Руске праћке, гавранови и лабудова пјесма

Војин Грубач - 11 новембра, 2016

Одлазећи црногорски премијер Мило Ђукановић је на ТВ Пинк М оптужио црногорску опозицију за претпостављено, а недоказано, учешће у некаквом распалом пучу. Јавност је до тога интервјуа већ била у дилеми због појаве руске праћке- која је, наводно, посекундно вребала свој циљ по Црној Гори.
Да постоји свјетски тренд тога типа, свједочи факт да је само дан раније, по мишљењу одређених Американаца, руска праћка “скинула” Хилари Клинтон са изборне гране будућег предсједника САД, али тако да се читава планета заљуљала.

Кренули да поздраве Хилари- кад тамо Калинка

Да је московска праћка прецизно погодила Клинтонову- убједљиво свједочи Мајкл Макфол, бивши амбасадор САД у Москви, а сада политички аналитичар и предавач на Стенфордском универзитету. Његову изјаву о “руском трагу”, дату послије резултата америчких избора, су пренијели руски медији, а она гласи: “Путин се умијешао у америчке изборе и успио. Момчина.”
Ипак, док се прича црногорског премијера о руској праћки посматра са чуђењем и подсмијехом, Макфолова и слична прича о руској интерконтинеталној праћки, која је прецизно погодила Хилари- одушевљава многе. Разлог је прост- велики дио јавности не може скрити задовољство што је Клинтонову побиједио човјек којег је она у току кампање неуморно етикетирала- да је представник Путина на америчким изборима.
Да није побиједио Трамп, маса државника би (по протоколу) на кољенима отпузала до нове предсједнице- Хилари Клинтон. Тамо би обавили неизбјежнe ритуалe вазалне понизности и поклоњења, све са сликањем и сличним трицама. Дакако, многи су кренули на ту мисију у току гласања, вјерујући моћним медијима који су пројектовали сигурну побједу “прве предсједнице САД”. Кренули су, кад тамо- перестројка, и Калинка!
Сада се ти свјетски државници и чиновници држава налазе у стању шока. Више не знају гдје престаје Путин- а почиње Трамп, два сијамска политичка близанца- како су то пројектовали познати свјетски медији.
Да је побиједила госпођа Клинтон- све су прилике да би термини- “путиновци” и “трамповци”- у канцеларијма ЕУ и НАТО били третирани као синоними?! Умјесто тога, творце таквих етикета сада је ухватио страх и грозница их љуља.

Глава сваког грађанина Црне Горе је једнако вриједна

И док се планета тресе због појаве новог америчког цара, одлазећи црногорски премијер се одлучио да на ТВ Пинк М тешко оптужи “неке политичке дјелатнике у Црној Гори” за “умијешаност у покушај његовог убиства”.
Оптужбу на рачун “политичких дјелатника” је овако формулисао: ”Ја лично видим и њихову умијешаност… Ја, дакле, њихову активност видим као учешће у припреми мог убиства и учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверенности- и са тиме ћемо морати да живимо и они и ја.”
Елем, да ли ће неко из опозиције и њених лидера реаговати на тврдње премијера да је неко спремао његово убиство- није познато. Познато је да премијер на дан избора није реаговао на тврдње опозиционих лидера у Црној Гори- да имају податке да неко њима спрема убиство.
Ипак, да би ствари биле чистије. неопходно је напоменути једну важну ствар- глава сваког грађанина Црне Горе има исту вриједност. Дакле, глава премијера и главе опозиционих лидера не вриједе ништа више од главе било којег човјека у Црној Гори.
Други дио премијерове оптужбе- да је опозиција у Црној Гори имала “учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверености”- нема утемељеност у аргументима.
Наиме, државна сувереност Црне Горе се не може измијенити без процедуре по Уставу, а до Уставом предвиђајућег референдума о промјени државног статуса Црне Горе се не може чак ни доћи, јер посланика који би одобрили референдум- у парламенту никад није било довољно.
Да се може доћи до референдума, за промјену државног статуса била би потребна недокучна подршка- двотрећинског процента уписаних бирача. То значи да на њега мора изаћи минимум 66,66 одсто уписаних бирача, а при таквој излазности- свих 100 одсто изашлих морају прогласати “За”- да би се државни статус промијенио.
На другој страни, довољно ја да 33,4 одсто бирача не изађе не референдум- и он би се одмах прогласио неважећим. Дакле, промјена државног статуса Црне Горе по Уставу фактички није могућа.
Није могућа промјена државног статуса ни пучем, што је премијер пројектовао у изјави, јер у опозицији има јако пуно суверениста, па тај факт обесмишљава сваку пучистичку идеју.
Ако узмемо у обзир да промјена државног статуса на Балкану- не може чак ни отпочети без сагласности Запада, испада да је премијер оптужио опозицију за нешто што није могуће.

Позив на линч медија и дављење лабуда

У интервјуу ТВ Пинк М премијер је необично оштро напао медије, а ево шта је портал ЦдМ пренио: “Говорећи о медијској сцени, Ђукановић је рекао да у Црној Гори имамо двије медијске куће које су у читавом процесу покушаја насилне промјене власти и терористичких акција, били озбиљни помагачи онима који су жељели да прикрију своје терористичко дјеловање.
Они и данас дјелују са тих позиција, и данас ометају истрагу, покушавају да исмијавају рад државног тужилаштва, али то ће им бити јалова активност. Дакле, морају да схвате да је ово до сада била лабудова пјесма и да се очигледан криминал не може више подводити под медијске слободе…”
Елем, премијер овом изјавом није само позвао на отворени линч медијских слобода и медијских кућа, већ је пројектовао оптужницу која није компатибилна са реалношћу.
Основна нетачност оптужнице је да- премијер спомиње неке терористичке акције- којих није било! Потенцијални терористи нису имали оружје, ухапшени су без оружја- а онај ко је ухапшен тај акцију није могао извести. Или како?
Премијерова теза да су неке “двије медијске куће” били “озбиљни помагачи онима који су жељели да прикрију своје терористичко дјеловање,” није уопште аргументована.
Шта значи премијеров став да опозициони медији ”и данас ометају истрагу, покушавају да исмијавају рад државног тужилаштва”, када се зна да су само прорежимске медијске куће добијале ексклузивне документе из истраге од неовлаштеног лица којем се не зна чак ни идентитет.
То лице, блиско истражним органима, је давало контрадикторне и очигледно фалсификоване информације режимским медијима, што је јавност уочила те почела са подсмијехом односити према накарадним доказима накарадног извора.
Ако је проблем у томе што се појавио смјехотрес, не само у слободним медијима, већ и у коментарима на режимским медијима- тада се мора упријети прстом у главне кривце. Нема сумње да је главни кривац је онај ко је наредио неком државном службенику да режимским медијима, као што су Пинк М, Дневне новине, Глас Чепурака, портали ЦдМ и Аналитика, даје лажне документе који су представљени као “провјерена информација из поузданог извора.”
Управо су из редова режима, из окружења премијера, ка тим медијима потекли: фалсификовани транскрипти који су носили лажне оптужбе- да би се лакше обориле на суду, информација да је Мирко Велимировић, логистичар терориста и човјек који је требао ухапсити премијера- на слободи- јер је полицијски агент.
Смијешна је била прича режимских медија да је Дикић возио ауто пролазећи кроз црвено, а заустављајући се на зеленом свјетлу семафора- “да не би био примјећен”.
Ако се томе дода недекватно понашање Синђелића са доласком у Подгорицу и планом акције који нема додирних тачака са логиком, тада је јасно због чега се сценарио пуча одбачен од јавности- а Велимировић, Синђелић и Дикић прокажени као глумци унапријед договорене приче за наивне. Тако је прича о пучу дефинитивно пукла!

Господа Катнић и Даниловић говоре демантују лажне доказе

Посебан је скандал то што су нетачне информације о наводним терористима цуриле из државних органа према режимским медијима, а према функционерима државе биле блокиране.
Како уопште може бити да режимски медији пласирају јавности тезу о планираним терористичким нападима на полицију и војску, а да министар полиције Даниловић каже да га нико о томе не обавијештава, а министарка војске Милица Пејановић- Ђуришић десет дана послије избора поштено изјави да о планираном нападу на војску не зна ништа?
Да подсјетим, у сриједу 19. октобра режимски медији су објавили први транскрипт разговора “терориста” по којем је некакав Дикић пристао да ухапси премијера уз наговор, и уз обећану награду од некаквог Синђелића.
Министар полиције Горан Даниловић је поводом тога транскрипта рекао: “Према информацијама које ја имам ради се о једној веома смишљеној подвали и убацивању у транскрипт разговора особа које нијесу могле комуницирати. Зашто и коме то треба?
Због чега одређене новине дозвољавају да буду портал дезинформација скрећући истрагу у другом правцу?“
Да се ради о фалсификату потврдио је затим и СДТ Миливоје Катнић на ТВ Вијести. Умјесто да премијер одмах реагује, нови циркус се десио 22. октобра, када су исти режимски медији објавили нови транскрипт разговора.
Из њега смо сазнали следеће- задатак да ухапси премијера није добио Братислав Дикић, већ неки Мирко Велимировић, сарадник полиције. Тиме је потврђено да је министар Даниловић једини дао тачну информацију, те да је први транскрипт заиста чисти фалсификат.
Дакле, управо су транскрипти моментално срушили сценарио пуча, пуч направиле смијешним, а последично се оправдани подсмијех пренио од народа ка јавности и медијима.
Томе доприноси и задње иступање премијера на ТВ Пинк М гдје он компилира немогуће ствари- убиство из Вучићеве приче, са наводним пучем у Подгорици, гдје не фигурише никакав сценарио убиства. Испада да премијер жели утрпати убиство у распали сценарио пуча гдје фигурише хапшење. То се зове- наспретна корекција басне.

Зашто није ухапшен наредбодавац “цурења информација”?

Како је било јасно да такозвани терористи нису имали оружје, које је уништено изван граница државе, а премијера нико није могао ухапсити- јер је извршитељ био сарадник полиције, народ је био у чуду и јарости.
Реакције коментатора, чак и на режимским порталима, биле су оваквог типа- “режим је полудио”, “ови докази вријеђају здрав разум”, “сваког тренутка сам очекивао да Катнић устане и каже- опростите драги гледаоци, ја сам домар а сада ће у студио ући специјални тужилац”.
А премијер сво вријеме уопште не реагује на очигледни распад сценарија, и понаша се по систему- “Кућа гори, а баба се чешља”?!
Умјесто да се јавности обратио и објелоданио идентитет шепртље која је медијима достављала несувисле информације, премијер је преко своје странке кафкијанским стилом приземно напао министра полиције Даниловића, устврдивши да се он “директно ставио на страну осумњичене криминалне групе и покушао да релативизује сумње у њихову кривицу“.
Умјесто да честита министру Даниловићу на здраворазумском покушају онемогућавања лажног информисање јавности, те да нареди момантално хапшење наредбодавца режимског извора фалсификата за медије- премијер је све урадио обрнуто. То је последично резултирало коначном пресудом јавности- пуч је режиран од стране владајуће структуре.
Послије провале неадекватног сценарије, премијер се у новом интервјуу обрушио на опозиционе медије са оваквом пријетњом: “Они морају да схвате да је ово до сада била лабудова пјесма и да се очигледан криминал не може више подводити под медијске слободе…!”
Изгледа да премијер жели да слободни медији са усхићењем пласирају очигледне фалсификате, као што то раде режимски медији. У противном ће- лабудову пјесму замијенити грактање гавранова, или шта?
На шта год мислио, оваквим ставом премијер је још више подгријао тезу јавности да је сценарио пуча прављен негдје у институцијама система, и ту помоћи нема, па ни пројектовано грактање гавранова, завијање вукова- не може то промијенити.

Премијеру одговара и лош сценарио

Премијеру, изгледа, одговара лош сценарио којег су пренијели режимски медији, али не одговара што је јавност видјела да сценарио не вриједи ни гроша.
Или, још прецизније, народ може да се смије сценарију пуча, хиљаде коментара на свим медијима и социјалним мрежама да брује о “терористички орјентисаним керамичарима, молерима, пензионеркама,…, “- грохоћући од смијеха, али- премијер тражи да слободни медији пјевају лабудову пјесму режимски медија, иначе…?!
Зато сматрам неопходним да, у складу са инструкцијама, наведем да је сценарио пуча заиста био феноменалан и оргиналан, те да се- ништа интересантније и очигледније није појавило од постања цивилизације.
Посебно је било “застрашујуће” када су медији пренијели састав опреме борбене терористичке групе, гдје су се нашли- жице, жилети, палице, лисице, праћке, спрејеви,…, и све то без икаквог ватреног оружја. Паметнима и лојалнима овај списак опреме је био довољан.
Онима који су и даље сумњичави је, можда, требало предоставити и остатак опреме, гдје би била- шила за бушење нишанских рупа, кило ексера за сипање по путу, ручна лампа за заслијепљивање полицијских аутомобила и сличне опасне ствари, па да више не звоцају.
Наредбодавцу достављања инфомација режимским медијима треба одати признање и предложити му мјесто премијера Црне Горе, па да и Црну Гору доврши по истом сценарију као што је довршио причу по теристичком сценарију.
Дакле, да од лабудове пјесме економски распале Црне Горе пређе ка чину грактања гавранова! Или, да се овај поцијепани сценарио, све са висококвалитетним штитницима за међуножје- баци у мутну Морачу.
Па да се преда Влада Црна Горе, како то предлаже ПзП и Коалиција Кључ, партијама мањинских народа- та да је формирају како желе, само да не би слушали ове заблудјеле приче за излуђивање народа?

Од кићених сватова до учесника процесије

Осим изјаве премијера, дешавале су се и друге ствари. Наиме, ових дана кроз јавност кружи једна фотографија са наводне феште у Подгорици, која се догодила у једној амбасади која има елементе иностраности. У њој се требала прославити побједа госпође Хилари Клинтон на изборима за америчког предсједика.
На тој прослави су се видјела сва лица која су, чиновнички или медијски, била везана са наводним пучем у Подгорици. Ту су се нашли и високопостављени чиновници државе, али и познати представници слободних медија, који се не свиђају премијеру.
Сви су били на истом мјесту, окићени осмјесима. Премијерова пријетња их није омела да заједно уживају, јер је дошла касније.
Скуп је био једна лијепа лабудова пјесма- а окупљени су личили на сватове све док се нису сазнали резултати такмичења за америчког цара. Зли језици говоре да се послије те спознаје скуп претворио у неку врсту погребне процесије, јер им је славље присјело.
И европским поклоницима клана Клинтонових свануло је туробно јутро. Високи европски државници и функционери ЕУ- Франсоа Оланд, Ангела Меркел, Мартин Шулц су имали тмурне мисли које су провејавале на њиховим ојађеним лицима и фигурисале у дрхтавим говорима.
Ти лидери су на Евроњузу изгледали као да су дошли у економски разорени Никшић на сахрану блиског рођака, да уз јецаје и бол приме саучешће у никшићкој капели, све уз махање крилима гаврана из Растока који лети ка никшићкој планини Војнику да загракће свој нови ружичасти реквијем.
Сви свјетски медији су пренијели планетарну жал због пропасти каријере Хилари Клинтон, али и почетак спонтаних протеста против новог америчког цара Доналда Трампа.

Обама- Мирна предаја властије је основа демократије

Како све то прераста у хистерију, треба бити опрезан да се не би десила појава америчких терориста у Подгорици-све са праћкама, висококвалитетним штитницима за међуножје и мајицама са ликом новог америчког цара- да не би неко помислио да “амерички траг” води негдје другдје.
Не би било лијепо дозволити да се послије оптужби званичника Црне Горе на рачун Москве, те отужбе прошире и на Вашингтон. Јер, тада би се десио смјехотрес сличан ономе у Бугарској, која је на крају Другог свјетског рата била једина држава која је била у стању објављеног рата: САД-у, СССР-у и нацистичкој Њемачкој.
У Црној Гори је све могуће, само не може да се деси нешто лијепо. А могло би се нешто научити из протеклих америчких избора, гдје су се претенденти на амерички престо страшно међусобно оптуживали, па чак и пријетили једни другима трпањем у затвор.
Ипак, прије завршетка избора, када је госпођа Клинтон оцијенила да је поражена, она је не чекајући крај бројања гласова назвала свога противника Трампа, честитала му побједу и замолила да се обрати јавности као побједник. Он се њој такође захвалио на супарништву, и одао признање за све што је урадила за америчи народ у току свога службовања на високим државним функцијама.
Огласио се и одлазећи предсједник САД Барак Обама и замолио јавност да се тензије стишају, објаснивши да је разногласје које током оштре борбе исказали кандидати- сасвим нормална ствар. На крају је закључио: ”Прије осам година- између мене и Буша су била разногласја, а ја сам преузео власт. Мирна предаја власти лежи у основама наше демократије”.
Управо зато би било лијепо да одлазећа амбасадорка споменуте амбасаде поново окупи свиту која је дошла да прослави побједу госпође која је била поражена на изборима. Те да на примјеру задњих предсједичких избора у САД објасни присутнима шта значи да је мирна предаја власти-основа демократије.
Послије тога, вјероватно, не би било изјава које сличе зову дивљине, већ би те изјаве биле у складу са основним нормама реторике цивилизованог свијета. Дакако, престала би потреба за лажним пучевима, чији фалсификат покушава одбранити и гавран са Војника.