Кнез Павле и лицемјерни пуч Лондона“ у име српског образа“!

Objavio/la Vojin Grubač Blog 22. May. 2016. | 13:28
Историја пакла који се десио нападом Хитлера на Краљевину Југославију је довела под свирепу сумњу исправност дејстава генерала Симовића, и британске агентуре која је тада срушила кнеза Павла.
Могућност другачијег историјског хода и данас наилази на бројна питања оних који су опоненти тешких одлука кнеза Павла. Рецимо, једно од важних питања опонената је- Да ли би Краљевина Југославија, и српски народ, изгубили образ у историјском смислу да пуча није било? На другој страни, нико нема одговора на питање- шта значи спашавати образ у безобразним временима, те како се спашава част пред онима који су апсолутно нечасни?

Да ли су други народи губили образ са потписивањем пакта?

Заговорници тврдње да је пучем Симовића “спашена част Срба и Југословена”, не дају конкретан одговор- а пред ким је било потребно спашавати част? Ко је та анђеоска држава или народ, пред којом су Срби били дужни, наводно, спашавати образ? У том смислу треба почети анализу од држава сусједа. Наиме, до одлуке кнеза Павла, сви сусједи Краљевине Југославије, осим Грчке, су већ били у савезу у са Хитлером. Значи, Срби нису имали потребе да “спашавају образ” пред Мађарима, Румунима, Бугарима, Албанцима, који су били сателити сила Осовине, као и према Италијанима- који су тада били главни сарадник Хитлера у Европи.
Да ли су Срби рушењем пакта са Хитлером требали спашавати образ пред народима Краљевине Југославије?! Наравно, не! И никако не, напротив! У моменту потписивања пакта, комплетан хрватски, словеначки и муслимански политички естаблишмент у Краљевини Југославији је био за потписивање пакта! Хрвати, Словенци и муслимани нису имали несувисле дилеме око части, губљења образа и сличних тричарија. Они су сматрали да је избјегавање рата са Хитлером њихов највећи национални интерес, и то је био њихов легалан и легитиман став! Разлог је био- преживјети ураган!
Управо зато је, послије напада Хитлера на Краљевину Југославију, сасвим било очекивано то што је најјачи хрватски политичар Владко Мачек подржао усташу Славка Кватерника, који је 10. априла 1941. прогласио НДХ, марионетску државицу која се моментално претворила у ултранацистичку злочиначку творевину.
Истога дана, 10. априла 1941. дотадашњи бан Дравске бановине др Марко Натлачен (иначе, аутор пјесме “Србе на врбе”, објављене 27. јула 1914.г. послије убиства Фердинанда у листу “Словенац”) је у Љубљани, у заједници са представницима словеначких политичких странака, образовао Народни свет (Народно вијеће) и , по угледу на НДХ, прогласио Словенију за самосталну државу. Словенија је одмах приступила Тројном пакту, што се није свидјело Хитлеру, па је била раскомадана а Словенци добили статус народа којег треба раселити и депортовати “под далеке туђе врбе”, као нижу расу.
Џафер Куленовић, предсједник Југословенске муслиманске организације, највеће и најутицајније муслиманске странке у Краљевини Југославији, се опредијелио за усташе, те 7. новембра 1941. преузео дужност потпредсједника Владе НДХ, и остао на њој до краја рата.
И тако долазимо до закључка- aко су сви народи, који су у Краљевини Југославији живјели са Србима (као и они народи који су окруживали Србе у државама око Краљевине Југославије)- били за савез са Хитлером, какво мјесто ту има прича о образу?! Дакле, ако неко кнеза Павла осуђује због покушаја некаквог „губљења образа Срба“, тада тај исти треба да се осврне на питање образа свих народа које сам побројао. Међутим, колико видим, нико све те „грешне народе“ генерално не осуђује, нити се ико брине за образ тих народа, већ се та прича укрива да би се причало само о српском образу, и по њему дијелили шамари у духу симпатичне инквизиторске игре, која пати од недостатка логике.

Част СССР-а и образ југословенских комуниста?

Када смо разјаснили односе српског образа према образима сусједних народа, ред је да се види потреба чувања српског образа у односу на велике силе, да би слика била комплетна.
Да отпочнем са СССР, који је са Хитлеровом Њемачком 23. августа 1939.г. потписао пакт о ненападању и подјели интереса у источној Европи. Тај споразум је познат као пакт Рибентроп- Молотов, и он је био важећи до напада Њемачке на СССР 22. јуна 1941. г.
Да подсјетим, у Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савјета, 25. марта 1941.године Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић су потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине. Тај датум показује да кнез Павле није уопште имао обавезе моралног карактера пред СССР , јер је СССР већ био годину и осам мјесеци у савезу са Хитлеровом Њемачком.
За тих годину и осам мјесеци југословенски комунисти и Јосип Броз ни једном нису изразили било какав протест против савеза Стаљина и Хитлера. А нису, јер су као комунисти којима је управљао Стаљин, по логици ствари, и сами били у савезу са Хитлером по факту обавезе комунистичке солидарности. Нема сумње, комунистима који су изашли на демонстрације 27 марта 1941. године у Београду мјесто за протест није требало бити на Терзијама. Није било потребе да спашавају „српски образ“ у Београду, већ је постојала неопходност да оду у Москву и тамо се разгоропаде са транспарентима: “Боље рат него пакт”, “Боље гроб него роб”! Да су то урадили, направили би гест спашавања совјетског и комунистичког образа, па макар послије тога завршили у подрумима Лубјанке, са метком у потиљку „као агенти империјализма и бјелосвјетске буржоазије“.
Укратко, ако је Стаљин споразумом са Хитлером желио да избјегне сувишна страдања совјетског народа, и да узме предах до неизоставног судара са Хитлером, сасвим је логично да је то желио и кнез Павле. Зато су се југословенски комунисти требали са истим разумијевањем односити према споразуму кнеза Павла, као што су се односили према споразуму Молотова, и наћи исте разлоге потребности таквог маневра. Ипак, нису, па то говори о њиховом образу!

Част Запада када је Фирер стваран, а Павле рушен!?

Наравно, питање “спашавања српске части” пред ништицама, крупним државама моралних патуљака: Француском, Британијом и САД ће бити тема посебне приче, али… У тренутку када се кнез Павле одлучио за потписивање споразума са Хитлером, Енглези и Французи су већ били срамно нокаутирани од стране Хитлера. Француска је била окупирана и раскомадана. Енглези су са огромним трупама побјегли из Европе, и тај срамни бијег прогласили за побједу. На другој страни, САД су одлучиле да не учествују у европској кланици, јер су примјетили да је много љепше пити виски са ледом него ратовати.
И тако, пошто су побјегли из Француске, у сред битке, остављајући Хитлеру сво наоружање на обалама Ламанша, Британци су у Београд послали своје агенте да Краљевину Југославију увуку у рат против Њемачке и тиме унаказе. Главни агенти Лондона су били Хју Далтон, шеф операција СОЕ (британске обавештајне службе) у Југославији, и Черчилов специјални обавештајац Џорџ Тејлор.
На шта су све Британци били спремни, најбоље показују документи из књиге “Кнез Павле – Истина о 27. марту”! Рецимо, 26 марта, дан прије пуча, специјални обавјештајац Тејлор упућује Черчилу овај телеграм: “Треба да и даље да радимо на припремању пуча. Биће потребно још времена, посебно- јер наши пријатељи не могу тако брзо да опипају пулс код генерала како би обезбиједили одређени степен војне подршке. Као другу линију акције, преко Тупањанина и Трифуновића, настојимо да припремимо демолирање виталних комуникација: блокаду Дунава, рушење железничког моста код Марибора, рушење моста преко Саве код Београда, демолирање железничке пруге Ниш-Цариброд и рушење моста код Велеса”.
Укратко, Британци су се спремали да у Краљевини Југославији изведу терористичке акције крупних размјера, те блокирају главне комуникације у циљу провокације Хитлера.
Послије пуча, шеф СОЕ Хју Далтон шаље Черчилу овакав телеграм: “Сјећате ли се да ваш апел кнезу Павлу за минирање стијене на Ђердапу није уродио плодом- због неодлучности тог љигавца. Значи, план у вези с Ђердапом не може да се оствари на вријеме захваљујући кнезу Павлу. Тај план ће ипак моћи ускоро да се оствари. Тако је бар речено Тејлору у југословенском генералштабу. Пуч је био успјешан. Надајмо се да ће и крајњи ударац бити исти”.
И тако, послије пуча, Далтон говори ће се десити и неки “крајњи ударац”. Који!? Наравно, ударац Хитлера на Југославију и њено комадање, све са неизбјежним страшним злочинима, што је Черчил свакако желио. И то се зове- борба Лондона против Хитлера, а све уз тираде о части и поштењу.
Елем, ако узмемо у обзир да је свјетски рат у Европи и почео захваљујући томе што су Британци и Американци, са својим корпорацијама и банкарима, направили привредно чудо у Њемачкој, све са Фирером на челу, сва прича о моралу креће у супротном правцу. И никакве сумње нема да проблематично питање части и образа, које је изазвало планетарну катастрофу тог времена, треба прије свега анализирати на мјесту успона Хитлера, и само код Англосаксонаца?!

Владко Мачек- маскирани Луцифер НДХ

Objavio/la Vojin Grubač Blog 15. May. 2016. | 11:06
Владко Мачек, најмоћнији хрватски политичар и потпредсједник Министарског савјета Краљевине Југославије, који је најодлучније заговарао потписивање споразума са Хитлером- није ишао на преговоре са Хитлером, нити је потписао тај споразум, препуштајући тај опасни сегмент могућег историјског гријеха другима, закривајући потпуно себе.
Тако се и десило да је у Бечком дворцу Белеведере, 25. марта 1941.године, потпис на протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине ставио пресједник Министарског савјета Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић, а Мачек је ту обавезу елегантно заобишао. Као неоспорни хрватски политички вођа, Мачек је волио да игра иза завјесе улогу сивог политичког кардинала неограничене моћи, који укрива своје трагове и жртвује све друге својим политичким циљевима.

Двострука и петострука игра Владка Мачека

Послије пуча српског генерала Симовића који се десио 27. марта 1941.г., Владко Мачек је планирао контрапуч у смислу дизања Четврте армије Југословенске краљевске војске, коју су контролисали официри Хрвати, са циљем сламања београдских пучиста.
По његовом плану, загребачка жандармерија би ухапсила команданта Четврте армије генерала Петра Недељковића, за новог команданта би био постављен Хрват, генерал Август Марић, и она би кренула пут Београда отприлике паралелно са ударом Хитлерове војске. Да је то кнез Павле одобрио, те да се контраударац пучистима десио, скоро је сигурно да послије свега не би било нити једног документа да је Мачек у томе учествовао. Дакако, послије слома Хитлера- генерал Август Марић би отишао на вјешала као “сарадник Хитлера”!
Иако је планирао ликвидацију пучиста на челу са Симовићем, Мачеку није сметало да потом уђе у Симовићеву владу, и одради све што је било потребно. Између осталог, да у њој остави и једног Хрвата, који ће поћи у емиграцију и постати члан Избјегличке владе, да би Мачек могао контролисати и тај сегмент политичке опције.
Брзи слом Краљевине Југославије у априлском рату је дјело руку Владка Мачека, којим је он показао сву своју моћ.
Он је на страну Хитлера, а против Југословенске краљевске војске, организовано гурнуо све хрватске официре и генерале, војнике, своје паравојне формације, да би се Југословенска краљевска армија ефектно распала. Међутим, да је био главни организатор тог обимног и свеобухватног хрватског војног прохитлеровског бунта- опет нема доказа, јер нема писаних докумената са његовим потписом, нити свједока!?
И што је најупечатљивије, у току распадања Краљевине Југославије, Влатко Мачек, присталица савеза са Хитлером, одједном је одбио да се лично и персонално стави на чело Независне хрватске државе, што му је Хитлер предлагао. Умјесто тога, позвао је Хрвате да буду лојални монструозном усташком режиму, који се чак ни Хитлеру није свиђао. Практично створивши НДХ, Мачек је заузео позицију да у свему томе “није лук јео, нити мирисао”, што је морбидно симпатично, класично мачековски! Али, да идемо по реду…

Мачек ствара НДХ, и пере руке као Понтије Пилат

У току напада Хитлера на Краљевину Југославију, Мачек је напустио мјесто потпредсједика Симовићеве владе, и ту исту владу одмах окривио за све гријехе!
Послије проглашења НДХ 10. априла 1941.г. Влатко Мачек је позвао своје војне присталице да изразе лојалност новој усташкој власти. Обзнана Славка Кватерника о проглашењу НДХ и проглас Мачека су објављени заједно преко Радио Загреба 10. априла у 16 сати и десет минута, сат времена прије уласка њемачких трупа у Загреб.
Оргинални Мачеков проглас је био овакав:
“Хрватски народе! Пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну хрватску државу на цјелокупном хисторијском и географском подручју Хрватске, те преузео власт. Позивам сав хрватски народ, да се новој власти покорава, позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима, све котарске одборнике, обћинске начелнике и одборнике итд. да искрено сурађују с новом народном владом. С поштовањем Владко Мачек. Од 10. травња 1941.”
На тај начин, Мачек је осигурао легитимност преноса власти тако да послије проглашења НДХ није било ни дана безвлашћа. Све институције Бановине Хрватске су се ставиле на располагање новоуспостављеној монструозној држави. Само тако су усташе могле моментално да отпочну са прогонима и злочинима, без губљења једног јединог дана.

Хрватски национални интерес!?

Хрватски историчари о тим догађајима сада имају овакав угао гледања:”Голема већина хрватскога народа одушевљено је дочекала слом Југославије, но то није имало везе с нацистичком или фашистичком идеологијом, већ с чињеницом да је становништво Хрватске било дубоко незадовољно политичком и друштвеном ситуацијом у Југославији. Након двадесет година борбе с београдским режимом, без жртава је успостављена самостална хрватска држава те је избјегнут рат у којем је дотада страдала велика већина Еуропе.”
Дакле, чак и овим освртом се још једном потврђује зашто је хрватски политички естаблишмент тог времена подстицао Краљевину Југославију на пакт са Хитлером. То је био, напросто, хрватски национални интерес! А циљ- да хрватски народ не пострада “као што је пострадала велика већина Европе”. И то није спорно, и ништа противно здравом разуму. Спорна је била суштина НДХ, која је била злочиначки орјентисана манијакална држава. Зар су Хрвати “спашени стварањем НДХ” да би инкриминисани народи у тој држави доживјели трегичну судбину од руке исте НДХ, и да ли је то коректно?
Нема сумње, послије ослобођења од “крвавог београдског режима”, марионетска НДХ је постала обична крпа за чишћење њемачких чизама, са само једним сувереним првом- на уништавање жигосаних неподобних народа, и ништа више! Све остало је било изван њихове моћи, јер им то нису дали Хитлер и Мусолини! Због тог недостатка суверености и демократије нису се смјели жалити на њемачке окупаторе, нити говорити о некаквом “крвавом берлинском режиму”. Берлин се не би двоумио да разбуца НДХ уколико би му она отказала послушност, или исказала незадовољство било какве форме. Хитлер је, уосталом, такозвану НДХ поклонио екстремистима у задњи моменат, јер није планирао да постоји таква карикатура од државе.

Одбијање њемачког предлога да се злочиначка НДХ пацификује

О томе да је НДХ “висила у ваздуху”, и случајно створена, најбоље говори чињеница да Хитлер није био одушевљен Мусолинијевим планом о стварању марионетске хрватске државе, јер је подршка усташама у Хрватској била јако слаба.
Хитлер је инсистирао на томе да хрватска етничка подручја изван италијанске интересне зоне постану дио Хортијеве Мађарске, и то само као аутономна покрајина. Зато је Хитлер Мађарској понудио, прво 28. марта и поново 19. априла 1941., читаву Хрватску сјеверно од италијанске интересне зоне.
Мађари су одбили ту понуду, одговоривши да их занима само приступ мору и дијелови територија уз Мађарску јужну границу – Бачка, Барања, Банат и Међимурје. Да прецизирам, Славко Кватерник је прогласио НДХ 10. априла, подршку њеном стварању је дао Мачек, и док се хрватско пучанство веселило тој срећи, послије само девет дана- 19. априла, Хитлер је одлучио ту самопроглашену творевину у потпуности ликвидирати и поклонити Мађарима.
На другој страни, пар дана прије напада Хитлера на Југославију- у Загреб је долазио специјални Рибентропов изасланик Едмунд Фезенмајер наговарајући Мачека да прогласи Независну Државу Хрватску.
Њемци нису хтјели да манијакалне усташе дођу на власт у Хрватској, била она независна марионетска држава или мађарска покрајина, већ да дође неки нормалнији режим који ће омогућити да тај дио територије буде миран. Мачек се колебао, и због тога до те варијанте није дошло.
Када су кренули злочини у НДХ, све са побунама избезумљеног српског становништва, Њемци су поново показали отворено незадовољство Павелићевим режимом, те у већ у септембру 1941. опет тражили од Мачека да преузме власт, што је он опет одбио.
У прољеће 1942.г. Њемци су били огорчени стањем у НДХ, јер су побуне постале неконтролисане и простирале се на све већој територији, што је за то подручје везивало све већи број њемачких војника. Схватили су да политика усташког терора према Србима у НДХ штети њемачким интересима, па су натјерале власти у НДХ да смање снагу репресије, и управо тада је усташком режиму од стрене Њемаца забрањено насилно прекрштавање православног становништва у католике.
Њемци су тада Еугена Дида Кватерника прогласили главним кривцем за злочине над Србима, које су изродиле побуне, па је по њиховој команди он смијењен у септембру 1942.г.

Њемци траже смјену Павелића, а Мачек сања промјену дреса

У љето 1943. Њемци су поново изгубили нерве, јер је опет порастао масовни отпор усмјерен против усташких баханалија, па су предложили да Павелић оде с власти. Умјесто њега, требала се формирати нова влада НДХ коју би сачињавали Мачекови ХСС-овци и нестраначки стручњаци. Усташе су жељеле коалицијски владу са ХСС-ом, чији су представници искључили могућност такве коалиције, па су намјере о пацификовању звијери под називом НДХ пропале. Дакле, не само да је Мачек одбио ликвидацију злочиначке суштине НДХ, и стварање нормалне окупационе зоне која не би чинила злочине, већ су и његове колеге из ХСС то одбиле.
Мачек се тек пробудио из тврдог сна пред крај рата. Наиме, крајем априла 1945. године, када је било јасно да је Хитлер изгубио рат те да ће НДХ пропасти, чиновници НДХ су у покушају да на брзину приђу побједницима предложили Владку Мачеку да преузме у своје руке хрватску владу и оствари контакт с Англоамериканцима. Према неким тврдњама, Мачек је прихватио ову понуду уз услов да снаге ХОС-а морају барем двије недјеље држати фронт испред Загреба!
Међутим, расуло је било потпуно тако да је тај лукави план пропао. Наравно, хрватски историчари су ово понашање Мачека у НДХ третирале као мудро ћутање и несврставање, балансирање, “меку колаборацију освједоченог англофила”, а у суштини је то био кукавичлук, нажељење зауставити геноцид и терор монструозне НДХ власти коју је он сам подржао. Чак шта више, све тежње њемачких нациста да смире злочиначки усташки режим, доводе до закључка да је у том времену, из свог нацистичког интереса, Хитлер био појам пацифизма на Балкану у односу на усташко руководство, као и Владка Мачека скупа са његовом ХСС.

“Мучеништво” Владка Мачека

Створивши монструма НДХ и обезбиједивши власт усташама, Мачек је одлучио да изнова опере своју биографију. Схватио је да му је потребна за то нека сарадња са Енглезима и хапшење од стране усташа да би добио биографију мученика.
Када је у току напада Хитлера Мачек напустио Симовићеву Владу, на своје мјесто је оставио Јурја Крњевића, свог блиског човјека и секретара Хрватске сељачке странке. Њега је планирао за министра у Избјегличкој влади, злу не требало, што се и десило!
Како је Јурја Крњевић постао министар у Избегличкој влади у Лондону, то је управо преко Крњевића Мачек упутио писмо Черчилу.
У том писму Мачек је “изразио дивљење британском отпору Хитлеру, и истакао да хрватски народ није ни за кога другог већ за Велику Британију и демократију”. Такав је био Мачек, којем хрватски историчари дају англофилску димензију између осталога- јер је “слушао Радио Лондон”?!
Да га је Черчил тих дана масирао у масажном салону у Лондону, а потом му чешкао табане, Мачек би послије масаже написао писмо (за сваки случај?!) и другој страни, Хитлеру, те му „уз изразе дивљења, признао да хрватски народ није ни за кога другога осим за Хитлера”.
Просто је невјероватно да је Мачек писао писмо Черчилу у којем се клео у оданост Хрвата Великој Британији, а пар недјеља раније желио покренути Четврту армију и ликвидирати Черчилове агенте на челу са Симовићем, који су организовали београдски пуч.
Хапшење од стране усташа је лако завршио, по стандардном сценарију. Да би имао мученички ореол, власти НДХ су га у октобру 1941. године отправиле у логор Јасеновац, гдје је остао четири мјесеца да се то упише у биографију. Подсјетимо се, Мачеку је Хитлер у септембру 1941., дакле мјесец дана раније, предлагао да преузме власт у НДХ а да Павелић оде! Да га је Павелић због тога наградио Јасеновцем, не уклапа се у логику!
Од марта 1942. Мачек је провео годину дана у кућном притвору на свом у имању у Купинцу, да би од марта до септембра 1943. био, гле чуда, “заточен” на стану монструма Вјекослава Макса Лубурића, управника злогласног логора Јасеновац. Ако мислите да је на том стану мучен и пребијан, гријешите. “Мученик Мачек” је на том стану био у друштву мајке и двије кћерке тог усташког злочинца. Што је најинтересантније, Мачек потом, у својим мемоарима, није скривао лијепо мишљење о Максу Лубурићу.
Владко Мачек није имао разлога са де плаши усташа, јер им је на тацни дао читаву инфраструктуру Бановине Хрватске, стално одбијао да заузме мјесто Павелића, а раније у Краљевини Југославији усташке терористе чак и ослобађао од дугогодишње робије.
Рецимо, када је 180 усташа осуђено на дугогодишњу робију за тероризам и оружану побуну у Краљевини Југославији, сви су они ослобођени захваљујући Владку Мачеку. Наиме, одмах послије потписивања споразума Цветковић- Мачек, ресор правосуђа је припао Мачековој странци ХСС, и нови министар их је одмах аболирао- те су већ почетком 1940. године сви били слободни да наставе терористичке активности.

Није био спреман да се жртвује јер се плашио вјешала?

Мачек није имао храброст кнеза Павла да се жртвује у интересу народа, и свог и српског. Кнез Павле је преломио и одлучио да му име погине у историји потписивањем савеза са Хитлером, али да остану животи људи Краљевине Југославије ако тај савез успије. Влатко Мачек није био тај хуманистички калибар, нити политичар добрих намјера.
Зато је просто невјероватно да су италијански фашисти и њемачки нацисти тог злог времена, чак и у својим баханалијама били појам коректности у односу на комплетан хрватски политички естаблишмент. А то имплицира невјероватни закључак- да се никаква борба против окупатора није требала водити (тим прије у облику постојаног бјежања), већ су се све устаничке силе требале усмјерити- или на на рушење геноцидне НДХ, или на мијењање њене злочиначке структуре. Неспорно је да је то требало бити урађено и некаквим договорима са црним ђаволом, какви су били њемачки нацисти, ако би то довело до спашавања цивилног становништва које се нашло у вртлогу НДХ пакла.
Јер, сумње нема да је хрватска политичка структура, и под дубини и по ширини безумља којег је демонстрирала у НДХ, била вишеструко гора од њемачких нациста.

Кад су њемачки нацисти мирисали на загребачке руже!

Objavio/la Vojin Grubač Blog 08. May. 2016. | 16:32
Када је генерал Душан Симовић (са групом пробританских српских официра Краљевине Југославије) свргао кнеза Павла у Априлском пучу, он је тим чином довео државу на руб грађанског рата који се замало десио и без напада Хитлера.
Наиме, тај грађански рат је могла отпочети Четврта армија Краљевине Југославије, коју су контролисали хрватски официри и политичари. Хрватски политички вођа Владко Мачек је био спреман и крајње одлучан да Четврту армију покрене у правцу Београда, ради неутралисања београдских пучиста, ако се кнез Павле сагласи с његовим планом.
Испуњавајући наредбе Лондона о пучу и свргавању кнеза Павла, пучиста Симовић је превидио очигледнoст да је ће тим актом огорчити хрватске политичаре, хрватске официре и војнике, хрватске жандарме и чиновнике, Католичку цркву, и хрватски народ који је преко својих представника дао апсолутну подршку потписивању савеза са Хитлером.
Шта је интерес Хрвата у Краљевини Југославији- није у том времену одређивао Черчил у Лондону, нити пробритански официри попут Симовића, већ најјача хрватска политичка фигура- Владко Мачек, предсједник Хрватске сељачка странке, уз којег су били слoвеначки и муслимански политичари.
Зато се и десила чудна ситуација, да је 27. марта 1941. народ у Београду изашао на улице и поздравио рушење Тројног пакта, а само кроз двије недјеље, 10. априла 1941. народ у Загребу са одушевљењем дочекао Хитлерову војску, посипајући их цвијећем и љубављу тако интезивно да су њемачки војници мирисали на загребачке руже све до пада Берлина.

Распад Југословенске краљевске војске, хаос су направили хрватски официри

За разлику од генерала Симовића, кнез Павле је одлично знао унутрашње стање у држави и учитавао интересе хрватског, словеначког и муслиманског политичког естаблишмента- који је кнезу Павлу јасно стављао до знања да ће имати крупне проблеме уколико се не потпише пакт са Хитлером.
Управо је такве проблеме космичких размјера добио генерал Симовић са својим пучистима приликом напада Хитлера на Југославију 6. априла 1941. године, када су се у службу Хитлера ставили сви хрватски официри Војске Краљевине Југославије.
Прије свега, Њемци су савршено прецизно знали распоред свих југословенских војних објеката, јер им је планове однио одбјегли хрватски пилот Владимир Крен, који је 4. априла одлетио нацистима својим авионом, а послије слома Југославије постао командант ваздухопловства НДХ.
У току самог напада Хитлера, у југословенском генералштабу је владало расуло и распад система. Високи хрватски официри су изводили диверзије, уносили панику и позивали војску на предају. На фронту код Сарајева, командант Друге армије, генерал Богдан Маглић, је напустио линију одбране, да би се по проглашењу НДХ појавио у функцији усташког генерала. У Шибенику је командант Јадранске дивизије Петар Кватерник (рођени брат Славка Кватерника) наредио да се преда оружје и похапсе сви српски кадрови.
Хрвати су масовно одбили да се одазову мобилизацији коју је прогласио Симовић, а они који су били у војсци су масовно дезертирали и одбијали наређења, одустајали од борбе, предавали своје јединице снагама нацистичке Њемачке. Хрватски официри у Ђакову и Вагњу су чак покренули своје јединице у борбу против јединица Југословенске краљевске војске. Хрватски и словеначки пилоти у Македонији су одбили да се боре. Хрватски морнари су дигли побуну на топовњачи у Шибенику.
Хрватске паравојне и парамилицијске формације, које је илегално још 1936. г. створио Владко Мачек, су се укључиле у рат против Југословенске краљевске војске. Наиме, Те Мачекове парамилитарне организације- Хрватска сељачка заштита и Хрватска грађанска заштита, које су у Загребу располагале са око 4.000 људи, а на читавом подручју Бановине Хрватске са невјероватних 142 000 припадника- су нападале, заробљавалe и разоружавале јединице Југословенске краљевске војске. Хрватски историчари тврде да су у том времену Њемци у Хрватској “генерално дочекивани као ослободиоци”, а да су отпор Хитлеру у Априлском рату пружили само “Срби и просрпски Црногорци”! Зато је Априлски рат трајао само 12 дана, а Њемци у том рату изгубили само 151- ог војника!
Послије пада Краљевине Југославије, у новоформираној Хрватској војсци НДХ, нашли су се: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југослoвенске краљевске војске! Зато је персонална прича о генералу Симовићу, пучу и његовим последицама, као и Априлском рату, понајприје прича о Владтку (Владимиру, Влатку) Мачеку, хрватском политичару, којем је отац био Словенац а мајка дијете из пољско- хрватског брака. Управо је он Симовићу приликом напада Хитлера скресао пробританска крила, изнутра расуо армију, и грубо продемонстрирао снагу показујући да је- “Село јаче од сватова”!
Свргавање кнеза Павла и предлог Хрвата за напад на Београд

Са каквом је силом располагао Владко Мачек, видјело се приликом свргавања кнеза Павла. О томе историчари дају следећу причу:”Послије потписивања Тројног пакта, кнез Павле је возом пошао на одмор у Брдо код Крања. За пуч је чуо док је воз био у Винковцима, али је наставио пут. Сутрадан ујутро, нови предсједник владе Душан Симовић је наредио генералу Петру Недељковићу да се кнез Павле спроведе у Загреб. Око 7 ујутро 27. марта, краљевски воз је био заустављен у Загребу. Командант Четврте армије, генерал Петар Недељковић, стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намјесник врати у Београд.
Влатко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намјесништвом, тако да се и он обрео на перону- одмах изјавивши: „Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“
Затим се у пратњи генерала Недељковића упутио са кнезом Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је ријеч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу ако буде потребно- ухапсити генерала Недељковића. У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана Ивана Шубашића, Аугуста Кошутића и Јураја Крњевића, Мачек је изнио свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово мјесто постави командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, који је иначе Хрват и који је одан кнезу Павлу Карађорђевић.
Са таквом промјеном на врху Четврте армије, требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намјесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају „заштите Краља од једне групе неодговорних официра“, Павле је завапио: „Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили. Још је рекао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу“.
Ситуација у Банским дворима је имала следећи наставак:“У том тренутку, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као и он као потпредсjедник уђу у његову владу.
Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а Мачек је свој улазак одложио за неколико дана. Док је кнез Павле путовао за Београд, главни британски пучиста Боривоје Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се сврнути Кнез- намјесник стријеља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке.
Одмах по доласку у Београд, у пратњи бана Ивана Шубашића, у Министарству Војске, кнез Павле је око 7 часова увече потписао своју оставку у присуству генерала Симовића, војног пучисте Мирковића и цивилног пучисте професора Радоја Кнежевића, након чега му је дозвољено(?!) да се састане са својом породицом. Остављено им је четири сата да се спакују и у једанест сати увече, кнез Павле и његова породица укрцали су се у специјални воз који их је одвезао до грчке границе. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у Кенију са статусом „политичког затвореника“.

Између нераскасапљеног, и раскасапљеног сужња?!

Претходни осврт историчара, дају нам сугубо драматично предостављање чињеница главних момената преврата. Ипак, неопходно је све то проанализирати. Оно што ме доводи у стање презира је лакоћа с којом су пучисти пријетили смрћу и кнезу Павлу и његовој породици.
Кнез Павле је свргнут, а британски пуноглавци на челу са Симовићем су са истом лакоћом предложили улазак у Владу свима онима који су тјерали кнеза на пакт са Хитлером, и који су били за тај пакт водећи рачуна о својим националним и политичким интересима народа којег су легитимно представљали. На другој страни, Симовић је водио рачуна само о британским интересима, а то су констатовали и његови нови министи.
Кнез Павле је све те унутрашње факторе видио, али је видио и важност спољњег фактора и околности у поробљеној Европи, што му је говорило да се напад Хитлера на Југославију може избјећи потписивањем споразума који ће Југославији дати мјесто нераскасапљеног сужња. Симовићу, и Лондону, је више одговарала опција да Југославија буде раскасапљени сужањ. Дакако, Владко Мачек је ушао у Владу Симовића, све са словеначким и муслиманским политичарима. Циљ њиховог уласка је био да се сила са којом је Симовић раполагао што ефективније сломи изнутра, приликом напада Хитлера.
Предлогом кнезу Павлу да Загреб нападне београдске пучисте, Влатко Мачек је показао реалну војну снагу с којом располаже. Он је са лакоћом могао ухапсити команданта Четврте армије, генерала Недељковића, и поставити хрватског генерала Августа Марића- потпуно увјерен да је све под његовом командом.
Да је кнез Павле на то пристао, хрватски генерал Август Марић би сигурно умарширао у Београд, без много отпора, јер би Хитлерова армија паралелно, у том истом термину, брутално разбуцала остатак aрмије Симовића, што је и показала у априлском рату. То је одлично знао Мачек када је предлагао покретање нове Хрватске армије и хапшење београдских пучиста, чиме би послао јасне сигнале Хитлеру о хрватској лојалности- која потом захтијевала и суштинске уступке. Још боље је то знао кнез Павле, и одбио предлог Мачека, знајући распоред стратешких снага унутар и изван Краљевине Југославије. Ако је било суђено да нечија војска умаршира у Београд, кнез Павле је оцијенио да је у тој бруци и сраму- само било потребно да као потпуни пораз то уради, изненада и пучем, новостворена Хрватска армија- која је отворено била на страни Хитлера. О историјским конотацијама, да не говоримо.

Политички крах Симовићевих министара, и бјекство…

У функцији потпредсједника, др. Владко Мачек је 7. априла напустио Владу Симовића и отишао у Загреб да завршава посао стварања марионетске хрватске државе. Са њим су отишли и остали хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андреас.
Током трајања напада Хитлера, Мачек је окривио за све југословенску пучистичку Владу, којој је невољно припадао, а преко радија позвао чланство своје Хрватске сељачке странке на лојалност Трећем Рајху! После проглашења НДХ 10. априла, Влатко Мачек је позвао своје војне присталице да изразе лојалност новој усташкој власти.
На тај начин, Мачек је осигурао легитимност преноса власти тако да послије проглашења НДХ није било ни дана безвлашћа. Све институције Бановине Хрватске су се ставиле на располагање новоуспостављеној усташкој држави. Послије тога, опет је кренуо да пере своју биографију, што ће бити посебна тема јер она дотиче и садашње вријеме на непосредан начин.
Владу Симовића је напустио и Џафер Куленовић, министар шуме и руде, и отишао у Сарајево. Џафер Куленовић, предсједник Југословенске муслиманске организације, највеће и најутицајније муслиманске странке у Краљевини Југославији, се опредијелио за усташе, којима је тајно припадао, те 7. новембра 1941. преузео дужност потпредсједника Владе НДХ, и остао на њој до краја рата.
Црногорски политичар Секула Дрљевић, предсједник Црногорске федералистичке странке, блиски сарадник Владка Мачека, је учестовао у успостављању марионетске Независне државе Црне Горе, под италијанским патронатом, која не само да је била мања од Зетске бановине, већ и од Црне Горе у временима краља Николе Првог Петровића.
Послије Тринаестојулског устанка, Секула Дрљевић је постао непотребан свима, осим Павелићу и НДХ- да буде њихова марионета и пион. Словенци су изгубили политичку битку да осигурају уклањање трагедије свог народа, својски гурајући кнеза Павла да потврди споразум са Хитлером, па им је Дравска бановина раскомадана, заједно са животним просторима.
Главни пучисти- војни пучиста генерал Боривоје Мирковић и цивилни пучиста професор Радоје Кнежевић, као и генерал Душан Симовић су побјегли у иностранство са аеродрома у Никшићу, пројектујући то своје бјекство као “помоћ у евакуацији краља Петра Другог Карађорђевића”! Нису се сјетила да, послије дебакла којег су направили, оду у блиску Боку Которску и нађу се на разарачу “Загреб”, којег су потопили часни официри, поручници бојног брода II. класе морнарице Југословенске краљевске војске- Сергеј Машера и Милан Спасић, те да оду заједно са херојима на морско дно.

Британци изазвали катастрофу на Балкану

Од Војин Грубач - 21 априла, 2016

 

 “Боље рат него пакт”, кликнуше “Британци” 27. марта 1941. у Београду 

 

Ако су Загреб, Сарајево и Љубљана послије пада Краљевине Југославије прихватили савез са силама Осовине нацизма и фашизма, одушевљено поздрављајући долазак Хитлерове и Дучеове солдатеске априла 1941. године, какав је био смисао бунта 27 марта 1941. године, када се у Београду скандирало “Боље рат него пакт”, “Боље гроб него роб”? Да ли је тај бунт био мазохизам српског народа у илузијама, или подли пројекат империје под именом Велика Британија- која је и сама водила са Хитлеровим представницима преговоре о ненападању, и предавала Хитлеру без војне реакције европске државе једну за другом, правдајући то својим националним интересом!?

Лондонски преговори Британаца и нациста

Лондонски тајни преговори између Њемачке и Велике Британије, маскирани под изговором преговора о лову китова, су се десили у јуну- августу 1939. године.
Према документима Херберта фон Диркенсена, тадашњег њемачког амбасадора у Лондону, Хорас Вилсон је као спољнополитички савјетник британског премијера Невила Чемберлена предложио њемачком представнику Хелмуту Волтату, економском савјетнику Геринга, пакт о ненападању, финансијској сарадњи, расподјели сфера утицаја! Што се тиче сфера утицаја, Вилсон је предложио Њемцима да њихова сфера утиција буде источна и југоисточна Европа, при чему су били спремни повући гаранције Пољској о независности и територијалном интегритету, те самим тим Пољску препустити вољи Хитлера, несумњиво у смислу њене окупације.
Британци су Њемачкој у Лондону давали и права на експлоатацију афричких колонија, а за себе тражили гарантовање интереса у свим својим колонијама, уједно предложивши да територија СССР и Кине буде у заједничкој сфери подјеле интереса. Када је Волстат питао Вилсона да ли је могуће у разговорима дотаћи и друга питања, Вилсон је одговорио:”Фиреру је потребно само да узме лист папира и наведе сва питања која га интересују. Британска Влада је спремна да разговара о њима!”
Треба напоменути да је неких годину дана прије ових преговора у Лондону британска Влада на челу са Невилом Чемберленом хладнокрвно издала Чехословачку!
Сматрајући да још није у потпуности спремна за рат са Њемачком, наговорила је Француску да заједно 30. септембра 1938. склопе Минхенски споразум са Хитлером, којим је Немачкој признато право на Судете у Чехословачкој. Не само Британци и Французи, већ и Пољаци су тог истог датума чудовишно пали на испиту европске коректности. Без потписивања било кавог споразума, Пољска је 30. септембра 1938. окупирала Тешинску област Чешке понашајући се исто као и нацистичка Њемачка. И не само то, када је у прољеће 1939.године Хитлер напао Чешку, Пољаци су одбили предлог СССР а о помоћи Чесима, забранивши совјетској армији прелазак преко територије Пољске као и прелет совјетских војних авиона кроз пољски ваздушни простор, упозоравајући да ће у том случају Совјетском Савезу објавити рат.
И Мађари су приликом тог черечења узели свој дио Чехословачке познат под називом Карпатска Украјина, понашајући се као Њемци и Пољаци. Све ово наводи на закључак да су Британци овим преговорима у Лондону, као и раније у Минхену, по сваку цијену жељели избјећи рат са Хитлером, држећи се доктрине “Боље пакт него рат”, која је дијаметрално супротна од оне трагичне која је истицана у Београду двије године касније под покровитељством Лондона.

Московски преговори и пакт Рибентроп- Молотов

Паралелно са наведеним Лондонским преговорима, у раздобљу април- август 1939.године, водили су се преговори о колективној безбједности у Европи у којима су учествовали СССР, Француска и Велика Британија!
У току преговора, СССР је предложио војни план по којем је против агресора (Њемачке) био спреман да предостави савезу 136 дивизија, 5 хиљада артиљеријских јединица, 9—10 хиљада тенкова, 5—5,5 хиљада авиона. Уједно СССР је тражио да се допусти пребацивање те армије преко територије других држава, што су одбиле Пољска, Латвија, Литванија, Естонија и Финска.
Французи и Британци су отезали са конкретним почетком преговора, тако да су тек 11. августа 1939. године стигле њихове делегације у Москву. Интересантно је да су те делегације кренуле на преговоре још 5. августа и изабрале најдужи пут, бродовима до Лењинграда, а потом возом до Москве. Када када су дошле у Москву, испоставило се да се ради о делегацијама нижег ранга без икаквог пуномоћја! Невил Чемберлен није био претјерано заинтересован за исход преговора, који су се завршили неуспјехом.
У међувремену је Москва сазнала за тајне преговоре Британаца и Њемаца у Лондону, и то оцијенила жељом Британаца да Хитлера окрену на Исток против СССР. Одговор је био симетричан, па је 23. августа 1939.године дошло до потписивања пакта Рибентроп- Молотов, који је био пакт о ненападању и подјели интереса у источној Европи између СССР- а и Њемачке. Јако брзо се промијенила политичка мапа Европе, јер је већ 1. септембра 1939. године Њемачка упала у Пољску, а 17. септембра на преосталу територију Пољске ушла и совјетска армија. Територијална подјела Пољске је била завршена Договором о пријатељству и границама између СССР и Њемачке потписаном 28. септембра 1939. године. Нападом Њемачке на СССР 22. јуна 1941. године пакт Рибентроп- Молотов је постао неважећи.
Путин се 10. маја 2015. године у Кремљу, приликом заједничке конференције за новинаре са Ангелом Меркел, осврнуо на тај осјетљиви дио историје следећим ријечима:
”Што се тиче споразума Молотов-Рибентроп скренуо бих вам пажњу да је Совјетски Савез уложио велике напоре да се створе услови за колективно супротстављање нацизму у Њемачкој, и у неколико наврата покушавао да створи антифашистички блок у Европи. Сви ови покушаји су се завршили неуспијехом. А када је Совјетски Савез схватио да је остао сам против Хитлерове Њемачке, он је предузео кораке са циљем да се избјегне директан сукоб, те је потписан пакт Молотов- Рибентроп. У том смислу дијелим мишљење нашег министра културе, који је рекао да је тим пактом обезбијеђен битни смисао неоходне безбједности Совјетског Савеза. То је прво. Друго, желим да вас подсјетим да је након потписивања Минхенског споразума 1939.године сама Пољска предузела кораке у циљу да себи припоји дио чешке територије. Тако се догодило да је након пакта Рибентроп-Молотов дошло до подјеле Пољске, која је постала жртва политике коју је и то вријеме сама водила у Европи.“
Нема сумње, преговори Британаца и Њемаца у Лондону, као и пакт Рибентроп- Молотов, показали су да су двије најважније антинацистичке силе у Европи, СССР и Британија, држале максиме “Боље пакт него рат”. Понашање САД је било да их уопште не интересују велики сукоби и ратови у Европи! Дакако, њихов циљ је био- сачувати своје цивиле и своје војнике од директног судара са Њемачком, и упутити Хитлера у другом правцу. Исто је покушао да уради и кнез Павле Карађорђевић, који је такође желио сачувати цивиле и војнике Краљевине Југославије уклањајући их од урагана. Зато је интересантно проанализирати његово понашање у тим ломним временима.

Черчил од кнеза Павла тражи самоубиство Југославије!?!

Кнез Павле, неоспорни антифашиста и антинациста, је 1941.године крајње логично и трезвено оцијенио ситуацију и тешки положај Краљевине Југославије у Европи која је већ била под влашћу Хитлера. Краљевина Југославија је, наиме, била у потпуном окружењу и могла бити с лакоћом раскомадана, што се и десило са трагичним последицама по српски народ. О томе је кнез Павле, у страшним моментима за државу, народ и себе, рекао следеће: ”Све процене су говориле да ће у случају рата војска Југославије капитулирати за шест недеља. Ја сам чинио све што је у мојој власти да останемо у миру док Хитлер не оде на Совјетски Савез”! Историчар и публициста Миодраг Јанковић је у тексту “Боље пакт него рат”, објављеном 30. јула 2003. У Вечерњим новостима, навео хронолошки ток драматичних збивања:
“Према Нилу Балфуру, 12. јануара 1941. године кнез Павле је примио британског амбасадора, који му је пренио поруку премијера Винстона Черчила- која је гласила: неутралност Југославије више није довољна! Енглези шаљу механизовани корпус у Грчку и предлажу стварање заједничког балканског фронта. Према Черчиловом плану, требало је жртвовати велики део територије Југославије (напустити Словенију и Хрватску) и југословенску војску упутити преко албанских гудура (опет!), како би се Мусолинијева војска натјерала у клопку. Кнез Павле је био врло љут! Схватио је да Енглеска захтијева да Југославија изврши самоубиство, јер би таква дејства само убрзала њемачки напад. Југословенски генерали су овај Черчилов план оцијенили као апсурдан. Хрвати и Словенци, који су имали функције у Влади, су рекли да би прихватање плана Британаца било препуштање њихових сународника на милост и немилост Италији и Њемачкој, па су тај план одбацили.

Цветковић и Цинцар-Марковић су се 15. фебруара састали са Хитлером, фон Рибентропом и фон Хереном, њемачким послаником у Београду. Хитлер је тражио да Југославија приђе Тројном пакту. Цветковић је то одбио под изговором да би пакт наметнуо обавезе противне суверенитету његове државе. Хитлер му је тада рекао да би он поштовао национални интегритет Југославије и да не би захтевао њену територију за своје војне базе или употребу југословенских саобраћајница за време рата. Оба министра су одбила да дају било какав одговор. Убрзо је у Београд стигао Хитлеров ултимативни позив: Фирер жели да се сретне са кнезом Павлом и са њим ријеши проблем!
У међувремену, у Београду је расла забринутост због све већег прилива њемачких трупа у Румунију. Отежући неминовни састанак са Хитлером, кнез Павле је наредио мобилизацију 700.000 војника ради безбједности источне границе. Из Енглеске је државни секретар за рат Ентони Идн захтијевао од кнеза Павла да објави позицију своје Владе. Черчил је упорно тражио од кнеза да напусти Словенију и Хрватску, повуче се са војском у Стару Србију и одатле нападне Италијане у Албанији! Ситуација се искомпликовала када је 1. марта Бугарска потписала Тројни пакт, а њемачке трупе већ 2. марта ушле у Бугарску.”

Састанак кнеза Павла са Хитлером

Историчар Миодраг Јанковић даље наводи:”Немајући више много избора, 4. марта кнез Павле одлази у Салзбург на састанак са Хитлером. Састанак је трајао пет часова и њему је присуствовао само Рибентроп, и то само да послужи као преводилац кад би затребало. Предмет разговора је био Тројни пакт, и Хитлер је све предузео како би кнеза обавезао на потпис. Кнез Павле се вјешто бранио. “Ја сам покушао да га одвратим од агресије на Грчку”, испричао је кнез много касније Драгославу Ђорђевићу. “Говорио сам му да је то мали народ и да му та слава није потребна. Хитлер се сложио са мном, али је додао да он мора да гони Енглезе из Европе и због тога мора да заузме Грчку. Мени је било јасно да је Хитлер врло опасан човек и да са њиме не може да се ради олако и без крајњег опреза. Имао је у својим рукама страховиту ратну машину и могао да нас уништи за неколико дана”, рекао је кнез Павле.
Објашњавао је Хитлеру да он не може да учествује у рату против Грчке која је традиционални српски пријатељ и додао да је са грчком краљевском кућом у најближим рођачким везама. На то му је Хитлер узвратио, рекавши да се од њега не очекује да узме учешће у рату, већ да приђе Тројном пакту. Хитлер је пред крај разговора наговијестио могућност напада Њемачке на Совјетски Савез, и чак пристао да се из пакта изоставе војне клаузуле. Кнез Павле је на крају разговора рекао да он сам на лицу мјеста нема права да потпише било шта, већ да претходно треба да се савјетује са Владом и да сазове Крунски савјет. Хитлер је уважио његове аргументе, али је дао ултиматум – три недеље и ни дана више!
Коначно се 16. марта десила информација која је била потребна кнезу Павлу, када је из Берлина пуковник Владимир Ваухник у југословенски Генералштаб послао тачан распоред њемачких трупа за напад на Совјетски Савез. То је био прецизан њемачки план за акцију у којој је требало учествовати двије стотине дивизија уз подршку сателитских земаља. Истовјетан извјештај је послао и првом ађутанту кнеза Павла. Пуковник Ваухник је о својим сазнањима обавијестио Грке, Турке и Енглезе. Кад је покушао да то исто учини са Совјетима, они су одрицали сваку могућност њемачког напада на СССР.
Крунски савјет се састао 20. марта 1941. године. Министар иностраних послова Цинцар-Марковић је упознао присутне са клаузулом Тројног пакта о специјалним уступцима Југославији. Једини њемачки захтјев који би требало да буде поштован био је да ова клаузула не сме бити објављена и да ће гаранције бити дате у два одвојена писма. Крунски савјет је подржао потписивање споразума.

Потписивање пакта и пуч

У Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савјета 25. марта 1941.године, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић су потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине. У посебним нотама, које су потписали министар иностраних послова Њемачке Рибентроп и министар иностраних послова Италије Ћано, потврђено је поштовање суверености и територијалног интегритета Југославије. Утврђено је да се Југославији неће постављати никакви захтјеви за војну помоћ, да Силе осовина за вријеме рата неће подносити захтјев за одобравање пролаза трупа или транспорта преко југословенске територије, да ће при новом одређивању граница на Балкану водити рачуна о интересу Југославије када је у питању територијална веза са Егејским морем и проширивањем њеног суверенитета на град и луку Солун.
Тај споразум је збачен војним ударом 27. марта 1941. године који је извела група пробританских високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем. Збачено је трочлано краљевско намјесништво: кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иве Перовића, као и Влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека. Војни завјереници су “предали власт” малољетном краљу Петру Другом Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић. Као главни цивилни завјереник сматрао се Радоје Кнежевић, раније професор француског језика при Двору.
Радио Београд објавио је ујутру 27. марта 1941.године као главну новост – да је малолетни краљ Петар Други збацио своје намјеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав Владе повјерио армијском генералу Душану Симовићу.
Историчар Ђорђе Бојанић тврди да је краљев говор преко радија Београд био фалсификат, те да је тај говор, без знања малољетног краља, одржао капетан Јаков Јововић. У британској амбасади у Београду је отпочело славље и отварао се шампањац у част тога што је Југославија врло лако осуђена на смрт, коју ће сигурно спровести њемачки Фирер!

Слом Југославије и Грчке, бјекство Британаца и београдских пучиста

Напад Хитлера на Краљевину Југославију је почео без објаве рата 5. априла у 22 часа, нападом на граничне карауле. Од сусједних држава Краљевине Југославије једино је марионетска власт Румуније, тада чланице Тројног пакта, направила витешки потез за историјско и људско памћење! Наиме, Румунија је једина одбила да учествује у свирепом нападу на Краљевину Југославију, као и њеном черечењу одбацујући њемачку понуду да узме Банат. Рат је завршен за дванаест дана. Споразом о примирју (капитулацији) потписан је 17. априла 1941. године.
Напад Хитлера на Грчку се десио дан касније, 7. априла. Британски војни контигент, који је искрцан у Грчку да би провоцирао Хитлера, је почео са повлачењем и бјежањем из Грчке већ 19. априла што је деморализовало грчку војску. Од 62.000 британских војника на острво Крит је евакуисано чак 53.000. Грчка је капитулирала 30. априла1941. године. Бјекство Британаца из Грчке, као и њихово бјекство током напада Хитлера на Француску (када су од 26. маја до 3. јуна 1940.г. евакуисали 338 226 војника преко Ламанша у операцији “Динамо”), је био одговор на питање које је упућивао Британцима пучиста Симовић- Да ли ће Британци војно подржати Југославију послије рушења кнеза Павла?
Сви пучисти на челу са Симовићем су побјегли из државе заборавивши поклич “Боље гроб…”. Нису се чак ни осврнули на своје војнике и официре који су гинули на копну, мору, ријекама и ваздуху, као и на оне који су потом као заробљеници одвођени у гасне коморе! Југославија и Грчка су послије слома утонуле у грађански рат, који су активно подстицале и распиривале власти у Лондону за цијело вријеме њемачке окупације, а у Грчкој чак до 1949 године. Дјеловањем британског руководства десила се катастрофа на Балкану. Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик тих збивања, историчар и војни теоретичар Лидл Харт, који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умио да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.“

Неиспричана историја такозване Битке на Неретви

Од Војин Грубач - 21 марта, 2016

 

 Колико је наша историја чудна, неиспричана глобално и у детаљима, најбоље свједочи примјер историјског догађаја познатог под називом Битка на Неретви, о којeм је својевремено снимљен и партизански филм.
У филму нисмо видјели, рецимо, да се на Неретви десила ситуација гдје су четници масовно одбијали да пуцају на измучене партизане – јер су им на тој страни били рођаци. Нити смо видјели да су партизани ослободили чету заробљених четника, који су кажљени укором, односно тако што их је Пеко Дапчевић само критиковао због избора војске у којој су се обрели.
Све су прилике да политичари и историчари нису жељели да причају о позитивним случајевима током бесмисленог сукоба партизана и четника, јер те истине и ти примјери нису одговарали њиховој визији и потреби за бесконачном конфронтацијом. Нема сумње да се у овом случају ради о озбиљном моралном пропусту, који је имао за циљ да продуби јаз у друштву, и вјештачки га пројектује га у даљу будућност!
Уосталом, ево шта у вези свједочанстава пише у “Зборнику докумената и података у Народнослободилачком рату народа Југославије, које је издао Војноисторијски институт у Београду”. Петар Баћовић 13. марта извештава Михаиловића:„Ситуација на левој обали Неретве је озбиљна. Група капетана Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена. Обје дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су, јер су јавно изјавили да неће да се боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста. При наиласку комуниста исте су поздрављали са песницом са узвиком: “Смрт фашизму”!
Пат дана касније, 18. марта Петар Баћовић извештава Михаиловића: „Овог момента вратило се 10 Црногораца никшићке бригаде који су били заробљени код бољшевика. Они причају: заробљених је 90 у ноћном нападу… Од свих заробљеника пуштено је 10 старих. Остале су задржали. Заробљенике су водили пред Пека Дапчевића који их је корио. Убили нису никога.”
Наравно, ово није једино изненађење тога времена, а оно што ћу даље предочити углавном је из књиге “Битке на Неретви и Сутјесци 1943.г.- контроверзе и отворена питања” коју је написала др. Мирјана Зорић, професорица историје на Војној академији у Београду.

Операција Вајс- уништити партизане и четнике!

Према плану операције „Вајс“, коначно уобличеном 9. јануара 1943. у Загребу, у оквиру прве фазе („Вајс I“, која је отпочела 20. јануара 1943) било је предвиђено уништење партизанских снага на Банији, Кордуну, Лици и Босанској крајини фашистичким силама које су бројиле 85 000 војника и 150 авиона. Друга фаза операције („Вајс II“) имала је за циљ уништење партизанских устаника у Босанској крајини и западној Херцеговини. Према плану „Вајс III“ (трећа фаза) било је предвиђено разоружање четника у Далмацији и Херцеговини, на простору југоисточно од Неретве.
У продужетку те акције, италијанско-њемачке снаге би заробиле и разоружале четнике у Црној Гори који се не буду предали, а, на крају, требало је уништити и мање партизанске и локалне четничке групе између Саве и Драве. Дакле, циљ операције је био потпуно сатирање устаника, независно да ли припадају комунистичкој или монархистичкој идеологији и војном покрету.

Елем, док су се четници борили у овој операцији на страни Италијана, у жељи да ликвидирају комунистички покрет, у то вријеме је Броз остварио контакте са Вермахтом, и у жељи да ликвидира четнички покрет послао у сред Битке на Неретви своју делегацију на преговоре са Њемцима! Ради боље временска оријентације, рецимо, депеше Петра Баћовића које сам предочио на почетку овог текста су послате 13. и 18. марта 1943. Дражи Михаиловићу, а састанак Титове делегације са Њемцима се десио 11. марта у Горњем Вакуфу, продужен 14. марта у Сарајеву, а финиширан крајем марта састанком у главном граду НДХ! Врховни штаб је, преко својих овлашћених представника (партизанске делегације коју су чинили Владимир Велебит, Милован Ђилас и Коча Поповић), њемачкој страни у Горњем Вакуфу (команданту 717. пешадијске дивизије) 11. марта 1943. предложио: „1) У датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе и једне и друге стране. Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правцима економских и других интереса; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора о свим овим тачкама предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“.
Што се тиче друге тачке, о прецизирању предлога о евентуалној зони и правцима економских и других интереса Врховног штаба и нациста, битно је напоменути о њемачкој понуди за Санџак као „будућој партизанској територији“ коју Мишо Лековић, у књизи “Мартовски преговори”, доводи у везу са понудом коју је наводно генерал Хорстенау преко Маријана Стилиновића упутио партизанима још у августу 1942. године. Наиме, њемачки генерал је том приликом понудио партизанима једну територију „да се они као најјача војна снага на Балкану примире, да ће их Њемци толерисати и да ће на тој територији партизани бити суверени“, а заузврат, партизани би дозволили Њемцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх.
Док се Тито на Неретви војнички и пропагандно борио против сарадника окупатора, његови представници Милован Ђилас и Владимир Велебит су се у Загребу срели са тим истим окупаторима и предложили им сарадњу. Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) гдје је Робертс тврдио следеће: “Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против њемачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцнијe искрцају у Југослaвији!”

Обрачун са цивилима и предлог о исељавању Срба из НДХ

Сво вријеме операције Вајс трајао је свирепи обрачун окупатора са цивилним становништвом. Геноцидно понашање према српском становништву, по чему су нарочито остале упамћене хрватска 369. Пјешадијска дивизија (позната као „Вражја“ дивизија или „Црна легија“) и њемачка 7. СС дивизија „Принц Еуген“, ослањало се прије свега на Хитлерово наређење из децембра 1942. године: „Јединице су овлашћене и дужне да у овој борби, без ограничења, такође према женама и дјеци, употребе свако средство само ако оно води успјеху.
Имати обзира, ма које било врсте, представља злочин према њемачком народу и војницима на фронту, који сносе последице бандитских удара и који не могу имати никаквог разумијевања за било какву поштеду банди или њихових помагача. Ниједан њемачки војник који је употребљен у борби против банди, не сме бити узиман на одговорност било дисциплински било војносудски због свог поступка у борби против бандита и њихових помагача!”

Занимљиво је да је Зигфрид Каше, њемачки посланик у Загребу, предлагао да се, по разбијању „партизанске државе“, цијела територија коју је она покривала „испразни“ од Срба и да се они не насељавају више на територији НДХ, јер би „Срби и у новим просторима изазивали немире.“ Сматрао је да српско становништво треба иселити или у Њемачку, или негде негдје на Исток, а на њихова имања населити фолксдојчере и „чисте Хрвате“.
У току ратне операције на Неретви, њемачке снаге су слиједиле изричита Хитлерова наређења: 1) наставити са нападима према подручју боксита док се „не разбију све банде, без обзира да ли су комунисти или четници“ и не изврши спајање са италијанским трупама око Мостара. Њемачке јединице треба да остану у том подручју све „док четници не буду разоружани, а рудници боксита не буду опет радили, пуним капацитетом и неометано“. После тога, треба „напасти и разбити језгро Михаиловићевог покрета и да ову акцију, ако за то не буду стајале на расположењу италијанске трупе, изврше само њемачке јединице, евентуално са бугарским и хрватским појачањима“.
Дража Михаиловић је добијао информације о намјерама Њемаца „да прво ликвидирају партизане, затим и четнике у Црној Гори, а потом и окупирају Далмацију из које би се повукли Италијани, и написао:”Они намерно пуштају да се ми међу собом тучемо и слабимо, да би после можда размахнули и по нама.“ Остојић му је писао већ 8. марта 1943 дa знатне проблеме ствара недефинисан однос са Италијанима који су одбили да снабдијевају четничке јединице потребним ратним материјалом, што је био уступак немачким захтијевима за њиховим комплетним разоружањем.

Енглези и Њемци о “ликвидацији бандита”

Док су четници сарађивали са Италијанима, а Тито преговарао преко изасланика са Њемцима, њемачки план о уништењу четника и партизана је ишао својим током. План је био да се та два покрета максимално уништавају у међусобним борбама, а да силе окупатора само доврше посао. У ратном дневнику Врховне команде Вермахта од 18. фебруара 1943. Пише следеће: “Окончан је први део операције „Вајс“. Наши укупни губици: 13 официра и 322 војника, док се 101 води као нестали. Непријатељски губици: 6521 убијена и 2010 заробљено.”
Уочи операције на Неретви, вођа Рајха Адолф Хитлер је 16. фебруара 1943 послао италијанском Дучеу писмо следеће садржине: „Ма колико изгледало корисно подбадати једну страну против друге, ја сматрам да је то веома опасно докле год су све стране уједињене у осјећању бескрајне мржње према Њемцима и Италијанима. Ја видим нарочиту опасност у правцу у којем се развија Михаиловићев покрет. Велики број вјеродостојних докумената јасно доказује да тај покрет, који је добро организован и са јасним политичким правцем, само чека тренутак да се окрене против нас.

Претварајући се да помаже Ваше трупе, Михаиловић само хоће да се дочепа оружја како би могао остварити своје намјере. У интересу наших заједничких циљева, сматрам да је пожељно да се Ваша 2. армија опходи према Михаиловићу и његовом покрету као према непомирљивим непријатељима осовинских сила и тражим од Вас да издате наређење у том смислу.” О овоме писму је говорио и генерал Лер, 1945. године, током саслушања пред југословенским истражним органима.
О игри Енглеза у тим смутним временима, и њиховој жељи да се униште партизани, најбоље је говорио сам Дража Михаиловић који је у вријеме судског процеса који је против њега организован после рата, 12. јуна 1946. године, изјавио како је британски пуковник Бејли, који је у његов штаб дошао 26. децембра 1942, од четника категорички захтевао уништење партизана. Занимљив је податак који је 1994. године у својој докторској дисертацији изнијела и британска историчарка Хедер Вилијамс. Она наводи да је Бејли очекивао четничку побједу на Неретви, како би се потом кренуло у одлучни обрачун са Осовином. “Да је Михаиловић поразио партизанску армију, његова позиција била би знатно ојачана, јер се у Форин Офису сматрало да је тотално уништење партизана увод у стварање јединственог фронта отпора у Југославији”, тврдила је Хедер Вилијамс .

Злочин према свом народу

Нема сумње, међусобни сукоб партизана и четника у Другом свјетском рату може се оправдано третирати као злочин према сопственом народу. Све пропагандне тираде о потреби борбе против окупатора падају у воду када се погледа њихово понашање у току операције Вајс. Комично је да су се четници са Италијанима борили против партизана, а Броз молио Њемце да склопе примирје да би се он борио само против четника. То се зове борба против окупатора!?
Умјесто да се удруже и крену у борбу против злочиначке НДХ, покушавајући да заједничким силама сатру ту криминалну творевину, они су се борили за власт у временима док су у НДХ радили пуном снагом концентрациони логори. И не само то, док су заробљени партизански и четнички симпатизери као таоци у логору Бањица чекали да буду стријељани, уколико се деси убиство њемачких војника, они су се чак и у тамници пред смрт међусобно свађали и убијали надојени међусобном мржњом.
Пуцати на њемачке војнике и знати да ће то донијети одмазду над цивилима, а уједно преговарати са тим истим Њемцима о сарадњи, прекиду непријатељстава, економским интересима, заједничкој борби против Енглеза, представља врхунац цинизма. А тек Енглези, који траже од Драже Михаловића уништење партизана, затим га одбацују, па на крају сравњују са земљом градове по Црној Гори и Србији да би нанијели економску штету областима које неће бити под њиховом контролом, већ у совјетској зону интереса договорених на Јалти!?

Средином новембра 1942. гидине, пред почетком операције Вајс, немачки опуномоћени генерал у Загребу Глез фон Хорстенау је писао генералу Леру да партизани и четници заједно имају у сјеверној Босни (НДХ ) на располагању између 85 и 105 хиљада војника, и да те силе превазилезе армију НДХ. Умјесто да сатру НДХ, сатирали су се међусобно и са собом у смрт одвели на стотине хиљада несрећних цивила!
Зато у том хаосу и нечасним играма тог времена, ипак дајем предност људском понашању наведеном на самом почетку текста. Не четама и батаљонима, већ бригадама четника који нису хтјели да пуцају на Неретви у своје рођаке који су били у партизанској војсци, као и партизанском команданту који је заробљене четнике укорио и пустио на слободу- која је и за једне и за друге имала у високом степену претпостављени смртоносни исход, на пројектованом крају приче.

Синекурац у шовинистичкој оргији или случај Николаидис

Од Војин Грубач  - 8 марта, 2016

 

 Приличну пажњу јавности је изазвала информација да је Влада Црне Горе, између осталих,  додијелила  статус “истакнутог културног ствараоца” тзв. умјетнику Андреју Николаидису.
Тај статус је дотичном донио премију у виду- доживотне пензије у висини 730 евра?! Елем, тај „пословни успјех“ Ништаидиса ме је подсјетио на реакцију сјајног писца и колумнисте  Мухарема Баздуља, који је својевремено у тексту “Савјетничка столица”  направио изванредан осврт на пословно лактање улцињског синекурца.
У том тексту, Мухарем Баздуљ пише следеће: ”Зачуђује изнимно мала медијска пажња коју је у Босни и Херцеговини привукла недавно обзнањена информација. Андреј Николаидис ових је дана, наиме, именован на функцију савјетника за културу и слободну јавност у кабинету предсједника Скупштине Републике Црне Горе Ранка Кривокапића. Самозвани апатрид, увијек спреман за цмољаве тираде како му Црна Гора успркос свему што је учинио за њену књижевност и културу ни држављанство није дала, постао је синекурац, и то прве класе. И добро, све би то заправо било сасвим у реду, да синекурац и даље не глуми маргиналца, јуродивог праведника, јужњачког томасабернхарда опће праксе.”

Херцег Нови пред налетом перспективног синекурца

Подсјетимо се времена када се, послије „креативних“ дивљања у роману Мемисис- гдје је дао одлучујући допринос фекализацији „модерне црногорске књижевности“, Николаидису десило да му је општинска власт у Херцег Новом отказала гостопримство. Као реакција на то, објавио је у јануару 2005.г. вулгарни текст у “Слободној Босни” са насловом „Зашто Босанци и Херцеговци требају заобилазити Херцег Нови„.
У том петпарачком памфлету, окупаном шовинистичким бијесом, рекао је сљедеће: „Ако би се, као на Пјесми Евровизије, гласало за то који је, у јакој конкуренцији, најодвратнији град у Црној Гори, сигуран сам да би побиједио управо Херцег Нови – од мене би, у сваком случају, добио максималан број поена. Јер грађани Херцег Новог су нашли за сходно да предводе хистерију која је довела до упада црногорске олоши у Хрватску, паљења Конавала и гранатирања Дубровника. То им је било мало, па су управо из тог града на погубљење одведени Бошњаци који су избјегли пред ратом. Добростиви град Херцег Нови заобилазим као ђавола. Не само што ми се тај град и његови становници гаде, него и зато што сам, својевремено, добио формалну забрану уласка у тај Рај на земљи. Тадашњи градоначелник Херцег Новог, по презимену Ћетковић, на вијест да је Министарство културе, додуше без мог знања, заказало моје књижевно вече у Новом, изјавио је да нисам добродошао у том граду, који не жели угостити некога ко пљује по Србима и Његошу. Што сам могао, него да их, још једном, онако скромно, према својим могућностима, испљујем. Што се тиче Босанаца, оних чијим је парама након земљотреса 1979. поново изграђена та балега од града, препоручујем да га и сами у широком луку заобиђу. И да, ако га као Содому и Гомору српског национализма опали какав цунами, добро размисле хоће ли тамо опет послати какву помоћ.“

Ове ријечи помамљеног Николаидиса имају посебну конотацију, и вриједне су помена,  када се зна да је овај опскурни лик  недавно добио доживотну националну пензију управо од оних који су владали и тада када су била збивања око Дубровника и Конавала. Или, можда му није јасно да се власт за то вријеме уопште није промијенила?!  И још горе, доживотну пензију је добио од оних који су послије ратова, само током приватизације КАП- а, као мито узели 800 милиона евра, за шта их је оптужио управо дугогодишњи, обавијештени високи функционер државе – Ранко Кривокапић, којем је Николаидис, гле чуда- био савјетник?!
Нема сумње, они које је некада Николаидис називао погрдном термином – „црногорска олош“, данас су га олако купили за доживотну пензију која ће му сигурно бити одузета једног дана, приликом прве смјене власти.

„Прелијепи град Столац“

Ради прављења паралале у понашању Николаидиса, и његовом односу према градовима у којима су почињени злочини, изабраћу само један град – Столац. То је херцеговачки градић у којем је дотични Николадис био “уважени гост” приликом једне културне манифестације.
Наиме,  у Стоцу је 4. августа 2008. године одржан Други међународни фестивал кратког филма, који је отворен у Градској кафани. Медији су тим поводом објавили ову информацију: “Иако је било предвиђено да фестивал отвори глумац и министар културе и спорта Кантона Сарајево, Емир Хаџихафизбеговић, због његове спријечености отворио га је црногорско-босанскохерцеговачки књижевник Андреј Николаидис.“ У поздравној ријечи, Николаидис је рекао следеће: “Kратки филм је есенција филмске умјетности. И мислим да је мали и прелијепи градић Столац идеално мјесто за овај фестивал“! Дакле, видјели смо да је, наводно,  “због Дубровника и депортације Бошњака” Херцег Нови од Николаидиса добио епитет “балеге од града”. Направимо паралелу – каква је ратна прошлост “прелијепог” Стоца, каквим га описује Николаидис?

Ево шта су медији у том времену пренијели по питању  ратне прошлости Стоца: ”Према извјештају Басиоунијеве комисије, од јуна1993. године око 1350 ненаоружаних али војноспособних Бошњака из Стоца ухапшено од стране Хрватског вијећа одбране и Хрватске војске и затворено у Дретељу и Габели. Од 3. августа 1993. године- преостали мушкарци, укључујући отприлике 4000 жена и дјеце, затворено је у Гашницама покрај Чапљине.” Осман Еминовић, предсједник Удружења логораша Столац објаснио је те догађаја овим ријечима: ”Бошњачко становништво је након премлаћивања и мучења, које је вршено највише у некадашњој Коштаној болници, депортовано у логоре Дретељ, Габела, Хелиодром … Четврти август 1993. године је битан датум јер је на тај дан практички завршено етничко чишћење столачке Опћине, и то затварањем посљедњег цивила.” Елем, четврти август је сада битан и по томе што је на тај дан 2008. године Николаидис држао говор у стању амнезије?!

Како инспирисати фундаментализам?

Дакле, етничко чишћење колосалних размјера које се десило над Бошњацима у Стоцу од стране двије хрватске војске, завршено управо на дан отварања дотичног фестивала, тачно прије петнаест година, је прошло незапажено и без осврта од стране „праведника“ Николаидиса. Прорачунатог „праведника“?!
За разлику од срамног блаћења грађана Новог, Николаидису није му пало на памет да столачке Хрвате испљује “према својим могућностима”, пожељевши им „цунами“, називајући их “хрватским олошима”.
Синекурац, приликом држања говора, наравно,  градић Столац због прошлости није назвао “балегом од града, којег треба заобилазити у широком кругу”, већ – “прелијепим градићем”. Очигледно је да Николаидиса не занима принципјелност, нити има потребу за избaлансираним посматрањима догађаја и процеса. Умјесто тога, демонстрира изопаченост и бјеснило, које није блиско креацији већ некој форми лудила присутног у јавној изражају. Уосталом, о њему као новопеченом младом националном пензионеру Црне Горе довољно говори изјава- коју је својевремено дао новинару Сеаду Врани за бошњачки сајт „Урбан Буг“, гдје је изјавио да би „био почаствован ако би његов рад био инспиративан за било коју фундаменталистичку групу, било исламску или протестантску„.
Нема сумње, у жељи да инспирише разноразне перверзне групе, у једном је успио – његов рад је постао јако инспиративан за утицајни државни круг који  му је, за добро обављени посао махања шовинизмом кроз медије, захвалио доживотним поклоном који нема свијетлу будућност.

Полемика о партизанима и четницима: Треба истицати позитивне примјере

Facebook © 19.03. 2016

Boris Zogovic Oktobar 1944
Borci osme crnogorske brigade prvi ušli u oslobođeni Beograd
Na slici prvi sa lijeva moj đed Dragiša politički komesar bataljona

Војин Грубач Мој ђед је био у Петој црногорској код Саве, па је прешао у војску Милана!

Almir Boris Izvinjavam se, nisam u toku. .? Ko je bio Milan?

Војин Грубач Милан је био командант подорјенског батаљона!

Almir Boris Dobro, ovo mi je slabija strana, koja je vojska bila? Izvini, za mene je ovo novo. Kako se prezivao Milan?

Војин Грубач Наравно, Грубач! Није носио браду, волио је да буде избријан!  Битно је да је спашавао голобраде скојевце, и савјетовао им да се ману ратовања.

Almir Boris Gospodine Grubac, ja nemam predrasude. Samo volim da znam cinjenice.

Војин Грубач Ни ја неман предрасуда! Милан није одступио већ се предао комунистима. Као командант поражене војске је осуђен на девет година затвора, па су се спашени скојевци побунили те су га послије пола године затвора амнестирали, и запослили јер су мислили да је одличан лик! Није добио борачку, мада јесте пензију!

Almir Boris Super, vazno je da je on imao sta da doprinese u ono vreme, zato su ga i pustili posle pola godine. ..

Војин Грубач Пустили су га само зато што је часно ратовао сво вријеме рата! Додуше, није ни чудо! Милана је пустио и усташки официр у Сарајеву, док је вођен на стријељање! Сјетио се када му је Милан као дјетету из сиромашне породице код које је изнајмљивао кућу дао паре за школовање! емотикон wink

Boris Zogovic Problem su oni koji su okrvavili ruke i ogriješili se o svoj narod...

Војин Грубач Па, вјероватно је важно само бити човјек шта год се дешавало у смутним временима! Ко ратује тај мора руке окрвавити, али не цивила у заробљеника!

Almir Boris Vazno je biti covek u datom momentu. ..

Војин Грубач Цивиле није дирао, заробљенике је пуштао, од којих су послије и у току рата неки постали високи официри, а ту је била и једна супруга будућег народног хероја!

Војин Грубач Тако да, Борисе, није само твој ђед спашавао људе са друге стране од стријељања!

Војин Грубач Осим тога, стално се прича о конфликтима, а мало о позитивним стварима! Рецимо, када су читаве чете четника на Неретви одбијале да пуцају на партизане "јер су тамо рођаци и кумови"!

Almir Boris Ovo je novo za mene, mada verujem u tu pricu. ..Ali. .?

Војин Грубач 13. marta Baćović javlja generalu Mihailoviću da je situacija kritična, da crnogorski i sandžački borci odbijaju da se bore protiv "svojih sinova, sestara i braće" i da dočekuju partizane sa povicima "smrt fašizmu":
Wikiquote „Situacija na levoj obali Neretve je ozbiljna. Grupa kapetana Lukačevića u kojoj je pored domaćih bosanaca bilo i Crnogoraca razbijena je i rasturena. Obe durmitorske brigade i Sandžaklije izdali su, jer su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista. Pri nailasku komunista iste su pozdravljali sa pesnicom sa uzvikom: »Smrt fašizmu«  IZVOD IZ KNJIGE PRIMLJENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 26. FEBRUARA DO 14. MARTA 1943. GODINE

Војин Грубач Дакле, нису чете већ чак четничке бригаде одбијале да пуцају на партизане на Неретви.

Војин Грубач http://www.znaci.net/00001/4_14_2_85.htm Да ли сада вјерујете?

Boris Zogovic Vojine ne sporim da je tamo bilo časnih ljudi ali i om se ne može ni sakriti saradnja sa okupatorom ...milion je dokaza ...

Војин Грубач Никад нисам спорио сарадњу са окупатором.

Almir Boris Gospodine Vojin Grubac, Vi ste mene licno iznenadili sa ovim informacijama. ..? Nadam se da cete razumeti da je meni potrebno vreme da ove informacije proverim.

Војин Грубач И у партизанима је било часних људи, али и оних који су сарађивали са окупаторима, рецимо из Врховног штаба!

Војин Грубач Господине Алмире, провјеравајте. Дао сам вам линк... ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV

Boris Zogovic U svakom ratu postoji nesto sto se zove primirje razmjena zarobljenika....sve je to dio ratovanja

Војин Грубач Наравно, али нисам говори о размјени заробљеника већ о крупнијој сарадњи Тита и Вермахта!

Boris Zogovic Nije mi poznato

Војин Грубач Ја сам написао један текст о томе... Ево га – Преговори Ђиласа и Глеза фон Хорстенауа http://www.in4s.net/index.php/zagreb-1943-pregovori-djilasa-gleza-fon-horstenaua/
in4s.net

Almir Boris Da, gospodine Grubac, dali ste mi link. .? Mada ja znam sam da pronadjem sta mi treba. Inace, ja probam da budem nepristrasan, i to mi veoma cesto uspeva. ..

Војин Грубач Знам да сте непристрасни! Успијева вам.

Almir Boris Hvala vam

Војин Грубач Нема на чему! Сам сам се убиједио у неким вашим ранијим коментарима да је тако,

Almir Boris Ja pokusavam kada polemisem uvezi ovako osetljivih tema da se stavim u kozu onih ljudi koji su morali da donose vazne odluke. Ako me razumete, mada je nasa istorija puna kontroverzi. Nadam se da se slazete. ..

Војин Грубач Преговори партизана и Немаца су се десили и у новембру 1943. Са немачке стране, преговоре је водио инжењер Ханс От, а партизане је представљао Маријан Стилиновић. О преговорима Ота и Стилиновића, Каше је оставио забелешку, у којој између осталог каже да су От и Стилиновић водили такође разговор о:- откупу 9-10 хиљада коња за потребе немачке војске на територији “угроженој“ од партизана.
- О извозу већ посеченог дрвета и спремног за експорт са партизанске територије.
- О отпреми хлора из Електро-Босне за немачку фармацеутску индустрију. [14]

14- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 175.


Војин Грубач Господине Алмире, ја мислим да о осјетљивим темема теба причати бесконфликтно. Дакле, покушати разумјети ситуацију без парола и негативних жеља. Као модел исправног понашања у тешким ситуацијама ја увијек истичем позитивни и људски примјер Шарла Де Гола.

Almir Boris Svakako, gospodine Grubac. Bez predrasuda, bezkonfliktno. ..

Војин Грубач Зато, ево мог текста о Де Голу, да не бих дужио причу. http://www.in4s.net/index.php/suprotnost-svjetova-sarl-de-gol-nasuprot-broza-mihailovica/

Almir Boris Procitacu

Војин Грубач Објављен је 21. маја 2015. и ништа не бих мијењао у њему!