Када је у периоду свеобухватног “генетског преображаја Црне Горе” њен
ефективни информативни бомбаш Јеврем Брковић устврдио да је Вук Караџић
“украо језик у Црногораца”- тај безморални пропаганди ехо у расправама
није ни до данас престао.
Та Брковићева конструкција је и тада била чудна, јер је револуционарни Вук за основу модерног српског језика узео говорну варијанту из Херцеговине.
Дакако, дио Херцеговине припада Црној Гори, али много пространији “остатак” те релативно велике, креативне и интересантне регије припада: Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској. Територијално, и језички чак гледано- јасно је да Херцеговина није Црна Гора, па чак и да у комплету припада држави Црној Гори, а не својим мањим дијелом. Ако је тако, да ли је тада Вук Стефанов “оштетио” све остале многобројне језичке регије форсирајући говорни језик Херцеговине, која се простире на четири државе, и на чијој територији живе минимум четири најбитније нације у региону и окружењу?
Меша Селимовић је, у својој студији “За и против Вука”, изнио и неке интересантне факте: ”Народним српским језиком, ванредно лепим и чистим, почео је да пише још Гаврил Стефановић Венцловић, у првим деценијама осамнаестог века, сто година пре Вука”. У тој озбиљној студији, навео је чињеницу да је прилично заборављени Саво Мркаљ прави творац поједностављене српске азбуке и фонетског правописа. Мркаљ је, напомиње Селимовић, то објавио у виду манифеста, рекавши: “Од данас наш правопис подвргава се под начело: Пиши као што говориш!”
Меша Селимовић, послије свега, закључује: “Тако је Вук наследио мање-више довршен систем ортографије, који је одмах прихватио. Ништа не одузимамо од заслуга Вукових помињући Мркаља, који је поставио темељ Вукову делу. Вук наставља и дограђује, огромно ширећи своју замисао, али је од Мркаља прихватио основне принципе, који су одговарали његовим схватањима и духу времена…”
Ипак, Миличић је у свом објашњењу иницијативе својеручног превођења великог дјела истакао да је у “Горски вијенац” унео ортографска правила “црногорског језика”. Рецимо, пошто у “Посвети праху оца Србије” на једном мјесту стоји “екавска” ријеч “овде” (“…овде му је поготову материјал к славном дјелу…”), Миличић је, уместо тога, ставио “овђе”, јер је – каже – Његош тако говорио. Килибарда је додатно објаснио да је до раније замјене “овђе” на “овде” дошло због тога јер је, каже:
“Његошев рукопис био врло нечитак”. Дакако, никакве ту нечиткости није било, већ је Килибарда мутирао у својственом маниру. Наиме, у оргиналу тај стих овако изгледа: ”Овде му є по готову матеріаль къ славномъ дѣлу.”
Најсмјешније је то што се ријеч “овде” у оргиналу Горског вијенца вјероватно чита као “овдје” или “овђе”, јер би, у противном, тамо писало-“овдє”. Исто је и са ријечју “бріега”, која се чита као “бријега” а не “бриега”, или ријеч “землю”- која означава “земљу”. Рецимо, у руском језику “е” је- “је”, “ю” је- “ју”, а “є ” је- е.
Осим овога, Миличић је увео око стотину корекција у “Горски вијенац”, између осталог и стиху у којем се помиње ријеч “изјелице”. Ту ријеч је превео као ”из́елице”, а у оргиналу пише “изѣлице”. Или “сјеме”, које Милачић преводи као “с́еме”, а у оргиналу пише “сѣме”. У том експериментисању са језиком, рецимо, никоме није јасно- зашто је код сердарских језикотвораца у ћириличној верзији- “сјекира” постала “с́екира”, када у руском језику постоји ћирилично слово “щ” па се може написати “щекира”?
Збиља, а ко су ти хрватски лингвисти који су дошли у Црну Гору као научници? Да ли су и они школовани на језику Вука Караџића, те- да ли имају проблема и дилема са хрватским језиком? Елем, о томе пластично говори један текст који 2008. године објевљен у “Вјеснику”- под насловом: “Говорници хрватског језика све неписменији”.
Аутор тога текста, Сречко Радовић, у дијелу текста каже следеће: “Најодговорнији за стање неписмености у хрватском језику су хрватски вуковци који, због својих таштина, не могу стандардизирати ни хрватску вуковицу. Како би онда вуковци могли нормирати и стандардизирати два хрватска дијалекта које уопће не разумију, док мали број вуковаца може читати глагољицу. Они, чини ми се, живе на другом планету, јер још нису схватили да је матерински језик већине Хрвата у Хрватској чакавица и кајкавица, те да се ти дијалекти и данас користе у свакодневном комуницирању. Дакле, Хрватима је наметнут ијекавизирани српски језик који је из хрватског језика истиснуо изворне хрватске ријечи и учинио их архаичнима. То је главни узрок хрватске неписмености. Хрватски вуковци се не могу сложити ни кад је ријеч о вуковском правопису. Једни би писали грешка, други би писали грјешка, а трећи би писали гријешка. Која варијанта је исправна? Сматрам да бисмо требали стандардизирати варијанту грешка, јер на то упућује етимологија. Ако нисам у праву, зашто онда ријеч грашак не бисмо писали грјашак, јер обје ријечи имају исту етимологију."
Колико могу примјетити- хрватски лингвисти су у раскораку, и не знају шта даље требају да раде са својим језиком, јер очигледно нису у стању да кроче даље од језичког дјела Вука Стефановог. Збиља, а шта тек треба да раде дезоријентисани линвисти новоцрногорског језика да би достигли циљ?
Дакако, питање је- зашто то до сада нису урадили, као доказ својој оргиналности и посебности, и на предвуковском језику направили толико им политички неопходну разлику између Црногораца сердарског кова и осталих Јужних Словена који користе Вуков језик, не вријеђајући, при томе, дјело Вука Стефановог?
Вјероватно зато, јер је то мукотрпни труд и огромни посао којем нису вични због неспособности и нестручности. Много је лакше било Вука направити лоповом, а успут му приговарати да је био ћопав и носио фес на глави, иако не постоји капа која може од новоцрногорских лингвиста направити научнике какав је био “неписмени” Вук Караџић, каквим га сердари третирају. Тако неспособни, незнавени и лијени, новоцрногорски лингвисти само су били способни да играју унапријед изгубљену игру у пољима приземног политиканства.
Ево тих примјера: “Стріелянѣмъ да се надмашаю, И сѣченѣмъ у обкладу плећахъ; Съ ньомъ путъ неба бѣжи ціючући… Алъ у єсенъ мутну вѣдогоня… Предѣлъ ширій видишъ Божѣ силе… Све ће сяйніи и чудесніи у вѣкове быват’ дублѣ. “ Дакако, претпоставио сам да им овај оргинал великог Његошевог дјела нико не може “украсти”, јер нико није за то заинтересован. На другој страни, ако новоцрногорски лингвисти умјесто отворене крађе научног рада Вука Караџића успију направити нови језик из предвуковске ере, ја ћу им први честитати.
И тако, нико ми не пише од опонената, за сада, на том Његошевом језику. Чудно! Није ваљда да “партиоти са гумна” не знају да читају Његоша у оргиналу? Није ваљда да су их “великосрпски великосрби” толико “посрбили” да не могу направити малени корак даље од Вука- враћајући се у језички период прије Вука?
Јер, свима је извјесно да би тај “корак у језичку вјечност” био немјерљив за славу државотоворног гумна, и сопствени осјећај оргиналности и непоновљивости- тако неопходан сопственом карикатурном егоизму и самобитности.
Прилог 1- оргинал “Горског вијенца”
Та Брковићева конструкција је и тада била чудна, јер је револуционарни Вук за основу модерног српског језика узео говорну варијанту из Херцеговине.
Дакако, дио Херцеговине припада Црној Гори, али много пространији “остатак” те релативно велике, креативне и интересантне регије припада: Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској. Територијално, и језички чак гледано- јасно је да Херцеговина није Црна Гора, па чак и да у комплету припада држави Црној Гори, а не својим мањим дијелом. Ако је тако, да ли је тада Вук Стефанов “оштетио” све остале многобројне језичке регије форсирајући говорни језик Херцеговине, која се простире на четири државе, и на чијој територији живе минимум четири најбитније нације у региону и окружењу?
Меша Селимовић је, у својој студији “За и против Вука”, изнио и неке интересантне факте: ”Народним српским језиком, ванредно лепим и чистим, почео је да пише још Гаврил Стефановић Венцловић, у првим деценијама осамнаестог века, сто година пре Вука”. У тој озбиљној студији, навео је чињеницу да је прилично заборављени Саво Мркаљ прави творац поједностављене српске азбуке и фонетског правописа. Мркаљ је, напомиње Селимовић, то објавио у виду манифеста, рекавши: “Од данас наш правопис подвргава се под начело: Пиши као што говориш!”
Меша Селимовић, послије свега, закључује: “Тако је Вук наследио мање-више довршен систем ортографије, који је одмах прихватио. Ништа не одузимамо од заслуга Вукових помињући Мркаља, који је поставио темељ Вукову делу. Вук наставља и дограђује, огромно ширећи своју замисао, али је од Мркаља прихватио основне принципе, који су одговарали његовим схватањима и духу времена…”
Горски Вијенац превођен са Вука, “заборављен” оригинал!
Политички “подвиг” превода “Горског вијенца” на црногорски језик је направио анонимни Божидар Миличић 2011- 2012. г. , док је пропратни текст за тај смјехотресни подухват написао “голуб мира”- господин Новак Килибарда. Најчуднија је у свему томе чињеница да се оргинални текст “Горског вијенца” врло лако може наћи, те самим тим никакав нови превод није био потребан – осим као фарса. Линк, гдје се може прочитати оргинал “Горског вијенца” на језику Његоша, у предвуковској ортографији, се налази и на крају овог текста.Ипак, Миличић је у свом објашњењу иницијативе својеручног превођења великог дјела истакао да је у “Горски вијенац” унео ортографска правила “црногорског језика”. Рецимо, пошто у “Посвети праху оца Србије” на једном мјесту стоји “екавска” ријеч “овде” (“…овде му је поготову материјал к славном дјелу…”), Миличић је, уместо тога, ставио “овђе”, јер је – каже – Његош тако говорио. Килибарда је додатно објаснио да је до раније замјене “овђе” на “овде” дошло због тога јер је, каже:
“Његошев рукопис био врло нечитак”. Дакако, никакве ту нечиткости није било, већ је Килибарда мутирао у својственом маниру. Наиме, у оргиналу тај стих овако изгледа: ”Овде му є по готову матеріаль къ славномъ дѣлу.”
Најсмјешније је то што се ријеч “овде” у оргиналу Горског вијенца вјероватно чита као “овдје” или “овђе”, јер би, у противном, тамо писало-“овдє”. Исто је и са ријечју “бріега”, која се чита као “бријега” а не “бриега”, или ријеч “землю”- која означава “земљу”. Рецимо, у руском језику “е” је- “је”, “ю” је- “ју”, а “є ” је- е.
Осим овога, Миличић је увео око стотину корекција у “Горски вијенац”, између осталог и стиху у којем се помиње ријеч “изјелице”. Ту ријеч је превео као ”из́елице”, а у оргиналу пише “изѣлице”. Или “сјеме”, које Милачић преводи као “с́еме”, а у оргиналу пише “сѣме”. У том експериментисању са језиком, рецимо, никоме није јасно- зашто је код сердарских језикотвораца у ћириличној верзији- “сјекира” постала “с́екира”, када у руском језику постоји ћирилично слово “щ” па се може написати “щекира”?
Црногорски језик и хрватски језички штрајкбрехери
У комисији која је израдила политички “Правопис црногорског језика” су учествовали хрватски и украјински лингивисти (Ј. Силић и Љ. Васиљева), и један Црногорац нелингвиста (М. Перовић). Експертски тим који је потписао “Граматику црногорског језика” сачињавала су два Хрвата (Ј. Силић и И. Прањковић) и један Бошњак (А. Чиргић). Дотични учесници су, неоспорно, били лингвисички штрајкбрехери, јер су се од улоге „зачина у новој језичкој чорби“ углавном отказали лингвисти из Црне Горе.Збиља, а ко су ти хрватски лингвисти који су дошли у Црну Гору као научници? Да ли су и они школовани на језику Вука Караџића, те- да ли имају проблема и дилема са хрватским језиком? Елем, о томе пластично говори један текст који 2008. године објевљен у “Вјеснику”- под насловом: “Говорници хрватског језика све неписменији”.
Аутор тога текста, Сречко Радовић, у дијелу текста каже следеће: “Најодговорнији за стање неписмености у хрватском језику су хрватски вуковци који, због својих таштина, не могу стандардизирати ни хрватску вуковицу. Како би онда вуковци могли нормирати и стандардизирати два хрватска дијалекта које уопће не разумију, док мали број вуковаца може читати глагољицу. Они, чини ми се, живе на другом планету, јер још нису схватили да је матерински језик већине Хрвата у Хрватској чакавица и кајкавица, те да се ти дијалекти и данас користе у свакодневном комуницирању. Дакле, Хрватима је наметнут ијекавизирани српски језик који је из хрватског језика истиснуо изворне хрватске ријечи и учинио их архаичнима. То је главни узрок хрватске неписмености. Хрватски вуковци се не могу сложити ни кад је ријеч о вуковском правопису. Једни би писали грешка, други би писали грјешка, а трећи би писали гријешка. Која варијанта је исправна? Сматрам да бисмо требали стандардизирати варијанту грешка, јер на то упућује етимологија. Ако нисам у праву, зашто онда ријеч грашак не бисмо писали грјашак, јер обје ријечи имају исту етимологију."
Колико могу примјетити- хрватски лингвисти су у раскораку, и не знају шта даље требају да раде са својим језиком, јер очигледно нису у стању да кроче даље од језичког дјела Вука Стефановог. Збиља, а шта тек треба да раде дезоријентисани линвисти новоцрногорског језика да би достигли циљ?
Проблем је храмање и фес, или је проблем у другоме?
Ако надахнути новоцрногорски политички лингвисти по задатку жељели да се црногорски језик темељно разликује од Вукове варијанте српског језика, тада су се морали вратити на верзију језика и писма до Вука, коју ионако више нико не користи. Уосталом, на њој је првобитно било написано капитално дјело Његоша- “Горски вијенац”. Или, узети за основу ту верзију језика и писма, па је “модернизовати” по свом нахођењу у било ком правцу.Дакако, питање је- зашто то до сада нису урадили, као доказ својој оргиналности и посебности, и на предвуковском језику направили толико им политички неопходну разлику између Црногораца сердарског кова и осталих Јужних Словена који користе Вуков језик, не вријеђајући, при томе, дјело Вука Стефановог?
Вјероватно зато, јер је то мукотрпни труд и огромни посао којем нису вични због неспособности и нестручности. Много је лакше било Вука направити лоповом, а успут му приговарати да је био ћопав и носио фес на глави, иако не постоји капа која може од новоцрногорских лингвиста направити научнике какав је био “неписмени” Вук Караџић, каквим га сердари третирају. Тако неспособни, незнавени и лијени, новоцрногорски лингвисти само су били способни да играју унапријед изгубљену игру у пољима приземног политиканства.
Пошаљите ми писмо на Његошевом језику?
Управо зато сам колегама, полемичким опонентима, прије неки дан дао један предлог. Наиме, замолио сам их, с обзиром на то да су против Вука Караџића, јер сматрају да им је украо језик, али и био лош јер је храмао и носио фес, да ми одговоре пишу на Његошевом језику предвуковског периода, граматички исправно. Добили су од мене, као путоказ, неке примјере из “Горског вијенца”, да био мало тренирали.Ево тих примјера: “Стріелянѣмъ да се надмашаю, И сѣченѣмъ у обкладу плећахъ; Съ ньомъ путъ неба бѣжи ціючући… Алъ у єсенъ мутну вѣдогоня… Предѣлъ ширій видишъ Божѣ силе… Све ће сяйніи и чудесніи у вѣкове быват’ дублѣ. “ Дакако, претпоставио сам да им овај оргинал великог Његошевог дјела нико не може “украсти”, јер нико није за то заинтересован. На другој страни, ако новоцрногорски лингвисти умјесто отворене крађе научног рада Вука Караџића успију направити нови језик из предвуковске ере, ја ћу им први честитати.
И тако, нико ми не пише од опонената, за сада, на том Његошевом језику. Чудно! Није ваљда да “партиоти са гумна” не знају да читају Његоша у оргиналу? Није ваљда да су их “великосрпски великосрби” толико “посрбили” да не могу направити малени корак даље од Вука- враћајући се у језички период прије Вука?
Јер, свима је извјесно да би тај “корак у језичку вјечност” био немјерљив за славу државотоворног гумна, и сопствени осјећај оргиналности и непоновљивости- тако неопходан сопственом карикатурном егоизму и самобитности.
Прилог 1- оргинал “Горског вијенца”
Прилог 2- Меша Селимовић, студија “За и против Вука”
