Четнички и партизански суд у Никшићу, случај – Љубо Чупић и Тадија Тадић

Од Војин Грубач - 16 августа, 2016

 

 

У априлу и мају 1942. године у Никшићу се одвијала драма везана за стријељања истакнутих комуниста од стране партизана, а потом и четника.

 

На једној страни, у Пиви су се десили драматични догађаји због нечовјечне и криминалне одлуке Милована Ђиласа, Радоја Дакића и Саве Мизаре Ковачевића да се стријеља истакнути партизански руководилац Тадија Тадић, јер није извршио одлуку партије да ликвидира стрица који га је подигао послије очеве смрти.

 

Због побуне пивских комуниста, који су се противили Тадијином погубљењу, прво је стријељан  командант партизанске чете Обрен Вукосављевић. Потом су се пред  партизанским  Пријеким војним судом у никшићком Горњем Пољу, гдје су главну ријеч водили Радоје Дакић и Сава Ковачевић Мизара, нашли на оптуженичкој клупи осим Тадије: Тадићи-  Радe, Благоје и Радојe, као и Јовица Јововић. Сви они су осуђени на смрт, а послије стријељања које се десило 6. априла 1942 године бачени у клачину (јаму) код цркве на никшићком Видровану.

 

На другој страни,  паралелно, у Националном војном суду у Никшићу текло је суђење Љубомиру Љубу Чупићу, који је као комесар партизанске чете био оптужен за убиство три цивила. Осуђен је на смрт и стријељан  9. маја 1942 године.

 

Љубов брат Мартин Чупић, партизански активиста, тада осамнаестогодишњак,  је такође био заточен у истом четничком затвору, гдје је сазнао да су лажне свједоке на суђењу његовом брату Љубу обезбиједили другови из Комунистичке партије. Огорчен тим сазнањем, Мартин Чупић је послије изласка из затвора на Цетињу приступио четничком покрету. 

 

Ова два стријељања су имала велики одјек у јавности тог времена, десила су се скоро у исто вријеме, зато сам сматрао интересантним да ова два догађаја повежем да би се направиле одређене паралеле. Да би се та два догађаја реконструисала биле су потребне, прије свега, двије књиге: ”Сјећања” Љубомира Косовића (1922- 1996) и “Пивске село Смријечно” проф. др Божидара Тадића (1931- 2003).

Љубo Чупић, лијеп, шармантан, продуховљен

Чедомир Љубо Чупић је рођен 1913.г. у Аргентини као једно од десеторо дјеце у радничкој породици Сава и Стане Чупић. Кад је избио Први свјетски рат Чупићи су се вратили на Косово, па у Никшић, гдје је Љубо завршио гимназију. Потом је студирао Правни факултет у Београду и прикључио се љевичарском студентском покрету, а 1940. постао члан КПЈ. На дужности комесара самосталне чете Никшићког партизанског одреда заробљен је априла 1942. године у борби против четника на Кабленој Главици код Никшића.

 

Љубомир Косовић у књизи “Сјећања” наводи да се упознао са Љубом Чупићем, студентом права, у мјесецу септембру 1941. године, негдје око Никшића, и описује га овако:” Када сам га упознао, пао ми је у очи као лијеп, шармантан и продуховљен момак, који је знатно одскакао од осталих комунистичких активиста.

Касније, 1942. године, био је политички комесар чете једног ударног батаљона који је априла и маја 1942. године извршио више злочина у околини Никшића. Крајем маја 1942. године, Љубо се предао националистима, а по другој верзији је заробљен. Суђено му је у Националном војном суду у Никшићу. Тужиоци и свједоци су га теретили за три убиства и он је осуђен на смрт.”

Тадијa Тадић, достојанствени комесар божанске љепоте

Тадија Тадић, дипломирани правник,  је био главни организатор устанка у Пиви.

 

Проф. др Божидар Тадић о њему говори овако: “У политичком дјеловању, не само по пивским селима, него исто толико, па можда и више, по селима гатачког краја и Изгори, особито се уздвајао Тадија Тадић.

 

Достојанственим држањем, смиреним покретима, а уз то, могло би се рећи својом божанском љепотом, он је свуда самом појавом уливао безгранично повјерење. Није то постизао ни страственим говорима, ни револуционарним заносом, него смиреним и разложним излагањима пуним неке исконске разборитости и толеранције.”

 

Тадија је, са браћом Јанком (командиром) и Радојем (комесаром) Муратовичке чете, читаву јесен и зиму 1941. учествовао у борбама против усташа у Херцеговини.  У Пљеваљској бици, 1. децембра 1941, командир друге чете Пивљана био је Радоје Тадић, а политички комесар Тадија Тадић.

 

Љубомир Косовић, је био једне ноћи у кући браће Тадића у Смријечну прије него што се десила трагедија. Напомињући да је Тадија Тадић био комесар партизанског батаљона „Бајо Пивљанин” који је заузео Фочу, Љубомир о тој посјети пише овако: “Другу ноћ смо заноћили у Смријечну, селу мојих пријатеља и другова Тадића. Читаву једну ноћ сам разговарао са њима. Њихова трагедија је већ била на помолу. Браћа Тадић су били вансеријски интелектуалци и знатно су по својим врлинама одскакали од своје средине.”

 

Тадијиног стрица Спасоја, због којег су стријељани Тадићи, чувеног комиту који се борио против Аустроугара за вријеме окупације Црне Горе, Љубомир описује као храброг и честитог човјека, истичући његове заслуге и допринос у устанку 1941.г. Наводећи да је Спасоје имао велики углед у народу, Љубомир наставља; “Била је то врло снажна личност. То је било довољно да га Радоје Дакић и Вељко Мићановић прогласе „народним непријатељем”.

Комитет је осудио Спасоја на смрт и одредио синовце Тадију, Радоја, Благоја и Обрена, као и његовог сестрића Јововића да га стријељају.

Тадићи су одбили да убију Спасоја, а то је значило њихову смртну пресуду. Други дан по нашем одласку, партизани су спровели за штаб у Гоњем Пољу ухапшене Тадиће.”

Какав је био суд у Никшићу гдје је суђено Љубу Чупићу

Да би прича о суђењу Љубу Чупићу била потпуна, неопходно је свједочење о томе какав је био тај суд од неког коме је на њему било суђено. Љубомир Љубо Косовић, аутор књиге “Сјећања”,  је као партизански борац био рањен и лијечио се у партизанској болници на Горанском.

 

Потом је заробљен је од стране припадника Црногорског националног покрета (зеленаша) који су га предали четницима. Одведен је у Никшићки затвор, а потом пребачен у Никшићки националистички затвор из којег је одведен у суд.  

 

Шта се потом десило, говори на овај начин:

“Истог дана спроведен сам код исљедника Воја Бошковића на саслушање. Био сам пренеражен када ми је исљедник изјавио да имају поуздане доказе да сам стријељао тринаест људи 25. маја 1942. године. Послије оштрије свађе, исљедник ми је показао акт са печатом Никшићог одреда и потписом Саве Ковачевића. У том акту похваљује се Љубомир Косовић за стријељање 13 „петоколонаша” у Околиштима код Грахова. Исљедник је тврдио да је потпис Саве Ковачевића аутентичан. Питао ме је да ли познајем неког другог Љуба Косовића. Заиста нијесам знао. Одбио сам да потпишем записник. Одређен ми је и бранилац по службеној дужности– Лука Станковић, сликар и мој бивши професор цртања.“

 

Националистички, односно „четнички”, затвор у Никшићу Љубомир Косовић описује овако: “Био сам у овом затвору у најкритичнијем периоду када је националистичка репресија била најјача. Према мом сазнању, нико од партизана заробљених од националиста није стријељан без суда, односно пресуде Националног војног суда у Никшићу.

Сваки окривљени затвореник саслушаван је од исљедника дипломираних правника, који су прикупљали доказе и тек су онда окривљени извођени на суд. Суђење је било јавно. Сваки окривљени имао је браниоца по службеној дужности. Никшићки војни национални суд донио је двије групне смртне пресуде. У првој групи осудених на смрт био је и Љубо Чупић, а друга група, са Шпиром Мићуновићем на челу, успјела је да побјегне из затвора. Друге смртне пресуде овог суда нијесу ми познате, а мислим да их није ни било.”

 

Свом случају говори овако:

“Исљедници, а било их је пуно, обављали су свој посао професионално. Саслушавала су ме три исљедника и никада нијесу врсили пресију на мене да потписем записник без моје сагласности. Једино сам имао сукоб с исљедником Војом Бошковићем, човјеком доста грубим у комуницирању, али у суштини добрим. Био је убијеђен да сам убица и да се докуменат који то потврђује са потписом Саве Ковачевића односи на мене. Записник је ипак написан како сам ја захтијевао. Касније је Војо Бошковић пришао партизанима и 1945. био је мајор партизански – пошто су му признали чин резервног официра бивше војске.”

 

Љубомир Косовић је ослобођен оптужбе када се код исљедника јавила се непозвана изузетна госпођа Сења Вукотић Бошковић, жена југословенског дипломате Бошковића, која је била сестра супруге Муја Сочице, бана Зетске бановине.

 

Она је, наиме, добровољно радила у партизанској болници на Горанско, иако јој је комунистичка идеологија била страна. Сења је Љубомира Косовића заиста превијала у тој болници, и потврдила да је 25. маја 1942.г. он као партизански рањеник био на Горанском.

 

Послије тог свједочења, крајем 1942. године, Косовић је ослобођен из затвора. Утврдило се да постоји још један Љубомир Косовић, из Херцег Новог, који је учествовао у поменутој ликвидацији на Грахову. 

Мартин Чупић отишао у четнике због свједока на Љубовом суђењу

Љубомир Косовић се у својим „Сјећањима“ осврнуо и на необично важни сусрет у затвору са Мартином Чупићем, братом Љуба Чупића, гдје каже:

”У затвору сам био са Љубовим млађим братом Мартином, који је тада имао око осамнаест година. За вријеме блокаде Никшића Мартин је био неустрашиви и врло активни партизански активиста у граду. Са Мартином сам био врло добар пријатељ. Он је и у затвору имао одличне везе са преосталом илегалном партизанском организацијом у Никшићу. Њега је нарочито интересовало суђење његовом брату Љубу, кога је безгранично волио. Према његовом причању, а то су тврдили и затвореници који су с њим били на суђењу, позадинска – илегална организација, по налогу КП, организовала је свједоке који су Љуба теретили и то је било одлучујуће за његову смртну пресуду.

 

Када је то дознао, Мартин је био ван себе. Њега су повели из затвора за Цетиње и пошто је вјеровао да ће бити убијен, код мене је оставио двадесетак породичних фотографија да их предам мајци ако изађем из затвора. То сам урадио и предао фотографије његовом брату. Мартин је у Цетињу из револта пришао националистима.”

 

Наравно, поставља се и питање, а какви су мотиви комуниста били да свом колеги Љубу Чупићу намјесте свједоке који ће свједочити против њега? О томе се може нагађати, али је важно у смислу мотиваcпоменути један невјероватан случај, описан у књизи “Братоубилачки рат (Црна Гора 1941– 1945)” од публицисте Драгана Радевића.

 

 Наиме, ноћу 26.априла 1942 године из четничког затвора у Колашину су побјегли Бранислав Селић, Милорад Ћулафић, Радомир Јовaнчевић и Радивоје Бојичић, које је пријеки четнички суд тога поподнева осудио на смрт, а из затвора ноћу пустио стражар Милић Булатовић.  Када су, исцрпљени, стигли у Мојковац, умјесто спаса и честитки за бјекство десио им се нови суд, али комунистички. Одлуком Окружног комитета КПЈ за Колашин, Јованчевић и Ћулафић су стријељани,  кривица им је била следећа– “да нису смјели живи пасти у руке класном непријатељу”.

Да ли је одлука “другова” да Љуба Чупића ликвидирају туђим рукама а својим свједоцима била исто мотивисана, или је циљ био да се створи сакрална жртва која одлази у мит, или су комунисти жељели да ублаже негативни одјек који се десио стријељањем Тадића на Видровану, остаје као дилема.

Хапшење Тадије Тадића и побуна “издајничке банде”

О хапшењу Тадије Тадића, професор Божидар Тадић говори овако:

”Тадија се, о томе ништа не знајући, налазио у некоме од гатачких села, гдје је, како смо видјели, тих мјесеци проводио највећи дио времена у војно-политичким активностима. Други или трећи дан за њега је дошла патрола од Пивског манастира, ухапсила га и спровела за Манастир.

 

Још прије четрдесет година о овоме ми је причао један од чланова те патроле, Коста Мићановић, блиски рођак Вељка Мићуновића. 

Знали смо да ће Тадија бити стријељан, па смо се договорили да на некоме згодном мјесту, негдје испог Жагрице, предложимо Тадији да скрене у шуму, а ми ћемо кобајаги пуцати преко њега, као да је побјегао. Али када смо овај план изложили Тадији, он га је одбио, пошто је рекао да ће радије умријети него да се назове бјегунцем“.

 

Када је Тадија Тадић доведен до Пивског манастира десила се побуна комуниста. Божидар Тадић о томе пише овако: “У писму од 12. марта Вељко Мићановић и Неда Божиновић (делегат или инструктор кога је Окружни комитет Партије Никшић послао у Пиву) за Тадију пишу: „Јединица у којој је Тадија радио … показала се апсолутно колебљива и заузела издајнички став по питању ликвидације Тадијине. Иста је састављена од Тадића, блиских Тадијиних рођака, а већином интелектуалаца… Држање осталих партијаца било је исто тако колебљиво…

 

Стријељање нисмо извршили не због расположења маса, већ због издајничког држања партијаца… Из свега овога излази да наш став није могао бити спроведен у живот као партијска одлука. Другим ријечима, значи да су чланови Партије отказали послушност према партији. У другом писму, датираном крајем марта, оптужбе против Тадије и његових другова још су окрутније. Ту се Тадијина партијска ћелија назива „издајничком бандом“.

Последњи дан Љуба Чупића

О томе како се завршило суђење Љубу Чупићу, својевремено је старица Драгица Абрамовић за „Побједу“ испричала следеће:

„Ми, дјеца, играли смо се пред кућом, кад неко рече да је суђење Љубу у Позоришту и отрчасмо тамо. Сала препуна. Уђемо на балкон, била сам у првом реду, гдје је било и пет шест љотићеваца из Никшића. Кад је пријеки суд осудио Љуба на стријељање, они су повикали „Смрт! Смрт!“, а ми дјеца са балкона истрчасмо, прије него су га извели испред зграде.

 

Италијанска чета га поведе ка Градском гробљу. Ми трчимо за њима. Љубо као да у сватове иде поздравља маси народа на улицама. Код „малог магазина“ са прозора куће Јована Перкића гледа Љубова мајка Стана, а он се насмија и подигнутим везаним рукама јој махну. Био је то последњи поздрав мајци од сина хероја…“

 

Очевидац Љубовог последњег дана је био Томо Ковачевић, који је у то вријеме био скојевац, те изјавио за „Побједу“:

”Живио сам у Новосадској улици, добро се сјећам дана када су Љуба из затвора који се налазио у дворишту једне кафане свезаног водили кроз град. Сјећам се и тога дана, када су га одвели на стрелиште код мале цркве. Такође сам присуствовао и суђењу њему и скојевки Јоки Балетић.

 

 Сала Дома културе у којем је одржано суђење била је дупке пуна. Када је Љубу изречена пресуда – смрт стријељањем, шачица „љотићеваца“ у једној ложи је запљескала. Љубо се окренуо суду и презриво им добацио – заиста права пресуда. Десетина одобрава, а стотине ћути, рекао је.”

 

О томе, како је Љубо ишао на стријељање  Томо Ковачевић је описао овако:” А на стријељање је пошао као на свадбу. Усправан, поносан и горд. У стрељачком строју су била петорица четника.

 

Сјећам се и како је клицао партији и Титу, на нашем и енглеском језику…, а најтужније је било кад су га положили у већ припремљену гробницу. Владала је језива тишина. Чуо се само звекет оружја.“

У Зборнику „Народни хероји Југославије” наведено је да је прва смјена за стријељање Љуба Чупића отказала послушност “оборивши очи”, а да је тек други стрељачки вод испалио плотун. На стријељању је клицао: „Живјела славна комунистичка партија!“ и “кад су га први рафали погодили, стајао је усправно и гордо довикујући да ће доћи дани слободе”. Љубо је стријељан 9. маја 1942. под Требјесом.

Стријељање Тадије Тадића и његове браће  на Видровану

Због одбијања пивских комуниста да стријељају Тадију Тадића, комунисти су,  без суђења, за опомену, код Пивског манастира стријељали команданта партизанске чете Обрена Вукосављевића.

 

Тадија је пуштен на слободу неколико дана, његова браћа су упутила по партијској линији образложење зашто су против стријељања Тадије, да би се због тога и они нашли на оптуженичкој клупи.

 

Тадија Тадић је  спроведен у никшићко Горње Поље да му суди формирани за ту прилику комунистички Пријеки војни суд. Нема спора ду су на том суду главну ријеч водили Радоје Дакић и Сава Ковачевић Мизара. Трећи члан суда је споран.

 

По истраживању Божидара Тадића трећи члан суда је био Милован Ђилас, а по свједочењу Љубомира Косовића то је била Вјера Ковачевић. Милован Ђилас је негирао да је тада био у Горњем Пољу, али је потврдио да је знао све и подржао одлуку партије да се оптужени осуде на смрт.

 

 На оптуженичкој клупи су се тада осим Тадије нашли и следећи Тадићи – Радe, Радојe и Благоје, као и Јовица Јововић. Двојица из њих, Благоје Тадић и Јовица Јововић тада нису имали осамнаест година.

 

Сви они су осуђени на смрт, а послије стријељања које се десило 6. априла 1942 године тијела су им, скандалозно, бачена у клачину (јаму) код цркве на никшићком Видровану.

 

О том стријељању Божидар Тадић је написао следеће: “Очевици причају, не без дивљења, да су се сва четворица Тадића и Јовица Јововић чудесно храбро и достојанствено држали на самом стрелишту. О томе је посебно причао Душан Брајушковић који је командовао групом што је одређена да их стријеља.

 

Ишли су, каже Душан, у смрт као у сватове, клицали слободи и побједи над фашизмом и Комунистичкој партији, али нијесу пропуштали да истакну како невини иду у смрт и да су убијеђени да ће истина о њима на крају свега побиједити.” 

Погубљење комуниста Тадића и Јововића потресло партизански покрет

 Суђење и стријељање на Видровану је одмах објављено у билтену Главног штаба за Црну Гору, и било читано и прорађивано на партијским и скојевским састанцима у партизанским јединицама.

 

У једној од тих јединица, негдје изнад Лукова, је био и седамнаестогодишњи Љубо Тадић (потом београдски професор, философ и српски академик), којем је стријељани Радоје Тадић био старији брат, а остали Тадићи најближи рођаци.

 

Божидар Тадић наводи причу Видоје Жарковића о томе шта се десило у тој партизанској једници гдје је био Љубо Тадић:

“На једној таквој четној конференцији политички комесар чете Лука Јововић дао је Љубу да наглас прочита Билтен Главног штаба за Црну Гору. Претходно није погледао шта је садржина Билтена.

 

Први текст који је Љубо почео да чита била је обавијест да је крај Никшића у Горњем Пољу извршена смртна пресуда „над издајницима и непријатељима“ Тадијом, Радојем, Благојем и Радем Тадићем и Јовицом Јововићем.

 

Та вијест нас је ошинула као муња. Пренеражено смо преблиједјели питајући се да ли је то могуће.

 

Знали смо да су Тадија и Радоје били истакнути организатори устанка у Пиви, да је Тадија члан Рејонског комитета КПЈ у Пиви и комесар батаљона, да је Радоје био комесар чете… А и тројица њихових рођака који су стријељани заједно са њима били су комунисти…

 

Чему воде овако сурове и неправедне казне? Оне могу само да користе четницима и окупатору. Комесар Лука је одмах послије прве прочитане реченице замолио Љуба да он даље не чита то „обавјештење“ већ да то препусти мени. Јер Радоје је био рођени Љубов брат, а остали стријељани су му били браћа од стричева или веома блиски рођаци.

 

 Љубо, до тада увијек насмијани и омиљени члан батаљонског комитета СКОЈ-а, седамнаестогодишњи младић, који је такође од првих дана у редовима партизана и који се поносио својом браћом, са сузама у очима је затражио да он доврши започето читање. И промуклим гласом, једва истискујући ријечи из грла, довршио је…

 

У образложењу пресуде писало је свашта: те да су заједно са Спасојем сарађивали са четницима, да су издали НОБ и сл. Сви смо били убијеђени да су то биле најобичније бесмислице и неистине.

Када је Љубо завршио читање наступио је мук… Нико није хтио да се јави за ријеч. Сви смо „побили нос у ледину“ , збуњени и уплашени. Тада се на наше изненађење за ријеч јавио Љубо и рекао оно што смо сви ми у себи мислили.

 

Рекао је да је груба лаж да су они били издајници и да су имали неке везе са четницима“. На крају је Видојe Жарковић закључио: “Вијест о стријељању Тадића дотукла је ионако уздрмани морал у нашем батаљону!“

Маљевима и ћускијама порушен споменик Тадићима

Шта се десило послије рата са тијелима Тадића, проф. др Божидар Тадић говори:

“По стријељању, њихови лешеви су буквално бачени у неки клачинар поред цркве на Видровану који је ту, вјероватно, остао још из времена изградње храма.

 

Негдје 1952. године њихове породице из Смријечна и из Војводине скупиле су нешто мало пара како би посмртне остатке својих најмилијих извадили из тог клачинара и сахранили, баш ту на Видровану, у заједничку гробницу. Над гробницом је постављено најскромније обиљежје од обичног гранита.

 

Но пошто су радови завршени и посмртни остаци стријељаних пренесени у нову гробницу, по нечијем налогу ноћу је дошла милиција с маљевима и ћускијама и све то разрушила. Тај варварски чин схваћен је као поновно стријељање.”

 

Како је прошао протест због рушења гробнице, проф. Тадић наставља: ”Те године преко љета Блажо Јовановић је посјетио Плужине, први пут послије рата, одржао говор, а послије одржаног говора примао странке у канцеларији предсједника Општине. Пријем код Блажа тражио је и добио Панто, Тадијин брат.

 

Кад је Блажу изложио све у вези са рушењем гробнице на Видровану, „посљедњи господар Црне Горе“, који се још није био ослободио ратне партизанштине, љутито је одбрусио: „Ми смо их побили, ми им споменик порушили, и шта ти сад хоћеш!”

Паралеле међу два суда и два стријељања

 И тако, имали смо два случаја стријељања у априлу– мају 1942. у Никшићу послије одлуке ратних судова.

 

Погубљење Љуба Чупића, који је на стријељање ишао као у сватове, фотографисан са осмијехом на уснама, проглашен народним херојем,  отишао је са легендарним осмјехом у комунистички и народни мит.

 

На другој страни имамо Тадиће и Јововића, гдје је слика погубљења била иста, који су у смрт ишли као у сватове, са осмијехом на уснама,  стријељани али их нико није фотографисао јер би та фотографија од њих направила мит, који није одговарао Брозу, Ђиласу, Дакићу, Ковачевићу.

 

Комунистичко руководство је с ужасом говорило јавности да је пред стријељање за Љуба Чупића био унапријед припремљен гроб. На другој страни, то исто руководство, није с ужасом говорило да су своје истакнуте руководиоце, комунисте Тадиће и Јововића послије стријељања бацили у јаму, што представља акт недостојан цивилизованог покрета и цивилизованих људи.

 

Комунистички врх је увијек наглашавао како се Љубо Чупић херојски држао на суђењу и стријељању, давајући примјер осталим комунистима за даљу борбу. Исти тај врх никада није говорио о херојским држању Тадића и Јововића на стријељању, те да је њихова смрт изазвала побуну међу комунистима, партизанским борцима и руководиоцима, као и дубоко презрење у народу.

 

Суђење Љубу Чупићу је било јавно, али нико није дао осврт на ток суђења при чему се уопште не наводе свједоци који су свједочили против Љуба. На суђењу Тадићима изостају свједочења са самог суђења, што отприлике значи да суђење није било јавно и да је пресуда донешена прије “суђења”, што суд обесмишљава.

 

Не само да је комунистички врх апсолутно крив за стријељање Тадића и Јововића, као и  Вукосављевића, већ постоје озбиљне индикације да су се умијешали у суђење Чупићу, и предоставили лажне свједоке који су Чупића одвеле у смрт. Јер, ако је Љубомир Косовић био оптужен за стријељање тринаест цивила, и доказао да то није урадио те био ослобођен, то је исто могло да се деси, пред истим судом, и Љубу Чупићу који је био оптужен за “само”, троструко убиство.

И на крају, први вод који је стријељао Чупића је отказао послушност, а партизани су се на Видровану молили Богу да не буду у воду који ће стријељати Тадиће и Јововића.