Грубач Аџићу: Православна црква под маском тумарајућих историчара

Од Војин Грубач - 12 маја, 2017

 

 Грађани Црне Горе су последњих тридесетак година били подвргнути необичној медијској и пропагандној манипулацији у вези сопствене историје. У фокусу те манипулације су се најчешће налазили – национално питање и питање Православне цркве.

Носиоци те манипулације су, с ужасом, гледали на историју Црне Горе и начин како су себе национално дефинисали бјелаши али, да ствари буду чудније, с још већим ужасом начин на који су свој национални осјећај формулисали црногорски федералисти и комунисти.

Тако се закономјерно десило да вид напада на Митрополију црногорско приморску, коју демонстрирају модерни атеистички инквизитори историје, буде испод цивилизацијског нивоа – са реториком која се није сретала нити код, рецимо – екстремног Секуле Дрљевића у временима када је он, као нациста, био дио система злогласне НДХ.

У нормалним државама – национално опредјељење сваког грађанина се рјешава тако што му се Уставом гарантује право да се изјашњава како жели.

Никакве теорије о нацији ту нису потребне. Чак су и сувишне јер су, по правилу – те климаве теорије лако обориве.

Цивилизовано друштво у уређеним државама прихвата слободну вољу грађанина таквом каква она јесте. При томе, уопште не коментаришући његов национални осјећај, за који се често не зна какав је – јер је у нормалном друштву, а поготово у јавности, непримјерено тако нешто питати.

Лоше намјере трудбеника кречења историје, и последични манијаци

Када се у црногорским медијима критички говори на тему Православне цркве у Црној Гори, најчешће пориви критичара су – лоше намјере према религији и вјерницима.

Рецимо, прича о аутокефалности Црногорске цркве, како се она звала у временима црногорског краља Николе, пласирана је с намјером да се кроз њен назив изврши негирање фактичког националног стања тог времена, и сакрије очигледна светосавска суштина Цркве кроз историју Црне Горе, свиђало се то некоме или не.

Дакле, преферирање форме је било у служби негације суштине. Зато је најчешће питање несавјесних аутора таквих стремљења формулисано овако – ако је Црква у Црној Гори била српска – зашто се она почетком двадесетог вијека називала Црногорска црква?!

То је била увертира за следећи низ „хипнотизерских питања“- зашто је, ако неко тврди да су тада у Црној Гори живјели Срби – назив државе био Црна Гора, титула суверена била – црногорски књаз, а потом црногорски краљ, службени гласник државе државе био лист „Црногорац“ а потом „Глас Црногорца“? Зашто се капа звала – „црногорска“ и зашто је Црногорска странка федералиста имала префикс „црногорска“, а не „српска“?

Суштински одговор на ова чудна питања су дали највећи бранитељи црногорске аутентичности двадесетог вијека, а то су, наравно, црногорски федералисти – зеленаши!
Наиме, црногорски федералисти – зеленаши, као и црногорски комити, су себе сматрали чистим и правим Србима, увјерљиво и упорно инсистирајући на томе да се Црногорци уважавају као „политички народ“ у оквиру српске нације, који има своју посебност и индивидуалност – створену историјом.

Збиља, да ли сте икада чули од данашњих, „модерних следбеника комита и зеленаша“ да за себе кажу да су Срби, те да себе третирају Црногорцима у смислу – политичког народа у оквиру Срба?

Сигурно не! Нити једног! Самим тим, јасно је да, у националном смислу, они уопште нису „следбеници комита и зеленаша“! Они су само груби и тужни фалсификат оргинала.

С обзиром на то да самозвани и ововремени „зеленаши и комити“ доста често демонстрирају шовинизам према Србима, као нацији у општем смислу, то они фактички представљају истинску негацију, или сушту супротност црногорских федералиста- зеленаша.

Они више сличе манијацима који напаствују грађанке по хаусторима, убјеђујући околину да је у њиховом агресивном подвојеном духу заробљена крхка и њежна жена, којој је насиље непојмљива ствар.

Ипак, таква агресивно-незнавена квазизеленашка тумарала постоје као резултат ангажовања нетрадиционалних трудбеника кречења историје, који себе називају – модерним историчарима.

Академик Димо Вујовић о црногорским федералистима

 

Националне идеје црногорских федералиста најбоље је објаснио црногорски историчар и академик ЦАНУ, покојни професор др Димитирије Димо Вујовић.
Професор Вујовић је рођен у Добрској Жупи крај Цетиња 7. новембра 1922. године, а умро је у Подгорици 27. маја 1995., оставивши за собом капитално дјело „Црногорски федералисти 1919- 1929“ (1*).
Та књига је објављена 1981. године, много прије него што су покренуте кампање кречења историје Црне Горе, па је самим тим она објективно свједочанство једног далеког времена, које својим импулсима утиче и на вријеме садашње.

У једном инсерту те књиге, уз напомену да су и до yсвајања страначког програма октобра 1925. године црногорски федералисти темељно расправљали о многим темама, др Димитрије Димо Вујовић каже следеће:

„Једна од омиљених тема раније, па и сада, било је српство и односи Црногораца и Србијанаца. При томе црногорски федералисти још увијек Црногорце не третирају као посебан народ, нацију. Напротив, стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа, строго разграничавајући термин Србин од Србијанца.  

У једном чланку „Црногорца“ (гласила федералиста, оп. а.) се каже: „Црна Гора је била етнички једно са Србијом и онда кад је била суверена држава. Била је и остаће класична земља српске слободе и националне свијести“ (2*)!; (1*, стр. 182)

Академик Димо Вујовић је овако сублимирао став црногорских федералиста о националном питању: „Оспоравајући југословенство као народност, црногорски федералисти су говорили о три посебна народа: Србима, Хрватима и Словенцима, и три државне идеје: српској, хрватској и словеначкој.

Дакле, они још нијесу уочавали да је црногорска и македонска индивидуалност народна, односно национална индивидуалност, а о Муслиманима да се и не говори. Они су сматрали да су Црногорци и Македонци Срби, а већ је говорено о њиховом третирању Црногораца као најчистијих Срба.“ (1*, стр. 208)

Академик Вујовић примјећује и ово: „Федералисти су од себе одбијали и алузије на то да мисле да су Црногорци посебан народ. Тако се држао чак и Секула Дрљевић, који је касније ишао тако далеко да тврди да Црногорци нијесy Словени“. (1*, стр. 182)

Да је академик Вујовић у праву, потврдио је и мој опонент – млађани црногорски историчар г. Новак Аџић, који је устврдио да је Секула Дрљевић био Србин до 1937. године (3*).

Оно што је Аџић заборавио да каже својим истомишљеницима и читаоцима, вјероватно намјерно, је то – да су сви црногорски федералисти, за разлику од Дрљевића, остали „чисти и прави Срби“ и послије 1937. године.

Када је Секула Дрљевић „престао бити Србин“?

Као доказ да је Секула Дрљевић 1937. године престао бити Србин, те постао „национално еманциповани и профилисани Црногорац“, Аџић је у свом тексту (3*) као доказ навео некакав Дрљевићев проглас (посланицу) „пријатељима и политичким присташама“, која је објављена 4. јула 1937.г. у 26. броју никшићког листа „Слободна мисао“ на страници 1- 2.

Колико је тај проглас сумњив као доказ, најбоље свједочи сам Аџић који је рекао „још увијек није пронађен рукопис, оригинал и препис, те Дрљевићеве посланице, с обзиром на чињеницу да под Дрљевићевим именом она није јавно објављена нигдје и нигда (подгорички лист ‘Зета’ је контра томе објавио тада кратку забиљешку да Дрљевић није тада писао и слао својим сљедбеницима било какву посланицу таквог садржаја)“.

Осим тога, Аџић наводи да је те „Дрљевићеве посланице“, и напад на њих, кроз дотични текст у листу Стојана Церовића – „Слободна мисао“, написао „бјелашки политичар, адвокат Андрија Поповић (родом с Његуша), иначе посланички кандидат Демократске странке Љубомира Давидовића“.

Иако је рекао да на тај текст гледа „са озбиљном научном сумњом и резервом у погледу његове поузданости“, Аџић ипак анализира тај проглас – у упорној жељи да докаже да је Дрљевић баш тада престао бити Србин.

Током те анализе, Аџић је открио да од седам пунктова прогласа чак три нису у складу са размишљањима Дрљевића, те да представљају чисту конструкцију. Коментаришући остале четири тезе, за које сматра да су блиске Дрљевићу, Аџић себи дозвољава катастрофалну логичку грешку.

Наиме, прву Дрљевићеву тезу – „Да су Црногорци посебна нација“, Новак Аџић овако коментарише: „Тада је Дрљевић то тврдио и тако дјелао – Прим.Н.А“!?

Елем, како може бити да је „тада Дрљевић то тврдио и тако дјелао“, када Аџић до 1937. није могао наћи нити један документ да је Дрљевић икад рекао, или написао да су „Црногорци посебна нација“? И не само то, чак и послије 1937. године, па све до одласка Дрљевића на служење у злочиначку творевину НДХ – Аџић није могао наћи било какав документ који би потврдио такву тврдњу.

Самим тим, Аџићев доказ из 1937. године се не може сматрати валидним, па испада да је злогласни Дрљевић био Србин све до Другог свјетског рата када је мутирао уз скуте Павелића.

Бесмислице о етничком сукобу у Црној Гори, и лоше намјере

 Све ово говори да је медијска тортура, која је трајала задње три деценије с циљем да се се сукоб у Црној Гори послије 1918. године између бјелаша и зеленаша представи као етнички сукоб – чиста бесмислица и лоша намјера.

Неоспорни је факт да су, у периоду између два Свјетска рата, црногорски бјелаши и зеленаши, као и црногорски комунисти себе сматрали Србима из Црне Горе. А како не би било тако када је у вријеме књажевине, а потом и Краљевине Црне Горе државна идеологија била да у Црној Гори живе „чисти и прави Срби три вјере“, а то су сви они заједно учили у школама.

Политичких разлика међу овим опоненетима, јако оштрих и критично опасних да је дошло и до оружаног конфликта – је свакако било.

Црногорски федералисти су сматрали да је српска династија Карађорђевића нечасно збацила српску династију Петровића, као и да је српска Краљевина Србија актом Подгоричке скупштине анектирала српску Краљевину Црну Гору.

Црногорски бјелаши су сматрали да то није тако, већ да уједињење двије српске краљевине подразумијева оправдане династичке политичке жртве, које су неопходне да се не би унутар Срба правиле подјеле.

Црногорски комунисти су, такође, сматрали да је уједињење неопходно па су листом били у бјелашима, али је њихов политички циљ био стварање Совјетске Црне Горе у оквиру Совјетске Југославије, по угледу на СССР.

И поред наведених политичких подјела, ових главних политичких субјеката, однос према уједињењу Српске цркве је био прихваћен позитивно, и није изазивао негативне политичке емоције.

Сам краљ Никола Први Петровић, тада у егзилу у Неј-Сен-Сиру код Париза, је сматрао да је уједињење Српска цркве оправдано и исправно. Једино питање по којем је краљ Никола имао оштру реакцију и жестоку примједбу је било – да Црногорска митрополија треба да има „заслужено мјесто“ наследног патријарха Пећког трона – који ће бити „патријарх свим Србима“.

Интересантно је да краљ Никола, бјелаши и зеленаши, нису никад споменули наводну аутокефалност Црногорске цркве као препреку уједињењу Српске цркве. Њима то није сметало, али данас то Аџићу и сличним агресивним атеистима смета. Самим тим, никоме од њих никада није пало на памет да Српску православну цркву назову „окупаторском“, како то данас ради Новак Аџић и његово окружење.

А како би сви главни актери тога времена могли тако нешто рећи, када су и бјелаши и црногорски федералисти-зеленаши једнако сматрали да је краљевина Црна Гора „једна од двије српске краљевине“, династија Петровић „једна од двије српске династије“, те да народ у Црној Гори чине „чисти и прави Срби три вјере“.

Управо зато Аџићева теоретска образлагања аутокефалности испадају из контекста приче о црквеној организацији. Аџић, у ствари, жели пројектовати спин оваквог типа – Ако је постојала аутокефалност Црногорске цркве, тада у Црној Гори никада није било Срба?!
Наравно, таква нелогична позиција неизбјежно гура Новака Аџића у зону континуираног апсурда, што ћемо видјети у наставку текста.

Пламенац, 1909.: Православље је носилац и заштитник државне и националне српске идеје

У једном од текстова Новака Аџића „сазнали смо“ да је за вријеме краља Николе Првог Петровића постојала Црногорска црква, а као потврду томе цитира Устав Књажевине Црне Горе, усвојен 19. децембра 1905. године, гдје у члану 40. пише ово: „Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Црногорска црква је аутокефална“. Аџић потом извлачи закључак да „Српске цркве тада није било у Црној Гори“ (4*).

То што је Књажевина Црна Гора државном идеологијом и школством била дефинисана као држава „чистих и правих Срба три вјере“, а великосрпском политиком стварала основе територијалног ширења државе, Новака Аџића као да не интересује.
Такво довијање и игра скривалице Аџићеве ставове доводе до апсурда. Рецимо, његова омиљена личност је Јован Симонов Пламенац, вођа Божићне побуне и устанка комита.
Јован Пламенац је у Књажевини Црној Гори био министар просвјете и црквених дјела од 1907. до 1909. године. За вријеме тог мандата, успјешно је усвојен „Закон о уређењу свештеничког стања“.

Као предлагач тога закона, Пламенац је 5. 01. 1909. године, а то је нешто више од три године послије озваничења „аутокефалне Црногорске цркве“, одржао говор у Народној скупштини, гдје је рекао и следеће:

„Дакле, господо народни посланици, као што сам напоменуо, Хришћанство се јавља човјечанству као носилац морала и културе, а у српском народу се пак јавља видом Православља као носилац и заштитник државне и националне српске идеје.
И доиста ниједна Црква није задужила ни један народ толико, колико је Српска Црква и српско свештенство задужило српски народ, на чему треба му вјечито будемо благодарни (Гласови: Тако је!).

Господо посланици, узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа; узимајући у обзир каква судбина чека још српски народ, па према томе разумије се какав још задатак и даљи рад чека наше свештенство – ја сам, господо народни посланици, више него убијеђен да ће Народно посланство овај Закон о свештенству у начелу прихватити.“ (5*)


По ријечима Пламенца испада да „аутокефална Црногорска црква“ проповиједа хришћанство, које се јавља заштитником „државне и националне српске идеје“ те да се Закон о свештенству те Цркве треба усвојити „узимајући за обзир шта је све Српска Црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа“.

У овом примјеру се види раскорак између форме Црногорке цркве тога времена, коју Аџић види, и српске суштине те Цркве, коју не жели види јер би желио да то тако није било.

Имамо и други примјер, везан за 1910. годину коју Аџић у свом тексту (6*) спомиње цитирајући честитку др Гаврила Дожића послату Митрофану Бану, поводом прославе 25. годишњице његове архијерејске службе. Осврнућемо се на тај догађај.

Наиме, поводом прославе тога јубилеја, краљ Никола се 6. априла 1910. године обратио Митрофану Бану, те у краткој бесједи, поред осталог, рекао следеће:

„Немам чиме више да Вас одликујем и да Ви укажем знак видне и трајне моје пажње. Имате Обилића медаљу за храброст – одличје које нема ни један епископ у Српству; имате сабљу симбол јунаштва и ратништва, којом сте се борили за слободу нашег народа; имате мој највиши орден и ја не знам чиме више да Вас одликујем за Ваше заслуге до мојом љубављу и трајном наклоношћу“. (5*)

Никшић, 1912. године: Св. Сава и „Само Слога Србина Спасава“

Трећи примјер је импресивна и помпезна прослава дана Св. Саве у Никшићу 1912. године, о чему историчар мр Александар Стаматовић пише овако:

„О тој прослави ‘Глас Црногорца’ од 21. јануара 1912. године, у броју трећем, на страни трећој, овако извјештава:

„Пишу нам из Никшића: Има пола године да су отпочеле потребне припреме, како ће овогодишња светосавска прослава што боље задовољити грађанство вароши Никшића“.
У чланку је, поред осталог, интересантан опис сале за прославу, који је био овакав: „Сала је била окићена јеловим вијенцем и гранчицама тако, да се свако осјећао као у зеленој шуми. Више иконе Светог Саве намјештена је била Богородичина икона. С десне и лијеве стране икона налазила су се у вијенцима слике нашега Краља и Краљице, а под њима могле су се видјети слике ‘Вјенчање с морем’.

Више ових слика намјештена су била два дивна израђена везива са натписима: ‘Само Слога Србина Спасава’. Остали зидови сале застрти су били ћилимима и укусно израђеним везивима, на којима су биле намјештене слике нашег Владарског Дома, Краља Петра и знаменитих српских војвода, који су се истакли у деветнаестом вијеку за идеју ослобођења српског народа“.

На крају чланка се констатује: „Гости су се разишли у најбољем расположењу изражавајући се, да нигда до сада у Никшићу није овако Св. Сава прослављен“.
Е сад, можете ли икако уклопити Аџићеву тезу – „Српске цркве тада није било у Црној Гори“, са овом светосавском свечаношћу у Никшићу 1912. године, а тако је било и у другим варошима Краљевине Црне Горе, гдје на територији на којој чинодејствује „аутокефална Црногорска црква“, у свечаним салама виси икона Светог Саве, а изнад ње – „два дивна везива са натписима: ‘Само Слога Србина Спасава'“!?

Иако оваквих примјера прославе дана Св. Саве има много, ево с каквим агресивним „болом стигматизованог странца у властитој држави“ Новак Аџић анахроно говори о светосављу у Црној Гори, у једном свом тексту:

„Истовремено са том и таквом болном и суровом стварношћу, која нас смијешта у категорију странаца у властитој домовини и држави, у зону гетоизираних и стигматизираних, свједоци смо да Српска црква, чији је центар у страној држави,.., несмањеном жестином врши своју империјално- светосавску идеолошко- политичку мисију против црногорске државе и нације.“ (7*)

Елем, да је Аџић икада желио прихватити као факт начин на који се прослављао дан Светог Саве у Књажевини Црној Гори, а не само у Никшићу кроз наведени примјер, вјероватно би у дотичном инсерту текста написао ово:

„Свједоци смо да је аутокефална Црногорска црква, чији је центар био у својој држави,…, несмањеном жестином вршила своју српску империјално-светосавску идеолошко-политичку мисију у складу са суштином своје црногорске државе и народа у њој“. И био би у праву!

Краљ Никола: Пећ „је српска Москва“ и „огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа“

Историчар Новак Аџић, када је у питању Црква – насилно одваја форму од суштине, јер се суштина не уклапа у његове идеолошке оквире.

Умјесто да загребе испод површине форме, Новак Аџић у свом тексту каже следеће:
„Када је др Гаврило Дожић, 1913. године, одређен да буде епископ пећке епархије Црногорске православне цркве, црногорски краљ Никола Први Петровић – Његош је поручио: „Господо, може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну Православну цркву од овога, у коме са нашега Цетиња спремамо, др Гаврила Дожића, вриједног сина земље ове на његову службу Богу и народу!“ (6*)

Дакле, у овом цитату Аџић се опет осврће на форму, стављајући у први план формулацију „наша аутокефална Православна црква“, јер му је само форма битна.

Осврнућемо се на исти догађај о којем прича Аџић, те погледати говор који је одржао краљ Никола 20. новембра 1913. године приликом устоличења Гаврила Дожића за митрополита Пећког, гдје је, поред осталог, рекао:

„Високопреосвештени!

Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руке моје побједоносне војске, предајем Вама са благословом високопреосвештеног господина митрополита Митрофана да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете.

Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Божја, пјесма Србинова и молитва за здравље српскога народа и његову срећу…
Прва тамо молитва Ваша нека буде благодарност Богу за доживјеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и оних Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвама допринијели ослобођењу нашег народа испод Турака.

Искрај тако дуго упражњеног пријестола славних српских Патријарха учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њему љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа.

Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она је нас бранила у мучним временима и оздравила вјером у Бога и у наше праведне мисли. Најљепши Божији храм на Балкану, моје Високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједока побожности и величине…“ (5*)

Елем, можемо ли само замислити, бар на моменат, овако идеолошки конципираног г. Новака Аџића, гдје га 20. новембра 1913. као јерарха Црногорске цркве устоличују за митрополита Пећког умјесто Гаврила Дожића?

А краљ Никола му, у величанственом говору, каже да ће столовати на „пријестолу славних српских Патријарха“, и то у Пећи – „која је српска Москва“ и „огњиште Српске Цркве и моћи српскога духа“? И још му нареди: „Врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите“?

Елем, да је Новак Аџић, са оваквом памећу и свјетозором, био на том мјесту – вјероватно би, послије оваквих ријечи краља Николе, уз крик: „Ово није Црногорска црква“, отпрашио до ријеке Ситнице и бацио се у мутне валове.

Необична и непозната врста идеолошке патологије

Пролазећи кроз овај историјски времеплов, схватајући суштину Православне цркве у Црној Гори тог времена, која је једнозначно била – експанзионистички српска, јасно је да форма у виду аутокефалности/неаутокефалности или префикса Цркве – није круцијално важна.

Рецимо, по питању форме или устројства Цркве – атеистички историчари попут Аџића никад нису могли одговорити на врло кратко питање колеге др Владимира Божовића, универзитетског професора математике из Подгорице, које гласи:

„Аутокефалност у пуном смислу значи да Црква може себе да ‘обнавља’, то јесте да хиротонише нове врховне поглаваре – патријархе. Ако је Православна црква у Црној Гори била у том статусу, ко је био први поглавар те аутокефалне Цркве, и ко му је био наследник“?
Елем, како се Аџић завртио око форме и устројства Цркве, а тврди да је Црква у Црној Гори „још од доба Ивана Црнојевића, од друге половине 15. стољећа, де- факто аутокефална“, то вјероватно лако може одговорити на дотично питање др Божовића.

А ми можемо констатовати следеће, потврду позиције да је „Српска црква окупаторска“ Новак Аџић не може наћи у иступањима Краља Николе и његових потомака, црногорских федералиста и црногорских комуниста јер су сви они, као Срби, били за уједињење Српске цркве.

Такав недостојни и неадекватни поклич, који представља увреду за цивилизовано друштво, не постоји чак код екстремног Секуле Дрљевића из периода када је Секула био сарадник усташког Загреба.

Та Аџићева брљотина од пароле се не може наћи нити у књизи Секуле Дрљевића „Балкански сукоби 1905.–1941.“, која је објављена у усташком Загребу 1944. године, у којој се Дрљевић уопште није осврнуо на факт уједињења Српске цркве, иако се у свом стилу „темељно бавио питањем Цркве“.

Новак Аџић је, самим тим, по степену агресије коју исказује према Цркви, неколико октава извише екстремног Секуле Дрљевића, што свједочи о необичној врсти идеолошке патологије, до сада непознате у историји Црне Горе.

У тој занесености, господин Аџић изгледа не види да се трошни пут којим се креће, а који поплочао сопственим предубијеђењима, буквално распада под његовим ногама. Зато не смије чак ни елементарне историјске паралеле направити, јер ће се читава конструкција коју гради – урушити сама од себе.

Референце:

(1*) (Академик ЦАНУ, др Димитирије Димо Вујовић, “Црногорски федералисти 1919- 1929“, ЦАНУ, 1, 2, Титоград, издање 1981.г.).
(2*) („Црногорац“, бр. 17, 27. април 1925., текст- „Под знаком федерације“)
(3*) (Новак Аџић, Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац, портал ИН4С, 27. септембар, 2016.)
(4*) (Новак Аџић, Књажевина и Краљевина Црна Гора је била власник имовине којом је управљала Црногорска црква, портал Аналитика, 03. 05. 2017.)
(5*) (Мр Александар Стаматовић, Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999), глава Четврта, Пројекат Растко- Цетиње)
(6*) (Новак Аџић, Историјске чињенице се не побијају пристрасном интерпретацијом, портал ИН4С, 9. маја, 2017)
(7*) (Новак Аџић, О актуелном статусу Црногорске православне цркве, портал Аналитика, 19. 01. 2014)