Квадратни километар Кијева – формална песница САД фашизма

среда, 7 мај 2014 9:33 Аутор: Војин Грубач

Кошмар који се дешава око Украјине нам је показао још једно лице режиране демократије у верзији САД. Наиме, САД-у је било потребно да специјалним службама, кроз форму такозваног режираног хаоса, освоји само један квадратни километар Кијева, гдје се налазе све институције државе, да би своје политичке поданике у Украјини прогласио господарима живота и смрти простора те државе.

Украјина у расколу и бесмислу утицаја

Украјина је дубоко политички подијељена држава, а у таквим случајевима је федерализација државе једини закономјерни излаз. Наравно, мирна федерализација, која ће морати издржати пробу времна па – или остати у цјелости нашавши заједнички интерес, или се разићи по федералним дјеловима, уколико заједничког интереса нема. Ипак, господари једног квадратног километра Кијева су за то да се умјесто мирне федерализације сипа крв на све стране Украјине, и земља финансијски уруши да би постала лак плијен грабљивим западним банкама, које у овој причи имају главну ролу.
Мислим, лако је освојити тај квадратни километар институција Кијева, али је подмукло финансијски не подржати своје украјинске слуге и марионете које су дошле на власт. И не само то, Запад је упутио ново руководство Украјине стрвинарима из ММФ, који је обећао неповољне и једине кредите под условом контроле финансијског сектора те државе. Како се контролише тај сектор, ММФ је најбоље показао суровим инструкцијама по удару на социјално стање грађана у држави, али и упозорењем да Кијев може да рачуна на обећане кредите под условом да Југоисток Украјине баци под ноге. Укратко, порука је била сљедећа – ако Кијев крваво не уништи протесте на Југоистоку Украјине, тада може да заборави на кредите ММФ.
Нема сумње, ММФ обећаним кредитима од власти у Кијеву, попут мркве на штапу, тражи распиривање грађанског рата у Украјини, по могућноти што више крволочнијег. Ситуације је проста- прво грађански рат, па кредити. Елем, лијеп избор нуди ова финансијска институција банкарских стрвинара Запада. Наравно, послије пројектованог грађанског рата којег тражи ММФ, нова власт у Кијеву ће бити под још горим ултиматутмима те инстиуције, и тако то треба да иде у бескрај.

Зло, као основа политичке мисли Империје

Ситуација у Украјини је показала да су Американци одлучили да антифашизам пошаљу у пензију, а фашизам искористе као ударну песницу за ново кројење свијета. Више нема сумње, Империја САД се превратила у казнену експедицију екстремизма свих боја, која доноси релативно сигурни профит САД и несрећу свима другима.
Оваква Империја није никоме потребна, осим шаци профитера који је контролишу по сваку цијену, а којима је и предсједник САД фигура, слуга и послушник. Од момента пада Берлинског зида – САД више нису гарант стабилности свијета, већ гарант његове нестабилности и режираног хаоса.
Југославија, Ирак, Аганистан, Сирија, Либија, Египат, Турска, Грчка, … а сада и Украјина, су разне варијанте пројектовања нестабилности, рушилаштва и рата, које нуди некадашња Империја наде, а сада Империја зла. Наравно, ми смо у овој причи само очевидци, свједоци, да се претпостављено добро, и свака бајка, у процесу метарморфозе, лако може преобратити у своју супротност, и постати хорор очигледан свима.
У свијету који је у промјенама, гдје Кина преузима свјетски економски примат, гдје Русија пројављује у јасној форми границе свог интереса, понашање САД се показује као потпуно несналажење и промашај у демонстрацији проскрибоване силе старих епоха. Спољња политика САД је застарјела, она је рушевина утемељена на непринципјелности и хаосу, и као таква нема будућности. Она није привлачна, она чак није скрита у својим злим намјерама, јер је охола, она је постала отворено ругло које Империја није смјела себи допустити.

Актуелни НАТО јуриш: ,,Oперација Телеком”

четвртак, 27 март 2014 0:10 Аутор: Војин Грубач

Да би Црна Гора ушла у НАТО без референдума десила нам се у пројектованој зори сумрака- „НАТО операција- Телеком”. На развалинама Телекома, западна војна алијанса прави свој нови бедем, бубњајући при томе о „правди и демократији„.

„Афера НАТО”- на одскочној дасци Телекома

Ових дана се у црногорским медијима констатује следеће- “На основу докумената америчког суда- Комисија за хартије од вриједности и берзу(СЕЦ) САД тврди да је након приватизације Телекома Црне Горе 2005. године “адвокатица Ана Коларевић примила мито у име свог брата Мила Ђукановића”. У том смислу, СЕЦ је “тек сад открио” коруптивну шему „по којој је сума од 7,35 милиона евра исплаћена најмање двојици црногорских државних функционера, као и „сестри највишег државног званичника“, да би Мађар Телеком под повољним условима купио Телеком Црне Горе.“
Подгоричке “Вијести”, главни медијски промотер НАТО пакта у Црној Гори, на овај и сличан начин освјетљавају прастару аферу у новом паковању, не наговјештавајући- који су суштински циљеви САД у овој причи. Уједно, „Вијести“ нам свакодневно представљају САД као државу која “погибе за Црном Гором”, доброг џина којем се “срце цијепа” због корупције у Црној Гори. Нигдје, у тим текстовима, нема чак ни призрака сумње да је управо САД главни планетарни кривац за проблеме многих ограбљених држава, укључујући и Црну Гору, од којих су неке и брутално бомбардоване армијом те државе, између осталих и Црна Гора.
На другој страни, скоро да је постало очигледно да афера Телеком у црногорским медијима који промовишу НАТО постоји из само једног важног разлога- да „охрабри“, или тачније уплаши Ђукановића- па да он, по било коју цијену, угура Црну Гору у НАТО. Елем, тако испада да је Телеком, у ствари, само једна важна одскочна даска за безочно катапултирање Црне Горе у НАТО алијансу.

САД законски опљачкале Македонију и Црну Гору

Да се разумијемо, афера Телеком је имала свој епилог пред судовима САД у децембру 2011. године када се десила драконска судска пресуда. На основу те пресуде, “Дојче телеком” и његова филијала “Мађар телеком” платили су 95 милиона долара казне америчком Министарству правосуђа и Комисији за хартије од вриједности (СЕЦ) „због доказаног подмићивања званичника у Македонији и Црној Гори“.
Чудовишност ове пресуде се састоји у томе што је амерички суд одлучио да ове корпорације исплате 95 милиона долара САД, а не оштећеним државама- Македонији и Црној Гори. Тако су Македонија и Црна Гора опљачкане по други пут, и то законски- од државе САД!
Правно упориште за ову одлуку се налази у невјероватном закону САД, чији је званични назив- “Закон о борби против корупције ван територије САД”. Иако се закон примјењује првенствено на америчке фирме, он се односи се и на оне фирме које послују и имају представништва у САД. У вријеме када се десила ова корупциона афера, на њујоршкој берзи се трговало дионицама “Мађар телекома”- што је Америци дало правно упориште за покретање тужбе и стављање гомиле туђег новца у свој џеп.

САД отимају и јаре и паре

Ипак, све наведено је само дио леденог бријега, јер у овој причи постоји једна кључна ствар. Наиме, суд САД је одлучио да “Дојче телеком” и његова филијала “Мађар телеком” плате скоро стомилионску казну да би америчко Министарство правосуђа и Комисија за хартије од вриједности, погледајте ово- „одустали одустали од тужбе о подмићивању званичника у Македонији и Црној Гори“.
Дакле, америчке институције су у овом случају потегле за уцјеном корпорација, узели паре од њих, да би последичним одустајањем од тужбе- добиле и „јаре“ у виду омче око врата за државне врхове Македоније и Црне Горе.
Ова омча је била главни адут САД да се, у перспективи, руководства Македније и Црне Горе буталним уцјенама натјерају да раде против интереса својих грађана, а у складу са интересима САД и НАТО. Зато одговорно тврдим да је улога САД у овој причи око Телекома крајње негативна, и то у читавом периоду њеног трајања.
Умјесто виђеног и урађеног, боље би било да су САД додијелиле одсуђених од корпорација 95 милиона долара Македонији и Црној Гори, јер су то државе чији су осиромашени грађани силно оштећене у овој афери. Као друго, САД морају напокон престати да аферама уцјењују државне врхова разних земаља, да би у последичном смислу ти врхови радили по диктату САД- против интереса својих грађана.
Управо зато, мислим да је афера око Телекома у Црној Гори у ствари афера НАТО пакта, агресивног негатора права грађана на референдум по питању евентуалног прикључења Црне Горе овој злокобној војној алијанси.
 

Запад у Украјини као – произвођач хаоса!

субота, 8 март 2014 17:34   Аутор: Војин Грубач


  Велики шефови Запада (из САД и ЕУ) воле да уводе економске санкције разним државама у свијету- све у смислу њиховог “дисциплиновања”. У тим акцијама Запада се десио несвакидашњи апсурд- без икаквих отворених економских санкција према било којој држави ЕУ, те исте западне политичке и банкарске елите су уништиле многе европске државе, које данас тону у несавладивим дуговима и социјалном безнађу. Економски колапс многих држава ЕУ, као и криза финансијског сектора САД, изнoва пријете да експлодирају на свјетском нивоу- као што се десило и 2008. године. Управо зато, Запад обожава да распирује ратове, као вид изласка из сопствене економске кризе, при чему је очигледно да темељно овладавање ресурсима срушеног Ирака и Либије нису били довољни за неки значајнији помак по том питању.

Украјина на развалинама финансијских варвара

На економским развалинама несретне и дубоко политички подијељене Украјине, САД и ЕУ су инсталирале класичним пучем своје марионете. И то није ништа страшно, то је- “већ виђено”! Сурово је то што су својим украјинским марионетама, којима су повољни кредити били једини услов политичког опстанка у ближој и даљој будућности, западни шефови одмах рекли да им неће дати новце који ће их извући из безизлазне ситуације. Умјесто тога, упутили су их да траже кредите код Међународног монетарног фонда, који су суштини представља класичне и бескрупулозне дерикоже читавог свијета, монсртуозне финансијске диктаторе у државама које су пале под њихову власт.
Запад је на примјеру Украјине доказао да воли силом да мијења системе, али не воли да даје новац својим пуленима и марионетама.Да се разумијемо, то је била позиција Запада и према свим државама несретног Балкана за вријеме Западом режираног хаоса на њему. Укратко, Запад воли непријатеље који су постали послушне и ропске слуге, осуђене да буду бесконачно биједне у будућности, али и пријатеље које ће са истим жаром затопити у вртлог дужничког ропства.
На крају испада ово- свеједно је да ли си Западу пријатељ или непријатељ, према теби ће се односити као врагу осуђеном нa уништење! Овај логични закључак је изванредно мјесто за утјеху- медијским хајкама изопштених народа и држава.

Агресивна проијекција Запада, и реакција Русије

Питање Украјине данас није питање демократије и недемократије, права човјека и грађанина, већ нови покушај западних елита да ријеше своје финансијске проблеме кроз несреће свих народа и држава, а све кроз производњу нових ратова, могуће и Великог рата?!
Ради појашњења ове позиције неопходно је цитирати двије изјаве западних функционера… Госпођа Мадлен Олбрајт је, као амерички државни секретар, својевремено рекла:„Ми се нећемо устручавати да силом обезбиједимо приступ сибирским ресурсима, јер без тога не можемо западном свијету обезбиједити данашњи стандард“. Бивши министар иностраних послова Њемачке, господин Гидо Вестервеле, је у том контексту рекао следеће:„Приступ немачке индустрије сировинама мора се осигурати ако је потребно и оружјем.“
Могуће је да је у овим изјавама, које показују неодустајне тенденције Запада,била суштина изненадне реакције Русије у доба велике свјетске финансијске кризе 2008.г. када се одлучила за модернизацију армије улагајући при томе невјероватне милијарде долара. Наиме, те 2008.г. замјеник премијера Русије Сергеј Иванов је изјавио да ће “Русија у 2009. години, упркос финансиској кризи, потрошити 50 милијарди долара за куповину оружја и војне опреме”. Тада је одлучено и да Русије у наредне три године уведе 70 нових стратешких нуклеарних бојевих глава, те да у нови нуклеарни потенцијал уложи око 141. милијарду доллара. Дмитриј Медвједев је, као руски предсједник 2009. године, изјавио да ће “Руска војска 2010. године добити 30 интерконтиненталних балистичких ракета за лансирање са копна и са подморница, три нуклеарне подморнице и још доста другог модерног наоружања”, истаквши:“Овдје нема места за дебате- oво оружје једноставно мора бити набављено!“
Сада је јасно да је војни буџет Русије, намијењен успјешно изведеној модернизацији Армије у последњих пет година, био буџет за “Велики рат”- који је давно пројектован на Западу, што свједоче предостављене изјаве Олбрајтове и Вестервелеа. Изгледа даје Русија знала све, јако давно, па се спремала за оно што се не може избјећи!

Запад- некада симбол наде, а данас симбол зла!

У временима комунизма на Истоку Запад је изградио изванредни друштвени систем који је био симбол наде читавог свијета. Послије пада комунизма, банкарске елите су Запад претвориле у похлепног диктатора који своје диктате и ултиматуме постављао свима, са само једним циљем- да се сви опљачкају под разним разлозима.
Више нисам увјерен да свака лоша прича Запада мора имати лијеп крај за Запад. Превише је Запад нанио зла и Западу и Истоку да свако ново поробљавање и пљачка могу бити представљени као “хуманитарна мисија” или “борба за демократске принципе”. У питању је, очигледно, само безочна похлепа неодговорних људи у виду накарадних елита Запада, који се играју са судбином планете као да је Свијет њихова прћија- коју треба коначно прогорети.

“Велики рат” или – Исток у вртлогу лицемјерног Запада?

  Vojin Grubač Blog 03. Mar. 2014. |

Запад није демократија, стабилност, поштовање људских права, друштво довољно богатих и социјално обезбијеђених грађана, већ је Запад све више и све очигледније  кључни произвођач неповратног посрнућа биједних држава ЕУ, својих патроната изван ЕУ,  као и творац хаоса широм планете.  

Запад бије, а не храни и не помаже!

Украјина је економски посрнула држава у којој су САД и ЕУ направиле политички пуч, гдје су послије бруталне политичке игранке новом пучистичком руководству хладно саопштили да не могу очекивати оно главно за одржање власти- економску помоћ кроз повољне кредите. Умјесто тога, ново руководство Украјине су упутили Међународном монетарном фонду, класичним банкарским дерикожама читавог свијета- на темељно докусуривање државе и народа.

Елем, данас је саопштено да је ново пучистичко руководство Украјине поклекло, те да су прихватили све услове ММФ, што значи- сигурни  ход  Украјине у све веће невоље, илити економску катастрофу космичких размјера у предвечерје режираног грађанског рата.  Тиме се показало још једном да сурова олигархија лицемјерног Запада прави револуције, господари територијама, такорекућ- бије, а не храни и не помаже своје слуге. 

Политичка игра преваре

Виктор Јанукович, предсједник Украјине у избјеглиштву, је својевремено у својој  успјешној предсједничкој кампањи  обећао гласачима економску и политичку блискост са Русијом.  На том фону је добио предсједничке изборе у Украјини . Послије избора је одмах окренуо леђа гласачима, и свом силом почео гурати Украјину ка  ЕУ и НАТО.  Испало је у пракси да је он био играч Запада, одјенут лажним огртачем  проруске политичке опредјељености. У магновењу се показало да је поражена Јулија Тимошенко, отворени заговорник политичког присаједињења Украјине Западу, била  много ближа Русији у осјећају неопходности економске сарадње двије компатибилне економије, него њен “проруски орјентисани” противкандидат Јанукович.

И не само то, јавна је тајна да је Јануковичева проруска реторика била отворени покушај једног дијела украјинске олиграхије да се преко свог кандидата домогне власти у Украјини по сваку цијену, да би послије тога могли још више увећати своје богатство. Међу том олигархијом украјинских милијардера, главни патрон и газда Јануковича је био Ринат Леонидович Ахметов , чије се богатство процјењује на 15,4 милијарде долара. Али, осим њега и Игор Коломојскиј , Вадим Новинскиј и  Сергеј Тарута.

Свим овим олигархима који су стојали иза Јануковича, те умножили своје богатство третирајући предсједника Украјине као марионету, нова власт Украјине је, гле чуда, понудила мјеста губернатора области на истоку Украјине. Пристали су  Игор Коломојскиј, назначени губернатор Дњепроперовске области, и  Сергеј Тарута, назначени губернатор Доњецке области, који су губернатори ових области само на папиру. Вадим Новинскиј је назначен губернатор Крима, гдје се чак не смије ни појавити. Ринат Ахметов се уклонио од функције губернатора,  мада је признао легитимност нове власти, и прихватио њену реторику.  

Подјела или пљачка држава

Да је Запад политички коректан према пучистичком руководству Украјине, питање помоћи тој држави и таквом руководству би се ријешио украјинским новцем. Наиме, ако је тачна тврдња западних медија да Виктор Јанукович има од четири до четрнаест милијарди долара на западним банкама, тај новац би се могао одузети Јануковичу и дати Украјини. Ако би се додатно одузеле милијарде долара Јануковичевих украјинских олигарха које се налази у истим банкама Запада, те  хитно вратио тај новац Украјини, и њеном марионетском руководству, проблем би се темељно ријешио и за нову власт и за државу. Али, то Запад неће из непознатих разлога. Погодите којих?! Можда из истих разлога што и стотине милијарди Моамера Гадафија нису враћене Либији?

Да није у свим овим случајевима била у питању класична пљачка држава у којима је извршен пуч, и у чијој власти су почеле фигурисати такозване “прозападне демократске власти”?

Укратко, чини се да циљ преврата које прави Запад било гдје у свијету, јуче у Ираку и Либији, данас у Украјини, има нажалост пљачкашку конотацију, а не основу у фундаменталним идејама демократије, права, слобода сваког грађанина. Украјина је, највјероватније,  програмирано осуђена на финансијску смрт, дужничко ропство, а могуће и грађански рат. Русија је осуђена на тешке економске последице, јер ће одлив капитала из Русије на Запад попримити колосалне размјере. За информацију, рубаљ је пао у односу на долар и евро у задњих пар мјесеци за двадесет одсто, а Русија је изгубила данас, трећег марта 2014.г,  72 милијарде долара на рачун пада вриједности акција руских предузећа. Елем ако се не деси ратно крвоприлиће, може се констатовати већ сада да се десило “финансијско крвопролиће” Украјине и Русије, без иједног испаљеног метка. Све остало је у домену режиране пропаганде, оног већ виђеног што спада у елементе класичног ПР чији је циљ замагљивање главних циљева Запада. Зато у освјетљавању кризе око Украјине ми нећемо имати реалну представу, већ  стављање у први план емоција за паљење широких народних маса да би се прикрили стварне намјере великих шефова са Запада.

Петардом на Јеврема – команданта мрака

IN4S  Аутор: Војин Грубач  уторак, 4 фебруар 2014

„Ово је ужас. Преживио сам још један атентат”- казао је у разговору за агенцију “Анадолија” Јеврем Брковић, након што је испред његовог стана бачено пиротехничко средство.
„Експлозија се десила у 21 сат и 20 минута када сам гледао емисију о атентатима и убиствима на РТВ Црне Горе. И у тренутку кад новинар Весељко Рудовић спомиње како је нерасвијетљен случај атентата на мене, када је убијен мој пријатељ и возач Срђан Војичић, грунула је таква експлозија испред врата да сам ја мислио да је отишло пола зграде. Истрчао сам. Видио сам дим. Истрчали су и моји сусједи, пробудила су се дјеца. Циљ је био да се заплашим, а знају да се не могу заплашити. Три атентата су на мене изведена! Неко их је наручио, а као покриће су имали прославу православне Нове године, да се све свали на неке хулигане“, рекао је Брковић.

Промотер тероризма – као жртва тероризма

У доцнијем објашњењу ко стоји иза напада петардом на његов стан, Брковић је претпоставку о хулиганима замијенио овом тезом: ”Четничке снаге, мрачне снаге, великосрпске снаге стоје иза овог. Једна мржња према мени као писцу који се није устручавао да све говори, који је о њима рекао праве истине које остају и боле. Зашто сметам?”
Да би нашао одговор на питање- коме и зашто смета(?), Јеврем Брковић би, прије свега, требао престати да лукави, и да јавности вјеша макароне на уши. У том смислу би морао погледати истини у очи, и признати да је и сам имао терористичке погледе на свијет- чак и у својим позним годинама живота када је уређивао фашистички лист ЦКЛ, те да је у том периоду свима који не мисле као он желио- само зло!
Управо се у 82. броју ЦКЛ а, у временима пред расписивање референдума, Јеврем Брковић злурадовао информацији да је Хавијер Солана “на неким списковима баскијске ЕТЕ“, сугеришући Солани да се он може наћи и на списковима ЦОП-а, јер – “Црна Гора нема своју ЕТУ” али “може бити да има свој Црногорски ослободилачки покрет (ЦОП)”. То је био период када је Брковић својим фантомским ЦОП-ом пријетио и Бриселу и Београду терористичким акцијама уколико се Црна Гора не осамостали по било коју цијену.
Укратко, некадашњи промотер тероризма, човјек који је гурао Црну Гору у грађански рат, игром чудних историјских околности је постао послије њеног осамостаљивања жртва тероризма, и опет ништа у животу није научио и спознао! Да је ишта спознао, давно би се извинио свима за своје гријехе и лударања.

Држава је нула, а Јеврем је ништа!

Да би нам ситуација око карактера Јеврема Брковића била јаснија, морамо се вратити на ноћ 24. октобра 2006. године коју Брковић у изјави за хрватски Јутарњи лист описује овако:„Пријатеља су ми убили а мени поломили ноге!“ Наравно, ради се о нападу на Јеврема Брковића која је имала као епилог убиство његовог телохранитеља и возача Срђана Војичића.
У објашњењу тог напада, Јеврем говори ко су налогодавци:”Ради се о неколико тајкуна, типично црногорских, повезаних родбинским везама, била је и једна тајкуница, већ оцвала еротеса. Та групација „црногорских домољуба“ зачетници су ратног профитерства, бескрупулозног богаћења и наплаћивања свега што су урадили за Црну Гору. А све што су радили, радили су да би имали приватну државу.” Он је тадa објаснио да су наручиоци злочина људи који су се препознали у његовој прози, роману “Љубавник Дукље”, те истакао да је о њима написао нови роман “Атентат на љубавника Дукље”- којег “Вијести”, као његов издавач, не смију објавити!?
Пуниша Пуцо Војичић, стриц убијеног Срђана Војичича, својевремено је у изјави за јавност истакао да се „све зна ко је у ноћи 24. октобра 2006. године испред Јеврема Брковића убио његовог братанића“. “Све се зна, а то добро зна и Брковић само из неког разлога то не жели да каже”, рекао је тада Пуниша Војичић.
Тај „неки разлог“ Брковића, који спомиње Пуниша Војичић, је сада више него очигледан. Наиме, Јеврем Брковић је по карактеру најобичније кукавица, типични примјер лошег човјека који би своје ирационале циљеве постизао преко лешева других људи – чувајући при томе свој живот, као и животе блиских људи из своје породице.
Управо због те очигледности му уопште не треба вјеровати да је романом „Љубавник Дукље“ желио помоћи Црној Гори, коју је својевремено гурао на пут грађанског рата. Не треба му вјеровати да је тим романом „желио разоткрити групацију „црногорских домољуба“- зачетника су ратног профитерства, бескрупулозног богаћења и наплаћивања свега што су урадили за Црну Гору“. Мислим да је ближе истини да је Јеврем Брковић желио да са истог стола профитерства добије свој дио колача, који му је донио проблеме.

Ђа’оле, виђе ли “врага су седам бињишах”?

Vojin Grubač Blog 02. Feb. 2014. | 21:58

На јавност Црне Горе је “ударила” ураганска новост да су се на фрескама необично лијепог Храма Христовог воскресења у Подгорици “појавили” Мило и Рањо, с драстичном разликом у функцијама коју на фресци, као духовном простору, заузимају. Мило се, наиме, по тој лабилној информацији нашао “у рају ктитора и добротвора” православног Храма у Подгорици, а друг Рањо у паклу прогонитеља Цркве и хришћанске религије “одсликан као враг, илити ђавле”! Информација је носила толику снагу да је тај јасни распоред на фрескама овјековечен као факт! Тако су подгоричке Вијести преношењем непровјерене информације направиле чудо- од друга Мила створиле хришћанско божанство које хода, а друга Рања размазале у ништавило, и направиле смијешним ликом чије окружење не зна шта да ради.

Остаје ми да, послије пажљиве анализе, само констатујем да се радило о сјајној ПР акцији која је имала огромни успјех у Монтенегру. Она је “запечатила” судбине не само ликова са фреске, већ и многих “јавних дјелатника” који су се откликнули погрешном реакцијом на изричиту општенародну илузију- и самим тим пали стрмоглавом на равном мјесту.
Да би овај ПР у потпуности успио потребно је било довести ситуацију до крајњег апсурда- бацивши информацију о појави политичара на фрескама, а да их тамо уопште нема. Ево како се даље развијала ситуација…

“Аналитичари религије” у акцији против “лика сотоне”

Портал “Аналитика” је одмах “упрегао другове аналитичаре” из Србије да они први осуде то- чега нема! Вјерски аналитичар Живица Туцић казао је да није коректно то што је предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици осликан на фресци која осликава пакао. Он је Порталу РТЦГ рекао да је искључиво божији домен ко ће у пакао или рај, те да није на цркви да то одређује.
Источар умјетност Александар Чериков, “као је добар познавалац нашег средњевјековног сликарства”, додатно је објаснио “Аналитици” следеће:“ Актуелне цркве су углавном у паклени простор, поред деперсонализованих вјерника, смјештали паганске владаре – противнике хришћанства и пропагаторе црквених догми супротних усвојеним канонима, мада се у њему могу идентификовати и Адам, те старозавјетни цареви. Према православним канонима црква може по свом нахођењу смјестити у пакао одређену личност, али постоји одређени проблем у смислу приказивања предсједника парламента Ранка Кривокапића. Велики новац за изградњу подгоричког храма издвојили су сви грађани Црне Горе међу којима има поред православаца и муслимана, католика, агностика и атеиста. Сигуран сам да овакав поступак не доприноси хришћанском помирењу”.
Укратко, аналитичари и “Аналитика” тврде да је Рањо у паклу! Значи- тако је!

Политичари се “грозе” појавом “препознатљивости ђав’ла”

Из Праведне Црне Горе, коју предводи нејаки сердар Раде, стигла нам је нова мисао старих верглаша: “Политиканско фрескописарство, инспирисано профашистичком четничком идеологијом, не смије проћи без осуде цивилизоване, антифашистичке и демократске црногорске јавности. Земља у којој је могуће да предсједник државног парламента на овакав начин буде третиран од туђе вјерске заједнице је држава без достојанства и смисла.”
Либерална партија је у ватерполо стилу “позвала надлежне да хитно реагују поводом осликавања предсједника црногорског парламента Ранка Кривокапића на једној од фрески Саборног храма.” “Изражавамо снажан протест и позивамо надлежне државне органе, вршиоца дужности врховног државног тужиоца, основног тужиоца у Подгорици и заштитника људских права и слобода, да хитно реагују и предузму мјере из своје надлежности” – рекли су спикери Либералне партије.
И политичари нас убјеђују да је Рањо одсликан у лику ђавола, али не коментаришу да је друг Мило по истој информацији у рају! Значи, тако је!

Сердари потврдили “вјеродостојност вражека” и- сви вјерују

Да на крају резимирамо- довољно је било да се баци очигледна “патка” да је Рањо Социјалдемократски одсликан у паклу фреске Храма- да сви у то повјерују. Рањова СДП је, поред осталих сердарских организација, тако лакомислено насјела на очигледно извлачења тепиха испод својих ногу да је чак избацила следећу смјехотресну реакцију: “Фрескопис у Храму је урађен на начин који вулгаризује политичко опредјељење појединих свештеника те цркве. Одређивање пута у рај или пакао живим људима, како истичи из СДП, у директној је супротности са основним начелима хришћанске религије. Са друге стране, бити у друштву Јосипа Броза Тита, човјека којега је цијели свијет признао као једног од лидера антифашистичког покрета који је ујединио Европу у борби против највећег зла 20. вијека, представља велику част и привилегију за предсједника Кривокапића.” Елем, то значи да Рању “представља част да је паклу фреске”, те да се сви над њим смију, мада га тамо уоште и нема!

Дакако, јасно је “вражека Рања” није сличност или несличност “поставила” на фреску, јер је несличност очигледна, чак и смијешна, већ општа констатација да он тамо мора бити! Ово је лудило од ПР акције на коју су насјели сви сердари, па чак и Рањо са окружењем, заслужује аплауз- јер је показала домене сердарске ирационалности и темељне одлијепљености од логике- која чак ни очигледност не види.

Резервна домовина? (Селите се! – Доселите се?)

• четвртак, 2 јануар 2014 8:06
• Аутор: Војин Грубач
• IN4S

Једна од екстремнијих “спортских дисциплина” локалних домородаца са државотворног гумна у протеклој 2013. години је била да својим неистомишљерницима других убјеђења и националне припадности шаљу поруке у овом стилу: “Селите се из Црне Горе!”.

Грађанска држава и грађански градови

С обзиром на то да је Црна Гора дефинисана Уставом као грађанска држава, несумњиво је да егзотични фашионисти заборављају чињеницу да у Црној Гори они немају нити једно право веће од права који има, рецимо, Кинез или Мексиканац, Ром или Египћанин, са пасошем Црне Горе. “Заборавна” у смислу грађанске равноправности,и једнакости, је била и новинарка РТЦГ Ивана Шебек, која је на свом Фејсбук профилу својевремено послала скарадну поруку овог садржаја: ”Срамота бре, селите се ђе волите – а, помирите се – живите у градовима црногорским!“
Елем, очигледно је да ова новинарка не воли да ослушне глас јавности, иако је новинарка, па да на основу додатних информација изведе исправне закључке о несолидности сопственог става. Да је била у криву може се провјерити на једноставан начин. Могуће је, рецимо, у Улцињу расписати информативни референдум па да грађани тога града изаберу, Иване ради – да ли је Улцињ црногорски (што тврди госпођа Шебек), албански (што је могућа варијанта) или грађански град (што тврдим ја)? Ако се резултати не би поклапали са мишљењем госпође Шебек, тада дотичној дами треба дати буздован, па да сама отјера све оне који нису по њеноj вољи и афинитетима, а све “у име демократије и пацифизма”.

Доселите се!

Елем, код дотичне госпође се појавио додатни проблем – кашњења са поруком јер се, по последњим подацима, из Црне Горе иселила бар још једна Црна Гора до момента када се она гласнула.
Наиме, из ресорног Министарства дата је информација да се највише исељеника из Црне Горе, и њихових потомака, у тражењу “резервне државе” гдје ће боље живјети, налази у Сјеверној и Латинској Америци, Србији, Турској, западноевропским и земљама бивше Југославије, али значајан број њих живи и у Украјини, Аустралији, Русији и неким афричким земљама.
По економским показатељима ти исељеници су 2012. године у Црну Гору послали 342,8 милиона еура, што је било за 6,7 одсто више новца него што је послато 2011.Године. Највећи дио прилива новца u 2012.г. је био из Србије 55,8 милиона еура, Италије 41,8 милиона, Њемачке 31 милион, Сједињених Америчких Држава 21,7 милиона, Руске Федерације 19,3 милиона, Грчке 16,6 милиона и Велике Британије 15,3 милиона.
Осим тога, према подацима Централне банке (ЦБЦГ) грађани Црне Горе који раде у иностранству и исељеници послали су у Црну Гору у првој половинипротекле 2013. године око 169,28 милиона еура, што је чак 2,4 одсто више него у истом периоду 2012.г. Из свега овога се може извести следећи закључак – да се госпођа Шебек иселила из Црне Горе, умјесто што друге тјера из ње, прилив новца би био додатно већи, а еколошка ситуација у домену државне идеологије била много љепша. У том смислу, за исељенике из Црне Горе највећа казна би била када би им неко данас наредио-“Доселите сe“! Дозволите да примјетим, можда и косвено штитећи госпођу Шебек, да је – “Доселите се у Црну Гору”, много гора ствар од Иванине препоруке- “Селите се из Црне Горе!”

Резервна држава за уплакане сердаре

Дакако, примјер скарадног понашања дотичне даме није изузетак. Недавно је свеприсутни коментатор Данило Стојановић објашњавао Зиппу, алудирајући на његову бошњачку припадност, да не треба да се љути када га тјерају из Црне Горе. Господин Стојановић је том приликом рекао следеће:“Вријеђате се што вам кажу да идете тамо ђе вам је љепше (а ви очито имате резервну кућу – Босну). Ђе ми Црногорци да кренемо – који је немамо?“ Елем, овдје се појавио један нови, интересантни детаљ. Нaиме, ти који тјерају своје неистомишљенике и грађане “неподобних националности” из Црне Горе уједно упућују вапај читавом земном шару да немају “резервну државу”.
Изгледа да би фашионисти прогонитељи жељели да их још сажаљевамо, да оплакујемо њихову злехуду судбину што немају “резервне државе”, да пустимо коју горку сузу због “те трагедије”. Умјесто да пустим сузу, ја мислим да је рјешење њиховог проблема више него једноставно и сасвим просто. Неиме, они који тјерају било кога из Црне Горе, да постоји правна држава, добили би експресно “резервну домовину” у Спужу. А послије изласка из Спужа, имали могућност, као и сви други, да “резервну домовину” нађу изван Црне Горе и то у врло прецизном правцу који се дефинише као- “Све четири стране свијета”.
Значи, очигледно је да “резервне државе” итекако постоје, што показује исељење читаве једне Црне Горе изван њених граница. Дакако, повод за одлазак није био националне природе, већ нормална жеља за солиднијим и бољим животом. Зато је несумњиво да онима који су било када отишли изван границе, Црна Гoра није дестинација у коју би се радо вратили, јер у њој нема могућности да се живи чак ни осредњим животом достојним човјека.
Управо је зато и свака прича о потреби да се неко исели не само непристојна, антицивилизацијска и неваспитана, већ и крајње депласирана. Вриједна тога да се над њом, и њеним протагонистима, сви грохотом насмијемо, и дамо им један важни црвени картон за њихов закономјерни излазак из игре чија правила не разумију.