповић: Исламска обиљежја да буду на застави”!

Наравно, ради се о политичкој реакцији на иницијативу Рафета Хусовића, коју је јавности презентовао предсједник Либералне партије Андрија Поповић, а у тексту дословно пише следеће:

“Црна Гора је грађанска држава, и ја ћу се залагати да и исламска обиљежја нађу своје мјесто на грбу и застави Црне Горе, казао је у разговору за Дневне новине предсједник Либералне партије Андрија Поповић.”

Јасно је да је овом изјавом Поповић само рекао оно што је Ђукановић обећао.

Али, резултат његове изјаве је био катастрофалан по партију коју води. Његови гласачи, љути православни суверенисти и "100 одсто Црногорци", моменално су побјегли од Либералне партије, као од губе.

Ипак, све су прилике да је Либералана партија у суштини пострадала од лажне грађанштине. Њихови гласачи су очигледно били-  лажни грађани, чим су тако експресно побјегли- главом без обзира, и тиме обрушили рејтинг партије. 

Последице аутистичког погледа на свијет и државу

Када се испод свега овога подвуче црта, ситуација је испала следећа. Вођа режима је, живјећи у свом аутистичном свијету политике, прво одбацио преко 70 одсто православног народа неадекватним референдумом. Потом их је увриједио новим- изопаченим државним симболима, који они нису прихватили.

Затим је одбацио, цинично и  безочно,  Бошњаке, који сви- у један глас, без обзира којој партији припадају,  тврде да им је управо Ђукановић обећао корекцију државних симбола које они третирају неприхватљивим, што је јасно из њихових изјава.

И на крају, Ђукановићеве “позлаћене симболе”, и законе о симболима, су  давно откачили Албанци.  Они уопште не воде спорове о државним симболима Црне Горе, већ су их једноставно одбацили.

Бацили су их давно на буњиште, и гордо носе само барјак Албаније, и то од Гусиња, преко Тузи и Улциња, па све до Румије. Нико из власти им писнути не смије.

Православни суверенисти, који су гласали за независну државу, добили су међународно признату Црну Гору, и ништа више. Наметнули су Црној Гори до тада непознате државне симболе, који су масовно и жестоко  одбачени чак и од неправославног дијела становништва. Од оних којима су се до јуче гордили и, лажући себе и друге, називали- грађанима.

Црна Гора има међународно признање, неоспорно и неодмјењиво- Али, од референдума- једног јединог дана она нија била независна и суверена држава. Сигурно је да то никада неће бити.

И на крају,  евидентна је економска катастрофа- која показује да Црна Гора није економски одржива држава.

Како даље? Вјероватно се треба осврнути уназад, и погледати грешке које су направљене, а има их толико да се не могу побројати. Срећом, има ту доста мјеста за извињење грађанима, бар то, ако се има мудрости.

Етничка трговина 2006.: Референдум с лицем Квазимода

 

Од Војин Грубач -  14 септембар, 2017

У тексту, под називом “Потмули крик "суверенизма", кроз илузију “независности”, дотакнута је тема референдума о државној независности Црне Горе, одржаног 2006. године. Сада идемо даље, с темељнијим освртом.

Иако се томе референдуму покушавао набацити ореол грађанштине, као анационалне категорије одраза људи, од тога ништа није било, јер је он пројектован по прецизној матрици- прегласавања већинског православног народа у Црној Гори.

Држава без суверенитета и демократије

По официјалним резултатима референдума, прегласано је 60 одсто православног становништва које је било за заједничку државу са Србијом.

Ако се узму у обзир невјероватни притисци и уцјене, у предузећима и по кућама, мобилизација (чак и из иностранства) неправославног становништва, ближе истини је- да је на референдуму прегласано чак 70 одсто православног народа Црне Горе.

Тачније, идеолошке вође православне мањине су шовинизирањем мањинских народа, њиховим острашћивањем и супротстављањем православној већини- извршиле нешто што се не уклапа у природну логику и здраве резоне. 

Како православни народ чини неоспориву основу Црне Горе, то његово располућивање, потом излуђивање и супротстављање, затим референдумско прегласавање воље његове већине- представља тешки инцидент, без преседана- који у будућности пројектује мноштво проблема.

Као резултат- десило се формално међународно признање Црне Горе, што и није неки посебан проблем. Као антирезултат, имамо - факт да Црна Гора од момента међународног  признања није један једини дан била независна држава. И што је још горе- пузајућу економску трагедију која њене грађане баца у незаустављиви суноврат.

И све је то међусобно повезано, јер је тај механизам прегласавања православног становништва, демонстриран на референдуму, потом стално понављан на свим изборима републичког нивоа у Црној Гори. Као резултат се добила несмјењива власт, која је, да зло буде веће, катастрофална- да гора тешко може бити. 

Као примјер имамо последње предсједничке изборе у Црној Гори, које је ријешило Рожаје. Имамо задње парламентарни изборе и избор Владе, гдје је Бошњачка странка пресудила да суманути јахачи апокалипсе несмјењиве власти и даље јашу Црном Гором.

У свим овим случајевима су се договори завршавали иза завјесе, у мрачним ходницима савјести, по опробаном рецепту.

Етничко и вјерско супротстављање, које данашња власт користи као опаки механизам неодговорног и економски језивог владања, носи опасност да измакне контроли. И све то- у временима економског стрмоглава, што је још опасније.

Зато је неопходно да се мало вратимо у вријеме, те проанализирамо ситуацију око референдума, јер нам, послије пажљивог анализирање тог времена, узроци данашње ситуације  могу бити много јаснији. А за ту анализу ће бити потребно неколико текстова у низу...

Муслимани су Црногорцима поклонили државу?!

Реакције истакнутих  “грађана” мањинских народа, као и иностраних медија, које су се десиле послије референдума, су експресно и у потпуности демантовале "грађанштину" карикатурално “грађанског референдума”.   

Рецимо, агенција Танјуг је објавила, а подгорички Дан пренио 25. маја 2006. године, изјаву Рифата Фејзића, реиса мешихата Исламске заједнице у Црној Гори, који је сарајевским медијима рекао следеће:

”Муслимани су Црногорцима поклонили државу, јер да они нијесу масовно изашли на референдум и гласали за, од независности те државе не би било ништа... Најбољи показатељ за то је већинско бошњачко Рожаје, гдје је скоро 92 одсто грађана подржало назвисност Црне Горе.”

Наравно, то је оно исто Рожаје које је "Црногорцима поклонило предсједника Филипа Вујановића", на последњим предсједничким изборима, изашавши на гласање у другој половини дана, када је трговина по ћумезима била завршена.

Реис Фејзић је, у наставку изјаве 2006. године, навео мотив- због чега су Муслимани гласали за независност,  рекавши: ”Муслимани су гласали за независност Црне Горе да би била стављена тачка на причу о Великој Србији и великосрпским идејама.”

На крају своје изјаве, реис Церић је позвао државу да се, због одређења и гласања Муслимана на том референдуму, они издвоје од осталих грађана, те колективно етнички награде, рекавши: “Црна Гора има сада велику обавезу да вреднује он што су муслимани урадили за њу.”

На истој страници, подгорички Дан је пренио писање њемачког Шпигла, давши следећи наслов тексту: “Шпигл”: Албанци пресудили!”, гдје се наводи следеће:

“У Њемачкој, угледни недељник “Шпигл” се бави проблемом “балканизације” Балкана, истичући да ће власт Црне Горе кад- тад морати да се суочи са питањем албанске мањине која је “листом гласала за независност Црне Горе”...  Албанци су одлучујуће допринијели успјеху референдума о независности, те зато сада захтијевају да им се, као противуслуга, да аутономија око Улциња.”

Послије ових рефлексија, које као ехо и императив и данас постоје, гдје посленици мањинских народа траже етничке уступке на колективној основи од државе, апсолутно је постало јасно да никавог грађанског референдума у Црној Гори није било.

Збиља, а шта је било?

Било је следеће- идеолошке вође православне мањине, да их тако назовем, су иза завјесе трговале са вођама националних мањина у Црној Гори- око услова под којима би они прегласали православну већину на референдуму. Грађански, нема што!

Грађани до референдума, а послије њега- нису грађани

Кад је трговина завршена, одједном су сви етнички саборци суверенизма постали грађани, а послије завршетка референдума- мањински народи су престали бити грађани, постали етничка група- која тражи да се испоштују договори о колективној етничкој награди за “добро обављени посао”.

Наиме, мањински народи и њихове вође су одмах процијенили да више нема потребе да глуме грађане. На другој страни, православним вођама суверенизма то није одговарало, јер је скрито постало јавно, а уједно- пред очима народа се великом брзином рушио мит о грађанском референдуму.  

Умјесто грађанског референдума, испало је да су се православне вође суверенизма трговале с мањинама оку услова за прегласавање православног народа. Пристајале, у перспективи, на етничке општине и територијалне аутономије мањинских народа, што се назива- мека етничка федерализација Црне Горе- А сву ову причу потом зачиниле предреферендумским набојима шовинизма према православном становиштву, уз поклич о грађанштини!. 

Наравно да би православне вође суверенизма те мањинске етничке групе лако откачили, а обећања која су им дали- бацили у ријеку,  да није један проблем- без њих не могу владати Црном Гором, нити формирати било какву власт.

На другој страни, вође мањинских народа уопште не интересује што Црна Гора иде у тотални економски колапс, и што су Бошњаци и Албанци у много тежој економској позицији него остали грађани- који једва састављају крај с крајем.

Они траже своје, етничко, обећано пред референдумом, па све да ће економија Црне Горе полетјети у провалију, што је и неизбјежно. А шта је то, отприлике, они траже?

Етнички простори и њихове аутономије 

Што се тиче територијалних уступака мањинама, за сада се признала нова, бошњачка општина Петњица, која се одвојила од Берана, а ускоро ће се и албанске Тузи одвојити од Подгорице, те добити општинску самосталност.  То су први уступци.

Да се подсјетимо једног детаља. Наиме, у црногорску јавност је 2013. године изненада потекла информација да је два мјесеца прије референдума, одржаног 21. маја 2006., вођена интензивна трговина са бошњачким првацима у Црној Гори, о условима под којима би они подржали државну независност Црне Горе.

Наиме, Муамер еф. Зукорлић, главни муфтија Исламске заједнице у Србији, је на Атлас телевизији, јануара 2013. године  у емисији „Жива истина“ новинара Дарка Шуковића, изјавио да је Мило Ђукановић, тада предсједник Владе Републике Црне Горе, два мјесеца пред референдумом водио преговоре о територијалним концесијама Бошњацима у случају да они подрже независност Црне Горе.

Ефендија Зукорлић је тада устврдио да је 23.03.2006. године, Мило Ђукановић,  у својству предсједника Демократске партије социјалиста Црне Горе, са предсједником Предсједништва Бошњачке странке Рафетом Хусовићем “потписао изван Црне Горе Споразум, који је претходио пристанку Бошњака да на референдуму гласају за осамостаљење Црне Горе, у коме се у тачки 4. Санџак види као прекогранична регија”.

Зукoрлић је тај документ тумачио као тврдо обећaње и обавезу државе Црне Горе да се Санџак направи аутономном регијом, са децентрализованом влашћу. Иако је Мешихат Исламске заједница у Србији потврдио ријечи Зукорлића, и предао јавности  факсимал оргиналног документа, кабинет Ђукановића је то демантовао, иако се на томе документу налази његов потпис.

Међутим, ми имамо и постреферендумску поруку еф. Фејзића ”Муслимани су Црногорцима поклонили државу, …, Црна Гора има сада велику обавезу да вреднује он што су муслимани урадили за њу”, која свједочи о “великој обавези”. Нема сумње да је еф. Фејзић мислио на аутономију, јер алтернативе тумачењу нема.

На другој страни, вође Албанаца дуго чекају давно обећану општину Тузи, као награду што су подржали независност, али и непромјењивост власти у Црној Гори. Када се формира та општина, извјесно је да је следећи корак- албанска аутономија у Црној Гори, чију ће основу чинити општине Улцињ и Тузи. Изгледа да се на томе неће зауставити јер, као што знамо, апетит расте у току јела.

Политички танго, до природне смрти државе

Збиља, зашто би црногорски Албанци бјежали од територијалних аспирација, када је и њима и нама јасно да је црногорска власт  побјегла у НАТО управо због страха од Велике Албаније. Власт Црне Горе нема рјешење за тај проблем, исто као што га нема БЈР Македонија.

Ипак, НАТО штити неповредивост спољњих граница државе, али не штити државу од прављења унутрашњих граница, које су, када Запад то жели- "елементарно право народа на аутономију". Опет је примјер БЈР Македонија, чије унутрашње границе полако постају тврђе од "неповредивих" спољњих.

Садашња власт у Црној Гори нема избора, нити рјешења. Она мора ићи на уступке тога типа да би сачувала власт и напљачкана добра.

Одобрење за стварање двије етничке аутономије гарантује садашњој власти да ће грађани те двије аутономије вјечно гласати за њих.  Јер, прича првака мањинских народа ће, скоро сигурно, послије таквог развоја ситуације бити- ако не сачувамо стару власт, нова власт ће нам укинути аутономије- и тада смо колективно готови?!

Управо зато, с великом дозом сигурности можемо рећи да је подла шема прегласавања, демонстрирана на референдуму, и данас на снази, с том разликом што сада носи и економски смртоносан исход за државу. 

Вође мањинских народа, с покличом о потреби колективног етничког награђивања, су се грчевито ухватиле за вратове лидера православне мањине- који су попљачкали Црну Гору, па морају власт држати по сваку цијену.

И док се држе за вратове, а споспада их пјена "бијела и крвава" од тог гвозденог стиска, они нам се окрећу- и са осмјехом замуцкују да је то танго- грађански, дабоме.

Да, и јесте грађански танго, исто као што је референдум био грађански танго, док се није завршио. Зато, нека свако ради свој посао, све док овој чудној причи не дође природан крај?

А то ће бити када они, који својим гласовима носе ове чудне танго играче на рукама, послије "пуцања филма"- одједном не отпочну плесаче носити на вилама. 

 

 

Потмули крик „суверенизма“, кроз илузију „независности“

Војин Грубач-6 септембар, 2017

Иако се Црна Гора, као држава, давно престала питати са собом, те претворила у ружни експеримент иностране банкарске банде и домаће олигархије – с циљем да недостојно умре, на њеном политичком небу и даље иде чудна „суверенистичка прича“ измјештена изван сваке реалности и резона.

Недавно су, у том духу, тачније 21.8.2017. године, црногорски медији пренијели необичне политичке ставове Неђељка Рудовића, потпредсједника парламентарне странке под називом – Грађански покрет УРА.

Основна порука његовог обраћања јавности стала је у следећи наслов на порталу ЦДМ- „ДФ прво да подржи независност, па да причамо о кандидату (опозиционом, за предсједничке изборе, оп. а.)“.

Образложење своје позиције Рудовић је дао у следећем виду: „Сви ми у УРА, који смо хтјели независну, али битно другачију Црну Гору од ове коју је ДПС креирао, смо у политици и зато што је постало евидентно и да традиционални опозиционари нијесу у стању да изведу промјене“.

Потом је оптужио „традиционалне опозиционаре“ да „варају све оне Црногорце који су без интереса уградили себе у обнову државе“ узимајући им за зло то што „потенцирајући промашене националне и вјерске теме, омогућавају ДПС-у да профитира“.

И ту се одмах намеће питање – а шта да се ради са оним Црногорцима који су себе уградили у сан о заједничкој држави, који се систематски варају и, успут, идејно шиканирају?

Уградили себе у непостојећу независност?!

Дакако, то што се господин Рудовић, представник ГП УРА, обраћа с елементима уцјене коалицији Демократски фронт, није тема ове приче. То је њихова ствар, нека је рјешавају. Партије су ту небитне, битна је изнесена идеја, коју треба проанализирати.

Наиме, партије и коалиције настају, потом трају а затим и нестају, тако да се тај историјски кратки процес трајања партија, њихових бесмислених препуцавања, па чак и смисла њиховог постојања – тешко може уловити.

Зато, бавићемо се изнесеним ставом и чудним идејама које лебде у једном дијелу политичке сцене Црне Горе, а који се понављају као мантра.

Самим тим, небитно што је Рудовић персонално рекао то што је рекао, јер смо исто то раније слушали од многих који мисле као он. Рудовић је, у том смислу, случајно узет као примјер. Дакле, на политичара Рудовића се нећемо освртати – већ на мисао коју је изрекао, а која постоји у објавама многих особа који се налазе у тој идеолошкој струји.

Наиме, нема никакве сумње да се и у овом случају ради о сувишном – параноидном страху лидера суверенистичких црногорских организација, и политичких партија, од људи који су на референдуму гласали за заједничку државу Црне Горе и Србије.

У том страху, њихов стандардни потез је да, послије гласања на било каквим изборима – експресно уцјењују све партије и организације чије гласачко тијело чине унионисти.
Буквално се тражи од њих да преваре своје гласачко тијело, независно од тога што би те партије, послије бруталне преваре, убрзо и нестале као политички субјект.

Обично се то огледа у следећој поруци: „Признајте независност Црне Горе, па можемо причати даље!“

И све би то било интересантно, да није голи факт да Црна Гора од момента међународног признања 2006. године није један једини дан била независна држава.

Свакако, Црна Гора је међународно призната држава, чланица ОУН, с барјаком на Ист Риверу, али она није независна држава, и нема никакве шансе да то икада постане у будућности. Зашто је то тако, лако се може објаснити.

Наиме, територија Црне Горе је изгубила независност, и контролу над собом, у периоду економске транзиције коју је подржао Запад. У том периоду је и она и њено становништво опљачкано до голе коже.

И док је владајућа политичка елита пљачкала ресурсе Црне Горе, неопрезно остављајући за собом широке трагове, по тим траговима су службе и агенције Запада скупиле обиман компромитирајући материјал на све особе у црногорској власти, и око те власти, које су у томе учествовале.

То је бјелосвјетским моћницима било више него довољно да уцјеном тих елита темељно заузму политички простор Црне Горе, и окупирају га још прије референдума о њеној „независности“.
Зато се данас центар политичког одлучивања о судбини „независне Црне Горе“ не налази у вољи грађана, нити у њеним и институцијама, већ у холовима америчке амбасаде у Подгорици.

У тим холовима и њеном дворишту, чиновници те амбасаде одлучују о судбини власти и опозиционих партија у Црној Гори, и то је факт који се не може заобићи.

Референдум прегласавања православне већине

Што се тиче референдума 2006. године, он се направио по прецизној матрици, с јасним циљем- прегласавања већинског православног народа у Црној Гори. По официјалним резултатима референдума, прегласано је 60 одсто православног народа Црне Горе, који је био за заједничку државу са Србијом.

Ако се узму у обзир невјероватни притисци и уцјене, у предузећима и по кућама, мобилизација (чак и из иностранства) неправославног становништва, ближе истини је – да је прегласано чак 70 одсто православног народа на том референдуму.

Тачније, вође православне мањине су шовинизирањем мањинских народа, њиховим острашћивањем и супротстављањем православној већини – извршиле нешто што се не уклапа у здраве резоне.

А када се прича завршила, одједном су се суверенисти у опозицији препали, јер – како у таквом располућеном друштву уопште промијенити власт која је, направивши подјелу по свим шавовима, одлучила да све попљачка, до голе коже, ослањајући се и даље на већ формирани расцијеп друштва?!

Да њихова политичка трагедија буде већа, Црна Гора је послије референдума постала међународно призната држава, чија је „независност“ ухапшена и заробљена у америчкој амбасади у Подгорици.

Директна последица губитка унутрашње управе је била – незаустављиви економски и социјални суноврат који просторе Црне Горе претвара у неподношљива мјеста безнађа и очајања.

Сада је свима јасно да Јенкије из Подгорице, који управљају Црном Гором, не интересује економски просперитет Црне Горе, већ им је прихватљивије њено постепено економско тоњење, јер је оно гарант лакшег управљања вазалном територијом.

У таквој ситуацији, предосјећајући неизбјежну економску катастрофу апокалиптичних размјера, суверенистички лидери у опозицији очигледно губе главу, и пласирају приче по старим, офуцаним шемама и идеолошким матрицама.

Наравно, то је потпуно погрешан приступ. Фатална грешка. Умјесто тога, они би требали да се понашају дијаметрално супротно.

Извињење свима, па новим путем

Збиља, шта би то морали да ураде суверенистички лидери у опозицији, да би ствари кренуле природним путем?

Рецимо, било би јако логично и лијепо да лидери партија и организација, који себе третирају црногорским суверенистима, упуте дубоко извињење православној већини која је прегласана на референдуму, прије свега због несавјесне политичке манипулације с мањинским народима који су им супростављени да би били прегласани, и искрено их замоле за опроштај због тог гријеха.

Уједно, мора се дубоко уважавати опредјељење тих грађана, јер су за заједничку државу гласали из врло јасног разлога- колективне безбједности православног народа на Балкану, што је јак и разуман аргумент- ако се узме у обзир историја Балкана. Зато он заслужује поштовање!

Послије тога, суверенистички лидери у опозицији би морали упутити извињење православним грађанима који су искрено гласали за независну Црну Гору, јер Црна Гора послије међународног признања није достигла независност, нити ће је икада имати.
Што се тиче мањинских народа, мобилисаних на референдуму против православне већине, ред је да суверенисти и њима упуте извињење, јер су простори на којима ти народи живе економски тотално разорени, иако су очекивања тих народа била сасвим супротна.

Наиме, они су очекивали награду за прегласавање, која им је обећавана, одређене колективне повластице, а не потпуну економску разуру и масовно одсељавање из несретне државе.
Дакако, то признање и извињење неће измијенити фактичко стање, које дијелу изгубљених суверенистичких лидера итекако одговара због личне сујете- да је Црна Гора међународно призната држава и чланица НАТО пакта, јер су те двије позиције стандардно неизмјењиве ма ко био на власти.

Референдумска револуција „појела своју дјецу“

Како свака револуција „једе своју дјецу“, све су прилике да је и револуција која траје, а коју је изазвао референдум, природно и закономјерно „појела“ своје искрене суверенисте, а временом ће прогутати и оне лажне, све са профитима које су накупили.

Потпуна економска пропаст Црне Горе, која је на прагу, је моменат који уноси немир у суверенистичке групе – које су у сваком моменту новије историје мислиле да прегласавање православне већине представља само игру без последица.

Када се Црна Гора свали у провалију, а сви параметри говоре да ће бити тако, мало ће коме бити интересантне приче о формама илузорне суверености, међународног признања и непостојеће независности.

Зато није згорега да се подсјетимо ријечи, изговорених прије 150. година Пјотром Јаковљевичем Чадајевом, савремеником Пушкина, који је рекао:

„Док се из наших устију, мимо наше воље, не отме признање свих грешака наше прошлости, док се из наших дубина не отргне крик бола и очајања, нећемо гледати спасења.“