Blog 22. May. 2016. | 13:28
Историја пакла који се десио нападом Хитлера на Краљевину Југославију је довела под свирепу сумњу исправност дејстава генерала Симовића, и британске агентуре која је тада срушила кнеза Павла.
Могућност другачијег историјског хода и данас наилази на бројна питања оних који су опоненти тешких одлука кнеза Павла. Рецимо, једно од важних питања опонената је- Да ли би Краљевина Југославија, и српски народ, изгубили образ у историјском смислу да пуча није било? На другој страни, нико нема одговора на питање- шта значи спашавати образ у безобразним временима, те како се спашава част пред онима који су апсолутно нечасни?
Да ли су други народи губили образ са потписивањем пакта?
Заговорници тврдње да је пучем Симовића “спашена част Срба и Југословена”, не дају конкретан одговор- а пред ким је било потребно спашавати част? Ко је та анђеоска држава или народ, пред којом су Срби били дужни, наводно, спашавати образ? У том смислу треба почети анализу од држава сусједа. Наиме, до одлуке кнеза Павла, сви сусједи Краљевине Југославије, осим Грчке, су већ били у савезу у са Хитлером. Значи, Срби нису имали потребе да “спашавају образ” пред Мађарима, Румунима, Бугарима, Албанцима, који су били сателити сила Осовине, као и према Италијанима- који су тада били главни сарадник Хитлера у Европи.
Да ли су Срби рушењем пакта са Хитлером требали спашавати образ пред народима Краљевине Југославије?! Наравно, не! И никако не, напротив! У моменту потписивања пакта, комплетан хрватски, словеначки и муслимански политички естаблишмент у Краљевини Југославији је био за потписивање пакта! Хрвати, Словенци и муслимани нису имали несувисле дилеме око части, губљења образа и сличних тричарија. Они су сматрали да је избјегавање рата са Хитлером њихов највећи национални интерес, и то је био њихов легалан и легитиман став! Разлог је био- преживјети ураган!
Управо зато је, послије напада Хитлера на Краљевину Југославију, сасвим било очекивано то што је најјачи хрватски политичар Владко Мачек подржао усташу Славка Кватерника, који је 10. априла 1941. прогласио НДХ, марионетску државицу која се моментално претворила у ултранацистичку злочиначку творевину.
Истога дана, 10. априла 1941. дотадашњи бан Дравске бановине др Марко Натлачен (иначе, аутор пјесме “Србе на врбе”, објављене 27. јула 1914.г. послије убиства Фердинанда у листу “Словенац”) је у Љубљани, у заједници са представницима словеначких политичких странака, образовао Народни свет (Народно вијеће) и , по угледу на НДХ, прогласио Словенију за самосталну државу. Словенија је одмах приступила Тројном пакту, што се није свидјело Хитлеру, па је била раскомадана а Словенци добили статус народа којег треба раселити и депортовати “под далеке туђе врбе”, као нижу расу.
Џафер Куленовић, предсједник Југословенске муслиманске организације, највеће и најутицајније муслиманске странке у Краљевини Југославији, се опредијелио за усташе, те 7. новембра 1941. преузео дужност потпредсједника Владе НДХ, и остао на њој до краја рата.
И тако долазимо до закључка- aко су сви народи, који су у Краљевини Југославији живјели са Србима (као и они народи који су окруживали Србе у државама око Краљевине Југославије)- били за савез са Хитлером, какво мјесто ту има прича о образу?! Дакле, ако неко кнеза Павла осуђује због покушаја некаквог „губљења образа Срба“, тада тај исти треба да се осврне на питање образа свих народа које сам побројао. Међутим, колико видим, нико све те „грешне народе“ генерално не осуђује, нити се ико брине за образ тих народа, већ се та прича укрива да би се причало само о српском образу, и по њему дијелили шамари у духу симпатичне инквизиторске игре, која пати од недостатка логике.
Част СССР-а и образ југословенских комуниста?
Када смо разјаснили односе српског образа према образима сусједних народа, ред је да се види потреба чувања српског образа у односу на велике силе, да би слика била комплетна.
Да отпочнем са СССР, који је са Хитлеровом Њемачком 23. августа 1939.г. потписао пакт о ненападању и подјели интереса у источној Европи. Тај споразум је познат као пакт Рибентроп- Молотов, и он је био важећи до напада Њемачке на СССР 22. јуна 1941. г.
Да подсјетим, у Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савјета, 25. марта 1941.године Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић су потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине. Тај датум показује да кнез Павле није уопште имао обавезе моралног карактера пред СССР , јер је СССР већ био годину и осам мјесеци у савезу са Хитлеровом Њемачком.
За тих годину и осам мјесеци југословенски комунисти и Јосип Броз ни једном нису изразили било какав протест против савеза Стаљина и Хитлера. А нису, јер су као комунисти којима је управљао Стаљин, по логици ствари, и сами били у савезу са Хитлером по факту обавезе комунистичке солидарности. Нема сумње, комунистима који су изашли на демонстрације 27 марта 1941. године у Београду мјесто за протест није требало бити на Терзијама. Није било потребе да спашавају „српски образ“ у Београду, већ је постојала неопходност да оду у Москву и тамо се разгоропаде са транспарентима: “Боље рат него пакт”, “Боље гроб него роб”! Да су то урадили, направили би гест спашавања совјетског и комунистичког образа, па макар послије тога завршили у подрумима Лубјанке, са метком у потиљку „као агенти империјализма и бјелосвјетске буржоазије“.
Укратко, ако је Стаљин споразумом са Хитлером желио да избјегне сувишна страдања совјетског народа, и да узме предах до неизоставног судара са Хитлером, сасвим је логично да је то желио и кнез Павле. Зато су се југословенски комунисти требали са истим разумијевањем односити према споразуму кнеза Павла, као што су се односили према споразуму Молотова, и наћи исте разлоге потребности таквог маневра. Ипак, нису, па то говори о њиховом образу!
Част Запада када је Фирер стваран, а Павле рушен!?
Наравно, питање “спашавања српске части” пред ништицама, крупним државама моралних патуљака: Француском, Британијом и САД ће бити тема посебне приче, али… У тренутку када се кнез Павле одлучио за потписивање споразума са Хитлером, Енглези и Французи су већ били срамно нокаутирани од стране Хитлера. Француска је била окупирана и раскомадана. Енглези су са огромним трупама побјегли из Европе, и тај срамни бијег прогласили за побједу. На другој страни, САД су одлучиле да не учествују у европској кланици, јер су примјетили да је много љепше пити виски са ледом него ратовати.
И тако, пошто су побјегли из Француске, у сред битке, остављајући Хитлеру сво наоружање на обалама Ламанша, Британци су у Београд послали своје агенте да Краљевину Југославију увуку у рат против Њемачке и тиме унаказе. Главни агенти Лондона су били Хју Далтон, шеф операција СОЕ (британске обавештајне службе) у Југославији, и Черчилов специјални обавештајац Џорџ Тејлор.
На шта су све Британци били спремни, најбоље показују документи из књиге “Кнез Павле – Истина о 27. марту”! Рецимо, 26 марта, дан прије пуча, специјални обавјештајац Тејлор упућује Черчилу овај телеграм: “Треба да и даље да радимо на припремању пуча. Биће потребно још времена, посебно- јер наши пријатељи не могу тако брзо да опипају пулс код генерала како би обезбиједили одређени степен војне подршке. Као другу линију акције, преко Тупањанина и Трифуновића, настојимо да припремимо демолирање виталних комуникација: блокаду Дунава, рушење железничког моста код Марибора, рушење моста преко Саве код Београда, демолирање железничке пруге Ниш-Цариброд и рушење моста код Велеса”.
Укратко, Британци су се спремали да у Краљевини Југославији изведу терористичке акције крупних размјера, те блокирају главне комуникације у циљу провокације Хитлера.
Послије пуча, шеф СОЕ Хју Далтон шаље Черчилу овакав телеграм: “Сјећате ли се да ваш апел кнезу Павлу за минирање стијене на Ђердапу није уродио плодом- због неодлучности тог љигавца. Значи, план у вези с Ђердапом не може да се оствари на вријеме захваљујући кнезу Павлу. Тај план ће ипак моћи ускоро да се оствари. Тако је бар речено Тејлору у југословенском генералштабу. Пуч је био успјешан. Надајмо се да ће и крајњи ударац бити исти”.
И тако, послије пуча, Далтон говори ће се десити и неки “крајњи ударац”. Који!? Наравно, ударац Хитлера на Југославију и њено комадање, све са неизбјежним страшним злочинима, што је Черчил свакако желио. И то се зове- борба Лондона против Хитлера, а све уз тираде о части и поштењу.
Елем, ако узмемо у обзир да је свјетски рат у Европи и почео захваљујући томе што су Британци и Американци, са својим корпорацијама и банкарима, направили привредно чудо у Њемачкој, све са Фирером на челу, сва прича о моралу креће у супротном правцу. И никакве сумње нема да проблематично питање части и образа, које је изазвало планетарну катастрофу тог времена, треба прије свега анализирати на мјесту успона Хитлера, и само код Англосаксонаца?!
No comments:
Post a Comment