Шерпаси шовинизма: Режисер Сошић и историчар Растодер

Од Војин Грубач - портал ИН4С,  02/06/2020

 

 

Са страница “Викенд новина” је ових дана пропиштао опскурни Жељко Сошић, режисер серије „Божићни устанак“ и умјетнички директор Црногорског народног позоришта, који је најавио да припрема најновији серијал „Ровачка република“. (1)

Необично је и јако интересантно да историјске серијале на тему давне прошлости раде незнавене, неадекватне и напаљене особе попут Сошића, које појма немају о историји Црне Горе.

Нaиме, фактички је научно доказано да историја комитског покрета у Црној Гори (1918./1929.), коју je прoмовисаo историчар Шербо Растодер а продужили Новак Аџић (до 2016.), фељтониста Побједе Слободан Чукић и помамљени режисер Жељко Сошић, представља чисти фалсификат направљен зарад шовинизирања друштва и погубних  политичких циљева.

Сошић: Фалсификате браним нападом на истину

Већ доказане фалсификате историчара Растодера режисер Сошић у дотичном интервјуу брани нападом, на овај начин:

„Свакодневно слушамо лажи о Црној Гори, фалсификују нам историју, затиру црногорски идентитет и посебности”(1), да би потом закључио: “Сада је одговорност на институцијама, да сви озбиљно схвате о чему се ради и не потцијене огромну моћ пропаганде”!? (1)

Да га одмах „обрадујемо“, институције му не могу ништа помоћи, јер су море фалсификата др Шерба Растодера већ растурили управо садашњи дворски идеолози, историчари др Живко Андријашевић и др Драгутин Паповић, публициста Новак Аџић и прво перо Шуковићеве Антене-М, свима извјесни шовиниста Владимир Јовановић.

Ево одмах једног упечатљивог примјера, Новак Аџић је у полемици са аутором овог текста 2010. године, уз поклич: ”Метак, угарак, бајонет- биланс”, написао сљедеће: “Господине Грубач, од српског метка, угарка, ватре и бајонета убијено је од 1918. до 1941. године око 9.000 Црногораца. Запаљено је до 1929. године од истог џелата преко 6.000 црногорских домова.” (2)

На питање, одакле му такви подаци и како се то може провјерити, Аџић је рекао сљедеће: “Велики дио тих података можете наћи у књигама проф. др Шерба Растодера „Скривана страна историје“ и „Црна Гора у егзилу“! (2)

Ствари су се драстично промијениле љета 2016.године, када је  Новак Аџић дао поименични списак пострадалих (3) и детаљни списак свих запаљених кућа зеленаша. (4)

По његовом списку, од 1919.- 1941. године, у Краљевини Југославији (Краљевини СХС) је у сукобу са режимом Карађорђевића на тлу Црне Горе, за двадесет двије године њихове владавине, укупно пострадало- 257. противника режима, укључујући цивиле, комите и оне који нису били комити.  (3)

Надаље, у тексту “Списак опљачканих и запаљених домова црногорских родољуба (1919. -1920.)” (4), Новак Аџић  је поменично навео укупно 120. запаљених кућа зеленаша, током 1919. и 1920. године, гдје је убројана и кућа Петра Звицера у Рокочима (Цуце)- иако је она запаљена 25. априла 1923. године.

Биланс утицајне силе фалсификата Шерба Растодера, које данас и даље користе Сошић и Чукић, је импозантан-број жртава комита  је увећао 35 пута а запаљених кућа 50 пута. Моћно, зар не?!

Растодерово „вјешање Црногораца“, Срба из Херцеговине

Из списка, који је предоставио Новак Аџић, јавност је сазнала да нико од заробљених комита никад није повјешан, што је била знаковита пројекција Растодера.

Ово је интересантан податак у контексту фотографије “масовног вјешања Црногораца”, коју су 16. марта 2001. године подгоричке Вијести приложиле фељтону др Шерба Растодера.

Уз инкриминисану фотографију је дато сљедеће објашњење: “Вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920. почињено од стране Србијанаца. (5)

Потом се утврдило да се не ради о вјешању на Цетињу, већ о Србима из Херцеговине које су повјешали Аустроугари у Требињу 6./19. фебруара 1916. године, при чему су објективној јавности као доказ предостављена имена и презимена свих жртава са те грозне слике. (5)

Да се подсјетимо, та аустроугарска вјешања су била регуларна одмазда према херцеговачким Србима који су били добровољци у Црногорској војсци, а која се није примјењивала према заробљеним црногорским војницима послије капитулације Краљевине Црне Горе.

Тај фалсификат је пласиран на вишеслојном нивоу идеолошке монструозности и зле намјере, да је то невјероватно.

Можете замислити, Срби који су као добровољци Црногорске војске повјешани, највјероватније од стране муслимана у аустроугарској униформи, су од дотичних монструма приказани као “Црногорци повјешани од стране Србијанаца“. Лудило, зар не?!

То је исто као када би, рецимо, Вијести и Растодер поставилe слику Срђана Радова Алексића, убијеног у Требињу 27.05.1993. године штитећи друга Алена Главовића, и написале да су га успјешно ликвидирали бошњачки борци Армије БиХ зато што је био “четник који је клао по муслиманским кућама”?!

Да, баш тако, агресивна обмана, испуњена безочношћу и безчашћу твораца!

Е, управо такав је и “режисерски опус” и стремљења острвљеног Жељка Сошића, ништа бољи од наведених монструозних фалсификата Растодера, који сежу од цифри до фотографија.

Државна пропаганда: “Скривена страна историје”

 Шербова “Скривена страна историје” је била едукативна брошура која је имала задатак да снагом фалсификата и ненормалних контекста шири мржњу искључиво унутар православног народа Црне Горе.

Који је разлог, осим унутрашње патолошке мржње, Растодер имао за то, може сада сам рећи?

Можда је он то третирао ефективним начином борбе против „вјечног православног непријатеља“, ми не знамо?!

Али, заиста је необичан феномен да су читањем те брошуре од шовинизма одлијепили ликови попут Сошића и Чукића, да им више помоћи и лијека нема.

Уосталом, хајдемо да погледамо осврт Марка Вешовића, црногорског писца из Сарајева, који је током полемике са др Шербом Растодером, по њему осуо тешку паљбу с увредама.

Вешовић је о Растодеру тада рекао сљедеће: “Кад се прође поред њега, треба скинути капу као поред сахране, јер Шербов живот, у потоњих четврт стољећа, перманентна је сахрана свега што је љуцко било у њему. Ако га је било. О таквима народ вели: образ му појела гузица. Ако је Шербо икад и имао образа.” (6)

У тексту Вешовића смо сазнали важне детаље у вези дистрибуције шовинистичких књига Шерба Растодера, гдје Вешовић каже:

“Шербу Сплачини је Ранко Кривокапић уплатио 12.000 еура да штампа друго издање књиге “Скривена страна историје”. Новац је уплаћен на рачун “Покрета за независну”, а потом пребачен на Шербов рачун.

Бројне комплете од 4 књиге, који коштају 100 еура, режимски хисторик је продавао Миловој влади, министарствима, државним органима и предузећима, а не мали број тих књига откупила је ТВЦГ, гдје је Шербо био члан Савјета.

Ово  је тек дио оног што је заклети антирежимлија измузао од режима. Тај бескичмењак зове нас “медијским режимским специјалцима”. Папљани би рекли: “Е Шербо, Шербо, пас ти се меса напотезâ”. (6)

Дакле, “Скривена страна историје”, књига упакованих монструозних пројекција које су класични пројекат мржње, наметала се државним институцијама Црне Горе као обавезна литература, што је чудовишно.

Као та књига, и  филмски опус режисера Жељка Сошића представља државни пројекат сијања манијакалне мржње, што је несхватљиво и цивилизацијски неприхватљиво.

Све је то огавност, нискост и подлост прве врсте!

Пројекција међунационалног сукоба, којег није било

Растодер се на свему томе није зауставио, већ је пројектовао конфликт унутар православног народа провлачењем тезе да су сукоби бјелаша и зеленаша били-“национални конфликт Срба и Црногораца”.

Ту му је, игром судбине, неочекивано “стао ногом за врат” импулсивни каријариста Новак Аџић, констатацијом да је најагресивнији црногорски политичар тога времена, др Секула Дрљевић, био национални Србин до 4. јула 1937 године. (7)

Факт да су црногорски зеленаши били Срби је општепознат јавности и до танчина објашњен од много јаких, еминентних  црногорских аутора.

Међутим, став Новака Аџића је јавности био јако важан да охлади усијане главе ликова који су острашћено дно дна, напатворени талог данашњег друштва Црне Горе.

Многе главе су охлађене, приведене разуму и логици, али не и глава режисера Сошића, који ових дана атавистички дивља и скаче као да га стршљени гоне.

Дакако, он је такав јер такав и шеф режима, који даје те аветне импулсе својим јадним чаушима.

Да се разумијемо, српске националне идеје црногорских федералиста/зеленаша најтемељније је објаснио црногорски историчар, академик ЦАНУ, покојни професор др Димитирије Димо Вујовић (рођен 7.11. 1922. у  Добрској Жупи крај Цетиња, упокојио се 27.05.1995. у Подгорици).

У свом капиталном дјелу „Црногорски федералисти 1919- 1929“, др Димитрије Димо Вујовић је, уз напомену да су “и до yсвајања страначког програма октобра 1925. године црногорски федералисти темељно расправљали о многим темама”, навео следеће:

„Једна од омиљених тема раније, па и сада, било је српство и односи Црногораца и Србијанаца. При томе црногорски федералисти још увијек Црногорце не третирају као посебан народ, нацију. Напротив, стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа, строго разграничавајући термин Србин од Србијанца.

У једном чланку „Црногорца“ (гласила федералиста, оп. а.) се каже: „Црна Гора је била етнички једно са Србијом и онда кад је била суверена држава. Била је и остаће класична земља српске слободе и националне свијести“ (9*)!” (8*, стр. 182)

Академик Вујовић је на истом мјесту написао и ово: „Федералисти су од себе одбијали и алузије на то да мисле да су Црногорци посебан народ. Тако се држао чак и Секула Дрљевић, који је касније ишао тако далеко да тврди да Црногорци нијесy Словени“. (8, стр. 182)

Послије ових аргумената црногорског академика др Дима Вујовића и тезе истраживача историје Новака Аџића о Србину Секули Дрљевићу до 1937., од Растодерове теорије о “међунационалом сукобу бјелаша и зеленаша” нису остали чак ни патрљци.

Та бапска прича је коначно завршена закономјерним сломом подмуклог научног инжењеринга историчара Растодера.

Идеолошка болест и патологија личности Сошића

Не знајући све ово, не читајући ништа под капом небеском, режисер Сошић у неком хипнотичком трансу у свом интервјуу каже сљедеће:

“Свакодневно слушамо лажи о Црној Гори, фалсификују нам историју, затиру црногорски идентитет и посебности… На разобличавању тих ствари треба инсистирати, јер смо суочени са очигледним клерофашистичким, непријатељским насртајима на један народ и једну државу и не смијемо да устукнемо, немамо на то право“.

Да се разумијемо, предочени  факти академика др Дима Вујовића, да су црногорски федералисти/зеленаши сматрали за себе да су као “Црногорци, најчистији и најбољи дио српског народа”, те “од себе одбијали и алузије на то да мисле да су Црногорци посебан народ”, режисеру Сошићу се у овом времену привиђају као “клерофашистички, непријатељски насртај на један народ”!

Који народ, какав насртај? Академик др Димо Вујовић је био национални Црногорац док је писао историју зеленаша, а Новак Аџић је и послије својих теза о Србину Секули Дрљевићу до 1937., сломивши пројекције Растодера,  и даље национални Црногорац, а познато је да је и прилично радикалан.

Где је ту проблем, питање је сад за Сошића?! Јер, факт да су и зеленаши и бјелаши били Срби нема никаквог лошег утицаја било што у Црној Гори,

Једни се православни грађани, својом слободном вољом, изјашњавају као Црногорци, а други као Срби. И све је у реду, и нема никаквих проблема, осим у главама лудака око шефа режима и у глави шефа режима!

Умјесто да се уразуми, Сошић и даље дивља што показује сублимација свих његових мисли која звучи овако: “Литије воде идеолошки потомци српске окупаторске војске која је хтјела да запали мошти Св. Василија и Св. Петра Цетињског!”

И опет, незнавени Сошић не жели схватити да није било никакве “српске окупаторске војске” 1918.-1919. године у Црној Гори, јер тога термина тада није могло бити из очитог разлога.

Наиме, зеленаши и црногорски комити су користили израз “србијанска војска”, јер су се осјећали Србима и великосрбима.

То значи да су и они били српска војска, која се борила против друге српске војске, која је исто из Црне Горе.

Академик др Димо Вујовић је то просто објаснио, наводећи да црногорски федералисти/зеленаши и 1925. године ”стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа, строго разграничавајући термин Србин од Србијанца”. (8, стр. 182)  Разграничавају, дакле!

Идеолошка болест и патологија личности Сошића су достигле такав ниво да он јасне термине не разликује, па нема тога хећима или хоџе (који му може „направити запис“) да би овог несрећника некако “вратили у винкло”!

Конструкција звана “паљење моштију”

Kолико острашћени Сошић срља у својим конструкцијама, најбоље показује његова теза да су преци учесника литија “хтјели да запале мошти Св. Василија и Св. Петра Цетињског”.

Ту тезу је у парламенту Црне Горе недавно изнијела посланица ДПС-а Нела Савковић,  у илузији да је рекла нешто паметно.

Да се подсјетимо, њену партију је Ранко Кривокапић оптужио да је “спалила мошти” КАП-а, узевши тада чудовишно мито од 800 милиона еура, угробивши тиме васколику Црну Гору.

Дакако, дотичну Нелу Савковић не интересије што су њени шефови „спалили мошти“ не само КАП-а, већ и читаве Црне Горе, она се, ето, опочела „религијом занимати“, јелте?!

А све су прилике да никаквог предлога о “спаљивању моштију светаца” никада није ни било. И није!

Наиме, према наводима Новака Аџића,  три делегата Подгоричке скупштине су прeдлагала да се “изнесу мошти (кости) Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и сахране њихови земни остаци на гробљу попут обичних цивилних лица.” (9)

И то је јасно, и све јако сумњиво, јер да се десио такав скаредни предлог- вјероватно би се  тачно знало о која три делегата је ријеч, или два ако се један зна?!

Опет, ако се ипак нешто тако десило, тада би се случај мораo коректно научно истраживати а не лупетати као Нела и Жељко!

Ипак, у тражењу из које идеолошке матрице су могла била та три наведена посланика-можда нам може помоћи истраживање Владимира Јовановића, “првог пера” екстремне Шуковићеве Антене М.

Рецимо, у једном тексту о Крсту Зрновом Поповићу, Владимир Јовановић се кратко осврнуо  на црногорске комунисте тога времена, наводећи сљедеће:

“Још од 1918. године, Крсто Поповић не гаји само непријатељство према „бјелашима“, већ и у најмању руку подозривост према комунистима; тачније, комунисти су 1918. и били „бјелаши“ (10), да би потом наставио овако: “Међу делегатима тзв. Подгоричке скупштине њих 12 су комунисти, тада под именом социјалисти”.

Ето, сазнасмо да су црногорски комунисти 1918. били бјелаши, али и борци против комита, што опет свједочи Јовановић с Антене-М. који је рекао сљедеће:

„Ти први овдашњи комунисти, већина њих, на челу са Јованом Томашевићем, утемељивачем КПЈ у Црној Гори, били су „контракомити“; позивали су 1919. „противнике уједињења Црне Горе и Србије” као „Николине агенте” и тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин”. (10)

Збиља, шта о комунистима противкомитима знају перјанице дворског СУНБНОР-а, Зувдија Хоџић и Слободан Мирјачић, који сада подврискују да су и они комити? Која смијурија!

Генерализација у цивилизованим друштвима не пролази

Ево, хајде да претпоставимо да су та три посланика Подгоричке скупштине која су “хтјела сахранити” а не, наводно, “запалити мошти светаца”-били комунисти! И шта?!

Та тројица опскурних ликова никако се не могу поистовјетити са свих 12 комуниста,  или свих 165 посланика Подгоричке скупштине.

Збиља, а шта ако је “сахрану светаца” 1918. предложио први предсједник Врховног суда Црне Горе, постављен указом Предсједништва Црногорске народне скупштине о именовању објављеном у Службеном листу НРЦГ бр. 1. од 10. 07. 1945. године.

По многим индицијама, могуће да јесте. У новој, комунистичкој Црној Гори на том мјесту је 1945. године био Саво Фатић, комуниста и  бјелаш који је био потпредсједник Подгоричке слупштине. А он је , наводно, 1918. прeдлагао “сахрањивање светаца”.

И шта сад да се ради? По Сошићу су литијаши наследници те идеје “сахрањивања светаца”, или како, да није можда КПЦГ, КПЈ, или ко?   

Да се разумијемо, генерализација у цивилизованим друштвима не пролази никад.

Међутим, по правилима игре неадекватног Сошића изгледа све може, јер каже: “Одлично сам упознат са тиме шта су идеолошки преци ових који данас ударају у темеље Црне Горе радили, говорили, писали, и на шта су све били спремни”?!

Одлично је упознат, каже овај вајни режисер који ништа не зна!

Елем, ако смо као цивилизовани људи прецизно устврдили да је режисер Сошић полулуди шовиниста, сигурно нећемо себи дозволити све црногорске режисере поистовјетимо са овом сподобом, називајући их “полулудим шовама”.

Злочини, селективно извлачење за „крупни кадар“

Исти је случај и са накарадном, једностраном причом режимских пропагандиста о злочинима над зеленашима, с јасним и провидним политичким пројекцијама.

Ту, прије свега, морамо споменути злочин над породицом Звицер, који се медијски експлоатише скоро три деценије.

Други случај је Сошић навео у интервјуу, рекавши да га је неки “Булатовић из Роваца” питао, или обавијестио:”Да ли си чуо за ону жену којој су ставили мачку испод сукње, везали сукњу, и онда ударали мачку док јој није растргла утробу”.

Да се разумијемо, једнострано издвајање неког злочина, његова генерализација са стављањем у погрешан контекст-увијек је представљало гадост прве врсте.

Елем, како поред “злочина бјелаша” постоје и “злочини зеленаша” тога периода, ред би био да се такве ствари истовремено истражују, без националистичке страсти јер су и једни и други били етнички Срби, али и Црногорци наднационално.

Рецимо, имамо случај ликвидације једне муслиманске, сточарске породице Салковић у подорјенском селу Оровац од стране комита.

Наиме, по упаду у село, они су одабрали баш ту, једину муслиманску кућу да је ограбе.

Ухватили су двојицу браће Салковића, који су се нашли дома, и направили злочин који је одјекнуо регионом- јер су  их раскасапили ножевима и сјекирама на комаде.

Дакако, комплетан сточни фонд те породице је одјављен у Орјен, а тај монструозни злочин је био повод за одмазду усташа, сународника Салковића, на село Оровац 1941. године.

Сељани Оровца су се ипак успјели повући у планину, али је комплетан сточни фонд села одјављен од стране Салковићевих сународника.

Индикативно је да су сви ти злочини у сукобима бјелаша и зеленаша, које режимски пропагандисти протежирају, по обиму и свирепости ништавни према злу које је задесило само село Велику.

Ради се о страшном погрому црногорског села Велика, који се десио 28. јула 1944.године.

Тада је за само два и по сата, колико је њемачка команда дозволила албанским и Муслиманским милицијама (12) да чине одмазду, направљен чудовишни масакр православног народа тог села.

Ево само једног случаја злочина из Велике: “Милици Симоновић, како је сведочио њен супруг Душан, зликовци су бајонетима поцепали стомак и извадили дете из утробе. Њена деца су пошла да виде шта је са мајком.

Тако су ми погинуле кћерке: Зорка од 14 година, Крстиња од осам, и син Милорад од две године.

Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, и посекли му обе ноге у коленима, везали га и обесили на једну шљиву и главу му окренули наниже. Ту су га мучили зверски пред очима моје мајке Јеле.

Скинула је шамију са главе и молила их да то не чине. Убили су обешеног Мата. Кћи Љубица је побегла. Умрла је од последица страве коју је доживела – сведочио је Душан Симоновић.” (13)

Прије него што настави замишљени серијал, било би пожељно да режисер Сошић направи експерименталне кадрове злочина у Оровцу и Велици, те да упита режим смије ли то објавити?

То је јавности важно- да би дошли до још једне спознаје о каквом режиму се ради, иако је и до сада јасно да се ради о неадекватним особама.

Државне награде за злодејанија и мржње

Што се тиче села Велика, публициста Предраг Т. Шћепановић је, према недовршеним истраживањима до 2013. године, дошао до броја од 441 убијених људи тога дана. (12)

Међутим, на дан откривања Спомен плоче на Чакору (1984.) револуционар Милош Џудовић је рекао да је тога дана убијено „око 673 лица, од којих је евидентирано око 340, међу којима 120 дјеце“. (12)

Осим тога, у Велици спаљено 300 кућа и опљачкан сљедећи сточни фонд: 8.000 оваца, преко 2.000 говеди, 150 коња и 200 коза. (14)

А сада, да све сублимирамо и упоредимо факте. За 22. године владавине “злих Карађорђевића” регистровано је 257 црногорских жртава и 120 спаљених кућа зеленаша.

На другој страни, за само два и по сата дивљања локалних албанско-муслиманских нациста у селу Велика, црногорских жртава је било у распону од 441. до 673. особе, од којих 120 дјеце, спаљено je 300 кућа.

То значи да је у Велици почињено два до три пута више злочина по обиму у  односу на,  режимом потенцирани,  период “злих Карађорђевића”?!

Злочини у Велици нису генерализовани, нити су за то оптужени народи-Бошњаци и Албанци.

Наиме, постоји, именом и презименом(14), списак свих злочинаца који су  учестововали у масакру у Велици, као и вође те банде, а то су били: хоџа Осман Мула Растодер из Радмановаца, општина Петњичка, и Саит Хоџа Шахмановић из Плава. (9)

Режим Мила Ђукановића се врло јасно одредио према црногорској прошлости на танковит, апсолутно чудовишни начин.

Шербо Растодер је за пројектовање мржње унутар православног народа, на основу фалсификата и поганих контекста,  добио 2011. године Тринаестојулску награду а 2О18, постао академик, редовни члан ЦАНУ. (15)

Осман Растодер, поглавица покоља у Велици и комадант албанских трупа у гушењу Тринаестојулског устанка у Беранском срезу (9), је 2015. добио улицу у Петњици и проглашен од стрене БС „врло значајном личношћу Бошњака“. (16)

Режисер Жељко Сошић је настављач фасификата Шерба Растодера и злочина Османа Растодера, али другим начином и методама.

За пројекцију својих ноћних мора и историјских фрустрација на филмску траку, Сошић је почашћен мјестом умјетничког директора ЦНП.

Дакако, све је то доказ шизофреније и апсолутне ненормалности данашњег режима, којем су, изгледа, одавно “вране мозак попиле”.

Поред неведеног правца пројектовања мржње, сада се додала нова режимска прича о некаквим “опасним четницима који су се намах појавили”, са стандардном медијском лавином острашћености према онима који их политички не подржавају!?

Ту им  је главни адут некакав “поп Маца из Пљеваља” који је, међутим, по свим параметрима био “мала маца” не само за Османа Мулу Растодера и Саита Хоџу Шахмановића већ, прије и изнад свега, за шефа режима Црне Горе који сања кошмарне снове и не зна на којој планети живи тренутно!

Нови дух Црне Горе, молебани и литије

Напротив полулудог шефа режима и тридесетодишњег хаоса којег он прави у држави-чврсто стоји текућа православна ревулуција Црне Горе, која природно и меко брише остатке конфликтне и режиране прошлости нашег народа.

Покрет доброте и саборности, који је кроз молебане и литије ујединио дух православног народа Црне Горе.

Зато нико никакве шансе нема у борби против литијског покрета, а поготово не овакав јадни и чемерни шеф режима, са својим биједним чаушима!

Тај процес православне револуције ће потрајати дуго. Не само док се не промијени сатанистички Закон о вјероисповијести, већ све док се не збришу силе зла и метежа које данас управљају несрећном државом Црном Гором.

Све до тада ће одјекивати чврсти став: „Наша слога биће пораз врагу“!

Референце: 

1. (”Жељко Сошић: Литије воде идеолошки потомци српске окупаторске војске која је хтјела да запали мошти Св. Василија и Св. Петра Цетињског”, портал ИН4С, из интервјуа за “Викенд новине”, 30.05.2020.)
2. (“Волшебни фалсификати: “Божићна побуна” и комити”, Војин Грубач, портал ИН4С, 26.02.2017.)
3. (“Аџић: Грубачев заборав црногорског мучилишта (1919-1941)”, Новак Аџић, портал ИН4С, 20.09.2016.)
4. (“Списак опљачканих и запаљених домова црногорских родољуба”, Новак Аџић, портал Аналитика, 26. 08. 2016)
5. (“И мртви свједоче истину”, Глас Црногораца, 28. март 2001. са сајта Српска Земљa Црна Гора, Цитат: “У петак 16. марта 2001. године, дневни лист „Вијести“ објавио је на страни 13. фотографију Херцеговаца које су повјешали аустроугарски окупатори, а коју је лажно и очигледно злонамјерно дневни лист „Вијести“ представио као „вјешање црногорских родољуба на Цетињу 1920.“ почињено од стране Србијанаца. Историчар Александар Стаматовић је 17. марта на Парламентарном каналу Црне Горе и 19. марта 2001. у „Гласу Црногораца“ први указао на лажно представљање овог историјског догађаја у „Вијестима“, позивајући се на књигу Војислава Богићевића „Сарајевски атентат“ објављену 1954. године од стране Државног архива Босне и Херцеговине. У овој књизи се наводи да поменута слика свједочи о пострадалим Србима Херцеговцима објешеним 1914. године у Требињу. Апсолутно је тачно да се на слици ради о пострадалим Србима Херцеговцима. Аустро-угарски злочин о коме ова слика свједочи почињен је 6./19. фебруара 1916. године, а не 1914. Злочин је извршен у кругу аустријске касарне (зграда која се види у позадини) у Требињу. О именима деветорице објешених Срба, који се виде на слици, свједочи књига окружног протојереја и пароха требињског Владимира Ј. Поповића „ПАТЊЕ И ЖРТВЕ СРЕЗА ТРЕБИЊСКОГ 1914-1918“, која је објављена у Требињу 1929. године. Страдалници из српске Херцеговине приказани на слици су: Спасоје Стијачић, тежак из Клобука; Лука Бакоч, тежак из Клобука; Раде Бакоч, тежак из Клобука; Лазар Рутешић, тежак из Клобука; Тодор Стијачић, тежак из Раковог Дола; Ђорђо Стијачић, тежак из Ораховца; Крсто Стијачић, тежак из Доброг Дуба; Никола Шегрт, тежак из Аранђелова; Трифко Кујачић, тежак из Раковог Дола. Да употпунимо ову информацију, помогао нам је Музеј града Требиња.)
6. (“Шербо Растодер, љуцки шкарт: Образ му појела гузица, Пише: Марко Вешовић, Е-новине, 30.07.2014.)
7. (“Аџић: Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац”, Новак Аџић, портал ИН4С, 27.09.2016., Цитат: “Дакле, господин Грубач је у криву, кад за Дрљевића тврди да је „под Павелићем“ постао Црногорац. Напротив, био је национално и државотворно самосвјесни Црногорац и као идеолог и неформални, али стварни, лидер Црногорске странке, још од 1937. године (утврђено вјеродостојно) када је јасно поручио да је субјективно и објективно Црногорац етнички и национално, а не Србин.”)
8. (“Црногорски федералисти 1919-1929“, ЦАНУ, 1, 2; aкадемик ЦАНУ др Димитирије Димо Вујовић, Титоград, издање 1981.г.)
9. („Црногорац“, бр. 17, 27. април 1925., текст- „Под знаком федерације“)
10. (Владимир Јовановић, Крсто Поповић- Седамдесет година од погибије (1), портал Антена М, 13. март. 2017.)
11. (“Великосрпски окупатори и освајачи Црне Горе су 1919. хтјели да спале мошти Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког”, Аутор: Новак Аџић, портал Актуелно.ме, 22.05.2020. Цитат: “Исто тако, група посланика, њих тројица учесника тзв. Подгоричке скупштине је на њеном засиједању предложила да се из Цетињског и Острошког манастира избаце, изнесу мошти (кости) Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и сахране њихови земни остаци на гробљу попут обичних цивилних лица.”)
12. (“О злочинима Другог свјетског рата у Полимљу и Велици”, Предраг Т. Шћепановић, Глас Холмије, 27.10.2013. Цитат: “Хоџа Осман Растодер је 1941. учествовао у гушењу Тринаестојулског устанка у Беранском срезу… Постоје свједочанства да је Осман Растодер, као комадант албанских трупа на сектору Полица – Турјак, организовао бројне нападе на православна устаничка села, а у поличким селима Заграђу и Горажду његова јединица је попљачкала и запалила 54 православне устаничке куће.”)
13. (“Масакр за три сата: Децу су бацали у ваздух и дочекивали бајонетима и секли су им ноге испод колена!”, портал Србија данас, 02.2017.)
14. (“Досадашња истраживања геноцида у Велици (2)”, др Васиљ Јововић, портал Глас Холмије)
15. (“Жири одлучио: Милатовић, Растодер и Мирковић добитници Тринаестојулске награде”, Слободан Милатовић, Вијести онлине, 16. 06. 2011.)
16. (“У Петњици БС подржава, ДПС немушт, борци осуђују: Улица у Петњици названа по вођи муслиманске милиције”, Туфик Софтић, портал Вијести, 5. 09. 2015. Цитат: “Предсједник парламента у Петњици Аднан Муховић (Бошњачка странка) је оцијенио да самоиницијативно постављање табле на једној улици у тој вароши са именом команданта муслиманске милиције у Другом свјетском рату Османа Растодера не представља провокацију јер се ради о „врло значајној личности у нас Бошњака“

Преобразба системa: Aлтернативни Литијски покрет

Од Војин Грубач- 30/05/2020

 

 Величанствени молебани и литије, који су дошли у виду неочекиване православне револуције, довели су до радикалног духовног преображаја Црне Горе.

Све се то десило на нивоу инстикта самоодржања и опстанка, па представља процес који се не може зауставити.

Императивна друштвена неопходност је да се тај дух саборности, заједништва, брисања тамних трагова утицаја конфликтне прошлости и жеља за темељним промјенама друштва преслика и у политичку раван.

Не сипа се вино ново у мјешине старе

Ипак, нажалост, видљиво је да тај нови талас духа литија није озбиљно дотакао политичке партије опозиције да размишљају о новом моделу организовања и дјеловања, па и промјени политичке реторике.

Снага данашње опозиције и њен допринос друштву су лако измјерљиве категорије-уочљиве простим посматрањем реалности!

Уколико опозиција са свим својим штабовима, функционерима, посланицима, Информативним службама, ботовима, дозвољава да је претичу сјајним изјавама и освртима многобројни људи из јавности, одлични коментатори на било којим порталима, који за све то један цент не добијају, већ се просто витешки бију- тада ту нема опозиције већ су у питању погрешни меркантилни ликови на погрешним мјестима у тзв. опозицији!

Евентуалним „освјежењем“ новим и борбеним кадровима, који су се истакли у часној јавној борби, опозиција је имала шансу да се дијалом преобрази у нешто ново, али се то није десило.
На другој страни, имамо ‘смрзнуту реалност’ да међу многобројним сјајним личностима који су били учесници литија и имали блиставе изјаве за јавност-које су по дубини и свјежини мисли далеко изнад сивила постојећих партија, ми немамо иницијатора или вођу који ће сабрати све те нове људе.

Црна Гора данас нема свога- сердара Јола Пилетића, који је краљу Николи, када му је краљ због политичких размирица тражио да врати сабљу, поклоњену због заслуга за невиђено јунаштво, рекао сљедеће: “На ти гвожђе, господаре, а сабља је сердар Јоле”!
Дакле, мноштво је препознатих људи који би могли покренути нови политички талас у Црној Гори, али нема онога ко ће подићи ти сабљу духа и пресјећи Гвордијев чвор обједињавајући људе.

Безочни шеф режима је у крупном проблему

Данашњи црногорски режим безочно демонстрира рушење многих норми Устава Црне Горе, а посебно ону гдје је држава одвојена од Цркве.

Имамо ситуацију да је држава Црна Гора и даље одвојена од Римокатоличке цркве и Исламске вјерске заједнице, али се противуставно својом вољом, свом дужином свог разбојничког тијела- „припојила“ Православној цркви Црне Горе.

Тридестогодишња непромјењива власт Црне Горе, која је ђаволисала сву државну и друштвену имовину-преводећи је у своје џепове, сада жели превести црквену имовину Митрополије у власништво државе да би је исто тако ђаволисала као и све претходно што је било државно.

Осим тога, од шефа режима до последњег режимског новинарског гмаза иде таква антиправославна пропаганда, да је очито да они желе разуру Православне цркве и православља, а не само урнисање црквене имовине и скрнављење светиња.

Како са таквима водити преговоре?! O чему? О мржњи коју пројектују или о црквеној имовини, питање је сад?

Шеф режима је, налазећи се у тешкој политичкој ситуацији, због отвореног стварања државе антиправосавља-у последњем наступу лудила најавио стварање партијско-државне псеудоправославне Цркве националих Црногораца.

Дакако, то ново лударање шефа режима нема логике и смисла, јер су му чак и национални Црногорци, врхунски правници и адвокати, до темеља срушили сатанистички Закон о вјероисповијести и објаснили да је противзаконито све што ради.

Опет, национални Црногорци, цивили Мираш Дедеић и Лав Лајовић су већ створили црногорске националне параправославне организације и пропали, јер их нико не види ни као хришћане, а камоли као православце.

Национални Црногорци, попут Мишка Перовића, Ратка Кнежевића, Душка Ивановића, Ранка Кривокапића и Душка Кнежевића су већ јасно доказали јавности да је шеф режима створио опширну криминалну групу која је до кости обрстила Црну Гору.

Бар половина националних Црногорца, гласача његове партије, је на литијама, док друга половина не констатује постојеће пресудорелигиозне црногорске квазивјерске организације.

Шеф режима је, очито, у крупном проблему. Полако силази с политичке сцене, не осјећајући то у својој охолости. У таквој ситуацији се мора наћи политички модел који ће га ометлати с власти.

Антиуставни поступци режима рађају нова рјешења

Да би ствари биле јасније, вриједи прочитати интересантан став врхунског професиналца своје струке, адвоката Велибора Марковића, који је на свом ФБ профилу рекао сљедеће:

“Одредбом Чл.1. Устава Црне Горе је прописано да је Црна Гора грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права, а одредбом Чл.14. Устава да су вјерске заједнице одвојене од државе.

Међутим, упоређивањем напријед наведених уставних одредби и садашњег стања у држави, произилази огромна диспропорција између прокламовања и реалности, до границе поларитета.

Не треба бити много паметан, па закључити да се овдје не ради о грађанској, већ о националној држави са јасним истицањем наводних разлика.

Да су реални демократски принципи врло проблематични, посебно у дијелу поштовања људских права, да је прича о еколошкој држави фарса, те да нема социјалне правде, док правни поредак не функционише.

У погледу наводне одвојености цркве од Државе, посљедњи догађаји су показали да је много мање уплива Цркве у државна питања, него обратно, и то до мјере да је јуче са највишег мјеста саопштено сљедеће: ,,Тада ћемо морати створити цркву националних Црногораца”, што значи да би сада световна власт да ствара и цркву, иако световна власт не би смјела да ствара ни Цркву националних Срба, ни националних Црногораца, нити било коју другу вјерску заједницу.

Или нека се промијени Устав, па да вјерске заједнице имају право учешћа на изборима исто као и политичке партије.”

На тај став, надовезала се грађанка Јелена Јанковић, која је дала сљедећу суштинску, друштвено корисну допуну ставовима Марковића:

“Додала бих још и ово, да је предсједник управљао државом као што је митрополит Амфилохије Црквом, ми би за 4 милијарде еура, колико износи дуг наше државе, можда стварно постали Монте Карло.

Када је митрополит рукоположен прије 30 година, у Црној Гори је било десетак свештеника, цркве су се користиле као штале, магацини, биле препуштене зубу времена или срушене и број вјерника је био скроман.

У међувремену, обновљено је скоро 700 цркава и манастира (наглашавам да су те цркве у Црној Гори, не у Србији), у њима сада служи преко 600 свештеника, многи манастири су оживјели, а добили смо и два велелепна храма у Подгорици и у Бару, који служе на понос свим грађанима Црне Горе.

Све у свему духовни живот буја, а имовина Митрополије вишеструко увећана, при чему ништа није проћердано, а није ни покрадено”!

Почетак краја шовинистичког обадања режима

Да се разумијемо, својим суманутим потезима шеф режима је широко отворио простор да Митрополија креира друштво и будућност Црне Горе на бољи начин него што је он то радио.
Тиме се потврђује она руска поговoрка, која гласи: “У свeму лошем има много доброга”. Па да, наравно, дијалектика је то!

Литије су силином свога протестног духа показале да се полако приводи крају тридесетогодишње манитање и шовинистичко обадање шефа режима кроз Црну Гору.

У том периоду су му на мети били сви етнитети Црне Горе, сваки у своје вријеме, да би се на крају шеф режима окомио силом државе и парадржаве на православље, на већинске православне Србе и Црногорце!

Допринос таквом ружном стању дају и одређени неразумни кругови Запада.
Да је то скоро увијек било тако свједоче и Његошеве ријечи упућене енглеском лорду у Напуљу.

Његош је тада рекао сљедеће: “Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: “Овдје лежи владика црногорски, умро је, а није дочекао да види спасење својега народа, и томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом.

И кад год видите ову слику, сјетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовјечном турском руком; и ви те Турке браните.” (1)

Промјена вриједоносног и политичког система друштва

Нема сумње, данас се као вапијућа неопходност јавља потреба новог политичког организовања у духу литија, које ће у цјелости промијенити политички систем Црне Горе, дајући му прозрачност и нови квалитет.

Да ли ће се евентуални Литијски покрет организовати на нивоу државе, што би било пожељно, или ће се на локалним изборима у Црној Гори он појавити у виду импулса групе грађана, те конкурисати с нових позиција политичком систему у својој средини, отворено је питање.

Једно је сигурно, данашње друштво, преображено молебанима и литијама, вапи за политичким “изгубљеним беочугом”, који би силом нових енергија претендовао на симпатије и гласове апстинената и бивших гласача ДПС-а, који су учешћем на литијама рекли не сатанистичкој политици шефа режима.

Таквим покретањем маса вјероватно би се растурио модел дуплих гласача и гласање десетина хиљада „мртвих људи“ на изборима, те читав систем режима довео до закономјерног распада и потпуног расула.

Изванредних, стручно квалитетних и моралних, борбених људи за тај подвиг у Црној Гори има. Они су себе већ себе јасно пројавили.

Када би се окупило само њих десет и обнародовали стварање Литијског покрета, лавина народа би им се придружила у маху са свих крајева Црне Горе.

Чак би се на челу тога покрета могли мијењати сваких пар мјесеци, да се грађани не би могли опредијелити ко је бољи од којега.

Дакле, морају се одлучити- или ће бити искра која “нађе удар у камену”, или ће као искре “у кам’ очајати”.

A то је није тежак избор, ако има свијести о потреби времена и сопственог народа који то жели, док се бори за голи опстанак ношен инстиктом самоодржања.


Референце:

(1) (Види: Љубомир П. Ненадовић, Писма из Италије, Београд, 1950, стр. 28; Види: Јеремија Живановић, Примери нове књижевности, Београд, 1921, стр.185-186, Цитат: “Један сличан разговор, који је вођен између Његоша и једног енглеског Лорда за време њиховог сусрета у Напуљу навео је Љуба Ненадовић. Лорд је тражио да му Његош напише нешто на слици, коју му је дао. Његош је Лорду одговорио:

“…Моји су стихови сви жалосни ја их више не пишем! Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: “Овде лежи владика црногорски, умро је, а није дочекао да види спасење својега народа, и томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните.

Кад дођете у богати Лондон, и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби могли би победити Турке, али немогу да умилостиве вас, хришћане’.

– Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: ‘Жао господару што тај Инглез хоће да иде’. Лорд је после овог говора владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало. Он опет замоли владику да му за спомен напише отприлике то што је тада казао. Владика му одговори: ‘У наш Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу’…”

Грубач поводом раскринкавања АНБ подвале: Зашто су уредници АНБ медија на слободи, а Брџа у затвору?

Од ИН4С- 16/03/2020 

 

Након припрема за „нови државни удар“, ИН4С је успио да преудпреди намјеру АНБ радионице Побједа, и покаже, на који начин су направљене „злокобне“ „депеше“.

„Послије раскринкавања неспретне клике која је осмислила нови “државни удар”, и јако узбунила јавност, ред би био да се Миливоје Брџа Брковић пусти из притвора“, написао је политички аналитичар Војин Грубач на једној од група „Не дамо светиње“, на Фејсбуку, и додао:

„Те да се, због тешког узбуњивања јавности и хушкања на манастир Острог, измишљања диверзантских акција, на притвор од тридесет дана отправи дио врха АНБ и полиције, као и уредници Побједе, ТВЦГ, Аналитике и Антене М“, написао је Грубач.
Mobilni telefon

„Јер, не може бити да једна Брџина изјава на свом ФБ зиду има већи значај за правосуђе – од трањаве АНБ акције и моћног масираног удара режимских медија који су открили “паклени план тешких диверзија”, да би се на крају испоставило да су те “ужасне депеше”, овјерене смијешним, фототипским печатом и потписом?

Грубач: Савјет РТЦГ – Моралне ништице и битанге неопјеване, пилатовски перу руке

Од ИН4С- 11/03/2020

 

 Пише: Војин Грубач

Шефови поганог медијског концентрационог логора званог РТЦГ су покренули дисциплински поступак против Зорана Лековића, исто као и против Невенке Бошковић Ћировић.

Разлог је исти, критика скаредне емисије ТВЦГ о митрополиту Амфилохију!

Умјесто да Савјет РТЦГ, којег чине пожмирепи, осим Бојане Јокић која једина реторички искаче из те екипе, покрене поступак против медијске политике ТВЦГ и оних који раде скаредне емисије, они просто ћуте као са се ништа не дешава.  

Што се тиче Савјета РТЦГ, он се давно претворио у орган за системске прогоне и чистке.

Довољно је само напоменути да је Савјет РТЦГ 7. 6. 2018. направио пуч, незаконито смијенивши бившу директорку РТЦГ Андријану Кадију, да би на чело те медијске куће дошли руководиоци који ће осмислити садашњу параду шовинизма.

Након пуча, Андријана је рекла да је смијењена јер је неподобна, поручивши следеће: “Немам леђа, али имам кичму, и нећу дати никоме да је сломи. Како сам радила, тако ми Бог вратио”, да би 24.12.2019.

Врховни суд Црне Горе потврдио је да је Андријана Кадија незаконито разријешена са мјеста генералне директорице РТЦГ.

Дакле, незаконито смијењена, а Савјет РТЦГ који је то безакоње урадио пилатовски пере руке, као да ништа нису криви!

Који безобразлук, какве моралне ништице и битанге неопјеване!

Зато: Подршка Зорану и Невенки!

Грубач: Обожавам млатуњање Новака Аџића, који се годинама представљао титулом “др”

ИН4С - 07/03/2020  Војин Грубач

Обожавам млатуњање Новака Аџића, који се годинама представљао са титулом “др”.

Ипак, присловути Новак није “др” зато што није купио или преписао докторску досертацију, већ зато што је никад није имао.

Новак је у, смислу доказивања великосрпског национализма династије Петровић, као и великосрпства зеленаша и бјелаша одиграо пар великих и ефектних потеза.
Mobilni telefon

Главни Новаков потез  је рушење “научног рада” Шерба Растодера, гдје је академика Растодера ефектно “на нос побио!

Направивши спискове жртава зеленаша, Новак  је доказао да је Шербо број погинулих зеленаша 1918./29. увећао 35 пута, а број спаљених зеленашких кућа умножио 50 пута.

Тако је испало да је број жртава зеленаша (233) за 11 година  прегањања дупло мањи од броја жртава (преко 500) у Велици 28. јула 1944. које су локални нацисти (и један Шербов рођак међу њима) масакрирали за два сата и петнаест минута.

Новак Аџић је доказао да је Секула Дрљевић био Србин до 1937. године, и срушио историју спиновање Шерба Растодера који је тврдио да је бјелашко- зеленашки сукоб имао национални предзнак.

По списку Новака Аџића ниједан зеленаш није објешен, па је тиме срушио фотографије Растодера о “повјешаним Црногирцима”!

И све је то доказао у временима када се потписивао као др Новак Аџић!

Наш добри Новак сада себе представља као историчара и правника, а танак је у обије те дисциплине, што ћемо занемарити овај пут, јер је Новак Аџић ефектни разоритељ лика и дјела академика Растодера!

Новак је добар, одличан јер је игром судбине срушио тезе о великосрпству бар неколико дукљанских академика, и фактички доказао да је комплетни политички естаблишмент Црне Горе све до 1945. имао српски и великосрпски предзнак.

Зато су говори које сада држи прилично анахрони, смјехотресни, нелогични и некомпатибилни с његовим одличним истраживањима.

Можда је Новак у Колашину мислио на повампирење великосрпства које је у Црној Гори било доминантна идеја до 1945.?  Ко зна?!

Извор: Фејсбук

Дух минхенских пивница и сањар “Олује”

Од ИН4С- 28/02/2020 Пише: Војин Грубач

 

 

Интервјуи које је шеф црногорског режима дао Тамари Никчевић (РТЦГ) и Сенаду Хаџифејзовићу (ТВ Фејс), новинарима који су му блаженим питањима подигравали концепте а он, арогантно гранајући рукама, износио утиске из паралелних свјетова, пластично су показали да се дотични високопостављени чиновник претворио у инвалидног демагошког хипнотизера.

Успут је истакао да је Црногорац, мада то опредијељење јавности није видљиво.

Наиме, оно није препознатљиво у реалном времену, јер шеф режима сада сличи неком острашћеном анационалном бићу-агресивно усмјереном против народа којем, наводно, декларативно припада.

Црногорац који не примјећује протјеране Црногорце

Какав шеф режима може бити Црногорац, када никад није отишао на Космет да се коротно поклони ојађеном простору са којег је протјерано 27.000 Црногораца од стране, гле чуда, оружаних банди његових политичких пријатеља Харадинаја и Тачија?

Елем, ако му је осим Црногораца бар мало стало до Бошњака, које стално призива у политичку помоћ, могао је приликом евентуалне посјете Космету подсјетити официјалну Приштину да је са тих простора истјерано и 32.000 Бошњака.

Скупа са Црногорцима и Бошњацима протјерано је више десетина хиљада Горанаца, Турака, Черкеза, Рома, Ашкалија и Египћана-који шефу режима нису политички неопходни да би се на њихове проблеме освртао.

Јасно је да нема никаквог интереса да примјети како је са Космета протјерано око 180.000 Срба, јер га та тема уопште не мора интересовати.

А што би се на косметске Србе освртао када га када га, као декларисаног Црногорца, уопште не занимају протјерани декларисани Црногорци са Космета, све са спаљеним кућама и разграбљеном имовином?

Како је признао “независно Косово” против воље 85 одсто грађана Црне Горе, што је потврдио његов премијер Марковић, испада да је шеф режима и то урадио против воље скоро свих Црногораца и Срба у Црној Гори, као и против воље бар половине Бошњака.

Збиља, да ли шеф режима, као декларисани Црногорац, може наћи неку битну раскрсницу у модерној историји Црне Горе да није био против жеља и воље већине декларисаних Црногораца? Одговор је-не, таквог случаја нема!

Тумарање медијским просторима региона

Шеф режима је могао отићи и до сплитске Лоре, официјалном државном затвору Хрватске и стратишту гдје су ратни заробљеници и цивили били жртве касапљења локалних монструма у полицијским униформама.

Међу брутално масакрираним жртвама Лоре били су и Црногорци, заробљеници никшићко- шавничке групе резервиста.

Умјесто да се поклони сјенима страдалника, шеф режима годинама унижава јавност Црне Горе шаљући официре на прославу нацистичке баханалије зване “Олуја”, све кличући: “Ја сам Црногорац”?! Баш чудно!

Све су прилике да предсједник Црне Горе има олују у глави која му је пореметила мождане вијуге, убила логику, развила подмуклост, катапултирала из заједнице достојних људи.

Као примјер који потврђује ту претпоставку може се направити само једна паралела, те осврнути на двије изјаве које је дао у два наведена интервјуа.

Наиме, у интервјуу Хаџифејзовићу, шеф режима је рекао: “Не идем у Сарајево, ићи ћу у Сребреницу ако ме позову”.

“Ако ме позову”, вели?! А у интервјуу Никчевићки је индиректно запријетио учесницима молебана и литија некаквом домаћом “Олујом”, иако зна да његов сатанистички закон има подршку само 20 одсто грађана Црне Горе.

Збиља, какву оцјену психолошко-политичког профила дати шефу режима који у себи носи овако моћне апсурде и контрадикторности?

Гдје се на једној страни препоручује за комеморацију у Сребреници, а на другој страни даје недвосмислене сигнале да му глави “варничи” опција домаћа “Олује” (могуће и “Сребренице”?!), јер га нервира 80 одсто грађана Црне Горе који одбацују његов сатанистички закон.
Зато се намеће питање, како “мисли” да са 20 одсто народа хипотетички отјера 80 одсто грађана Црне Горе? Логика каже- то је немогуће, чак и ако носиш “усијану главу” на раменима!

Ако шефу режима није потребно 80 одсто грађана, по закону акције-реакције он такоће није потребан њима.

У таквом случају, због кршења Устава и цивилизацијских норми, пријетње безбиједности и миру, такав државник закономјерно мора добити отказ и ослободити се свих функција које обавља.

Сатанистички закон има “историјско утемељење”?

Шефу режима, који себи допушта овакве политички погубне изјаве, нико није крив што је дефинитивно упропастио човјека у себи, претварајући се у изгубљеног монструма који тумара медијским просторима региона.

Сада “проблем са народом” грчевито покушава ријешити недопустивим: пријетњама, уцјенама, “савијањем руку службеницима”, звецкањем оружја.

А све проблеме овог времена лако може ријешити простим референдумом православног народа, гдје ће му сатанистички Закон о слободи вјероисповијести глатко бити одбачен.

Осим тога, у интервјуима Никчевићки и Хаџифејзовићу, шеф режима је открио себе као “историчара и аналитичара религије”, самољубљиво објашњавајући јавности како његов сатанистички закон има “историјско утемељење”.

Да не би и даље био у паралелним свјетовима, а пошто је све лијепо образложио јавности, преостаје само да, љубазно, референдумом предложи православном народу своју “ДПС Цркву” и “аутокефалност”.

А потом да се суочи с реалношћу што ће му обије опције бити масовно одбачене, елегантно и темељно ометлане, да више не живи у трулим илузијама.

Умјесто да се понаша достојно, разумно, мудро, шеф режима је изабрао опцију пријетњи и застрашивања, што не пролази.

Силом ријешити проблем сатанистичког закона за којег има подршку само 20% грађана је немогућа мисија.

Звецкање оружјем против 80% грађана Црне Горе или 90 одсто православаца, Срба и Црногораца, је погубна варијанта коју карактерише ненормалност и неостваривост.

Таква осионост заблудјелог државника само може довести до распада државних и локалних структура власти, престанка рада школа, факултета, и ко зна у шта се све још то може изродити.

Иначе, такав непотребни хаос се дешава у периодима историје када се власт помами и изгуби здраве резоне.

Духовна сила против ароганције земне власти

Док иду масовни протести, шеф режима размишља: Шта се то дешава, каква то невидљива сила масовно покреће православне људе на молебане и литије?!

Анализира, питајући се: Каква је то моћ, далека од његове земне власти, која му не констатује осиону реторику, погрешна бројања и пребројавања, пред којом он губи образ и нестаје као личност?

Све су прилике да режим за два дуга мјесеца молебана и литија, кроз величанствену пројаву дивног народа, није схватио свој темељни духовни и идејни пораз.

Да се подсјетимо, шеф режима је послије инаугурације на мјесто предсједника државе, поручио јавности да му је једини задатак мандата- “изградња новог идентитета”.

Усвајање сатанистичког закона је била коначна провјера да ли је успио у тој својој мисији.
Одговор народа је видио, резултат му је испод нуле. Да је нула, лакше би му било, али није.

Није чак проблем што му је темељно одбачена пројектована “творба идентитета”, коју је 
осмишљавао у идеолошким подрумима скупа са дворским историчарима и кабинетским прашинарима и штакорима.

Крупније је то, што му се није остварила жеља да кроз ту неприродну “творбу новог народа” буде уграђена ропска свијест и ропски идентитет грађана Црне Горе.

Одбацивање ропске свијести, кроз нови цивилизацијски код

Све му је одбачено кроз величанствени покрет народа. Народа који, уједињен кроз молебане и литије, објашњава чак и васиони свој свијетли људски лик, који има печат новог и непоновљивог-православног цивилизацијског кода.

Шеф режима сада слабо шта разумије, јер очито није довољно интелигентан. Он мисли да се ароганцијом и неким примитивним обликом силе може поправити то што је упрскао у домену чистог духа.

Разумљиво је што ништа не разумије, и није само проблем у томе што нема довољно капацитета у домену интелекта, јер јак интелект продукује одмјереност, мудрост и баланс.

Већи је проблем што се утриповао у систем нечистих дворских идеолога и подмуклих уредника државних медија, за којима вапе минхенске пивнице из тридесетих година прошлог вијека.

Зато је и пукла цивилизацијска провалија између њих, сочинитеља пакленог државног система, и величанственог православног народа Црне Горе чије душе, скупа са душама дивних предака, мјесецима лебде над небом Црне Горе.

Грубач: Какав је то Црногорац који није отишао на Космет да се коротно поклони простору са којег је протјерано 27 000 Црногораца

ИН4С - 26/02/2020 Пише: Војин Грубач

Ако га позову, вели?!

Интервјуи које је дао шеф режима Тамари Никчевић (РТЦГ) и Сенаду Хаџифејзовићу (Фејс ТВ), новинарима који су му блаженим питањима “набацивали лопту на главу”, а он арогантно гранајући рукама износио утиске из паралелних свјетова, пластично су показали да се дотични лик претворио у инвалидног демагошког хипнотизера.
Mobilni telefon

Успут је истакао да је Црногорац, мада му ни тај појам није јасан у реалном времену?

Збиља, какав је то Црногорац који није отишао на Космет да се коротно поклони простору са којег је протјерано 27.000 Црногораца, од стране, гле чуда, оружаних банди његових пријатеља Харадинаја и Тачија.
Фото: ФБ страница Војина Грубача

Елем ако му је стало до Бошњака, могао би се приликом евентуалне тужне посјете Космету подсјетити да је са тих простора истјерано и 32.000 Бошњака.

На то што је са Космета протјерано око 180.000 Срба, подсјећати се не мора, јер га то баш и не мора интересовати.

Умјесто да оде у сплитску Лору, и поклони се ратним заробљеницима и цивилима-жртвама касапљења, међу којима су били Црногорци никшићко- шавничке групе, шеф режима унижава јавност и официре шаљући их на прославу подмуклости зване “Олуја”.

и то му је мало било, па у интервјуу Никчевићки запријетио учесницима литија некаквом домаћом “Олујом”, иако зна да његов сатанистички закон има подршку 20 одсто грађана, и ништа више, те је грош цијена таквим халуцинацијама.

Збиља, који је то апсурд, препоручује са за Сребреницу док пријети православној Црној Гори која је у литијама- злочиначком акцијом типа “Олује”?!?!

Шеф режима очито има олују у глави, која му је пореметила мождане вијуге, убила логику, развила подмуклост, катапултирала из заједнице достојних људи.

И нико му није крив што је убио човјека у себи, претварајући се у изгубљеног монструма који тумара медијским просторима региона.