Бјелашки комунисти, Савo Фатић и “сахрањивање светаца”

Од Војин Грубач -17 маја, 2017

 

Саво Фатић, потпредсједник Подгоричке скупштине, одржане између 24. и 29. новембра 1918. године,  се у ближој прошлости често налазио у жижи интересовања разних  квазипатриотских медија у Црној Гори.

 

Фатић је био “главни негативни јунак” многих скандалозних текстова, у којима су се свакојаки аутори и историчари обрушавали на њега због изјава или предлога које је имао на дотичној Подгоричкој скупштини.

 

Саво Фатић- атеиста и присталица лијевих убјеђења

 

Њему се, рецимо, приписује ауторство необично екстремне и скарадне иницијативе-  да се Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски “сахране као обични људи”. Ипак,  у тим многобројним нападима нико од критичара није стављао у први план чињеницу да је Фатић био атеиста и присталица лијевих, комунистичких убјеђења. 

 

Иако су Фатића квалификовали  исправним идеолошким одредницама- социјалиста, бијели комуниста, бјелашки комуниста, његове скандалозне изјаве нису стављане у идеолошке оквире екстремне љевице, већ су генерализоване и приписиване бјелашима уопште.

 

Циљ таквог поступка је био- медијска сатанизација свих присталица уједињења 1918. године и прављење јефтиних политичких поена у времену садашњем. Дакле, радило се о лошим намјерама.

 

Ипак, комунистичка убјеђења Сава Фатића су била толико неоспорива, да је по завршетку Другог свјетског рата, и војне побједе комуниста у Југославији, он постављен за првог предсједника Врховног суда Народне Републике Црне Горе.

 

Та функција је овјерена указом Предједништва Црногорске народне скупштине 1945. године, и објављена у првом броју Службеног листа НРЦГ од 10. 07. 1945. године.

 

Самим тим, све наводно скандалозне изјаве Сава Фатића, над којима се пренемажу данашњи квазипатриоти- с тенденцијом да над њима театрално прецркну, црногорским комунистима нису ништа значиле, нити су биле проблематичне.

 

Када су га Титови комунисти, послије преузимања власти 1945. године у Југославији, постављали на високе функције- уопште им није сметало што је Фатић био потпредсједник Подгоричке скупштине.

 

За нову власт је било важно да је Фатић комуниста по убјеђењу, те да је био један од најученијих људи свог времена у Црној Гори, јер је након завршетка средње школе у Русији: студирао правне науке у Швајцарској и Италији, дипломирао 1911. године на универзитету у Женеви и говорио пет свјетских језика.

  

Јовановић: Комунисти су 1918. и били „бјелаши“

Јавности је познато да су бјелаше тога времена чинили црногорски монархисти који су били за Карађорђевиће. Мање је познато да су и црногорски комунисти листом били у бјелашима, а присталица комунистичких идеја у Црној Гори је тада било јако много..

Већина критичара Подгоричке скупштине о  томе није жељела да пише из разумљивих разлога. Наиме, много је простија и пожељнија била верзија, изражена кроз поклич- “Црну Гору су 1918. године срушиле присталице Карађорђевића”, него говорити објективну истину.

“Модерни критичари” бјелаша и уједињења нису имали снаге да, тако програмираном дијелу своје јавности, саопште чињеницу да су црногорски комунисти били огромна, па и преовлађујућа  сила у процесу детронизације Петровића. Да су то саопштили, морали би мијењати острашћену реторику, и она би имала сасвим други садржај и поруку, чега су се итекако плашили.

Један од ријетких из тог острашћеног круга, који је понекад “набацивао факт” да су комунисти били у бјелашима,  је црногорски новинар и публициста Владимир Јовановић, идеолошки близак некадашњој Дукљанској академији наука и умјетности.

У једном тексту о зеленашу Крсту Поповићу (2*) , Јовановић се врло кратко осврнуо и на црногорске комунисте, те “онако успут” рекао:

 

“Још од 1918. године, Крсто Поповић не гаји само непријатељство према „бјелашима“, већ и у најмању руку подозривост према комунистима; тачније, комунисти су 1918. и били „бјелаши“.

 

Међу делегатима тзв. Подгоричке скупштине њих 12 су комунисти, тада под именом социјалисти. Ти први овдашњи комунисти, већина њих, на челу са Јованом Томашевићем, утемељивачем КПЈ у Црној Гори, били су „контракомити“; позивали су 1919. „противнике уједињења Црне Горе и Србије” као „Николине агенте” и тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин”. (2*)

Дакле, Јовановић у овом кратком инсерту констатује да су црногорски комунисти тога времена- листом били бјелаши, учесници Подгоричке скупштине, па и контракомити који су се оружано борили против присталицa краља Николе.

Наравно, на челу са Јованом Томашевићем, оснивачем Комунистичке партије у Црној Гори и високообразованим човјеком који је у Француској, на Универзитету у Поатјеу дипломирао право 1918. године.

У једном другом тексту, Јовановић све то потврђује и даје додатне информације:

“Чак 12 посланика тзв. Подгоричке скупштине су декларисани социјалисти – претече комуниста, чланова Комунистичке партије Југославије (КПЈ). На оснивачкоме скупу Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), одржаноме у Београду, од шесторице делегата из Црне Горе, најмање двојица су претходно била и делегати тзв. Подгоричке скуштине. “(3*)

У истом тексту се напомиње да међу радикалним бјелашима има и обичних чланова КПЈ, наводећи као примјер Ријеку Црнојевића, из које су 1919. године чланови КПЈ  тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин, јер највише погађа радничку класу”.

Скарадна иницијатива као изоловани инцидент 

 

Црногорски историчар Новак Аџић се у осврту на инкриминисану изјаву Сава Фатића позива на документ из књиге др Јована Бојовића следеће садржине:

“Савo Фатић je заједно са двојицом својих другова на Подгоричкој скупштини 14. новембра 1918. по старом календару предлагао да се ћивот, односно, земни остаци Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и осталих светаца избаце из манастира и да се изврши њихова сахрана као што се врши сахрана обичних цивилних лица.” (1*)

Како у цитату јасно пише да је предлог дао “Савo Фатић са двојицом својих другова”, то значи да се овај скандалозни предлог, ако је уопште постојао, може ограничити само на тројицу људи и никог више. 

Елем, ако знамо да је међу учесницима Подгоричке скупштине било дванаест комуниста (или социјалиста), тада је јасно да су управо из њихових редова била двојица која су стала уз Фатићев скарадни предлог.

Опет, ако је од 12 бјелаша- комуниста само двоје било за предлог Фатића “о сахрањивању светаца као обичних цивила”, то значи да су предлагачи били апсолутна мањина чак и у комунистичкој групи која је присуствовала скупу.

Самим тим, таква скарадна идеја се не може идејно приписати црногорским комунистима који су били учесници Подгоричке скупштине, нити се они могу због тога жигосати, да о осталим учесницима Подгоричке скупштине и не говоримо.

Максимум што се може рећи је да се радило о изолованом инциденту тројице људи комунистичке и атеистичке провинијенције, и ништа више.

Осим тога, у документу из књиге др Јована Бојовића постоје још двије информације које је немогуће заобићи, те се морају коментарисати. Наиме, ако се иницијатива о “сахрањивању  мошти светаца као обичних цивила” може третирати екстремном атеистичком идејом комунисте Фатића, друга теза- да је Фатић тражио да се мошти “прије сахране избаце из манастира” чини се прилично претенциозном и информативно натегнутом.

Јер, она би за собом повлачила идеју да је Фатић сматрао да се обични цивили требају сахранити послије тога када се избаце у дориште, из куће у којој су преминули, што је апсурд.

Очигледни недостатак свједочења о реакцији осталих учесника Подгоричке скупштине на инкриминисани предлог Фатића, ако се он упште десио,  говори о недостатку потпуне информације. Дакле, у црногорским медијима се по овом питању оперисало са полуинформацијама и сегментима истргнутим из контекста, што је информативно недопустиво и непрофесионално.

Ако овоме додамо да се дотична идеја није стављала у реалне оквире екстремног атеистичког погледа комунистичке провинијенције на религију, те занемарило да се ради о људима који су били мањина чак међу комунистима присутним на Подгоричкој скупштини, то се може закључити да је ова прича о Фатићу  пласирана с невјероватном дозом жеље за манипулацијом јавним мњењем.  

Закључивши ову тему, није згорега да се осврнемо и на политичке идеје црногорских комуниста тога времена, да би прича о њима била цјеловита и заокружена.

Комунисти за уједињење, а потом за Совјетску Црну Гору

Црногорски комунисти тога времена су жељели рушење свих  династија и ствaрање Совјетске Црне Горе у федералној Совјетској Југославији.

Тако нешто поврђује и споменути црногорски публициста Владимир Јовановић који каже:

“Ипак, комунисти у Црној Гори су уједно најрадикалнији легални опозиционари; јер су, де факто против постојећега друштвенога устројства, а за стварање „совјетске републике” и „балканске федерације”. (3*)

О томе је говорио и црногорски новинар и публициста Лука Марковић, који је рођен у Црмници почетком 20. вијека, у истом селу у којем се родио и комунистички лидер Јован Томашевић.

Марковић у својој књизи ''Под аустралским небом''- преноси говор Јована Томашевића на овај начин:     

“Врло добро ми је остао у сјећању један од његових првих наступа из тог доба у Вирпазару (градићу у центру Црмнице). Он је окупљеним Црмничанима ту, између осталог, рекао и ово: ''Ја нијесам за уједињење само ради тога што сам против повратка краља Николе. Не, ја сам против свих краљева, па и онога у Београду, већ сам за уједињење ради тога, што ће Црна Гора, у једној већој заједници с другим Јужним Славенима ићи брже напријед...”(4*)

Иако комунистички вођа Јован Томашевић није био задовољан начином на који је уједињење изведено, из овог говора се види да је његово приступање бјелашима било закономјерно.

Ипак, иако на страни бјелаша, Томашевић је увијек истицао посебно мишљење, комунистичког садржаја, о чему публициста Лука Марковић говори овако:

“У Црној Гори се је тада водила жестока борба између ''зеленаша'' (који су били за повратак краља Николе) и ''бјелаша'' (који су били за уједињење).

Томашевић је у тој борби стао на страну ''бјелаша'' али је стално истицао, како се он и његове присталице боре за Црну Гору ''без грбова и сабаља'', а да је једини исправан пут југословенске радничке класе онај који је показала Октобарска револуција.“ (4*)

Дакле, из свега овога происходи да је у политичким надгорњавањима послије 1918. године удио црногорских комуниста био велики.

Не би се требала искључити варијанта да је чак половина црногорских бјелаша, па и антикомита у Црној Гори- било на страни комуниста или подржавало њихове идеје. У сваком случају, присталице комуниста тога времена нису давале подршку црногорским зеленашима, а то је било можда и пресуђујуће током насталог идејног конфликта.

Уосталом, објективну снагу црногорских комуниста  показали су избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, који су одржани  28. новембра 1920. године. Зато ћемо се и осврнути на њих,  јер показују обим утицаја комуниста на догађаје послије 1918. године, што је јако важно.

Комунисти су били респектабила сила

Осврћући се на те изборе,  пубициста Лука Марковић у својој књизи напомиње значај популарности комунистичког лидера Јована Томешевића, те каже:

“Таквим својим кристално јасним ставом Томашевић је стекао велике симпатије, не само међу нама омладинцима него и међу старијима.

Тако омиљеног, њега је Партија поставила да на изборима за Уставотворну скупштину буде носилац листе у Црној Гори.

Резултат је био величанствен. Од 28.000 бирача, колико их је изашло на изборе, скоро 11.000 гласало је за листу Партије. Тако су комунисти у Црној Гори добили на тим изборима четири мандата, међу којима је био и Јован Томашевић.”

Дакле, реална снага црногорских комуниста крајем 1920. године је била на нивоу утицаја, или подршке- 38 % грађана Црне Горе, што је невјероватан резултат и у садашњем времену.

У осврту на те изборе, црногорски публициста Владимир Јовановић даје ову информацију: “КПЈ је на парламентарним изборима, одржаним 28. новембра 1920, појединачно најјача странка у Црној Гори.

Друга по снази, са два посланичка мандата, такође је немонархистичка, Републиканска странка. Комунисти и републиканци збирно су убједљиво јачи од главне двије карађорђевићевске,  „ујединитељске” партије — Радикалне и Демократске.” (3*)

Укратко, резултати ових избора нам свједоче да је циљ Томашевића и црногорских комуниста да учешћем у бјелашима прво детронизују Петровићи, а да се потом иде на детронизацију Карађорђевића био достигнут, бар што се тиче подршке гласача у Црној Гори, већ на изборима 1920. године.

Чудно пројективање политичке историје

Може се увјерљиво рећи да су Петровиће 1920. године  фактички детронизовали антимонархисти Црне Горе, како комунисти- тако и некомунисти. Они су стали на страну Карађорђевића условно, само због идеје уједињења, да би после уједињења кренули у рушење Карађорђевића. 

Карађорђевићи су такву тенденцију пресјекли декретом у виду Обзнане, па је КПЈ забрањена мјесец дана послије ових избора. Да се краљ Никола Први Петровић, којим случајем, вратио на престо- сигурно би имао исти проблем и реаговао на исти начин. 

Управо зато, изостављање црногорских комуниста из приче о уједињењу 1918. године представља грубу грешку. То је пројектовање политичке историје без њених основних, па и главних политичких чинилаца.

Опет, изостављање тога идеолошког сегмента из приче о Саву Фатићу, Подгоричкој скупштини и свему што је везано за тај период (па и злочинима који су почињени са свих страна, а који се данас обрађују- или једнострано или преувеличано)- представља непотребно искривљивање историје али и презентацију фалсификата.

 

Референце:

 

(1*) (др Јован Бојовић, „Извори за историју радничког покрета и револуције у Црној Гори 1919-1945, Серија 1, књига 1 (1918-1929)” Титоград, 1971, стр. 19-22.)

(2*) (Владимир Јовановић, Крсто Поповић- Седамдесет година од погибије (1), портал Антена М, 13. Март. 2017)

(3*) (Владимир Јовановић, Комуниста и „зеленаш“ – Петко Милетић (1), портал Антена М, 30. 04. 2017.)

(4*) (Лука Марковић, књига ''Под аустралским небом'', портал МЕАА  )