Грубач: Новак Аџић се бацио у провалију између Броза и Крста Зрновог

Од Војин Грубач - 2 августа, 2016

Реакција господина Новака Аџића на моју колумну „Баханалије Броза и Пијаде у Црној Гори- злочиначки експеримент?“, кроз текст који је објавио на порталу ИН4С под насловом “Аџић: Идеолошко сљепило и ненаученост г. Војина Грубача”, ме је искрено насмијала и орасположила.

Кроз тај, наводни, “одговор”- г. Новак Аџић је демонстрирао да је изгубљен у идеолошким просторима прошлости. Новак Aџић упорно жели да створи вјештачку спону између Броза и Крста Зрновог, да нађе мостове између те двије идеологије, та два политичка правца, што је немогућа мисија.

У свом осврту је покушао да му моја леђа послуже као одскочна даска (кроз информативни повод) за ту мисију. Нема сумње, снажно одскочивши са мојих леђа, тачније са моје колумне као информативног повода, он је уз масу етикета које ми је упутио- одлетио право у провалију!

У колумни, на коју је реаговао г. Аџић, ја сам описао и навео неке злочине комуниста кроз ограничени број примјера, који су изазвали буру у том времену, те оцијенио да су ти злочини били разорни за комунистички покрет, и довели до тога да је народ Црне Горе због тих злочина комунисте буквално истјерао са својих простора живљења.

Наиме, факт је да је комунистички покрет из Црне Горе буквално отјеран у Босну, јер се народ Црне Горе листом окренуо против Броза и његових ратних баханалија.

Аџић је кроз, наводни, “одговор”- протурио своју колумну!?

Новак Аџић ми је, у свом осврту, рекао следеће: “Није спорно да се г. Грубач бави ратним комунистичким злочинима према доминантно бјелашима током рата (1941-1945), али је знанствено неприхватљив његов приступ да он, у својој фабули, изоставља, поред осталога, и комунистичке злочине над зеленашима, односно, заговорницима самосталне и независне Црне Горе под егидом Сила Осовине.” Збиља, шта значи „под егидом“- чизмом, са мјеста слуге?!

Уједно је додао и следећу примједбу: “Коректност би била ако би, у својој колумни убудуће, Војин Грубач ствари промислио на тај начин да опише четничке злочинине над црногорским народом у ратном периоду (1941-1945), и злочине над комунистима и њиховим симпатизерима…”

Послије тих “примједби”, није ми било јасно шта Новак Аџић жели од мене? Да ли је желио да у мом тексту види, поред написанога, и злочине који су чинили четници према комунистима? Или је желио да у тексту наставим да пишем о комунистичким злочинима, али са примјерима гдје су се они обрачунавали искључиво са зеленашима Крста Зрновог Поповића?

Одговор на ту дилему је дао сам Новак Аџић који је, наводно се мени обраћајући, у свом тексту написао велику колумну која би могла имати наслов: “Партизански злочини Јосипа Броза, Милована Ћиласа, Ивaна Милутиновића против “патриота Црне Горе”, под вођством Крста Зрнова Поповића”!

То ме наводи да поставим питање- господине Аџићу, зар је “знанствено прихватљиво” да напишете у свом одговору опширну колумну о злочинима комуниста над зеленашима, а да изоставите злочине комуниста над бјелашима, цивилима, свештенством, официрима, пензионерима?

А гдје су вам у тексту примјери злочина четника и зеленаша над комунистима? Ако тога нема, одакле вам право да ми придикујете?

Укратко, господин Аџић ми је тамбурао о “знанственој неприхватљивости” моје, наводне, једностраности, а демонстрирао је на истом мјесту своју, очигледну, једностраност.

Све су прилике да је господин Новак Аџић давно написао колумну о злочинима комуниста над зеленашима Крста Зрновог. Вјероватно је није смио објавити да не би изазавао бијес људи који обожавају Јосипа Броза.

Моја колумна о злочинима комуниста над цивилима и комунистима му је дошла као добар моменат да своју давно написану колумну маскира кроз одговор мени. Свакако, сматрам да је то дозвољено, немам ништа против тога да грађани сазнају све о томе, али бих акценат дао на недостатак Новакове храбрости, сипање некаквих етикета да би се његова колумна боље маскирала, као и оцјену- да ми све то личи на некакво исувише провидно лукавство, које је помало и смјехотресно.

У мом тексту су међу жртвама били и зеленаши
Да се разумијемо, у колумни коју сам написао није ме интересовало које су опције, политичког опредјељења и идеолошке орјентисаности били људи који су пострадали као жртве манијакалне политике Јосипа Броза и Моше Пијаде у Црној Гори 1941.- 42. године.

Описе тих злочина сам преузео углавном из писања, текстова и књига, људи који су били комунистичке провинијенције. Међу злочинима сам навео и ненормалне злочине дијела комуниста над својим часним командирима и комесарима, који су такође били комунисти. Потрудио сам се да текст буде изван идеолошких одредница, да буде избалансиран, и мислим да сам у томе успио.

Гдје је у тој коректној разноликости примјера г. Аџић видио да сам писао “само о злочинима комуниста над бјелашима”, није ми јасно? Новак се у тој својој искривљеној пројекцији толико занио да није примјетио да су међу жртвама које сам наводио били и зеленаши.

 То је још један доказ да је Аџић у одговору мени само желио да провуче своју колумну о злочинима партизана над зеленашима Крста Зрнова, и само над њима. Али, тада је требао рећи да је одговор који је упутио мени, у ствари, допуна мога текста, и све би било у реду.

Ево и доказа који потврђују да сам у праву што се тиче моје тврдње да сам у тексту навео и случајеве када су жртва биле људи који су припадали зеленашком покрету, што зналчи да их нисам избацио из списка жртава. То ми није падало на памет! Рецимо, г. Новак Аџић у свом тексту каже: ” Комунисти су убили старог комиту, устаника и зеленаша Илију Кецојевића у Пиви 1941. године.”

У мојој колумни стоји: “Тако су у Безујачком бријегу, на путу од Пивског манастира за Шавник, ликвидирана тројица веома угледних Пивљана: Данило Радојичић, учесник Подгоричке скупштине и дугогодишњи посланик у парламенту Краљевине Југославије, Илија Кецојевић, официр југословенске војске са Боричја, Милан Делић, популарни предратни школски надзорник за пивске основне школе, са Борковића.” (овај цитат сам пренио из књиге “Пивско село Смријечно”, проф. др Божидара Тадића, дугогодишњег професора социологије на црногорском Универзитету и истакнутпог државног функционера).

Дакле, међу жртвама које сам споменуо у својој колумни био је и Илија Кецојевић, а да то Новак Аџић није примјетио. Није примјетио, јер је са Илијом Кецојевићем, комитом и зеленашем, скупа стријељан и Данило Радојичић, бјелаш и учесник Подгоричке скупштине, али и Милан Делић, популарни предратни школски надзорник за пивске основне школе, са Борковића.

Опирући се на мишљење проф. др Божидара Тадића, закључио сам да су на том мјесту стријељана три невина човјека. Новак Аџић види да је на том мјесту стријељан само један невини човјек, Илија Кецојевић, јер је био зеленаш.

Очигледно је да смо ја и Новак Аџић јако цивилизацијски удаљени, јер ја невиним жртвама не гледам у политичка опредијељења, а он гледа, што није исправно и није коректно.

Комуниста Павле убио свог оца Петра Пајова (Сердарева) Ковачевића

Још већу грешку је Новак Аџић направио у другом случају. У свом тексту он спомиње следећи злочин комуниста: “Убили су на Грахову 8. марта 1942. племенског капетана, командира црногорске војске Петра Пајова (Сердарева) Ковачевића, старог зеленаша, комиту, устаника, гаетлију, члана Црногорске странке и посланика Петровданског сабора на Цетињу 12. јула 1941. године (поједини његови синови били су умијешани у то убиство).”

Аџић ме, дакле, на самом старту оптужио “да се нисам осврнуо на злочине комуниста над зеленашима”, а убиству Петра Пајова (Сердарева) Ковачевића сам посветио цијело поглавље своје колумне.

Новак нејасно наводи да су у то убиство умијешани Петрови синови, а ја сам детаљно описао како се то десило, по свједочењу Драга Филипова Кешељевића.

Ево тога дијела колумне у цјелости:”Интересантан је примјер Павла Петровог Ковачевића који је свог осамдесетогодишњег оца Петра убио због “високе пензије”, коју је он као племенски капетан примао до рата и њоме хранио и школовао својих седам синова.

О томе догађају је писао очевидац Драго Филипов Кешељевић, којем су партизани стријељали оца под оптужбом да је “четник”, а потом наставили са ликвидацијом породице стријељавши му 17. марта 1942. године као “петоколинаше” мајку Марију и сестру Видосаву, која је тада имала 21. годину.

Синови Петра Ковачевића, истакнути комунисти Павле и Станко, су 8. март 1942.г. прогласили даном када ће бити скуп и дан народног весеља у Грахову, на који су морали доћи становници те и околних вароши. Тема скупа је била “Борба против пете колоне”, а у ту “част” је као завршница “спектакла” планирана ликвидација “петоколонаша” Новице Милошева Даковића.

Око десет сати увече на бину се попео Павле Ковачевић и позвао сељаке на рат против непријатеља радничке класе, у које је на прво мјесто уврстио жандарме, а говор наставио ријечима да „треба побити све особе које су примале пензију и живјеле на рачун радничке класе и сиромашних сељака“.

У маси је била и Зорка Рајковић, жена покојног Пека Рајковића, којег су раније убили комунисти као “петоколонаша који је примао велику пензију”. Када је чула шта је рекао Павле, викула је да је сви чују: „Павле, треба најприје да убијеш свога оца, јер је он као официр примао много већу пензију од других“.

Када је Павле то чуо, без размишљања је послао патролу да му доведе оца Петра, чија је кућа била удаљена свега петсто метара од бине. Са осуђеним на смрт, старим Новицом Даковићем, Павле је дочекао патролу и оца на пола пута, а затим наредио оцу и Новици да уђу у једну малу башту опоред основне школе.

Када су то они одбили, извадио је револвер и упуцао осамдесетогодишњег оца Петра а потом и старог Новицу. Потом је мртвог оца ухватио за ногу и увукао у башту, вратио се на скуп и наредио да се настави весеље, које је трајало до јутра.

Ујутро му је у канцеларију дошла мајка Јоке и питала да ли може видјети Петра, син јој је одговорио: “Не можеш, синоћ смо га убили”! Одмах послије убиства оца, Павле Петров Ковачевић је назначен политичким комесаром Оперативног штаба за Херцеговину.”

Новак не разликује убиство зеленаша од убиства пензионера

На примјеру убиства Петра Пајова (Сердарева) Ковачевића види се колико се ја и Новак Аџић разликујемо у освртима на историју, оцјењивању догађаја, анализи процеса.

Новак, као набијеђени историчар, види у смрти чувеног Петра Пајова (Сердарева) Ковачевића- убиство зеленаша од стрaне комуниста. На другој страни, и ја и читав свијет видимо да се ради о убиству оца од стране сулудог сина Павла, који је свога оца у наступу идеолошког лудила ликвидирао због “велике пензије(?!)”, којом је несретни Петар, гле чуда, хранио и образовао и убицу, сина Павла, и још шест синова?!

Невјероватно је да Новак није у стању да схвати да је у овом случају убијен отац, а не зеленаш, као и да је жртва убијена због пензије, а не због идеологије.

Па, није Петар Пајов убијен због своје зеленашке идеологије, Новаче Аџићу, већ ради пензије због које га је његов рођени син Павле прогласио “народним непријатељем”. Несретни Петар је због “високе пензије”, коју му је дао краљ Александар Карађорђевић, добио од сина статус “непријатеља радничке класе” и био ликвидиран синовљевом руком, да би син због те гадости добио некакве чинове од Броза.

Овај страшни и срамни догађај нема везе са политиком, и није адекватан за анализу од стране историчара и политичких аналитичара, већ психолога и социолога који се баве испитивањем патолошких појава у људском роду.

Новак Аџић о “лијевим скретањима”

Мислим да је интереснатно да из огромног текста господине Аџића издвојим његову оцјену “лијевих скретања”, без коментара. Ево тог пасуса који говори о Аџићевом виђењу комунистичких злочина: “Комунисти су се сами хвалили у бројним својим документима, али и у појединим својим пјесмама да су по Црној Гори „побили зеленаше“.

И то су побили многобројне зеленаше, најчешће и нарочито током 1941-1942 (док су у Црној Гори комунистичком револуцијом управљали Милован Ђилас и Иван Милутиновић) у остварењу „друге фазе револуције“, борбе против „класног непријатеља и петоколонаша“, и то ван борбених окршаја, тако да је „црвени терор“, чињен по узору на јакобинце и бољшевике, у суштини, био само друго име и еуфемистички параван за ратни злочин и тешке повреде правила и обичаја ратовања утврђеним Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. године.

„Играли смо се људским главама као да су биле од купуса“ у рату- сам је признао Божо Љумовић у својој „Аутобиографији“. Ђиласова одговорност у томе је неспорна као идеолога, наредбодавца и извршиоца партијске директиве ЦК КПЈ, али у томе се највише доказао Иван Милутиновић, који је у Колашину 1944. године у говору показао да црногорској нацији оспорава самосвојну историјску индивидуалност и самониклост, реченицом у свом говору: „Ко није добар Црногорац, тај није ни добар Србин“.

„Лијеве грешке“, а заправо, „црвени терор“, однијео је ликвидацијом политичких противника као „сумњивих лица“, наводних „петоколонаша“ и „класних непријатеља“, без праведног и законитог суђена, током 1941. године 117 живота, а до априла 1942. број невино убијених износио је око 800 људи.”

Брозове казне су биле пропагандни маневар, скидање кривице са себе

Моје виђење тих злочина сам навео у колумни у следећем виду:“Злочини комуниста у Црној Гори 1941.- 42. године, које је комунистички врх на челу са Јосипом Брозом „признао и осудио“ као секташење, последично је довео до слома комунистичког покрета у Црној Гори.

Ипак, за комунистичком осудом сопствених злочина није услиједила осуда њихових последица које су се огледале у невјероватној ситуацији- појави крвавог грађанског рата на територији окупиране Црне Горе. Тачније, признати су злочини али се побјегло од одговорности за последице.

Знајући да је хијерархије у комунистичком покрету била сурова, те да се свака непослушност апаратчика нижих по хијерархији кажњавала “стријељањем по кратком поступку”, то се одговорност за монструозне одлуке и непримјерена звјерства може без размишљања приписати самом врху комуниста, а у персоналном смислу Јосипу Брозу и Моши Пијаде.

Њихове баханалије су довеле до космичког страдања простог народа не само у Црној Гори, већ и у Хецеговини и другим областима гдје су спровођене одлуке које немају додирних тачака с разумом.

Свјестан да је у Црној Гори остао без војске, и ослонца у народу којег је ојадио, Броз се окомио на руководство ПК КПЈ за Црну Гору и Боку оптуживши их за “масовне ликвидације текозваних противника народноослободилачке борбе”.

Умјесто да им се суди за масовне ликвидације, како их је сам Броз квалификовао, са вјероватноћом да се кривци стријељају „по кратком поступку“, како се то радило са другима за непостојеће кривице, десиле су се смјене!?

Тако су 8. априла 1942.г. смјењени: Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Саво Брковић, Периша Вујошевић, Видо Ускоковић, Радоје Дакић, а Милован Ђилас и Иван Милутиновић су кажњени партијским укором пред искључење.

Дакако, сви су они и даље остали у врху партије и покрета, напредовали у њему, тако да је Брозова „казна“ била папиролошке и пропагандне природе, или тачније- скидање одговорности са себе, што је недостојно и крајње ниско за некога ко пледира да буде вођа.“

Догађаје треба посматрати избалансирано

Чини ми се да г. Новак Аџић није у стању да историјске догађаје посматра изван свог идеолошког угла, у којем се као централна фигура налази залутали и пропали Секула Дрљевић, којег су на бруталан начин ликвидирали ловци на нацисте.

Зато се и дешава да се у злочинима комуниста, које је комунистички врх оцијенио као “масовни злочин без разлога”, Аџић фокусира само на злочине према “вољеним зеленашима”. Успут придикујући свима и свакоме о томе шта је “знанствено прихватљиво”, а шта није.

Ја те догађаје посматрам на други начин. Чини ми се да су ствари ипак биле сасвим другачије, јер су у тим злочинима пострадали многи комунисти, о којима сам писао у својој колумни. Врло често су управо комунисти, на нижем нивоу хијерархије, по цијену свог живота одбијали да изврше наређења, која су била очигледни покушај злочина без разлога. Неки су и стријељани због тога, неки су смијењени, неки промијенили страну у конфликту, а прича о тим релацијама ће бити дио анализе у некој од мојих наредних колумни.

У својој колумни сам навео и случајеве да су се чак читави партизански одреди супротстављали извршењу смртних казни, пресуђених од стране њиховог руководства без постојања кривице. Није историјски и људски коректно да су ти примјери запостављени, јер се радило о људима који су се супротстављали безумљу. Дакле, нису комунисти и партизани криви за тај период лудила комунистичког врха, већ је за те злочине крив комунистички врх, а прије свега, можда и једино- Броз и Пијаде!

Нема сумње да ћу се трудити да и даље у писању максимално избалансирано посматрам на догађаје, избјегавајући идеолошке оквире, држећи се цивилизацијских норми. У томе писању и освртима ме неће пуно интересовати мишљење господина Аџића, тим прије ако неки следећи пут Аџић себи дозволи неконструктивни осврт, као што је било у овом случају.

Уједно, прeпоручио бих г. Аџићу да се окане квалификација, које су присутне на мој рачун у његовом тексту. Те квалификације су промашене, јер је етикете мени немогуће залијепити. Уколико бих и ја почео лијепити етикете, полемика би потонула на ниво који није достојан јавности, па би све што се каже полетјело у бесмисао.

И на крају, господине Аџићу, ја нисам из Москве, већ из Никшића. У Москви сам привремено, јер је партија којој припадате била учесник економског слома Црне Горе. Све су прилике да ће се прије сва Црна Гора због те економске катастрофе иселити, тражећи посао и живот достојан човјека негдје другдје, него што ће се десити да се ја вратим у “модерну и економски просперитетну државу”, какву сте нам “са друговима” обећавали!