Peticija zbog nereagovanja CG na dizanje spomenika Barešiću u Hrvatskoj

 Inicijatori peticije su mr Aleksandar Saša Zeković, Vojin Grubač i Vladan Jeknić.

 Tekst:

Otvoreno pismo/peticija predsjedniku Vlade Crne Gore Dušku Markoviću i ministru vanjskih poslova Srđanu Darmanoviću

Poštovana gospodo,

nezavisno od toga što mi, potpisnici ove peticije, imamo razne političke poglede i ideološke profilacije ovim javnim pismom želimo predočiti naše jedinstveno opredjeljenje u pogledu minimalne zaštite državnog dostojanstva Crne Gore i posvećenost procesu suočavanja s prošlošću za koji vjerujemo da se treba odvijati objektivno i neutralno sa aspekta političkih i drugih interesa, a sve na bazi principa koji jednako važe za sve.

S pažnjom smo propratili nedavnu ekspresnu reakciju Vlade Crne Gore na određene pretenzije iz Republike Hrvatske, koje je zvanični Zagreb uputio putem diplomatske note, ali i reakciju hrvatskih političkih partija i državnih medija po spornom pitanju.

Ipak, ne možemo se oteti utisku da je po istom, ili čak gorem pitanju, zvanična Hrvatska reagovala dijametralno suprotno, što je i te kako zabrinjavajuće jer se radi o slučajevima koji se ne mogu zaobići u odnosima dvije države.

Ovom peticijom želimo uputiti javno nezadovoljstvo zbog pozicije Ministarstva vanjskih poslova (MVP) Crne Gore, koji skoro godinu ćuti o ignorisanju protestne note koju je Crna Gora uputila Hrvatskoj 1. avgusta 2016. povodom podizanja spomenika hrvatskom teroristi Miru Barešiću.
U tom smislu, neophodno je da se Vlada i Ministarstvo vanjskih poslova Crne Gore javno izjasne po tom pitanju, te javnost obavijeste o efektima svoje protestne note zvaničnom Zagrebu.

Javnost Crne Gore i te kako interesuje – kakva je bila pozicija hrvatske strane, njihove Vlade i MVP-a Hrvatske, po ovom pitanju?

Kakva su bila njihova obrazloženja u odgovoru na protestnu notu, ako je odgovora bilo i, koji je konačan stav zvanične Crne Gore po tom pitanju?

Javnosti je poznato da je spomenik teroristi Miru Barešiću, koji je na ciničan i svirep način učestvovao u monstruoznom ubistvu ambasadora Jugoslavije Vladimira Rolovića, rođenog Baranina, u napadu izvršenom 7. aprila 1971. u Stokholmu, svečano otvoren 31. avgusta 2016. u Dragama kod Pakoštana, na trgu koji nosi ime istog zločinca Mira Barešića.

Osim toga nečuvenog akta, veličanje teroriste je nastavljeno pa je u Splitu imenovana Ulica Mira Barešića, a u Seget Vranjici Obala Mira Barešića.

Upravo zato nas interesuje Vaše objašnjenje na kojim principima Hrvatska donosi odluke o dizanju spomenika, imenovanju ulica, trgova i obala u čast monstruozne ličnosti, ali i Vaš planirani odgovor na takav nečuveni postupak, kao i ignorisanje protesta iz Crne Gore?

Osim toga, javnost ima pravo da zna na koji će način zvanična Crna Gora njegovati sjećanje na taj teroristički akt i zločin nad svojim sinom, ambasadorom Vladimirom Rolovićem, koji je stradao mučeničkom smrću i proglašen narodnim herojom.

Osim odgovora po ovom pitanju, želimo od Vlade i MVP Crne Gore dobiti informacije o konačnoj krivičnopravnoj zaštiti građana Crne Gore koji su kao ratni zarobljenici mučenički postradali u logoru Lora u Splitu. Šta se uradilo po pitanju privođenja pravdi upravnika i stražara, odnosno hrvatskih službenih lica odgovornih za mučenje i likvidaciju petorice Nikšićana, ratnih vojnih zarobljenika u splitskoj Lori. Detalji toga, umu nepojmljivog zločina u hrvatskom državnom zatvoru su dati u Izvještaju Amnesty international-a za 1993, u vidu svjedočenja Gavrila Tripkovića iz Čapljine (svjedok 259-94-6). Iz otvorenih izvora informacija se saznaje da niko od službenih osoba hrvatskog logora Lora nikada nije odgovoaro za taj monstruozni zločin.

Upravo zato, nameće se pitanje šta planiraju i šta mogu uraditi pravosudni organi Crne Gore po pitanju rasvjetljavanja ovoga tragičnog slučaja naših građana, i na koji način se planiraju na državnom nivou njegovati sjećanja na stradanje crnogorskih ratnih zarobljenika.

Na osnovu Vaših odgovora, javnost Crne Gore će biti u prilici da na osnovu činjenica sudi o riješenosti Republike Hrvatske da se na adekvatan način, i odgovorno odnosi prema pitanjima koji su od interesa i značaja za Crnu Goru i njenje građane.

Naravno, i prije sveg da sudi o kapacitetima crnogorskih državnih organa da vode principijelnu spoljnu politiku koja uvažava interese građana Crne Gore u ništa manjoj mjeri od one koje druge države iskazuju prema interesima svog naroda.

Javnost Crne Gore ima sva prava da zna šta je po ovim pitanjima uradila Vlada Crne Gore, i koje su buduće strategije.

Potpisnici:

mr.sc. Aleksandar Saša Zeković, član Savjeta za građansku kontrolu rada policije
Vojin Grubač, dipl. ing. građevine, kolumnista portala IN4S i PCNEN
Vladan Jeknić, dipl. pravnik
Ljiljana Raičević, mirovna i građanska aktivistkinja
Sead Sadiković, novinar
Ratimir Vujačić, dipl. ing. el. i prof. filosofije, publicista
Budislav Minić, advokat
Enisa Harović, građanka
Ljubomir Filipović, građanin
dr Biljana Maslovarić, prodekanica za nauku, Filozofski fakultet Crne Gore
dr Vladimir Božović, prof. matemetike Univerziteta u Podgorici
Marko Kojović, advokat
Nikola Vukčević, reditelj
Aida Petrović, mirovna i građanska aktivistkinja
Igor Đurović, dipl. ing. el. i građanski aktivista
Xhemal Peroviq, dipl.pravnik
Ervina Dabižinović, mirovna i ženska aktivistkinja
Milenko Vojičić, zagovarač ljudskih prava osoba s invaliditetom
Bojan Tošić, zastavnik Vojske Crne Gore u penziji
Tanja Vujović, dipl. ekonomistkinja
Emir Prekić, građanin
Slavica Striković, dipl.ing.elektronike
Mirko Stanić, dipl. politikolog, SDP Crne Gore
otac Branko Tapušković, protojerej stavrofor, paroh Trinaeste podgoričke parohije
Sandra Bugarin, dipl. pravnica
mr.sc. Patricija Pobrić, građanska aktivistikinja
Sreten Jakić, dipl. soc. radnik i dipl. pravnik
Zoran Vujadina Lakušić, dipl. ing. maš., odbornik u Skupštini Podgorice
Darko M. Ivanović, aktivista
Maida Zilić Delić, profesorica sociologije
Goran Prebiračević, dipl. ekonomista
Ljubica Gojković, novinarka Srpske RTV
Adelhaida Brković Redžović, arh.tehn. konzervatorka
mr.sc. Krsto Kovačević, magistar fizikalne terapije
mr.sc. Andrija Damjanović, građanin
Stefan Đukić, prof. filosofije, publicista
Dragana Šćepanović, novinarka
Marija Marković, novinarka, Radio i Televizija Crne Gore
Nebojša Babović, dipl. ecc, šef Biroa sa odnose s javnošću opštine Berane
Olivera Prodanović, građanka
Milena Šofranac, studentkinja
mr.sc. Vladislav Dajković, politički i građanski aktivista
Sanja Džankić, građanka
Zoran Leković, urednik u Radio i Televiziji Crne Gore
Boris Raonić, građanski aktivista
Vladan Golubović, dipl. pravnik
Ismeta Erović, dipl. socijalna radnica
Žarko Đuranović, dipl.ing
Vasilisa Seka Nikolić, psihološkinja
Ljiljana Pejović, građanka
mr.sc. Nebojša Medojević, poslanik u Skupštini Crne Gore
Mladen Lazović, menadžer carina, špedicije, osiguranja
Ljubinka Andrijević, novinarka
Predrag Nikolić, REV
Aleksandar Mitrović, dipl. ing. el.
Sanja Maraš, dipl. psihološkinja
Gojko Raičević, glavni i odgovorni urednik portala IN4S
Samir Rujović, dipl. psiholog
Sanja Vujanović, dipl. vaspitačica
Tanja Fatić, urednica u Radio i Televiziji Crne Gore
Luka K. Rudović, oficir elektro tehnike, pomorac
Svetlana Bošković, penzionerka
Hana Međedović Šabotić, profesorica književnosti
Srđan Milić, dipl.ekonomista, poslanik u Skupštini Crne Gore
Elmir Đoković, dipl.ing, novinar i publicista, građanski aktivista
Saša Andrić, građanin
mr.sc. Marina Radulović, slikarka
Dejan Martinović, dipl. ing. agronomije
Bojana Laković, dipl.politikološkinja
Ivan Vukčević, frizer
Margita Lakčević, građanka
Ljilja Radunović, nastavnica predškolskog obrazovanja
Snežana Jonica, dipl. pravnica
Anto Janković, ekonomista
Jelena Ivanović, ljekarka
Seka Tiodorović, prevodilac
Željko Matijašević, građanin
mr.sc. Bojana Mijović, dramski pisac
Anto Baković, fotograf
Mila Kuzmanović, dipl.ing. građevinarstva
Saša Ćetković, dipl. ing.elektronike
Blaženka Klikovac, ing, lektorka
Mario Podolnjak, građanin
mr.sc. Jovanka Duković Milović, magistarka politikologije
Slaven Radunović, poslanik u Skupštini Crne Gore
Rajko Lagator, preduzetnik
Branislav Banja Kaluđerović, preduzetnik
Željko Radinović, dipl. ing. saobraćaja, preduzetnik
Bojana Jokić, građanska aktivistkinja
Veljko Jaramaz, dipl. slikar
Dragana Jaramaz, dipl. grafičarka
Čedomir Radičević, građanin
Danijela Radulović, bibliotekarka
mr.sc. Slavica Šćekić, dipl. pravnica
Muhamed Uković, službenik
Tatjana Zeković, profesorica
Petar Ivanović, penzioner
Ljiljana Milonjić, profesorica
Dražen Žugić, dipl. pravnik
Rašo Jaredić, građanin
Vesna Bjelanović, službenica
Bojan Stanković, građanin
Duško Konte Ivanović, privatni preduzimač
Dragana Šćepanović, građanka
Lazar Vukmirović, komercijalni menadžer
Snežana Šupica, građanka
Miloš Krgović, građanin
Mika Vukelj, aktivistkinja za zaštitu životinja
Julija Milanović, aktivistkinja za zaštitu životinja
Marija Marjanović, dipl.ing.mašinstva
Miodrag Gaga Bogojević, građanin
Dragana Krstajić, profesorica tehnike
Vuk Vujisić, građanin
Ana Korać, filološkinja
Saša Mijović, građanski aktivista
mr.sc. Milena Mijović, građanka
Marina Jočić, poslanica u Skupštini Crne Gore
Sergej Đuranović, assistant professor Washington University School of Medicine in St. Louis
Svetlana Pajović Musić, građanka
Senad Sejdović, novinar
Gordana Ražnatović, građanka
Ljubiša Zekić, maš.inžinjer i dipl.menadžer civilne zaštite
Uglješa Bulatović, student
Tanja Zeković, građanka
Ana Burić, građanka
Milan Bajko Stanojević, privatni preduzetnik
Aida Piranić, nezapošljena
Demir Bulić, građanin
Mira Žugić, nastavnica
Milena Martinović, penzionerka
Milan Bulatović, građanin
Mira Kolinović, građanka
Stanko Matijašević, privatnik
Dara Vukadinović, fizioterapeutkinja
Jelica Jovanović Šaranović, građanka
Mirko Gajović, dipl.pravnik
Jelena Jauković, penzionerka
Marina Perković, penzionerka
Beba Višnjić, građanka
Goran Raičević, građanin
Vesna Begović, građanka
Filip Filipović, građanin
Nevenka Peković Damjanović, penzionerka
Milanka Vuksanović, građanka
Milena Banjević, građanka
Vučeta Stanišić, kbb u penziji
Milica Dujović, građanka
Milun Šćepanović, građanin
Vesna Barac, građanka
Radmila Lainović Marković, građanka
Tanja Leković, građanka
Mirko Jokanović, građanin
Milkica Dragić, majka
Jadranka Brun, građanka
Mićo Šćekić, građanin
Zorica Markić, građanka
Nikola Mitrović, građanin
Ljiljana Vujović, građanka
Radomir Prelević, penzioner
Zdravko Jovović, građanin
Nataša Kolčević, građanka
Duško Gajević, građanin
Nađa Baković, konzervatorka – restauratorka
Milosav Grdinić, saobraćajni tehničar
Ksenija Simović, studentkinja
Milodarka Velimirović Čađenović, građanka
Bojan Bulatović, keramičar
Rada Kavaja, građanka
Dragan Leković, građanski aktivista

Слатина: Крах хрватског модела уринираног чојства

Од Војин Грубач - 17 јул, 2017

Помама званичног Загреба и хрватске јавности, као и домаћих слуга- идеолошких крпа и трања у Црној Гори, око спомен обиљежја Пуниши Рачићу у Слатини код Андријевице, на приватном имању Рачића- показало је сву дволичност и биједу хрватске елите и црногорских перјаница полтронства- који су на очиглед јавности неочекивано и без разлога- “изврнули своју погану утробу”.

И уопште, никоме није јасно- коме шта има да протестује Хрватска, икада и икоме више у будућности, која је на својој територији, не на приватном имању, већ на државном плацу- открила споменик монструозном убици амбасадора Роловића у Стокхолму- Мири Барешићу, и све то урадила у присуству највиших званичника?

Послије подизања овог споменика, хрватска власт и дио хрватске јавности су требали отићи код психијатра да би се установило- да ли су они уопште нормални!?

Наставићемо причу са описом убиства амбасадора Роловића, послије чега ће бити јасно- кога је званични Загреб уврстио у хрватске јунаке, и кроз споменик наметнуо као еталон патриотизма своме друштву.

Крв амбасадора Роловића спрао урином

Има више верзија описа убиства југословенског амбасадора Владимира Роловића у Шведској.
Узећемо верзију коју је дао екстремни портал “Хрватско одбрамбено штиво”, а који је преузела и српскохрватска “Википедија” као верзију која је најближа истини јер је, очигледно, она дата из “прве руке”. И тако, у тексту “Хрватски мученици”- ”Витез Миро Барешић” иде ова прича о убиству:

“Дана 7. 4. 1971. Миро Барешић и његов пријатељ Анђелко Брајковић возили су се у изнајмљеном аутомобилу у Стокхолму с још 4 партнера укључена у планирање убојства. Њих двојица су ушла у велепосланство и затражили информације о визама на рецепцији, како не би скренути позорност на себе.

Након што су видјели Роловића у близини рецепције- извукли су своје оружје и узвикивали: „Ми смо наоружани!“ Барешић је потом погодио велепосланика у лице с властитим пиштољем и обојица су га натјерали у његов уред гдје га је Барешић погодио и други пут како би пао на под. (погодити, значи- пуцати у главу, оп.а.)

Анђелко је закључио да Роловић није био довољно миран на поду, па га је ипак одлучио везати за столицу с ужетом око руке и ноге, те ременом око врата како би се задавио властитом крвљу.

Током тог времена Барешић је чувао врата. За то вријеме испред велепосланства се стварала маса људи, медији, полиција и болничари који су стигли на мјесто догађаја. Кад Барешић је видио с балкона да се полиција приближава- схватио је да ће изворни план, узети велепосланика за таоца, пропасти ако ће полиција упадне у зграду.

Након што је Брајковић још једном ударио Роловића, изишао је вани на балкон, помокрио се на руке како би опрао крв с руку и обрисао их са завјесом.

Кад је Барешић видио каос испред велепосланства, узео је уоквирену слику Јосипа Броза Тита са зида и бацио је вани. Кад су чули полицију како креће унутар зграде Брајковић је узео пиштољ, стави га у уста Роловићу и пуцао му у главу.

Кад је полиција чула пуцањ и каос унутар уреда затражила је да се предају, а они су ставили своје оружје на под те их шутнули испред врата те ухићени без отпора. Кад су привођени с мјеста злочина неколико телевизијски постаја је већ снимало цијели инцидент. Тад је Барешић пољубио Брајковића у образ и почео викати „Живила Независна Држава Хрватска“ и „Живио Анте Павелић“ док их нису спровели до паркираних полицијских аутомобила.”

У опису овог убиства има један упечатљив детаљ, а то је да је Анђелко Брајковић, послије крвавог оргијања над Владимиром Роловићем, изашао на балкон и “помокрио се на руке како би опрао крв с руку и обрисао их са завјесом”. Потом му је ту уринирано- крваву руку стиснуо Барешић и бацио паролу у славу Хрватске!

Вјероватно се у историји човјечанства никад ништа није слично десило. Да се крв жртве ритуално спира сопственим урином? Да се неко помокри по себи да би унизио жртву, и све то у име државе Хрватске и хрватства?!

Учеснике овог монструозног убиства суд у Стокхолму је казнио дугогодишњом робијом, али су се послије годину дана нашли на слободи. Наиме, размијењени су за таоце путничког авиона који је летио на линији Гетеборг- Стокхолм, а којег су отели “милитантни хрватски емигранти”. Дотични Барешић је завршио са овим свијетом у борбама током отцијепљења Хрватске од СФРЈ и отпрашио у Ад.

Споменик, обала, трг и улица у част циничног монструма

Ипак, чудовишније је то што је званични Загреб дигао споменик “уринираном чојству и хрватству”, а све у славу поганог Барешића, којег су приликом откривања споменика назвали, а како другачије, него- витезом и мучеником!? Чега мученик? Какав витез?

Дизање споменика Барешићу се десило 31. августа 2016. године у Драгама код Пакоштана, на тргу који носи име истог лика- Мира Барешића.

Mинистар бранитеља у Влади РХ, Томо Медвед, је Барешића назвао “једним од највећих хрватских домољуба” чије се “дјело и жртва мора поштивати”, те позвао народ да се Мира Баришића сјећају “као хрватског бранитеља и домољуба који је био јунак Домовинског рата и симбол борбе за слободу”.

Хрватски повјесничар Јосип Јурчевић је Барешића назвао “мучеником и херојем који је кроз све своје најбоље године заступао хрватске вриједности”, те био “досљедан” иако “прогањан и омаловажаван”.

Министар културе у Влади РХ, Златко Хасанбеговић, је надахнуто рекао: “Миро Барешић је хрватски витез, јунак који се цијели свој живот жртвовао за идеју хрватске државе, положио је свој живот за хрватску државу”.

Медији су пренијели да је “најбољи говор одржао генерал Анте Готовина”, мада није јасно- како се ишта може “боље рећи” од претходних пламених усклика “хрватском витезу”?!

Од остале хрватске елите присутни су били: Анте Деур, предсједник Савјета бранитеља при уреду предсједнице РХ Колинде Грабар Китаровић, саборски заступници: генерал Жељко Гласновић, Миро Буљ и Горан Додиг, као и генерали: Јосип Лукић и Љубо Ћесић Ројс. Споменик је израдио академски кипар Иван Кујунџић, а благословио умировљени надбискуп личко- сењски Миле Боговић.

Репортери су пренијели да је- “накнадно, када је споменик већ отворен, застава с усташким поздравом готово покрила споменик” и у “два наврата je одјекнуло громко “За дом спремни!”

Због подизања споменика у част циничног убице високог партизанског функционера и дипломате, Владимира Роловића, Црногорца рођеног у Бару, реаговао је државни врх Црне Горе упућујући оштри протест Загребу. Протест су упутили Филип Вујановић, предсједник Црне Горе и Дарко Пајовић, предсједник Скупштине Црне Горе.

Из Србије је реаговао мандатар Александар Вучић, који је о томе скандалу писао водећим функционерима Eвропске Уније, али и Ивица Дачић, министар вањских послова Србије.
Упућене су дипломатске ноте амбасадорима Хрватске у Подгорици и Београду. Хрватски амбасадор у Београду је том приликом направио срамни потез- одбио је протестну ноту коју му је МВП Србије упутио, уз образложење да је она “неприхватљива и непримјерена”.

Елем, изгледа да су протести званичне Подгорице и Београда експресно уважени тек након завршетка церемоније, када су учесници прославе, a зли језици тврде, ритуално опрали крваве руке урином, те их обрисали молбама и оштрим упозорењима из Црне Горе и Србије.

Потом је у Сплиту именована Улица Мира Барешића, а у Сегет Врањици Обала Мира Барешића, што наводи на помисао да- званична Хрватска увијек штити своје монструме, психопате из својих редова, и то сматра својим унутрашњим питањем.

Тако испада да је “уринирано чојство” модел којег се хрватска елита држи чак и када је јасно да ће им се читав Балкан због тога смијати, па и презирати . Пљувајте нас, уринирајте нас, али ми држимо час- одјекује званичним Загребом!

Пуцњеви у Скупштини Краљевине СХС

Сада можемо направити неопходни осврт и на посланика Пунишу Рачића, који је био главни револвераш у грозном инциденту који се десио у Скупштини Краљевине СХС, одржаној 20. јуна 1928. године.

Тога дана је Пуниша Рачић, послије тешких увреда које су му упућене, извадио револвер тражећи од хрватског посланика Ивана Пернара извињење. Како му се Пернар није извинио, Рачић је у огорчењу пуцао и ранио га, а потом пао у афект и у лудилу пуцао на све стране.

У покушају да смири Рачића убијен je Ђуро Басаричек, потом и Павле Радић који је на једној од претходних сједница викао: “Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо – па да будемо мирни!“. Одговор на то питање је добио од Рачића, а платио је- сопственом крвљу!

Рачић је потом ранио Ивана Гранђу, а рикошетом је погођен и Стјепан Радић, лидер ХСС, који је истражном судији у Загребу, 24. јула 1928. рекао да је сједница тог дана “изгледала страшно”, али како је био “страховито лошег вида, кратковид на граници сљепоће” па му “ништа није било јасно шта се догађало”.

Велики дио одговорности за овај злочин сносе и хрватски посланици, али и подстрекачи. Наиме, колико је понашање хрватских посланика било цинично, увредљиво и крајње недостојно постоји факт да је Рачић прије овог догађаја тражио од Скупштине Краљевине СХС да се уведе право на часни двобој између посланика, у случају да се било ко осјети увријеђен, што му је одбијено.

Иако су сви рањени били излијечени, у међувремену је од шећерне болести и срчаног удара, а не од атентата, умро Стјепан Радић, лидер Хрватске сељачке странке. На суду је и та смрт приписана Рачићу као убиство.

Тако је за три убиства и два рањавања, који су оцијењени као покушаји убиства, суд Пуниши Рачићу пресудио 33 године и 8 мјесеци робије. Добио је максималну казну, тада прописану, од 20. година затвора и на робији провео 13. година. Комунисти су 1944. убили Пунишу Рачића, а потом и његовог сина Слободана, да им се гробови не знају.

Двојици посланика, Драгутину Јовановићу и Томи Поповићу је суђено за подстрекивање Рачића на злочин, а постоји оправдана сумња да је у подстрекивању Рачића на пуцњаву учествовао и словеначки политичар др Антон Корошец, који је био министар унутрашњих послова.

Корошец је био у лошим односима са Стјепаном Радићем, и сматрао да се с таквим Радићем не може “правити држава”, а Рачић је ноћ уочи трагедије био управо код Корошеца. Послије атентата, Корошец је постао предсједник Владе Краљевине Југославије замијенивши на том високом мјесту Велимира Вукићевића, који је поднио оставку.

Нема сумње да је необуздано понашање хрватских посланика имало за циљ- озваничење и отцијепљење хрватске државе. Добили су ту могућност одмах послије дотичног инцидента.

Наиме, Александар Карађорђевић се састао са Радићевим насљедником Влатком Мачеком и са др Антоном Корошецом, нудећи им раздружење Србије, Хрватске и Словеније. Корошец је то категорички одбио. Влатко Мачек је одбио јер није био задвољан границама предложене хрватске државе.

Изгледа да је краљ Александар Карађорђевић те 1929. направио још гору грешку него 1918. године. Он је 1929. запросто морао Хрватску истјерати из Краљевине СХС! Још је би боље било да је то урадио прије немилог догађаја и пуцњаве Рачића.

Колико кошта крв?! Какав одговор дати?!

На крају, испада да су на питање хрватског политичара Павла Радића: “Колико кошта та ваша крв? Колико кошта, да платимо – па да будемо мирни!“, била два одговора.

Први је одговор дао Пуниша Рачић, који је у њега спрашио олово, брутално објаснивши- цијену.
Други одговор је био много цивилизованији, краља Александра, који је рекао да је цијена- ево вам границе Хрватске, а сада отпрашите из ове државе у троскоку.

Дакле, хрватски политичари нису требали за ту крв ништа да плате, просто су требали да узму своју државу и оду куда желе! Ипак, нису отишли, већ су остали да и даље пију крв онима који су је проливали, све уз цинизам и лударање- обавезно потом перући руке сопственим урином.

Збиља, зар није чудно то што хрватски политичари данас не постављају питање у стилу
Павла Радића: “Колико кошта та ваша крв? Колико кошта, да платимо – па да будемо мирни!“

Не само у случају грозног убиства Владимира Роловића, већ и у случају још горег масакра над Никшићанима, ратним заробљеницима у сплитском затвору Лора. А ево, о чему се ради.

Наиме, о звјерском мучењу и ликвидацији петорице Никшићана, ратних заробљеника у Лори, свједочио је Гаврило Трипковић из Чапљине, а у извјештају Амнести- интернешнала за 1993. годину остало је забиљежено ово свједочење:

„Једно вече, не сјећам се тачног датума, око пола ноћи Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци.

Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Колико се сјећам свима су им биле одсјечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полу лежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су предамном очи вадили. Сјећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож- те му је тако одсјекао језик.

Једном од ових Црногораца нису извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су тако што су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тијела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању.

На крају је остао жив само онај коме нијесу извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог, и рекао да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нијесам тачно сигуран који, али ми се чини да је то био онај који је захтијевао да бира нож, потпуно је побијеснео, више је личио не звијер него на човјека, и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа.

Беживотно тијело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је убица држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута.

Од овог призора су се и зликовци уплашили. Када је, после извесног времена , онај који је држао главу дошао к себи- из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери”.

Лијек- кутлача по врелим главама званичника у Загребу

Ово свједочење сам навео из само једног разлога- јер, нико од оних који су учествовали у овом масакру није изведен пред хрватске судове да одговара за монструозно оргијање над петорицом Никшћана. Поставља се питање- Зашто!?

Aко Загреб не зна шта да ради, онда је најлогичније да поводом крви Никшићана просутој у Лори поставе грађанима Црне Горе питање: “Колико кошта та ваша крв? Колико кошта, да платимо – па да будемо мирни!“

У том случају би биле двије варијанте одговора. Прва варијанта би била у стилу Пунише Рачића, а то је да се сви учесници масакра у Лори испоруче Црној Гори, те да се уз присуство судског вјештака из Хрватске, казне на исти начин на који су убијени Никшићани у Лори.

Значи, да се спектакуларно раскубају на саставне дјелове, па да им се лешеви баче у неке јаруге, што се десило и са лешевима Никшићана из Лоре.

Друга варијанта би била у стилу краља Александра, имате државу која се зове Хрватска, па осудите те зликовце по закону своје државе- да видимо да ли сте, и колико цивилизовани.

Умјесто да се одлуче за једну од ове двије варијанте, а боље ову другу, с чиме би била задовољна и црногорска јавност- званични Загреб је изабрао трећу, чудну и манијакалну.

Наиме, хрватски стражари и монстуозни злочинци су на слободи, а хрватска дипломатија “ошто осуђује црногорског стражара” који је, за невјеровати, кутлачом ударио у главу хрватског заробљеника у Морињу.

Рјешење овог проблема руке и кутлаче, може бити у Рачићевом стилу. Рецимо, да дотични црногорски стражар буде хитно испоручен Загребу, па да са истом кутлачом излупа по глави комплетан државни врх Хрватске.

Послије тога, можда би званични Загреб био излијечен, дошао себи, почео да се понаша нормално, природно и адекватно. Зато, правда за кутлачу!

Контрефектом дигнут споменик Рачићу у домену метафизике

Хрватски захтјев за рушење споменика Пуниши Рачићу, и подршка коју су добили у црногорским медијима од разноразне “грађанске” ситне боранијe, као и црногорске Шуше и Маруше, добила је као резултат- пуни контраефекат.

Наиме, разумни грађани Црне Горе уочили су, у маниру праве господе и витезова, да хрватски и црногорски јавни посленици, који се пренемажу око споменика Рачићу, послије јавних саопштења иду на балкон, те далеко од очију јавности мокре по својим рукама да сперу крв Владимира Роловића и масакрираних Никшићана у Лори, које не смију нити споменути да не увриједе Загреб.

На другој страни, одједном је свима постало јасно с чиме се сусретао Пуниша Рачић у свом времену. О каквим лудилу, безобразлуку и параноји хрватских посленика је била ријеч, када се одлучио да грешно потегне ороз.

Наиме, ако се у овом двадесет првом вијеку- садашњи хрватски јавни посленици и државници отворено манијакално понашају, можемо ли само замислити шта су тек тада радили?!

Испада да је Рачић постхумно, својим спомеником- ударио такав шамар хрватско- црногорским идејним свашточинама, прецизно их отворио и сецирао до најтананије подлости и дволичности, потпуно их разоткривајући и дисквалификујући.

Априори негативца- Пунишу Рачића, ово вријеме избацило у другом виду, у новом контексту, и показало да се тамна сјенка личности ненадано може промијенити и дјелимично разумијети.

Зато, не треба бити пророк па констатовати да je, независно од тога да ли ће се споменик Рачићу срушити или не- покренут јавни процес потпуног разумијевања поступка Пунише Рачића, а тек ће невјероватно бити ако све то доведе до његове пуне, народоносне рехабилитације.

Дакако, домаћа и хрватска квазиелита то не разумије. А факт је- управо су те свашточине из Загреба и Подгорице, својим лудилима утицале да се споменик Пуниши Рачићу дигне у домену метафизике, од материјала који је немогуће разрушити.

Војин Грубач: Тринаестојулски устанак – еп, херојство и метафизика

Од Војин Грубач -13 јул, 2017

 

 Тринаестојулски устанак 1941. године је наставак велике епопеје устанака православног народа кроз историју. Који су се дизали у континуитету- никада не знајући какав ће бити њихов исход.

Зато, на једној страни имамо- узроке тога устанка, а на другој страни- подвиг и важну метафизику, која је као садржај свих устанака православног народа сажета у Његошевој мисли: “Нека буде што бити не може!”

Управо је метафизички дио тих устанака њихова главна вриједност коју су, с нескривеним уважењем противника, признали чак и окупатори, иако- закономјерно гушећи устанак.

Пирцио Бироли- ратнички и витешки дух Срба и Црногораца

У том смислу, важно је напоменути да су силе Осовине те 1941. године генерализовале оптужбу за оружани конфликт са Краљевином Југославијом, те за главне кривце означили Србе и Црногорце. Паралелно с тим, може се рећи, без устезања, да су сви политички лидери Хрвата, Бошњака и Албанаца, без изузетка и без размишљања, ушли у чврсту колаборацију са Хитлером.

То што је Јелена Савојска, кћерка краља Николе Првог, тада била италијанска краљица- није помогло да тај факт Италијани узму у обзир приликом формирања марионетских држава на Балкану, па се десила трагедија.

Наиме, све је резултовало тиме да је Зетска бановина раскомадана између Велике Албаније и НДХ, а на територијама те двије марионетске државе одмах почели тешки злочини над православним становништвом.

Када је видио какви се страшни злочини чине под марионетским хрватским и албанским режимима, због којих је у Црну Гору дошло 20.616 избјеглица из свих крајева Југославије, а највише са Косова и Метохије, генерал Пирцио Бироли је у извјештају који је послао Риму уочи Тринаестојулског устанка, написао следеће:

“Од свих балканских народа Срби су, по мом мишљењу, без обзира на њихов суров карактер, још најбољи. Хрвати су подли и дволични, прави лицемјери и кукавице, насупрот ратничком и витешком духу Срба и Црногораца. Ако се занемари политичка грешка Срба да се супротставе Осовини… цјелисходније је у националним стремљењима подржавати Србе и Црногорце него Хрвате и Албанце…”

У комадању Зетске бановине, коју су и краљ Никола раније, а црногорски федералисти 1941. видјели као основу територије Црне Горе, Павелићева НДХ је добила Источну Херцеговину, али дио Санџака, односно: Пљевља, Фочу, Прибој, Пријепоље и Нову Варош.

Велика Албанија је добила Метохију и пола Подгорице, односно њен равничарски дио, тако да се остало без пољопривредних територија, али и Улцињ, Рожаје, Плав и Гусиње. Рим је анектирао Боку Которску, и планирао да из симболичких разлога анектира и Ловћен, што се није десило.

Е сад, сам факт да је Секула Дрљевић јадни остатак овако раскомадане територије- на Петровданском сабору 12. јула 1941. прогласио независном Краљевином Црном Гором, ослобођеном од окупатора- Србије, показује колико је тај човјек са својим окружењем био неадекватан и помаман.

Понуђену круну такве марионетске краљевине су одбили принц Михаило Мирков Петровић, а потом и велики кнез Николај Романов, унук велике књегиње Милицe Петровић, удате Романов.

Унижење црногорских колаборациониста

Италијански окупатор није имао респекта према колаборационистима на Цетињу, па им је све самопроглашене управне органе колаборације расформирао, тиме их потпуно унизивши.

Наиме, 18. априла, дан послије уласка Италијана у Црну Гору, на Цетињу је формирана марионетска “Црногорска Влада” на челу са црногорским федералистом Јовом Поповићем. Наредног дана је изашао први број њиховог гласила “Глас Црногорца”, гдје је преко читаве прве стране писало- “Живјела слободна Црна Гора”.

Ипак, само послије десет дана- наредбом команданта италијанских оружаних снага у Албанији, генерала Уга Кавалера, датираној 28. априла 1941. године, укинута је “Црногорска Влада” и формиран Цивилни комесаријат на челу са грофом Серафином Мацолинијем, који је добио апсолутну власт у Црној Гори- коју немају ни краљеви.

Преузевши функцију, гроф Мацолини је од 6. маја до 15. јуна смијенио сву самоформирану локалну власт црногорских федералиста, те именовао Италијане- који су преузели власт и на том нивоу.

Тиме су црногорски колаборационисти изгубили комплетну власт на свим нивоима, али и наставили да даље сарађују са онима који су из збрисали са функција гезећи им по остатку образа. За утјеху су 18. маја добили шест мјеста у новоформираном окупаторском органу- Савјетодавно вијеће Црногораца (Консулта), који је постао икебана окупатора- јер се ништа се није питао.

Осим што су територијално осакатили Црну Гору, смијенили колаборационисте на свим нивоима, Италијани су се дали у пљачку. Одлукама грофа Мацолинија преузели су сву државну својину, али и приватни капитал, предузећа и банке, који се у моменту капитулације затекао у Црној Гори.

Ако се све ово узме у обзир, тада је јасно- што је народ Црне Горе масовно и огорчено реаговао на Петровдански сабор, који је Црну Гору: без територија, краља, економије, цивилног судског система, без икакве власти чак и на локалном нивоу, са покољима у окружењу и навалом избјеглица- дакле, фактички простор робова- прогласио независном, слободном Краљевином Црном Гором. Због тога се и десио велики Тринаестојулски устанак.

Устанак против немјерљиве силе

Црногорски комунисти су 13. јула 1941. године планирали да изведу неке мање оружане акције против Италијана, демонстрирајући неку врсту отпора окупатору, а на опште изенађење, десио се велики народни устанак.

У њему је учествовало 32. хиљаде устаника, од којих 7.000 комуниста и скојеваца и 25.000 некомуниста, или монархиста. Устанку се придружило 26 свештеника СПЦ, око тридесет ученика богословије, богослова и теолога, као и 115 активних и пензионисаних официра.

Окупатор је на устанак реаговао жестоко. Црногорски генерал Милија Станишић је навео да је на Црну Гору, која је тада бројала око 400.000 становника, напало 130.000 војника, од чега преко 100.000 италијанских војника и око 20.000 припадника албанске и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, дијела Санџака и Метохије, који су вршили функцију казнене експедиције…

Италијански министар спољних послова, гроф Ћано, je у свом дневнику, под 17. јулом, записао: “Црногорски се устанак шири и добија све веће размјере. … Надајмо се да ће наши војници сами изаћи на крај с устаницима и да нећемо бити присиљени да тражимо њемачку помоћ.”

Тринаестојулски устанак је угушен, а генерал Пирцио Бироли, који је одмах дошао на мјесто гувернера Црне Горе и Албаније, је у јануару 1942. издао проглас којим пријети стријељањем 50 талаца за сваког убијеног и 10 талаца за сваког рањеног италијанског војника.

Тринаестојулским устанку је, свакако, било суђено гушење, јер је против њега дигнута немјерљива сила. Међутим, последица тога устанка је била да су силе Осовине протјерале НДХ из Санџака.

Неуспјела побједа Тринаестојулског устанка

Метафизички значај Тринаестојулског устанка најбоље се може оцијенити ријечима краља Николе, који је Бој на Косову назвао- “неуспјелом побједом”! Тринаестојулски устанак, као устанак православног народа, представља својеврсни друштвени феномен.

Он је у магновењу, пламеним импулсом дизања на оружје- објединио црногорске комунисте и монархисте, од командовања до локалног отпора окупатору, али, због русофилства народа- био природна реакција на напад Хитлера на Русију (СССР).

У општем пољу тога подвига су, на посебан, незаборавни начин, учествовале и одређене важне личности које су пројавиле витешки карактер. Ту је, на првом мјесту, величанствени принц Михаило Мирков Петровић- којег је априла 1941. у Паризу ухапсио Гестапо, и пребацио у нацистички концентрациони логор Бад Хомбург близу Хамбурга у Њемачкој.

Принцу Михаилу, сужњу концентрационог логора, представник италијанске Владе је понудио круну марионетске Краљевине Црне Горе, што је принц одбио.

У вези тог догађаја, у дневнику грофа Ћана је остало записано да је принц Михаило Мирков Петровић одбио круну, те италијанском конзулу маркизу Сери ди Касано рекао да “не жели да се компромитује”, те да “очекује да ће Италија и Њемачка на крају крајева добити тешке батине”, и закључио “да је свако ратно рјешење пролазно и привремено”.

Сличан пример имамо и у случају Сава Вулетића, познатог црногорског федералисте и посланика Црногорске странке федералиста у Краљевини СХС, који је оштро напао политику своје странке због колаборације са Италијанима, оставши на позицијама свог страначког програма, који је био једнозначан — федеративно уређење Југославије.

Колаборациониста Душан Вучинић је, с намјером да га приволи, предложио Вулетићу мјесто министра у марионетској Влади, на што је Саво Вулетић одговорио:

„Ја сам се лично и као народни посланик у бившем југасловенском парламенту залагао за бољи економски положај Црне Горе и заступао политички облик управе, који би, по моме мишљењу био најкориснији за Црну Гору, али у границама Југославије. Кад Југославије више нема, ја под окупацијом нећу да будем ништа више, него оно што сам — роб”.

Паралеле, карактери и понашање- некад и сад

Ако правимо паралеле између наведених сентенци времена Тринаестојулског устанка, и данашње ситуације у Црној Гори, очигледно је да је та историјска метафизика и витештво које краси православни народ данас потиснута у црногорском друштву. Јер, Црна Гора се данас налази у условима неоправдане окупације, која се слободно може упоредити са италијанском окупацијом 1941. године.

Да наведемо неке чињенице- против већинске воље православног народа изгласана је независност Црне Горе 2006. године, призната злочиначка држава Косово, уведене санкције Русији, и на крају- Црна Гора увучена у НАТО- пакт.

Дакле, све је то урађено у супротности са вољом већинског православног народа Црне Горе, и на крајње недостојан начин. И све је то урађено под иностраним притиском, од којег се црногорска власт плаши, и иностраних центара моћи- које она беспоговорно слуша.

И сада, треба упоредити то што је црногорска власт урадила, и понизно ради, са витешким ставом принца Михаила Петровића- који као сужањ концентрационог логора одбија круну. Или Сава Вулетића, којем нуде министарско мјесто у колаборационистичкој влади, а он каже: “Jа под окупацијом нећу да будем ништа више, него оно што сам — роб”.

Нема сумње, да је била у позицији тих витеза, који се ријетко срећу чак и у бајкама, или устаника, хероја- које носи страшна мисао слободе, црногорска власт би поступила дијаметрално супротно. Зато се намеће питање- а шта то она прославља на данашњи дан, и с киме?!

Човјек Антена шаље сигнале- Нек’ виси Педро!

Од Војин Грубач, 7 јул, 2017.

 

 

Недавно је Дарко Шуковић,  познати црногорски “човјек Антена”,  избацио класичан памфлет под називом- “Вујановићев улазак у игру”. У њему се својски заложио за хапшење посланика ДФ и лидера ПзП Небојше Медојевића, те оштро напао предсједника Црне Горе пријетећим питањем на самом почетку текста: “Зашто је предсједник Црне Горе Филип Вујановић процијенио да не треба притварати посланика Небојшу Медојевића?”

Оптужујући Вујановића да му “дух Устава не даје право да једнога грађанина ставља у повлашћен положај” у односу на друге, Шуковић предлаже санкције на следећи начин-“предсједник Вујановић повукао је потез који би га, у уређеној држави, могао коштати опозива.”

Збиља, а у неуређеној држави, која се не може уредити и због брљављења острашћених новинара попут Шуковића, шта да се ради?

Рационално сагледавање околности, иди у затвор!

Шуковић је у наставку текста, глумећи неки фактор, сугеришући прогоњеном да “рационално сагледа околности у којима се нашао”, поручио Медојевићу- “да му људски мир и грађански интегритет не може обезбиједити “суд партије”, нити интервенције амбасадора, него, само и једино – на суду доказана невиност”.

Интересантно је да Шуковић позива Медојевића да “на суду докаже невиност”, иако у Члану 35. Устава Црне Горе пише: “Свако се сматра невиним док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда. Окривљени није обавезан да доказује своју невиност. Сумњу у погледу кривице суд је обавезан да тумачи у корист окривљеног.”

Елем, како Шуковић у свом ауторском тексту оптужује Вујановића за “кршење Устава, на чије се поштовање заклео”, поставља се питање- по којој логици исти тај Шуковић крши Устав Црне Горе, и противуставно тражи да Медојевић доказује невиност?   Да ли због тога што се Шуковић на поштовање Устава Црне Горе “није заклео” као Вујановић!?

Ако је то у питању, ствари се лако могу поправити и довести у ред! Наиме, Шуковић може отпрашити или одскакутати до прве књижаре, наћи Устав Црне Горе, пред благајницом се заклети да ће га поштовати, те са руком на срцу (никако на новчанику) квикнути- “Да’е вјечнa!”  

Послије тога ће се, јер заклетва је озбиљна ствар,  морати постарати да своје сумње у нечију кривицу римује са одредбама Устава Црне Горе: “Сумњу у погледу кривице суд је обавезан да тумачи у корист окривљеног. Окривљени није обавезан да доказује своју невиност.” 

Од узбуђења заборавио јотовање

Збиља, а како и зашто је Шуковић процијенио да треба притворити Медојевића по кратком поступку?

Одговор на питање- како, је врло прост- јер је због узбуђења заборавио да јотује текст. Дакле, радило се о афекту! То је потресло његове истомишљенике, тако да је један од њих, под псеудонимом Лигеја, на порталу Антена- М испод Шуковићевог текста оставио овакав коментар:

“Уз све поштовање према Шуковићу, надам се да није одустао од јотоване варијанте црногорскога језика, којом се све ово вријеме досљедно служио, јер ми уз њега не иде ово "предсједник" и "понедјељак". Укратко, Шуковић је требао тражити хапшење Медојевића у јотованој варијанти, огорчено тврде његови истомишљеници.

А што се тиче разлога за хапшење, Шуковић је то формулисао овако: “Ама баш сваком је јасно да је истрага евентуалне умијешаности лидера ДФ у “прање пара”, заправо финансијски крак расвјетљавања сценарија “државног удара”, 16. октобра прошле године”.

Дакле, Шуковић тражи хапшење Медојевића због финансијског крака “евентуалне умијешаности”?!

Ово “евентуална умијешаност”претвара све што је рекао у демагошку мисао- засновану на претпоставци, легенди, миту који се не може искористити против било кога, што јасно казује Члан 35. Устава. 

За било какву оптужбу су потребни докази, а не фантазије, претпоставке и евентуалности-  по којима умишљени новинар Шуковић смјењује чак и предсједника државе, зато што тај не игра у ритму хистерије некакве Антене М.

Осим тога, у наведном цитату Шуковић сугерише суду и тужилаштву како треба да размишљају и раде у процесу против Медојевића, што је очигледно мијешање у судски процес.

Да чудо буде веће, исти тај Шуковић у свом тексту спотиче Вујановићу да се он мијеша у рад тужилаштва.

Новинарски страх за обезглављеност државе 

Шуковић је, изгледа, изван суднице а у овиру четири зида свога стана већ осудио Медојевића, само је оптуженог требало ухапсити и бацити у тамницу. Зато човјек Антена вришти - Нек’ виси Педро.

Вођен најнижим побудама, Шуковић покреће медијску хајку на вјештице, а вјештице су му, за сада, Медојевић и Вујановић! 

Глумећи страх од могуће “обезглављености државе”, Шуковић оптужује државни врх Црне Горе за капитулантство.

У том смислу, каже следеће: “Надасве, ако је Предсједника на акцију понукао страх од пријетњи грађанским ратом, писмо Ивици Станковићу драматичан је знак обезглављености државе, а не чин одговорности за њену стабилност!

Управо тако! Оно је, онда, својеврсно плаћање рекета за политичку уцјену и демонстрација капитулантске политике на врху!”

Елем, презентовани став и стил, испрскан пјеном ауторског бјеснила, народски се назива- Хајка!

Тешко се отети утиску да је, оваквом демонстрацијом хистерије, Шуковић себе исчупао из статуса маленог црногорског Гебелса, увјерено коракнувши  к нелијепој функцији микронског црногорског Химлера којем, нимало елегантно, празилук вири из задњег дијела нарушене избалансираности.  

У лошим временима треба дјеловати дијаметрално супротно од онога што ради новинар Дарко Шуковић.  Јер, крајње је нецивилизовано и контрапродуктивно преферирати оријентални дух правосуђа, и системе које је користила Иквизиција, што отворено демонстрира Шуковић.  

Лименка, Телеком и друге приче

А да је Црна Гора у дубокој кризи- потребно је само погледати наслове и поднаслове у црногорској штампи, и навести сам пар реченица их приложеног текста. 

Ево, узмимо као примјер подгоричке Вијести, и текст који носи наслов: “Пејовић: Ђукановић отео преко 10 милиона еура, а Катнић још преводи списе из афере Телеком.”

Одмах, у поднаслову, Мијомир Пејовић, потпредсједник Демократске Црне Горе, каже: "Катнић се труди да не види Турски рт, нема времена да се осврне на приватизацију хотела Авала и на сваки начин покушава да спаси Миомира Мугошу афере Базар, пребацујући кривицу на трећеразредне локалне службенике".

Затим Пејовић  додаје: “Док се он са једне стране дичи усвојеним законодавством, дотле је, са друге стране, само у 2016. години уз помоћ предсједника Скупштине у само једној афери "Лименка" успио да отме преко 10 милиона еура грађана!” Само пар реченица овог текста говори о - хаосу! 

Ево један други текст, од истог извора, с  насловом који носи буру: "СЕЦ: Коларевић узела мито у братово име”, испод којег пише следеће:

”Америчка Комисија за хартије од вриједности и берзу (СЕЦ), тврди да је Ана Коларевић примила мито у име свог брата Мила Ђукановића након приватизације Телекома Црне Горе (ТЦГ) 2005. године, пише у документу америчког суда у који су “Вијести” имале увид”, а затим се додаје следеће:  “Мило Ђукановић раније је рекао да је на основу уговора Сигме, Коларевићева добила 200.000 еура и унапријед одбацио своју умијешаност”.

Ево и трећега текста подгоричких Вијести, са грозним насловом који сугерише економску пропаст: “Дамјановић: Из државе се одлило 450 милиона еура јер је неко примио 7 милиона мита”.

А у тексту се наводи да је посланик Социјалистичке народне партије (СНП) Александар Дамјановић за Телеком рекао следеће: „Он је из ове државе закључно са текућом годином извукао 150 еура милиона профита. Знајући да је један други провајдер такође од свог оснивања, током десетак година, извукао 300 милиона профита значи да је 450 милиона извучено из ове државе захваљујући томе што је неко примио мито од 7,3 милиона еура.”

Елем, ако се свему овоме дода чињеница да је Ранко Кривокапић, лидер СДП, у времену док је био предсједник Скупштине Црне Горе, преко Вијести индиректно оптужио врх ДПС за узимања мита приликом приватизације КАП-а у висини 800. милиона еура, поставља се питање гдје је човјек Антена у овој причи? Гдје је Шуковић да се умијеша у својству судије поводом економског потонућа који се сажето може назвати- разура Црне Горе. Јер, последице оваквога нечаснога односа црногорске власти према држави и народу су импресивне.

Из Црне Горе се за 25. година иселила скоро четвртина становништва, односно- до 2015. око 140.000 људи. Преко педесет хиљада људи је без данас посла, а они који су запослени живе испод црте биједности. Из Црне Горе жели да оде половина младог становништва, спољни дуг расте и достићи ће на крају године три милијарде еура. Сви ти подаци говоре о тешком дужничком ропству и скоку државе у економску провалију.

И док се Црна Гора стрмоглављује по свим параметрима, појављује се човјек  Антена, са угравираним “М" на прсима, попујући о угрожености државе, капитулантству и обезглављености државног врха. Не примјећујући разуре над којима лети, успут бунца да ће се хапшењем Медојевића све довести у најбољи ред?!       

Ненаднокнадива предност силе ресурса

Ако има само дјелић истине у ономе што су изнијеле подгоричке Вијести у претходним примјерима, могло би се констатовати да је у Црној Гори у случају сваког примјера крупне корупције извршен по један државни удар.

Не само што је у тиме економији Црне Горе пуцано право у чело, већ је једна партија наглим увећањем материјалних ресурса добила ненаднокнадиву предност силе у односу на све остале политичке субјекте у држави заједно. 

Наравно, само на основу претпоставке, као и у случају Медојевића, Шуковић је у свим овим случајевима имао могућност да се у функцији микроскопског црногорског Химлера заложи за хапшење осумњичених за крупну корупцију. Ипак, то није урадио!

Дакако, могао је у име страха “због могуће обезглављености државе”, инсистирати да се похапсе Кривокапић, Пејовић, Дамјановић, власници и новинари Вијести, и многи други који говоре о корупцији. Елем, није ни то урадио.

Шуковић је могао реаговати  на изјаву шефа режима у одговору на оптужбе, јер су сви портали пренијели његову изјаву из марта 2012. године, када је рекао следеће:

“Ако претпостављате да је Ана Коларевић послужила као мост да се подмити предсједник Владе Мило Ђукановић, са уговором од 200.000 еура, дозволите да се нашалимо, човјек којег ти исти људи у Црној Гори квалификују као јако моћног, богатога, само је питање да ли у 100 милиона или милијарди - камо среће да је тако, а није тако – да ли мислите да бих ја своју репутацију ставио на добош за 200.000 еура?”

Да ли се Шуковић у подлизивању режиму икада осврнуо на ову невјероватну изјаву, па да је подржи, рецимо?! Или критикује, на примјер? Наравно, не!

Шта мислите да је Медојевић рекао: ”Дозволите да се нашалимо, човјек којег ти исти људи у Црној Гори квалификују као јако моћног, богатога, само је питање да ли му је Земунски клан дао 5 или 10 милиона- камо среће да је тако, а није тако – да ли мислите да бих ја своју репутацију ставио на добош за прање неких 200.000 еура?”

Да је Медојевић овако нешто рекао- будите увјерени да би човјек Антена први раскупусао и исмијао овакав облик одбране, и препоручио органима хитно хапшење! 

Удаљене идентитетске обале!

Умјесто да се одреди по питању економске катастрофе државе, и персоналне одговорности за такво стање, Шуковић је у свом штиву додатно оптужио Вујановића да се покушава легитимисати као  “мост који спаја двије идеолошки, идентитетски, вриједносно удаљене обале црногорског друштва”.

Збиља, о којим “удаљеним идентитетским обалама” говори Шуковић? Јер, рецимо, испада да се Шуковић и Медојевић налазе на разним идентитетским обалама, што је чудно јер просјечан штоваоц Шуковића под идентитетом подразумијева национално одређење?! О чему се ради?

Ствар је јако проста. Небојша Медојевић и Ранко Кривокапић су Црногорци, који причају о невиђеној пљачки Црне Горе, јер имају податке и кроз њих објашњавају процес неповратног нестајања Црне Горе као државе. На другој страни, Дарко Шуковић је Црногорац чији је идентитет такав да му се фућка што Црна Гора пропада, па провидно инсистира на хапшењу лидера опозиције, да сакрије трагове.

Идентитетска разлика међу њима је, самим тим,  видљива и очигледна.  Кроз идентитет Кривокапића и Медојевића пројављују се одређена патриотска забринутост и витештво, што код Шуковића у идентитету не постоји, па чак нити у назнакама. Ето, то су те двије “удаљене идентитетске обале”, јер друго објашњење не може постојати. 

Увјерено се може рећи да- само особе са идентитетом трање и крпе могу тражити хапшење посланика који нема намјеру да бјежи. Управо зато, Шуковић има огроман проблем што Медојевић не жели да бјежи, па испада смијешан са својим жељама да се Медојевић ухапси.

Има нешто оријенталног у духу Шуковића, који се залаже да се државни правосудни систем добије средњевјековни, отомански стил- “Kадија те тужи, кадија ти суди”!

Та позиција баца Шуковића на другу обалу друштва, ону нецивилизацијску, коју карактерише пројава импулса феудализма у сивој мозговној маси.

Елем, како је јавности већ познато да је Врховни државни тужилац Ивица  Станковић одлучио да се спорна питања везана за Медојевића судски рјешавају без хапшења, што је разумно рјешење, то Шуковићу сада преостаје да грантове за своју Антену М покуша добити промјеном стила. Стил који је демонстрирао у последњем тексту, гроша му не вриједи.

 

Расна теорија, с оне стране ума: Imago animi sermo est

Од Војин Грубач -4 јул, 2017

Међу неколико дефектних расних теорија, презентованих из тзв. дукљанског круга, по својој бизарности се ипак издваја једна- коју је процвркутао Борислав Цимеша, провинцијални цетињски писац и публициста. Сличан примјер незнања, подлих намјера, приземних страсти и изгубљености у ванцивилизацијским просторима- тешко се данас може пронаћи у било чијој јавности на Балкану.

Посебно се мора нагласити да нико из Цимешиног идеолошког круга никада није критиковао његове расне халуцинације, које ће овдје бити освијетљене и спржене. Није их критиковао нити др Шербо Растодер, који је дио тог чудног круга, што је јако интересантно када се зна да је Цимешино штиво искључује и поништава историјске пројекције Растодера.

Борислав Цимеша: Антиномије етоса и интереса?!

Наиме, у тексту “Антиномије етоса и интереса”, Цимеша је критиковао све Србе због, наводног, “својатања црногорског етоса”, на следећи начин: “Срби имају образа да својатају црногорски етос иако су од њега далеко колико слобода од ропства. Док је традиционални црногорски етички кодекс сублимиран у појму чојство, увазавао начело “Све за образ, а образ низашто”, српски хипокритизам је постулирао интерес.” (1*)

Претпостављајући да Срби припадају “турском етичком систему насиља и бесчашћа” којег су “узели за свој, јер другог нијесу ни имали”- Цимеша је закључио: “Тако су се сучелили етос и интерес, слобода и ропство, узвишена црногорска историја и традиција расчовјеченог српског човјека.” (1*)

Овдје треба обратити пажњу да Цимеша сво вријеме генерализује, те су, по њему, сви Срби "расчовјечени", а сви Црногорци "човјечни", и то му представља некакав аксиом, изгледа.

Наравно, да је само погледао црне хронике у дневним новинама, овако нешто не би написао, али изгледа да Цимеша живи у неком свом свијету траумираних илузија.

У жељи да потврди наводе своје расне теорије, Цимеша је узимао примјере из Отоманског периода, да би из њих извео  накарадне закључке.

Рецимо, он у својим тезама каже следеће: “Лишени етичке традиције и оптерећени хипотеком и комлексом закона прве брачне ноћи потомци турске раје ставили су водање коња и опанака, док им се Турчин наслађивао женама, под цензуру. Водање коња и опанака накнадно је праћено дебелим муком и сакривањем аутентичних свједочанстава у илузији да све што је сакривено никада неће изаћи на свјетлост дана.”

Потом “откриваjући сакривено”, с усхићењем пише: “Турски изум је био: узми Србину жену и имање! Светозар Марковић је писао да Турци сматрају Србе својим имањем. У том смислу подигли су најперверзију грађевину свијета – Ћеле кулу. Али прије тога потпуно су уништили елементарни понос српског народа о чему постоје бројна свједочанства.” (1*)

Затим пада у транс, и с нескривеним задовољством наводи: “У “Мађарској хроници” описују се татарски одреди турског аскера који “Дјевице и привлачне жене са љепоте своје или са цвијетне доби сачували су за свој разврат, страховито их мучили и силовали. Пред мужевима су изводили насиље над њиховим женама, а затим очеве приморавали да скрнаве рођене кћерке”. (1*)

Примери устројства скаредног Отоманског система, које је Цимеша навео- су свима доступни. Они се могу, без грешке, пресликати на све територије којима су Отомани владали, па и на Црну Гoру.

Самим тим, накарадну тврдњу о “лишености Срба етичке традиције”, због злочина у Отоманској империји, Цимеша је морао - или проширити на све народе који су били у турском ропству, па и на Црногорце, или их не спочитавати нити једном народу, што је боља и коректнија варијанта с цивилизацијске тачке гледишта. 

Али, да је Цимеша уравнотежен- наопака расна теорија би му се срушила и исчезла.

 

Осим тога, примјери насиља, које с усхићењем наводи Цимеша, су aнтитеза пројекцијама др Шерба Растодера, који је у једном интервјуу рекао да је за вријеме Отомана – “преживјело скоро сво насљеђе, вјера и језик аутохтоног становништва”?! (2*)

Елем, одмах се намеће следеће логично питање др Растодеру- а под каквим страшним условима је то “наслеђе”, наводно “преживјело”?

Или, прецизније, да ли је преживјело упркос “турском етичком систему насиља и бесчашћа”, како то дефинише Цимеша? На концу- мoгу ли се Цимеша и Растодер, као идеолошки блиске особе, а да им нико не смета и суфлира, ипак  договoрити или расчистити- шта је било у Отоманској империји, рај или пакао?

Св. Петар: Грабљење жена иза живијех мужевах и ђевојака, на срамоту...

Борислав Цимеша примјере грозног иживљавање над женским свијетом, и њиховим породицама, лоцира у Србију, унапријед претпостављајући да такога нечега у Црној Гори није било.

Необично је, и чудно да Цимеша, којег у ТВ емисијама представљају као уредника "Лучиндана", часописа који се издаје у име једне невладине огранизације која глуми Цркву, није читао посланице Св. Петра Цетињскога.  Да их је икада прочитао, сигурно му "на памет не би пало" да пише науравнотежене расне теорије. 

Наиме, Свети Петар Цетињски је “4. декабра 1827. године на Цетињу” сачинио посланицу коју је насловио: “От Нас Владике Петра- Благородноj господи главарима и старјешинама и cвијема Бјелопавлићима драго поздрављење”, која потом иде овако:

“Ето четрдесет годинах, откада сте ви, с помоћу Божјом и ваше браће Црногорацах с мојим великим трудом и трошком, скинули с вашега врата жестоки japaм и сенџир турски и откада ja вас учим, молим и заклињам да у миру и у слоги живите, да за свoje добро и поштење радите, да cвojy слободу љубите и утврдите и да нигда не заборављате оно што су ваши родитељи и прародитељи у љуту невољу под турским тиранством и зулумом трпјели.”

А затим, у оквиру посланице, Св. Петар Цетињски набраја та “турска тиранства и зулуме”,  a коју су “родитељи и прародитељи трпјели”, те их таксативно наводи овако:

“И ето данас, хвалећи Бога, не идете на турски измет, не дајете турскога харача, ни турскога пореза ни поклона ни турске глобе никакве, не дочекивате Турке на конаке, не мијете турске ноге, не трчите по селима да тражите мед и масло, кокошке и jaja и остало што Турци ишту;

Не бректе вам и не заповиједају, како ћете им кoje jeлo скорије изготовити, не пcyjy вам вjepy и закон, не називају вас крмцима од крмаках, а жене ваше крмачама од крмачах, не плаћате им жвакалице, зашто су зубе сломили о вашему хљебу, не проводите турске коње и не дајете им зоб и сијено;

Не вежу вас при стропиштам у ваше куће и не воде свезанијех руку наопако за личине, не гњијете у турске тамнице и сенџире и не вјешају вас о врбама и на спушка вјешала, не биjy вас чибуцима, ногама и замлатицама, не грабе ваше жене иза живијех мужевах и ђевојке вјерене  и невјерене на срамоту... Међу тијем остајем ваш, ако хоћете, доброжелатељ. На Цетиње, 4. Декабра 1827. Владика Петар.” (3*,  посл. 193.)

Страшне ствари које напомиње владика Петар Први су биле норма мирнодопског времена у Отоманском царству, самим тим и на цијелој територији данашње Црне Горе од два до пет вјекова, зависно од региона.

Наравно, ти злочини су били саставни дио живота не само хришћана, већ и балканских Словена из предисламског периода. Наиме, те страшне ствари су се дешавале у хришћанском периоду породичне историје и Бошњацима, Албанцима, односно њиховим прецима све до момента преласка на ислам.

Збиља, да ли се послије овога Цимеша може смијати “водању коња и опанака”, а да то уједно не представља иживљавање над сопственом прошлошћу, али и прошлошћу Бошњака, Албанаца, Хрвата и осталих, рецимо!?

Елем, како др Растодер воли да испитује “Скривене странице историје”, тада може помоћи Цимеши,  те му рећи- да ли су злочини Отоманске империје дио опште историје, или историје коју пројектује Цимеша?!

Ако му то не може појаснити, у следећем тексту ће све бити јасније кроз навођење хрватских извора, и писање двојице Мажуранића, Ивана и Матије- о Босни. (4*)

Његошево писмо  Али-Паши Ризванбеговићу

Сада ће бити наведен један грозан примјер из Његошевог времена, па нека др Растодер, који је велики критичар Његоша, и дотични “расни теоретичар” Цимеша, процијене да ли је у том примеру почињено зло исто или веће од  “водања коња и опанака” Турцима.

Наиме, Петар  Други Петровић- Његош пише Али-Паши Ризванбеговићу 15. октобра 1845. године писмо следеће садржине:

“Једна ствар од давнога времена нечувена догодила се ове године у Корита. Хасан- ага Диздаревић из Коритах и твој каваз Хасан Оџић из Никшићах дођу кући Пера Шапурића, Корићанина, кућу му похарају, за двјеста цекина имућа из куће понесу, сина му од мјесеца дана баце у Неретву и утопе, жену му узму и на силу потурче. Оваквога нечувенога безаконија одавно било није.

Раја херцеговачка јесу вјерни поданици царски, на аманет теби дати од Бога и од цара. Ти си вазда био сиротињска мајка и нијеси допуштавао до сада дивљијема и безбожнијема јарамазима да прште рају у твоју државу. Ово зло дјело нијесу зли људи допустили да ти разумијеш, него се надам, када га разумијеш, да ћеш учинити с онијема зликовцима како закони божји и царски веле.” (5*)

Збиља, како се ова похара са убиством једномјесечног дјетета и отимањем супруге са насилним превјеравањем може смјестити у тезе и теорије Цимеше и Растодера? А може ли се бар мало претпоставити како се читав хришћански регион потресао, и шта је мислио послије овога догађаја, када је Његош морао ово огорчено писмо написати?

А да ли нам на овом мјесту може нешто рећи др Новак Килибарда поводом своје тезе о “антиисламизму Његоша”, или др Растодер о тези да "није било насилне исламизације"?

Елем, да је Његош у своја дјела убацио све реалне злочине Отоманске империје само свог времена, и то само над цивилима,  укључујући и страшне злочине почињене над женама и дејцом у Дробњацима послије погибије Смаил- аге Ченгића, како би на то реаговале истакнуте “цивилизацијске ведете” овoг времена?

Паралеле: Дневник руског кнеза Долгорукова- 1769. године

Борислав Цимеша се на наведеним примјерима није зауставио, већ је наставио даље да би “до танчина” разрадио своју расну теорију.

И тако, он наставља овако: “… виђени устаници српски, предвођени Црним Ђорђем и коџом Милошем, сви без изузетка, лише Петра Добрњца, отворили су хареме, преузимајући турске обичаје и сами су постајали “Турци” на дјелу. Насупрот њима, стоји црногорски етички кодекс...!”

Елем, када се наводи примјер из Србије, насупрот њега не може стојати некакав “етички кодекс” другог времена, већ се мора навести примјер сличнога случаја, али из Црне Горе.

За то ће нам бити неопходно да погледамо Дневник руског кнеза Долгорукова,  који је 1769. посјетио Црну Гору у намјери да испита ко је Шћепан Мали. Тај дневник је први пут је објављен у часопису „Годишњица Николе Чупића“ 1889. године, али се може преузети и са црногорске “Монтенегрине” у верзији факсимала.

Рецимо,  у свом дневнику кнез Догоруков пише о Црној Гори следеће: “Сердар катунске нахије Вукотић, један од тих познатих пљачкаша по Црној Гори,  имајући већ једну жену, ожени се и својом снахом послије смрти сина му, и дјеца од обадвије жене сматрају се по црногорском закону као законита. Овај је сердар присвојио себи право да насилно отима кћери од родитеља и да их продаје Турцима у хареме и већ је било таква четири случаја”. (6*, 12. септембар 1769.)

Збиља, гдје је у овој паралели “црногорски етички кодекс” о којем пише Цимеша? Јер, то што је навео о Карађорђу или Милошу Обреновићу, исто је могао навести и о Вукотићу. Осим тога, катунски сердар Вукотић је чак продавао хришћанке Турцима за харем, што је скаредност коју чак не треба коментарисати. Наравно, Цимеша се саплео и треснуо јер манипулативно користи замјене теза и генерализацију, што му се често дешава у чудном лутању.

Исто је поновио и у наредном примјеру, гдје каже: “Да је рз црногорски посве супротан интересу српском, најсликовитије дочарава компарација двије мајке. Оне, српске о којој пише Вук Караџић и оне црногорске коју слика Марко Миљанов.

Вукова дарује Турцима кћерку да спасе живот сину, а Маркова од Турака узима синовљеву главу остављајући им задњицу. Наиме, она у изузетној причи свјетске литературе сазнавши од турског паше за судбину јединца одговара: “Пашо, дај ти мене његову посјечену главу, а ето тебе задњи дио”.

Да напоменем, што се тиче спомињања писања Караџића, ради се о следећем случају: “Вук Караџић наводи како је Ђаја- паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића…”(8*)

Као паралелу к примјеру Цимеше, опет можемо навести детаље дневника кнеза Долгорукова, гдје пише следеће:

“Седам Црногораца из Катунске нахије- које је кнез искупио из тешке невоље, јавили су се у манастир да се захвале своме избавитељу. Ови су Црногорци у прошлогодишњем рату да би одвратили напад Турака на Црну Гору отишли у Подгорицу да раде о миру, и да тамо остану као таоци.

Вјероломни непријатељ окује их у тешке окове и нападне на Црну Гору. Послије године дана заишту за размјену ових невољника толико дјевојака. Шест су већ били нашли, а немајући седме замоле кнеза да им да откуп. На ово се кнез ражали и смилује, те их искупи свих седам за 350 дуката”. (6*, 13. август 1769.)

Елем, умјесто да прави адекватне паралеле, Цимеша спинује јавност прављењем паралела неког догађаја  са мајком јунака из дјела Марка Миљанова. А зар није било логичније да је Цимеша направио паралелу између мајке кћерке војводе Ђукића, и мајки ових шест дјевојака које су биле “нађене” да се размјене за заточене Црногорце у Подгорици?

Или, на примјер, паралелу са мајкама дјевојака- које је сердар катунске нахије Вукотић продавао Турцима у хареме, а била су чак четири случаја за само три мјесеца колики је кнез Долгоруков био у Црној Гори? Наравно, Цимеша је могао направити такве паралале, али такви наводи би му залијечили очигледну провалу мозга и разорили погану расну теорију.

Св. Пeтар: Jа вас молим и заклињем, који јесам несрећни међу вама доброжелатељ ваш!

Дакако, стање хаоса и анархије, којег је тада кнез Долгоруков затекао у подловћенској Црној Гори, неумитно се одражавао и на околне хришћанске просторе, који су страшно страдали од таквога безвлашћа. Навешћемо само један примјер тога смисла, који наводи кнез Долгоруков у свом дневнику.

Наиме, оцјењујући да “биједни положај у који су доведени становници што живе у сусједству с Црногорцима заслужује сажаљење”,  Долгоруков каже да Црногорци иду у “омањим четама од 10. до 20. људи  у турске провинције”, на “неколико дана и мјесеци”, те “леже дању у шумамама а ноћу краду и пале”, третирајући све становнике тих провинција Турцима, па се као резултат добија да- “највише страдају биједни хришћани”. (6*, 25. август 1969.)

На крају кнез Долгоруков констатује: “Добивши тако невином крвљу попрскану пљачку, враћају се дома. Ту крађу они називају вјечитим ратом са Турцима...” (6*, 25. август 1769.)

Упаде Црногораца у Херцеговину критикoвao je тада (августа 1969.) кнез Долгоруков, али исто то критикује пола вијека касније Св. Петар Цетињски (јуна 1818.).

Наиме, у Посланици Катуњанима Св. Петар Цетињски каже:

“... А што сам вам више споменуо Херцеговину, ви сте одбили од себе Граховљане, Бањане и Рудињане, ви ћете и Херцеговце нагнати... злочинством, да се и Христјани и Турци соједине и да понављају старе пандурице, пак да четују како су приђе четовали, а ви да останете међу два огња и међу двије државе затворени и ћерани с обје стране.

Ја бих вас молио и Богом кумио, да се до тога не допуштите, али знам да ми вјеровати нећете, да то може бити и да ћете још горе  и злосрећније чинити, када ја вас молим и заклињем, који јесам несрећни међу вама доброжелатељ ваш. Цетиње, 18. јуна 1818. Владика Петар.   (5*, посл. 107.) 

Кнез Долгоруков 1969.- Свих пет црногорских нахија дало Турцима по 15 људи у таоштво

Да би се видјела општа слика стања, потребно је погледати наставак дневника кнеза Дологрукова, који се чуди да и поред пљачке по Херцеговини- “При свему том плаћају Црногорци Турцима новчани данак, и под видом таоштва држе им Турци невољнике, које им дозвољавају искупљивати по 50 дуката са човјека....

Сем тога дато је из свих пет црногорских нахија Турцима по 15 људи у таоштво, од којих су неки побјегли поткупивши турске стражаре.  Седам их је искупио кнез, а веле да и више од 20 чами у невољничким оковима.” (6*, 25. август 1769.)

Пазите, ово се дешава 1769. године, а званична историографија процјењује да је подловћенска Црна Гора два вијека била под Турцима – од 1499. до 1688. године, када је на црногорском збору донесена одлука да се збаци турска и прихвати млетачка власт, мада су се Турци вратили и до темеља срушили Цетињски манастир 1692. године.

За та два вијека ропства, Црногорци су дизали буне 1505. и 1519. године, потом се десила буна Куча, Пипера и Црмничана 1565. , али су све три буне свирепо угушене, са тешким последицама.  

Иnтересантно је да су се “почетком 1597- побунили Бјелопавлићи због давања десетка у крви” (7*), што значи да је "данак у крви: и одвођење дјеце у јањичаре итекако била турска пракса на територији данашње Црне Горе.

У том периоду било је чистих побједа над Турцима, рецимо 1532. када су Пипери и Кучи сатрли војску скадарског санџак- бега, средином 1603. Црногорци су у боју на Љешкопољу убили 80 Турака. У марту 1688. Кучи су сами тешко поразили војску скадарског Сулејман- паше убивши 1500 Турака, што се поновило и у и мају те године- када су Турци имали још веће губитке.  (7*)

Ипак, и поред свега тога ми видимо како кнез Долгоруков говори да је чак 1769. године затекао Стару Црну Гору да плаћа харач,  те да свих пет црногорских нахија даје Турцима по 15. људи у таоце.

Осим тога, јасно је харач био тако велики да га нису могле  намирити чак ни пљачка по Херцеговини. Ако томе свему додамо да су Турци за таоце тражили 50. дуката или на размјену за хришћанске дјевојке, које су турчене и одвођене у хареме, тада се може оцијенити какав је систем Отоманске империје владао на дотичним просторима "слободне подловћенска Црне Горе".

Каква је систем био у Брдима која су, послије три вијека ропства, коначно ослобођена од Турака– послије великих побједа над војском Махмуд паше Бушатлије на Мартинићима и Крусима 1796. године, или у Подгорици и Никшићу, који су били под турском окупацијом више од четири вијека, и од турског ропства ослобођени 1876-78. године, видјели смо из посланице Св. Петра Цетињскога Бјелопавлићима.

Дакако, гора је ситуација “кршења људских права”, што би Еуропејци рекли,  била у случају гушења устанака, него у грозно мирнодопско вријеме.

Као примјер можемо узети 1714. годину, када је на Црну Гору напао Нуман-паша Ћуприлић, и гдје хронике из тог времена свједоче да су турске снаге тада све попалиле, а потом “крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство”.

Владика Данило је избјегао у Русију, а по повратку у Црну Гору 1716.г. писао руском канцелару Голофкину о стању које је затекао: “Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се”.

Које су се све грозоте тада дешавале, можемо само претпоставити. Међутим, неоспорна чињеница је да се доцније,  послије сличних турских напада, чак дешавало да су породице убијале дјецу која се роде девет мјесеци послије турске најезде и разуре појединих племена.

И уопше, на Балкану- “Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“ (8*)

Као екстремни примјер масовног суицида можемо навести случај из 1813. године - “Послиjе пораза Првог српског устанка око 50 жена је, спазивши извидницу турског аскера, нашло својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очeвици кажу да су се држале за руке и пјевале.” (8*)

Послије свега, поставља се питање- а гдје, у свему овоме, Цимеша налази простор да прави вулгарну расну теорију, и исмијава жртве Отоманског окупатора? Да ли схвата да се, таквим поставкама, индиректно иживљава и над самим собом, провидно покушавајући нашкодити- "тамо некоме"?

Промашена расна теорија одише духом нацизма

И тако, на крају презентирања своје расне теорије, Цимеша је изводи следећи закључак:

 “Рађано на насиљу да би и само постало жртва насиља, српско етичко искуство које се зове интерес, сушта је супротност реалног и метафизичког, традиционалног црногорског етичког кодекса- чојства и његовог достојанства, узвишености правде и правице, филантропије и истине.” 

Све су прилике да је тезом како- Црногорцима у етичком кодексу није уграђен интерес, већ “узвишеност правде и правице, филантропије и истине”, Цимеша аутоматски исписао из Црногораца комплетну данашњу црногорску власт, јер је њој лични интерес на првом мјесту.

Садашњу црногорску власт која је, вођена само личним интересом, невиђеном пљачком сопствене државе довела народ на границу голог опстанка и направила стампедо од 140.000  грађана, који су из егзистенцијалних разлога побјегли из Црне Горе за последњих 25. година. 

Цимеша је, оваквом поставком, из Црногораца истјерао и себе и своје окружење у виду дворских црногорских интелектуалаца, плаћеничких десперадоса власти- који систем економскиг рушења Црне Горе подржавају такође из личних интереса.

Схватајући да грозна ситуација у Црној Гори руши све тезе које је поставио у својој бизарној расној теорији, Цимеша је покушао да потврду својих ставова нађе у прошлости. Како видимо, ни у томе није имао успјеха, јер је незналица.

На крају нам остаје да закључимо да- нема тог времена, нити примјера, који идејну гадост могу претворити у смислене тезе било какве теорије, па чак и оне која одише духом нацизма.  

 

Референце:

(1*) (Борислав Цимеша, Неки обичаји код Срба- Антиномије етоса и интереса, портал Црногорска питања, портал Босна- онлајн)

(2*) (Шербо Растодер: Тешко се Његошем млади могу подучавати бољем и хуманијем свијету, Портал Аналитика, 11. 01. 2017.)

(3*) Петар Први Петровић Његош, “Посланице”,  издавач Светигора, Цетиње, 2006. )

(4*) (Матија Мажуранић, Поглед у Босну (или кратак пут у ону крајину, учињен 1839- 40 по једном домородцу), 1842. године, Загреб, Тиском и трошком кр. пр. илир. народне тискарне Дра. Људевита Гаја)

(5*) (Петар Други Петровић Његош,  Изабрана писма [хронолошки преглед], портал Пројекат Растко- Цетиње, Али-Паши Ризванбеговићу, 15. октобра 1845.)

(6*) (Дневник руског кнеза Долгорукова- 1769. године,  “Монтенегрина”- дигитална библиотека црногорске културе, Факсимал из часописа „Годишњица Николе Чупића“ 1889. године.

(7*) (др Глигор Станојевић: Црна Гора од пада Црнојевића до владике Данила Петровића, “Монтенегрина”- дигитална библиотека црногорске културе)

(8*) (Љубиша Морачанин „Водање коња“ под цензуром! Турска силовања по Црној Гори и Србији!, портал Магазин Седмица, 22. јун 2017.)