Вагабундо, безумна Тања и командант Чаруга

Од Војин Грубач - 23 фебруара, 2017

Црна Гора је земља негативних социјалних трансформација, апсолутног сиромаштва већине грађана, лажних пучева, политичких хистерија, полицијских бајки, народних бунтова који плану па се брзо угасе, али и црногорских државотвораца чији путеви  воде на Дедиње.

Да би о свему овоме више сазнали потребно је да направите мали гест добре воље. Запросто, оставите телефоне кући, па да се сретнемо у некој скривености и испричамо- као прави терористи. 

Прок- Летије: сви путеви воде на Ђедиње

Елем, ових дана јавност Црне Горе гледа разне серије које се приказују у паралелним медијским свјетовима. Једна је од гледанијих је "Божићни устанак", која је изазвала таласање јавности због умјетничких слобода режисера и сценариста. Последично су се десили бурни скандали и инциденти, рецимо- Новак је одбио да учествује у Божићњем устанку, јер је Крле у тој серији приказан као вагабундо. За разлику од њега, некима се свидјело што је Крле вагабундо, па јавност очекује да послије "Божићњег устанка" на црногорској ТВ крене серија "Вагабундо у Тринаестојулском устанку". 

На друштвеним мрежама паралелно иде серија под називом “Црногорци у држави Дедиње”. Серију је подстакла информација да је Милош Будвански, син једног од отаца најновије црногорске државе, примио држављанство Србије.  Његов отац, који је створио Црну Гору 2006. године, је такође у Србији а зли језици говоре да ће постати предсједник црногорске Мјесне заједнице Дедиње. 

Професионални Црногорци су по друштвеним мрежама одмах оптужили државотворног оца и сина Црне Горе да су показали оно што су увијек били- Срби, што се третира као озбиљна оптужба. Ипак, не треба тако лако бацати оптужбе на одбјегле црногорске милионере јер необична појава одласка црногорских политичара и олигарха у Србију може попримити масовни карактер. Уосталом, зар није очигледно да опозиција жели актуелну власт Црне Горе отправити на Дедиње? 

Дакако, опозиција спомиње Спуж и тако нешто, али је Дедиње много извјесније.  Чак и први државотворац Црне Горе би могао, уз уздах изенађене јавности,  послије силаска с власти отићи у државу Дедиње, а за њим и многи државотворни Црногорци и црногорски олигархи.

У том смислу се не могу заобићи пророчаства екстрасенса Прок- Летија из Момишића, који је подгоричке фанове спиритуалног, непосредно прије црногорског референдума, ужаснуо пророчанством: “Одавле ће на Дедиње велика инвазија наших књажева бити, и многи ће се наши солитери направити на Дедињу том.  Та земља подно Авале у Ђедиње ће се презвати, и бити “ка’ Монако” у земљи тој.”

Народ је из овог пророчанства, те далеке 2006. године, извукао закључак да ће црногорски књажеви- политичари и богаташи гласати за независну Црну Гору да би се, послије одрађеног посла бршћења и дерања њене економије, преселили у Србију, или тачније- “на Ђедиње то”.

Гебелсова ученица, спикерка патриотских блавора

И тако, док одређени “патриотски кругови” гледају како да “своју државу” огуле, мјеркајући Ђедиње као своју коначну дестинацију, на другој страни  имамо протесте ојађеног становништва.

Рецимо, медији су 16.2.2017. пренијели информацију о једном догађају: “Неколико хиљада жена, међу којима су многе с троје и више дјеце, протестовало је испред зграде Владе Црне Горе због смањења социјалних накнада, које су за мајке са троје и више дјеце смањене са 336 на 264 евра, и са 192 на 144 евра.

Окупљене су скандирале "Мило, лопове" и "Душко, лопове". Полиција је направила зид испред Владе, док су оне узвикивале "Имате ли мајке, срам вас било ", и носиле транспаренте са натписима: "Чија ћете ви бити Влада кад су дјеца гладна и све их је мање", "Тражимо одговорност", "Да није било нас, не би било вас".

На захтијеве мајки, које су кроз протест тражиле модел помоћи за голо преживљавања своје дјеце, оштро је реаговао некакав Црногорски покрет, на чијем се челу налази рогамски ронилац Стево Вучинић. 

Тања Кнежевић Перишић, активисткиња тога покрета, се кроз текст “Очекујем од државе да одбрани Црну Гору” обрушила на мајке следећим скарадним начином: 

“Осјећам да је моја држава, Црна Гора, мој дом и дом моје дјеце, у опасности. Не само од организованог, осмишљеног, континуираног напада ДФ групације; од те тираније мањине која траје преко годину дана, кроз све могуће начине, изузев још оружаног, којем стреми, преко манипулације свим могућим и доступним субјектима друштва, готово свим медијима, НВО појединцима, мајкама, радницима, политичким представницима својих и осталих партија, огромним новцем и још већим интересима, ..., а све уз причу која им је једноставна, питка и лако допадљива: власт је криминална, сви краду, не умију ништа, не знају ништа, треба нам посредник, треба нам полицајац и ванредна управа, све наравно због НАТО-а.


„Осиромашене и ојадјене мајке, које изненада живе од 150 еура“, које немају „хљеба да једу“, стижу организовано, и то у импонзантном броју и хоће на силу у Владу. „Случајно“ су ту Бечић, Мандић, Радуловић и остали бојовници? Случајно? …

Пљујеш по држави и копаш јој гроб, а узимаш редовно преко 1500 еура мјесечно и то ти ова држава даје, да се бориш још јаче против ње. Страшно! С друге стране, власт ове државе показује да не умије да се носи са свим тим: слике из Парламента Црне Горе, одсликавају сву немоћ државе, због које се осјећамо прљаво, издано, несигурно…

Нијесмо очекивали да ће тероризам мањине, вјечитих губитника, угрожавати сваки наш дан и сваку нашу недјељу. Очекивали смо да ће држава свакоме показати мјесто по заслугама. Очекивали смо да ће се поштовати њен грб, застава, језик, црква, њене институције. Зато смо дали свој глас, своју младост, своје неиживљене године, своју младеначку безбрижност – и све, али баш све дали за нашу државу. Без интереса, без наплате, уз много, највише срца. И зато је ово њихова битка. Ако је не добију, неће их бити, ни нас, али ни Црне Горе.”

Елем, у овом памфлету,  којем би завидио и Гебелсов папагај, дотична Тања спомиње "непоштовање језика" од стране “вјечних губитника”, а она сама у дотичном памфлету нe користи нити једну фонему, погрешни падеж или сличну лудорију коју предвиђа нови језик некаквога Чиргића. И још тврди да су она и ликови из Црногорског покрета дали држави Црној Гори “своју младост, своје неиживљене године, своју младеначку безбрижност – без интереса и без наплате.”  

Растјеривачица опозиционих и женских банди

Елем, било би интересантно да је ова нарогушена особа навела примјер “борбе за државу без интереса и без наплате” кроз случај свога шефа Стева Вучинића- који је израњао црногорско археолошко благо из ријеке Зете која протиче кроз Рогаме, а потом све то продавао Народном музеју Црне Горе за огромне новце.

  

Да се подсјетила изјаве Славка Перовића у вези археолошких акција рогамског рониоца, или прочитала текст који је 12.10.2015. објављен у подгоричким Вијестима под насловом- „Вучинићу 20.000 еура за мач и шљем које је нашао“, острашћена Тања је могла све те приче о части,  поштењу и ненаплаћивању- сувардати у мутну Морачу. 

А што се тиче покрета, којем припада Тања Кнежевић Перишић, о њему на Википедији пише следеће: “Црногорски покрет је нестраначко удружење у Црној Гори основано 3. коловоза 2015. у Подгорици, а један од оснивача је Стево Вучинић.  Циљ удружења је афирмирање црногорске вриједности и потицање јавности на залагање за поштовање државног ауторитета и очување грађанског мира. Жеља је афирмирати вриједности које Црногорце чине особеним и Црногорцима, а Црну Гору пријатном за живот.“

У памфлету који је написала уопште се не види то “афирмирање црногорских вриједности” и “очување грађанског мира”. Напротив, у њему се афирмише идеолошко брљављење и лутање али и жеља за грађанским сукобима. Морамо се подсјетити да су критичари ове Тање давно говорили је да она стара острашћена радикалка, која не умије ништа друго да ради осим да диже отровну прашину.   

Да је то тако, свједочи текст у подгоричким Вијестима од 6.10.2011, објављен под насловом “Узданица СДП- а пером гонила усташе”, гдје аутор Синиша Луковић овако пише:

“Млада и афирмације жељна новинарка, а данас савјетница за медије црногорског министра унутрашњих послова и чланица Медијског пула СДП, Тања Кнежевић-Перишић овако је писала за "Никшићке новине" 29.новембра 1991. године у тексту „Савина бригада за примјер чојства и јунаштва“: 

„Новембар 25. и 26. херцеговачко ратиште – прва линија фронта. Основни мотив који ме је покренуо да одем на херцеговачко ратиште након избјеглиштва из Загреба, била је жеља да видим те наше борце, наше суграђане, који седамдесетак дана бране част и углед Југославије, растјерују усташке банде и припаднике хрватске војске, из мјеста у Херцеговини која су и у прошлим ратовима била на злу гласу по недјелима која су урадили. Управо су пале и Чепикуће, озлоглашено усташко упориште са стратешким значајем."  

Луковић у истим новинама- два дана касније (8.10.2011) , у тексту “Са резервистима 1991. на Дубровник , а 2009. са СДП на Горицу” наводи следеће: “Госпођа Тања Кнежевић- Перишић je на питање да прокоментарише свој ангажман у “Никшићким новинама” у јесен 1991, лажно одговорила да је “с јесени још била у Загребу”, и “не знам ђе ме нађосте у та доба”. Аутор потом закључује: “Ипак, она је “у та доба” била у Херцеговини гдје се уз црногорске резервисте у редовима ЈНА, “растјеривала усташке банде” из залеђа Дубровника, што потврђују њени текстови у “Никшићким новинама” из новембра и децембра 1991.”

Елем, тако је било некад- а сада дотична Тања растјерује "српске и црногорске опозиционе банде”, а успут “банде мајки" и “банде дјеце", а све у име некаквог Црногорског покрета и свога шефа- рогамског рониоца Стева. 

Појава медијских манијака

Какво лудило и какви медијски манијаци постоје у Црној Гори најбоље је показала ситуација- када су опозиционе партије одлучила да не предају листе за наредне локалне изборе у Никшићу због налога за хапшење дијела лидера опозиционог Демократског фронта.  

Наиме, на црногорском порталу  ЦДМ  се 17.2.2017. појавио текст са насловом: “Тресла се гора-родио се миш, ДПС задржао Никшић”. У том тексту непознати аутор портала ЦДМ је, с усхићењем џунглаша, објавио новост да је ДПС побиједио на наредним локалним изборима у Никшићу, јер опозиција није предала листе.
 

Позивајући се на ријечи предсједника Црне Горе Филипа Вујановића да “не постоји законска могућност да се одложе избори” , овај паланачки манијак закључује следеће: “Jедини побједник из ове ситуације је ДПС, која ће без икакве муке изгледа задржати власт у, политички изузетно важном, Никшићу.” 

Гласачима у Никшићу овај ЦДМ паметњаковић, а последњим изјавама и лидер ДПС, нуде исти избор као када би, рецимо, отишли на никшићку пијацу да купе воће и поврће, а тамо им понуде само кромпир, уз образложење- па он је побиједио све остале.

Управо зато, један колега са Фејсбука је овако објаснио тренутну владајуће партије: “Мило је увијек за два потеза испред опозиције. Државни удар за дан избора. Хапшење Манде и Кнелета за предају изборних листи у Никшићу. А Душко држи врели кромпир у руке и умире од муке.” 

Ипак, објективна јавност сматра да се овдје не ради о “два корака испред опозиције”, већ о осамсто милиона еура предности испред опозиције. Наиме, то је сума мита од приватизације КАП-а, јавно преко медија озвучена од тадашњег председика парламета Црне Горе Ранка Кривокапића, коју је по његовом мишљењу владајућа партија укњижила на свој рачун а “правосудни органи чојства и јунаштва” нису никада процесуирали.  

Наравно, о томе не смије говорити опскурна медијска радикалка, списатељица памфлета. А како би причала када исто то ради њен шеф-  рогамски ронилац Стево, само мало другачије- јер га крупни залогаји нису запали. Није га запао КАП, Телеком и ЕПЦГ, тако да му је остало да рони у Зети и изиграва некаквог јуродивог попа “Барске арцибискупије”.   
       

Ушно одјељење АНБ у одбрани државе

Посебни отклик јавности Црне Горе је изазвала одлука црногорског тужилаштва да дио лидера ДФ ухапси-  јер су се договарали преко телефона да се “сретну без телефона”?! Тако је отпочела серија- “Ушно одјељење АНБ у одбрани државе”!

Збиља, а када лидери ДФ имају телефоне приликом сусрета у ресторану - да ли за столом једни с другимa ћаскају преко телефона или има не треба телефон за ћаскање преко стола? Какве везе тада има телефон када се с неком особом сусрећеш, осим ако он није сам по себи прислушни уређај који ради и када не разговараш преко њега? Ако је тако- ко је тај који по закону даје налог за прислушкивање грађана, и по каквом основу се то ради?     

Како је је овим претензијама из црногорског тужилаштва потврђено да се опозициони политичари прислушкују од стране АНБ, те да се њихови разговори достављају функционерима ДПС, шта да се ради? Зар не би било логично да Ушно одјељење АНБ, по систему отвореног грађанског друштва, и опозицији доставља све разговори функционера ДПС, њихових министара,  те олигарха блиским врху те партије, да би сви знали све? Ако то није логично, зашто није?

Паралелно са серијом “Ушно одјељење АНБ у одбрани државе”, иде и 2538. епизода серије “Црногорски пуч и одбрана цара”. У тој серији се поред Синђе и Минџе појавио некакав фантомски Чаруга, стар између 70 и 80 година, који је из Даниловграда командовао такозваним пучем против црногорске власти. У тој епизоди смо сазнали да је у Црну Гору ушло више десетина попова истог имена и презимена, с нелијепим намјерама- свргавања експропријатора. 

И онда се десило чудо сценарија. Испало је да руски организатор пуча из 738. серије- Широков има лажни идентитет, те да је он у ствари Шишмаков који је побјегао у Русију, те да су у Црној Гори остали некакви Шишњакови, инфилтрирани у црногорску власт.  

Гдје Чаруга удари, ту трава на ниче

Све ове нове информације су  потпуно збуниле народ, те су почеле да колају невјероватне верзије истине. 

Рецимо, јавност је већ сад убијеђена да је даниловградски организатор пуча легендарни герилац Чађо Чаруговић- Чаруга, који је напунио 97. годину живота прошлог новембра и рођен у знаку шкорпије. Познато је да је радио за совјетски НКВД а потом под директном командом Јосипа Броза имао функцију главног  ликвидатора неподобних комуниста.

На Сутјесци је лично убио Саву Ковачевића Мизару, а послије рата планирао да отме путнички авион и пикира с неба кућу Николе Каваје, познатог ловца на Јосипа Броза. Послије пада комунизма и рушења СФРЈ Чаруга је организовао терористичку групу "Црвене бригаде".

Чак на Википедији пише да Чаруга под својом командом има око 360 искусних диверзаната, старости од 70 до 80 година. Сви су они прерушени у попове, а тешко се могу открити јер имају лична документа на исто име- Распоп Поповић. Мањи дио тих герилаца, који је алергичан на мантије, прерушава се у мајке које имају од двоје до троје дјеце.   

Нема сумње да је Црна Гора била у великој опасности, јер сви знају да Чаруга сумануто јури разноразне противнике комунизма и Шишњакове свих фела. Бог је спасио Црну Гору јер су се Чаруги поварили кинески уређаји за посекундно праћење Шишњакових, па му је са ограниченим људством само преостајало да их открива по улицама, што је била немогућа мисија. Зато је била исправна одлука црногорских власти да се он пусти да изађе из државе, јер све земље знају- гдје Чаруга удари ту трава не ниче. 

     

Колапс државе, распад политичког система 

И док се информативним просторима ваљају стари и нови серијали, Црна Гора иде ка апсолутном колапсу. Иако се из Црне Горе за последњих 25 година иселило 140.000 грађана (по  Јекуб-  Маријан мапи- 22,1 одсто људи који су рођени њоj), црногорска власт не може обезбиједити нормалан живот томе остатку народа.  

У Црној Гори је формално 49.850 незапослених људи, а неформално стопа незапослености достиже чак 60 одсто. Истраживања НВО ЦГО говоре да Црну Гору жели напустити 50 одсто младих људи. Како просјечна плата не достиже 60 осто минималних потреба за голо преживљавање, јасно је да држави нису потребне ни мајке, нити њихова дјеца. То значи да је овој власти- грош цијена.

Економску трагедију прати и распад политичког система, о чему свједочи ситуацију у Никшићу. Запаљивом реториком и неадекватним дејствима власт као да поручује грађанима- ако желите да нас смијените поклонићемо вам  грађански рат. Ако га не желите,  а знамо да га не желите, тада потпишите безусловну капитулацију.

Елем, јасно је да тако неће моћи, јер су избори измишљени да би се власт мирно мијењала без звоцања оружјем, неадекватних ултиматума и уцјена.   

Дилеме или одлуке – подјела Космета и Македоније!?

Од Војин Грубач - 16 фебруара, 2017

 

 Ових дана нас је сустигла информација да се мађарски војници пребацују на јужне границе да спријече улазак арапских емиграната из Србије, у којој су се обрели на свом несрећном путовању ка Западу – који им је разорио и државе и родне домове.

Испало је да Србија поред својих избјеглица са Космета, које је са те територије протјерао Запад у савезу са терористима ОВК, на својој територији треба да држи и избјеглице које је политика Запада протјерала са Блиског Истока. Круг се завршава по систему – ко је јуродивог преварио, предриблао и превеслао – тај је побиједио у крупној преварантској игри заогрнутој бајкама о хуманизму. У тој подлој игри Запада – Србија и Македонија имају исте судбине.

Наиме, албански терористи су уз помоћ Запада са Космета протјерали 300.000 Срба, Црногораца, Рома, Бошњака, Горанаца, Черкеза, а са самопроглашених „албанских територија“ у Македонији чак 60.000 Македонаца.

Умјесто да се проблем ријеши на коректан начин, Запад тјера српско и македонско руководство на преговоре са вођама албанских прогонитеља, терориста и наркодилера. Само недостаје да Београду и Скопљу Запад нареди да узму гитаре, те да албанским терористима пјевуше стихове Дина Дворника: „Удри јаче манијаче, убио те гром, откад си ме напаствовао у срцу си мом…“

Мудровања англосаксонских хромих патака

Паралелно с форсирањем политичког преговарачког садизма, иде тенденција јавног преношења мудровања англосаксонских елитних мутикаша – који добијају ударна мјеста у српским и балканским медијима.

Рецимо, недавно се јавнио Ајвор Робертс, амбасадор Велике Британије у Југославији од 1994. до 1997. године, те за београдске медије изјавио да „Србија и Косово треба да размијене територије“ јер је то, по његовом мишљењу, „једини начин за постизање трајног мира и стабилизације односа“.

Робертс је том приликом рекао да су мултиетничке државе идеал, али да би у пракси „размена Прешевске долине у Србији за територију Косова северно од реке Ибар можда била једини начин да се стабилизују односи и да се обезбиједи да Србија призна независну државу Косово“.

Идентични предлог о размијени територије Србије и „Косова“ је пар дана прије њега дао и амерички конгресмен Дејни Рорабахер, који се додатно „запалио“ за нестајање Македоније у виду њене подјеле између „Косова“ и Бугарске.
Послије њих се гласнуо Флориан Биебер, експерт за Балкан са Универзитета у Грацу (Аустрија), који је на предлоге Рорабахера и Робертса реаговао овако: „Размјена територија између Србије и Косова је опасна идеја, која би само довела до дестабилизације и патњи и за једну и другу страну“.

А онда је показао да нема ништа против те идеје, рекавши: „Питање које се такође намеће јесте шта је са Србима који живе у Бујановцу и Медвеђи?“ Колико се да примјетити – Биебер Србима из Прешевске долине предлаже избјеглички статус, јер терористичка држава „Косово“ зна само за прогоне неалбанског становништва са „својих етничких територија“.


Ипак, чудно је да се експерт Биебер није упитао – шта да се ради са 27.000 Албанаца који данас живе у Прешевској долини у контексту чињенице да је послије бомбардовања 1999. године само из Приштине протјерано 40.000 Срба? Можда Албанце треба симетрично протјерати у Приштину? Или не, јер је то очигледно нехумано – већ вратити Србе у Приштину, ако већ Албанци могу мирно живјети у Прешевској долини?!
Ипак, да би се темељније одговорило на дилеме ових Англосаксонаца, мораће се направити кратак осврт на етничку структуру и демографска кретања становништва Прешевске долине.

Наиме, на попису становништва 2002. године – општина Прешево је имало 31.000 Албанаца и 4.000 неалбанаца, општина Бујановац – 23.000 Албанаца и 19.000 хиљада неалбанаца, а општина Медвеђа – 8.000 Срба и Црногораца, и 3.000 Албанаца.
Албанци су бојкотовали попис становништва 2011. године јер се из Прешевске долине на Запад иселило преко 30.000 Албанаца, па се етничка структура тако промијенила да су територијалне претензије албанских националиста на тај простор биле обесмишљене. 

Из Прешевске долине одсељено 30.000 Албанаца на Запад

Те игре је лијепо објаснио новинар Игор Гојковић, који је 9. децембра 2013. у „Спутнику“ објавио одличан текст под насловом „Зашто Албанци са југа Србије избегавају попис становништва“, у којем пише следеће:

„Иако Албанци упорно тврде да их у Прешевској долини има око 40.000, пописало се њих само 1.170, док локални Срби отворено сумњају у спремност Албанаца да се јавно преброје, јер би се тако видело да је њихов број много мањи од онога којим машу.
Чињеница је да су се скоро сви млади Албанци из тог подручја иселили у западну Европу и Америку, док су по селима остали само старци, који полако умиру. Срби тврде да у општини Бујановац тренутно живи испод 12.000 Албанаца, што је двоструко мање него на попису из 2002.године у који се заклињу Албанци.

У Прешевској долини у десетак села, у којима формално живи више хиљада Албанаца, нема готово никога. У Медвеђи, кажу Срби, Албанаца готово да више и нема.“
Ако узмемо у обзир тврдњу локалних албанских лидера ““да је 30.000 њихових сународника привремено напустило земљу“, то је у Прешевској долини остало око 27.000 Албанаца.
Новинар Игор Гојковић у тексту наставља овако: „Суочени са великим исељавањам албанског становништва, локални албански политичари су у смислу освајања локалне власти, а потом и жеље ка промјени граница Србије – тражили од српске Владе да се њихови сународници, који данас живе широм Европе и Америке, на попису региструју као да стално живе у селима Прешева, Медвеђе и Бујановца.

Таквим захтијевима су својевремено уцијенили Македонију, на коју имају територијалне претензије, па су се на тамошњем попису становништва Албанци из иностранства пописивали чак и путем Скајпа.

Иако Албанци свакодневно траже помоћ од својих моћних западних покровитеља, Брисел и Вашингтон су одлучили за ћутање, јер очигледно још нису смислили како да десетак хиљада Албанаца виртуелно смјесте у Бујановац, Прешево и Медвеђу, док се они у стварности налазе широм њихових европских и америчких држава.“

Да констатујемо – од фантомских 57.000 Албанаца Прешевске долине остало је неких 27.000, док су остали због тешке економске ситуације на Балкану отишли на Запад – а не у срећно и етнички чисто „Косово“ чијем припајању теже.
Очигледно је да су албански лобисти Рорабахер, Робертс и Биебер жељели својим хромим ставовима подићи територијалне апетите албанских нарко-картела, и територију терористичке државе „Косово“ увећати уњихову корист.

На Космету нестало 700.000 Албанаца – фантома

Да је Космет постао територија зла, свједочи факт да је послије протјеривања неалбанаца убрзо кренуло и – масовно одсељавања Албанаца са Космета на Запад? Узроци тога одсељавања нису само везани за економску катастрофу тих простора, већ и због масовног обољевања и умирања тамошњег становништва од канцерогених обољења проузрокованих осиромашеним уранијумом – којег је Запад бацио на Космет у току бомбардовања 1999. године.

О каквој огромној миграцији се ради свједочи изјава Илира Деде, посланика Самоопредијељења, који је прије двије године, 15.02.2015. изјавио за Ал Џазиру „да је Космет напустило 13 одсто албанског становништва, или 230.000 Албанаца“.

Процес масовног исељавања Албанаца на Запад је примјећен и у Албанији, гдје има размјере пошасти. Наиме, према Јакуб – Мариан мапи, која је надавно објављена, из Албаније се иселило 38,8 одсто становништва које је рођено у њој. Гледано у бројкама, из Албаније се иселило преко милион Албанаца, од којих 600.000 у Грчку, а остали у Италију и Турску, као и у САД и разне државе ЕУ.

Исто се дешава у Македонији из које се, према Јакуб – Мариан мапи, иселило 24,8 одсто становништва које је рођено у тој држави. То значи да се из Македоније иселило више од 125 хиљада Албанаца, а остало мање од 375 хиљада.
Албански политичари доживаљавају шок за шоком не само због масовног исељавања својих сународника, већ и због откривања грандиозних фалсификовања пописа становништва.


Рецимо, послије деценија фалсификовања броја Албанца на пописима становништва у Србији, у „независном Косову“ су се Албанци напокон коректно пописали априла 2011. године. Пописом су обухваћени албански „Косовари“ на Косову и Метохији, али и они широм свијета.
Нестрпљиво су очекивали су да ће попис показати постојање 2,3 милиона косметских Албанаца, а испоставило се да их има 1.616.869. Направите сами поређење, на КиМ је 1991.г. процијењено да има 1.596.072 Албанаца. Само двадесет хиљада мање него 2011. године?!? Фалсификовану процјену броја Албанаца на попису 1991.г. је урадио Покрајински завод за статистику КиМ, послије одбијања Албанаца да на попису учествују.

Тачније, они су 1991.г. у своју процјену убацили око 700.000 непостојећих Албанаца, па су се званичници Приштине 2011. ухватили за главу, почели ћившати – а потом бацили у мутну Марицу, јер им је нестало 700.000 Албанца које су очекивали на новом попису.
Нема сумње да су пописи из 1981. и 1971. такође били драстично фалсификовани.

Вјероватно су албански креатори билдовања албанских фантома радили постепено, па су на попису 1971. убацили 200 хиљада, 1981. четиристо хиљада а 1991. седамсто хиљада непостојећих Албанаца, те су као резултат добили – да је број Албанаца 2011. исти као 1991. године.

Наравно, факт је да од радијације, проузроковане америчким бомбардовањем, годишње умре око 5.000 Албанаца, али то до 2011. износи максимум 50.000 умрлих. Да је од радијације умрло 700.000. Албанаца, Мадлен Олбрајт би сигурно промијенила презиме у Плутонијум, у знак протеста против осиромашеног уранијума.

Елем, ако узмемо податак Илира Деде да се са Космета одселило 230.000 Албанаца или 13 одсто становништва, то на Космету има испод 1,4 милиона Албанаца. Како је тај проценат сигурно дупло већи (као и у Македонији), то данашњи број Албанаца на Космету тешко да прелази 1,15 милиона.

Послије свега, остаје нам да уочимо једну интересантну појаву- што се више Албанца исељава са Балкана, то се инсистирање Запада на ширењу територија криминалне државе Косово појачава.

Прогон Срба и Македонаца, анализа подјеле територија

Током режиране побуне на Космету и у Македонији протјерано је огромно неалбанско становништво. Бројке су запањујуће. Рецимо, са Космета је протјерано 183.966 Срба, 31.029 Бошњака, 27.028 Црногораца, око 40- 60.000 Рома, Ашкалија и Египћана, 16.000 Горанаца, али и Черкези, Турци, …, што чини преко 300.000 неалбанских избјеглица

Исто се десило и у Македонији. Александар Дамовски, директор најтиражнијег македонског листа „Дневник“, је 31. августа 2001. за портал „БХ Дани“ дао следећу информацију:
„У Македонији је тренутно 60.000 Македонаца изван својих домова, не својом вољом. Њих су из њихових властитих кућа протјерали албански екстремисти који дјелују на територији Македоније. Притисак на Македонце, на територији гдје је албанска мањина у већини, из дана у дан је све већи и већи. Македонци у Тетову и Гостивару су закључани у својим становима, не могу изаћи…“


Збиља, како је могуће да се у Македонији, у којој није било некаквог Милошевића, десе исте ствари као и на Космету? Наравно да је могуће, јер разлог за побуну није потребан албанским нарко- картелима и албанским радикалним политичарима који имају јасне циљеве.
Њихови апетити су велики – они имају територијалне претензије и према Грчкој, али и према Црној Гори. Рецимо, предсједник „Листе за Природну Албанију“ Кочо Данај је давно изложио тзв. „Платформу за уједињење Албанаца у региону у једну државу“, коју је назвао „Природна Албанија“. У том смислу су медији пренијели у ударним насловима његову претензију везану за Црну Гору: „Сви црногорски Албанци треба да се припоје природној Албанији!“

Када се све ово узме у обзир, остаје да се закључи следеће – једини начин да се редукују жеље албанских нарко-картела, политичара и њихових моћних лобиста на Западу је да Србија и Македонија одлуче – колики дио територија својих држава ће ампутирати и предати Албанцима, и под којим условима.

Рецимо, Србија би могла узети за основу француско-руску мапу подјеле Космета из 1998. године, по којој би Србима припало 51. а Албанцима 49. одсто територије Космета. Македонија би умјесто трећине територије Македоније, коју траже Албанци, могла да се одлучи за предају неких 15 процената своје територије.

Послије тога би Србија и Македонија саме нацртале границе територије која би требала бити ампутирана, водећи рачуна о својим националним интересима и урачунавајући да ће се, послије разграничења, на територије које им остају напокон вратити сво прогнано неалбанско становиштво.

Након тога, требају се одредити услови предаје територије, у коју може бити укључена и размјена територије са Албанијом. Рецимо, да Албанија уступи дио своје приморске територије, могуће простора између Бојане и Дрима, коју би између себе подијелили Србија и Македонија.

Противници подјеле Космета и Македоније су разни

Противника разумног ампутирања ограниченог дијела територије Космета и Македонија има много, зато им треба посветити пажњу. Дакако, на првом мјесту су албански политичари који се понашају као да су се прејели бунике.

Док се са Балкана већ иселило преко два милиона Албанца, са тенденцијом да се тај тренд убрза, албанске политичке марионете се занимају планирањем терористичких акција и ширењем накарадне „Природне Албаније“ – умјесто да рјешавају економска питања свог народа.

На другој страни, противници идеје подјеле су и радикални Срби и Македонци који сматрају да (по систему паритета) треба све Албанце протјерати у Албанију, на исти начин како су албански екстремисти протјерали Србе, Македонце и многобројне неалбанце. Нема сумње, овакво размишљање је ослобођено реалности и далеко од здравог смисла.

 Није наодмет да се осврнемо и на противнике подјеле Космета који вјерују у предсказања. Наиме, на многим порталима се и данас преносе ријечи старца Тадеја Витовничког, монаха који је предсказао следеће: „Изненада, Америка и Запад ће доживети страховити пораз, па ће се сва њихова војска повући са Косова. Тада ће Срби, за веома кратко време ослободити своју духовну колевку“.
 
Или, професора др Тодор Јовановића, имунолога, који тврди да му се 2000. године „јављао“ пророк Милош Тарабић, те рекао: „Балкански рат ће бити са Шиптарима. Цео Балкан ће бити против Албаније, која је јад и беда. Косово ће бити враћено, напустиће га Шиптари. Биће поражени и даће им се да иду до Аустралије, Америке или на неку другу страну.“

Дакако, мора се „примјетити“ да су пророке попут старца Тадеја и др Јовановића- албански радикални политичари и нарко-кланови нашли у реалним англосаксонским политичарима, државницима и руководиоцима НАТО пакта, те да се десило обрнуто. 

Наиме, факт је да су Срби, Македонци и неалбанци већ протјерани са таргетованих територија, и да се обрнута катаклизма десила прије шеснаест година – све уз подршку лицемјерног Запада који труби о западним вриједностима цивилизације.

Србија и Македонија морају дејствовати заједно

Послије војне акције „западних пророка“ и дејства терориста ОВК – Космет и дио територије Македоније су се претворили у гнусни простор криминала и безакоња, али и трговине: наркотицима, оружјем, људима и људским органима. Како са тога простора англосаксонски политичари и генерали добијају крупне суме новца, то је јасно да ће они бити кључни противници коректне подјеле територија јер – што је територија криминала већа, то су и њихове зараде веће.

Самим тим, уколико би Београд и Скопље одлучили за мапе подјела, са чврстом одлуком које територије и под којим условима треба ампутирати, главни противници би били управо „западни пророци“. На другој страни, Београд и Скопље би морали добити подршку великих сила – Русије и Кине, а затим је потражити од Италије и Француске, као и код њемачких опозиционих партија чији представници у Бундестагу „државу Косово“ већ називају – криминалном творевином. Наравно, за подршку су незаобилазне европске државе које нису признале Косово: Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка и Кипар.

Прије свега, наравно, мора се постићи унутрашњи консензус – да по том осјетљивом питању постоји јединство партија у Србији и у Македонији, позиционих и опозиционих. Успјешним вођењем тајне дипломатије и снажним лобирањем, Србија и Македонија би могли да ријеше наметнути проблем без икаквих оружаних конфликата, јер су албански политичари постављени да слушају Запад – те ће морати да ураде све што се одлучи на вишем нивоу.

На крају, сада вријеме неумитно ради против оних који су направили фантомску криминалну творевину на Балкану, а на Србији и Македонији је да донесу одлуке о коначном рјешавању дотичног проблема. Тај проблем могу лакше рјешавати заједно, а да ли желе радити заједно у једном дугом диломатском маратону, или не смију писнути, квикнути, гласнути се – отворено је питање?! Ако сад не смију, смјеће у блиској будућности јер се свијет убрзано мијења.

Подјела Космета или “јуначко цмиздрење”, као алтернатива?!

Од Војин Грубач - 10 фебруара, 2017

Предлог америчког конгресмена Дејна Рорабахера за нестајање Македоније у виду њене подјеле између “Косова” и Бугарске, као и његово инсистирање на размјени територија Србијe и “Косовa”, а све у складу са максималистичким жељама албанских лобиста, наводи нас да се вратимо неким старим темама.

Наравно, тема ће бити неопходност подјеле Космета на два једнака дијела између Срба и Албанаца, у виду коначног рјешења вјечног проблема. Јер, ако Рорабахер може дијелити Македонију као шампиту, тада се као шампита може подијелити и Косово, али и Албанија.
О томе како су Запад и Русија планирале да ријеше проблем Косова и Метохије, подијелом те територије на два једнака дијела- први пут је објављено у емисији „Живот прича“, ауторке Татјане Војтеховски, чији је екслузивни гост био дипломата, магистар политичких наука и бивши новинар- Мирослав Марјановић.

Предлог територијалне подјеле Космета између Срба и Албанаца је био више него коректан. По том предлогу, албански дио Космета би имао јаку аутономију али не би имао право да се одвоји од Србије. Србија је имала шансу да потом, евентуално, покуша размијенити половину албанског Космета са неким територијама Албаније.

Рецимо, да заузврат добије територије које у Албанији насељавају Горанци, али и дио албанског приморја од Бојане до Дрима. Управо зато, у наставку иде прича о предлогу подјеле Космета 1998. године, по плану великих сила.

Русија и Француска већ 1998. предложиле подјелу Космета

Мирослав Марјановић је био чувени српски обавештајац и контраобавештајац, под псеудонимом Атос, који је добијао важне информације од колега из француске тајне службе ДСТ, а потом их прослијеђивао Београду из српске амбасаде у Паризу, гдје је радио.
Из пометнутог интервјуа смо први пут сазнали да је почетком 1998. године Марјановић доставио централи у Београду мапу подјеле Космета, која би била актуелна у случају реализације оружаног сукоба Срба и Албанаца на тој територији. Та мапа је у компјутерима француске тајне службе ДСТ била припремљена као предлог чланицама међународне Контакт групе за Космет.

По тој мапи, Космет би се подијелио на сјеверни дио, који би припао Србима у омјеру 40 одсто укупне територије КиМ, и јужни који би припао Албанцима у омјеру пеосталих 60 одсто територије јужне покрајине Србије. У документу се наглашавало да је као спорно само остало питање пресељења око 300 хиљада Албанаца са сјеверног на јужни дио подијељене територије.

Разграничење територије је било одређено тако да су Дечани и Пећ требали остати на српској страни. Граница је од Пећи ишла у висини Гођана. Малишева, Орлата и Коморана- при чему би Глоговац припао Србима. Потом се настављала ка Приштини, која би остала Албанцима, док би Косово Поље било предато Србима.

Од Приштине је граница у благом луку по линији- Гусиње, Ново Брдо, Лабљане ишла ка Гњилану које би било албанско, док би Бујановац остао српски.
Осим ових 40 одсто територије КиМ која би припала Србима, Руси и Французи су сматрали да би требало српској територији додати и “лијевак” дуж Шар планине, све до Призрена ка југу- како би се сачували значајни српски споменици на српској територији. Урачунавајући тај шарпланински “лијевак”, дошло се до ситуације када се територије КиМ фактички дијелила по пола између Срба и Албанаца.

Осим мапа, Атос је централи у Београду и 200 страница густо куцаног текста. Ту је објашњено да подјела Космета означава коначно рјешење етничког проблема два народа, при чему се подразумијева да албански дио територије остаје у саставу Србије, али са високим степеном аутономије.

Београд одлучио да превесла велике силе, и одбије план

Послије упознавања са планом, Београд је прихватио предложено рјешење и обећао Москви безусловну кооперативност. Москва је, у знак признања побједи разума- поклонила Србији најмодерније радарске системе за контролу границе са Албанијом. И онда се десило чудо! Београд је одједном одбио план по којем добија пола Космета, са којег би се Албанци иселили, и гдје му остаје у саставу државе и друга половина, албанска- са високим степеном аутономије, која се не би могла отцијепити од Србије.

Сарадници из француске ДСТ су Марјановићу, послије такве одлуке Београда, одмах сигнализирали драматично погоршање ситуације, а он је 30. априла 2008.г. послао депешу централи у Београду.

У том телеграму се преносе информације Француске обавештајне службе (ДСТ) следећег садржаја- “Француска се плаши да би могла остати потпуно усамљена, штитећи српске интересе у оквиру Контакт групе”, уз објашњење да су „САД довољно испрепадале Италију да она неће више бити наклоњена СР Југославији, a очекује се да ће и Руси значајније променити свој садашњи став, без обзира што ће то бити сензационални обрт.“
Французи су уједно нагласили да “неконструктивно понашање Београда вријеђа све факторе мађународне заједнице”. Чак и Русе, који су били разочарани одбијањем власти Србије да направи уступке захтијевима Контакт групе, иако су Москви дали тврдо обећање да ће се сагласити са планом.

Да су ствари кренуле неповољно, свједочи нови телеграм Београду, гдје је Атос српским службама доставио списак терористичке групе која се спрема да десетабилизује Космет. Те прецизне податке је из компјутера Француске контраобавијешајне службе преузео француски обавјештајац Марсел и предао их Атосу.

На списку се налазило двјеста особа са тачним подацима о идентитету и тренутној локацији. Ту су били мужахедини из БиХ убачени из Албаније у рејон Пећи, обучени албански терористи и личности из политичког врха УЧК на челу са Хашимом Тачијем.

Нова шанса у јуну 1998- Србима 51 одсто, а Албанцима 49 одсто КиМ 

Послије пар мјесеци француски обавјештајац Марсел је доставио нове информације, а Марјановић је 12. јуна 1998. пренио Београду да:

“Француска обавештајна служба ДСТ процjењује да су Француска и Њемачка све ближе заједничкој опцији по којој би требало ићи на подјелу Косова и Метохије – на српски и албански дио, с тим што Албанци не би имали могућност да стекну потпуну независност и евентуално се отцијепе, припоје Албанији, и слично.

Албанци би, по тој опцији, имали статус готово истовјетан као и Република Српска у Босни у Херцеговини. Америка и Велика Британија, с друге стране, заговарају радикалнију подјелу Косова и Метохије. По њима, Албанци би требало да добију независност без ограничења, с правом отцијепљења од СР Југославије. Улога и обавеза Америке би с тим у вези била да их припреме, организационо и војно, за потпуно осамостаљивање.”

Што се тиче подјеле Космета, документи ДСТ су наводили да се у вези подјеле највише спомиње Дејтонски модел подјеле, гдје би Србима припало 51 одсто, а Албанцима 49 одсто територије КиМ.

Разлог инсистирања САД на отцијепљењу половине територије Космета, која би припала Албанцима, је био врло рационалан и прихватљив. Рекло би се да упште није ишао на штету Срба, јер је повезан са општом безбиједношћу региона.

Уосталом, ево како то објашњава Француска обавештајна служба – ДСТ: “Вашингтон планира да овим подухватом инкасира између 1,8 и двије милијарде америчких долара.

Крајња намјера Европе, Француске и Њемачке у првом реду, али и Америке, је да Албанцима, у ствари- њиховој дијаспори са Косова и Метохије, из Албаније и Македоније, у наредних неколико година исиса огроман капитал којим располажу од нарко послова, шверца оружја, проституције и томе слично. Тако би се читав тај комплекс неутралисао као безбједносно и политички све већи проблем уопште, како у Европи, тако и у Америци.“

Оперативни план обрађивања Албанаца, припрема интервенције НАТО

Београду су достављени и подаци ДСТ о оперативним плановима великих сила, и начином- како да се албански политичари натјерају на кооперативност и прихватање плана подјеле Космета.

Наиме, уочи састанка Контакт групе, план је био да Европа ради на смиривању ОВК а САД на стављању Ругове под контролу. Енглези судобили обавезу да обраде Букошија, а Французи Краснићија. Њемци су преузели на себе Беришу, који је послије озбиљне пријетње Њемачке одмах пристао на све услове.

Тако је на је на терену остао проблем 20 до 30 одсто снага ОВК, који су ван ичије контроле и који самостално преузимају борбена дејства и изводе терористичке акције.

Три мјесеца прије јунског састанка Контакт групе, Запад је припремао оперативни план у случају да Београд одбије план подјеле Космета. Атос је доставио Београду шта ће се десити уколико се одбије предлог великих сила у вези подјеле територије. Тај мартовски план Запада је био у четири тачке: приближавање САД руководству ОВК, повећана борбена активност ОВК- која би активиралa медијску припрему Западне јавности за НАТО интервенцију, војна интервенција НАТО пакта и бомбардовање СРЈ, и коначна подјела територије између Албанаца и Срба.

Како је Београд одбио сарадњу, план Запада из марта 1998. о војној агресији на Србију је пуштен у погон. Четврта тачка Запада, која је претпостављала подјелу Космета послије успјешне војне акције- на српски (51 одсто), и албански (49 одсто) дио није спроведена. Умјесто тога- предложена је нека јадна Заједница српских општина, која није спроведена на терену. Последица је била да је са Космета протјерано- 200 хиљада Срба, 60 хиљада Рома, сви Черкези и Турци, као и велики проценат Горанаца, …

Протјеривањем српског, али и несрпског становништва, идеолози крајњег албанског национализма су на Космету демонстрирали нови принцип радикалне искључивости и чудног дуплог стандарда. Он је био овакав- Албанци могу да живе гдје год пожеле: у Србији, Европи и свијету, а на Космету, којег сматрају само својим етничком територијом- немају право да живе представници неалбанских националности. Тај принцип је потом примијењен и у Македонији, гдје су албанских територија те државе елегантно протјерани Македонци.

Космет као гнусни простор криминала и безакоња

Космет се послије избјегличког стампеда претворио у гнусни простор криминала и безакоња, али и трговине: наркотицима, оружјем, људима и људским органима. Уједно је постао и мјесто мобилизације терориста Исламске државе, али и бандита који упадају на територију Македоније ради вршења терористичких акција.

Медији су, рецимо, прије пар дана јавили да је у редовима Исламске државе погинуо Ридван Хаћифи, џихадиста из Гњилана. Познат као Абу Мукатил ел Косови, био је командант албанских јединица ИГИЛ, а у јуну 2015. године пријетио Балкану ратом и стварањем калифата.

Такво стање јасно показује да се прича о подјели Космета на два једнака дијела између Срба и Албанаца треба поново вратити као једина реална опција. Да се границе могу прекрајати показао је својим изјавама пријенеки дан и албански лобиста и републикански конгресмен Дејна Рорабахер.

Елем, ако се може, по њему, Македонија подијелити као шампита, тада се исто тако може подијелити и Космет. Предлог Рорабахера да се сјевер КиМ, гдје живе Срби, размијени за Прешевску долину у Србији, гдје живи прилично Албанаца, је крајње нелогичан.

Логичније је било да је предложио да се Албанци из Прешевске долине протјерају на КиМ на исти начин како је 200 хиљада Срба и 60 хиљада Рома протјерано са Космета. Ако је то нехумано, а јесте, тада је требао предложити опцију гдје би се неколико стотина хиљада људи, који су протјерани са Космета, могли вратити на своја огњишта. Да је потегао то питање, Рорбахер би логично дошао до рјешења у виду плана подјеле Космета из 1998. године.

У том случају би се на српску половину Космета могли преселити Срби и неалбанци- који су на албанској територији Космета непожељни. Дакако, у српски дио територије Космета би требало укључити и давно предложени “лијевак” поред Шар планине који иде до Призрена, гдје су и територије које насељавају Горанци, и на којима се налазе значајни српски споменици културе.

Како се на територији тога “лијевка” налази америчка војна база Бондстил, могуће рјешење је да тај дио територије има посебан статус. Да буде у саставу Србије- али под америчким патронатом и управом.

Подјела Космета као једино рјешење

За било какав реалан предлог рјешења питања Космета- Србија има безусловну подршку Русије и Кине. Имаће је и од европских држава које нису признале фантомску државу “Косово”. Значајне политичке промјене су се десиле у САД, ускоро ће се десити и у Француској, па ће ситуација бити још повољнија. Промјене су евидентне и у државама које окружују Србију, као што су Мађарска и Бугарска.

Већ сада је јасно да тзв. Заједница српских општина на КиМ нема смисла. Протјерани Срби и несрби морају на територији Космета наћи мјесто сигурног живљења, а питање српских споменика културе треба трајно ријешити. Очигледно је да се план подјеле Космета из 1998. године треба поново активирати као једино коректно рјешење завршетка вишевјековних превирања и тензија.

Елем, умјесто да преко дипломатских канала, далеко од очију јавности, државни врх Србије покрене снажну дипломатску акцију за подјелу Космета по давно сагласованим мапама, дешавају се чудне ствари.

Рецимо, шаљу се некакви возови, и прича о важности некаквога зида у Косовској Митровици, што смисла нема, осим ако то није дио акције под називом- “Направимо нови тешки стрес сопственом становништву.“ Како су такве акције испод сваког нивоа, сасвим је логичан саркастични осврт једног колеге, који је политику према Космету оцијенио овако- “Косово дамо, али зид не дамо”!

На крају се као логично намеће питање, да ли српски државни врх, али и опозициони политичари, имају храбрости да преузму иницијативу и затражи подјелу Космета на равне части између Албанаца и Срба. Алтернатива таквом кораку је садашње недостојно демонстрирање беспомоћности, гдје ће медији и даље прености некакво пиштање, кењкање, цмиздрење, слињење и унижавање- које Србији уопште није потребно!?

Тај језик чудесни, или- “Марш у спорни орган”!

Од Војин Грубач - 6 фебруара, 2017

 
Недавно су медији пренијели- да је Скупштина Црне Горе одустала од употребе два необична слова азбуке, која су настала у процесу параноидне језичке алхемије спровођене у тој држави. Дакако, у школама се то није десило, што је јако чудно, већ је настављено малтеретирање дјеце и даље ширење неписмености паланачког типа.

Наравно, логика говори да је све требало бити обрнуто. Управо је то разлог да се још једном вратимо на моменте стварања чудовишта званог “нови језик”, и да направимо паралеле са сличним пројектима у сусједству.

Доктор језика вјерске групе и први црногорски аутомобил

Кључни, ововремени језикословац на брзину скрпљеног “црногорског језика” је извјесни подгоричанин Аднан Чиргић. Студирао је у Никшићу, а завршио постдипломске студије у Осијеку код хрватских вуковаца. Докторска дисертација му је носила назив – ”Говор подгоричких муслимана”, те одмах изазвала позорност јавности и дилему- колико се говор подгоричких муслимана разликује од говора подгоричких православаца или подгоричких католика? Јер, сама тема алудира да се језик у Црној Гори разликује и по томе- којој вјерској групи припада грађанин, па чак и у оквиру једног јединог града, што је јако необично и поприлично перверезно?

Поцијепавши језик у Подгорици по вјерском предзнаку, поставши први професор језика подгоричких муслимана, Чиргић је себи придодао титулу- првог професора црногорског језика?!

Елем, ако ствари гледамо реално, и са благим призвуком ироније, Чиргић не само да не може бити “први професор црногорског језика”, већ не може бити нити “први професор подгоричког језика”, јер није изучавао језик подгоричких хришћана, већ се фокусирао на посебности језика вјерске групе којој сам припада.

Дакако, неизоставно се намеће и мноштво нових питања. Рецимо, да ли се говор подгоричких муслимана разликује од говора никшићких, пљеваљских, петњичких или хeрцегновских муслимана? Логика говори- да је тај говор исти, вјероватно би се његова докторска дисетација звала: ”Говор муслимана Црне Горе”. Како се она није тако звала, то је очигледно да Аднан Чиргић није у стању да савлада и стандардизује чак ни језик муслимана у Црној Гори.
Елем, да је успио изаћи на крај са стварањем муслиманског језика на нивоу државе, у следећем кораку се могао посветити унифицирању језика православаца у Црној Гори, а потом и језика католика, агностика и атеиста. Тек послије тога би имао чисту позицију да сублимира језике вјерских група и направи нешто што се могло звати “унифицирани и стандардизовани црногорски језик”, ако је та мисија уопште могућа.

И тако, док су се мучним радом на стварању новог хрватског језика у суједној држави бавили искусни Стјепан Бабић (рођен 1925.), Радослав Катичић (рођен 1930.) и Далибор Брозовић (1927.- 2009. ) – академици и најзначајнији хрватски језикословци, то је улога у стварању новог црногорског језика допала млађаном Чиргићу (рођеном 1980.г.), који је докторирао у Осијеку 2007. године, у двадесет седмој години живота.

Те исте године Чиргић је постао равнатељ “Црногорског института за језик и језикословље”, а потом и предсједник “Одбора за стандардизацију црногорског језика”, основаног 2008. године.
Док су мучне, а често и несавладиве задатке преображаја језика- код других народа рјешавали лингвисти са пола вијека искуства и научног рада, у Црној Гори је тај задатак дат момку без искуства који не зна- “шта му главу носи”.

Суочивши се са задатком којему није вичан, Чиргић је изабрао прости пут. Елегантно је преузео разултате Вукове реформе српског језика, убацио два нова слова, неке архаизме и кроатизме, и то смјехотресно штиво ауторизовао под својим именом.

Елем, да је Аднан Чиргић случајно био официјални дилер “Опела” у Црној Гори, те добио задатак да направи “први црногорски аутомобил”, сиуација би се поновила као и у случају језика. Скинуо би знак “Опел” и ставио на његово мјесто ознаку “Аднан”, зеленом бојом тонирао стакла на аутомобилу- а на вратима угравирао “два нова знака” с небa, те бренд “првог црногорског аутомобила” пустио у промет.

Асимилација Бошњака од стране “црногорско- дукљанских националиста”

Овакво језичко лударање је као резултат донијело дизање тензија у јавности, озбиљну причу о језичком насиљу и асимилацији, али и тврдњу да се ради о исувише поганом експерименту на чијем су се удару највише нашли основци.

Да то подизање напетости нема граница видјели смо недавно, када је пресједник Скупштине општине Петњица, варошице насељене искључиво бошњачким становништвом, оптужио једног утицајног црногорског политичара да је “црногорско- дукљански националиста” који жели “да асимилира Бошњаке у Црногорце”! Како је ова оптужба заиста озбиљна, јер указује на кршење основних грађанских права у које спада и право на идентитет, то се она уклапа у тему овог текста.

Носилац оптужбе није образложио пунктове по којима се та асимилација спроводи, али се да претпоставити да се она односи и на неку врсту могуће- језичке асимилације Бошњака од стране Црногораца. Ако та теденција постоји, а нема сумње да је то тако, онда је прецизна адреса оптужбе требала бити упућена Аднану Чиргићу, главном језикословцу државе. Јер, он је први себе “самоасимилирао”, постајући професор црногорског језика на бази изучавања муслиманског језика.

Да је адресација оптужбе била правилна, јавност би надгледала безазлени унутаретнички спор два Аднана. Наравно, он би био мање проблематичан од међунационалног спора бошњачких и црногорско- дукљанских политичара- који се, потом, претворио у спектакуларни судар роговима, од којег се земља затресла. Остављајући их да се сами разабирају око тога- “ко је кога први за врат сафатао”, надајући се да у будућности нећемо гледати- “чија мајка црну руду преде”- морамо се осврнути на неке битне моменте стварања новог језика у Црној Гори.
Елем, да је у стварању првог “Правописа црногорског језика”, који је представљен 10. јула 2009. године, била потребна помоћ Украјине и Хрватске, свједочи чињеница да су његови аутори били: Миленко Перовић, професор из Новог Сада, Људмила Васиљева, професор универзитета у Лавову, Украјина, и Јосип Силић, пензионисани хрватски професор из Загреба.
Додатно је интересантно да у стварању “Граматике црногорског језика и књижевности”, која је службено усвојена 2010. године од стране “Савјета за опште образовање”, уопште нису учествовали лингвисти Црне Горе из српског, црногорског и црногорског- дукљанског круга. Аутори тога штива су били лингвисти хрватског језика др Јосип Силић и Иво Прањковић- са већ споменутим лингвистом подгоричко- муслиманског језика др Аднаном Чиргићем.
Само два од тринаест чланова дотичног “Савјета за опште образовање” су били језички стручњаци (један професор језика, а други лингвиста) и оба су гласала против предложене “црногорске граматике”. Они су том приликом оштро критиковали увођење два нова слова у писмо, превелику архаизацију језика и увођење необразложених хрватизама- “који немају упориште у црногорском језику”.

Послије завршетка спектакла, на питање новинара- “због чега су у стварању црногорске граматике првенствено задужени хрватски стручњаци”, Аднан Чиргић је одговорио да- “у Црној Гори нема нити стручности нити интереса да се направи прва црногорска граматика”.
Јавност је ове ружне квалификације Чиргића на рачун својих старијих колега оцијенила као нарцисоидни, петпарачко- малограђански скандал млађаног лингвисте који се још „чује на пелене“. Тако је изјава научника у покушају, који се умудрио да чак и језик једног града поцијепа по вјерској основи, у којој спочитава лингвистима Црне Горе нестручност, засијала чудноватим моментима манијакалности.

На другој страни, Чиргићево стављање хртватских лингвиста на пиједестал вансеријске стручности је било неадекватно, јер не одговара истини. Да је то тако, лако је поткријепити цитирањем оштрих осврта које су хрватски публицисти, критичари, есејисти, књижевници и новинари изнијели на рачун хрватских лингвиста, како у општем смислу тако и кроз примјере. Управо о томе говори наставак текста.

Кармен Лончарек – Узалуд вам труд, лингвисти

Публицисткиња Кармен Лончарек, докторица из Ријеке која је писала за Ферал, је за “Нови лист” у тексту “Узалуд вам труд лингвисти”, говорила о процесу насилног одјељивања језика на следећи начин:

“Одјељивање хрватског језика од српскога и осталих изведено је да не може бити једноставније: гдје год су за неки појам постојала два израза, једнога се додјељивало хрватскоме, а другога осталим трима стандардима. Ту смо методу сви савладали врло рано, још у дјечјој доби, а у знаности и шире позната је као „једна мени – једна теби.”
Као посљедица, хрватски језик остао је осиромашен за многе ријечи којима употреба кроз повијест даје пуно право да се називају хрватскима. На примјер, сваки догматик хрватског језика устврдит ће да је „гвожђе” српска ријеч, док је хрватска правовјерна иначица „жељезо”. Међутим, претражимо ли електронске библиотеке ријеч „гвожђе“ пронаћи ћемо у Шарићевом пријеводу Библије, Мажуранићевој Смрти Смаил-Аге Ченгића, неколико Шеноиних дјела, па код Гундулића…

Да иронија буде већа, стотине ријечи које су исковали хрватски писци и језикословци (попут “сладолед”, “пароброд”, “злочин”…) с временом су ушли у српски књижевни језик. А нас су, ето, допали: “суосник”, “далековидница” и “зракомлат”. Ипак, измишљање нових хрватских ријечи остало је разонода за “интелектуалније” кругове, док су такве ријечи у широком грађанству – баш као и титловање српских филмова – дочекиване с подсмијехом и испраћене поругом монтипајтоновских каламбура (“бицикл” = “међуножно гурало”, “кравата” = “околовратни допупник”).

Сијамске близанце не може се увијек подијелити на начин „једна мени – једна теби”, поготово кад се ради о виталним дијеловима тијела. Но кад их се одјељује, то се чини софистицираном кируршком технологијом, а не пилом и сјекиром! Одјељивање хрватскога од остала три језична стандарда управо подсјећа на млатарање сјекиром тамо гдје је требало микрокирургијом и ласером.

Тријебљење србизама из хрватскога није уродило само осиромашењем хрватског лексика, већ је, поставши обавезом и знаком домољубља, створило опасну илузију да хрватски грађани не знају добро свој језик. Замисао да људи не знају свој матерњи језик толико је изван здраве памети да нема смисла разглабати је.

Особито су закинута дјеца јер у склопу обавезне основачке и средњошколске лектире више не читају изузетно важна књижевна дјела оближњих народа. Није ли бизарно да хрватски гимназијалци читају Марулића гдје им за сваку пету ријеч треба рјечник, а остају закинута за нека од поднајбољих дјела класика језика којег би разумјели готово сасвим, као што су Андрић или Селимовић?

Узрок таквог стања у нашем језику, као и многих других домаћих наопакости, јест чињеница да будућност у нас устрајно касни. Наиме, у балканској регији још увијек живи, иначе надвладана, романтичарско-националистичка идеја с краја 18. стољећа о светом тројству језика, нације и државе, по којој сваки народ мора имати језик који припада само њему.

Све језичке инвенције с наканом да се појачају разлике између српског и хрватског језика и даље ће пропадати у точки кад постану заиста дјелотворне; наиме, кад постану неразумљиве Бошњацима, Србима и Црногорцима – једнако ће бити неразумљиве и Хрватима.”

“Говорници хрватског језика све написменији”

Публициста и архитекта Срећко Радовић је у “Вјеснику” објавио текст “Говорници хрватског језика све написменији”, гдје се осврнуо на рад хрватских “вуковаца” овако:

“Међу говорницима хрватског језика воде се бесциљне и неаргументиране јавне полемике које не траже језичне одговоре, него се претварају у најобичније језичне догматске флоскуле. То је разлог зашто говорници хрватског језика из дана у дан постају све неписменији.
Због неписмености, они се лошије разумију, а то постаје велики проблем у међусобном комуницирању.

Најодговорнији за такво стање у хрватском језику су хрватски вуковци који, због својих таштина, не могу стандардизирати ни хрватску вуковицу. Како би онда вуковци могли нормирати и стандардизирати два хрватска дијалекта које уопће не разумију, док мали број вуковаца може читати глагољицу.

Они, чини ми се, живе на другом планету, јер још нису схватили да је матерински језик већине Хрвата у Хрватској чакавица и кајкавица те да се ти дијалекти и данас користе у свакодневном комуницирању. Дакле, Хрватима је наметнут ијекавизирани српски језик који је из хрватског језика истиснуо изворне хрватске ријечи и учинио их архаичнима. То је главни узрок хрватске неписмености.

Хрватски вуковци се не могу сложити ни кад је ријеч о вуковском правопису. Једни би писали грешка, други би писали грјешка, а трећи би писали гријешка. Која варијанта је исправна? Сматрам да бисмо требали стандардизирати варијанту грешка јер на то упућује етимологија. Ако нисам у праву, зашто онда ријеч грашак не бисмо писали грјашак, јер обје ријечи имају исту етимологију.”

Осврт на хрватске језикословце дао је књижевник и публициста Миљенко Јерговић кроз текст “Хрватски пријевод српског филма ‘Ране’”, гдје је рекао:

“У Хрватској већ девет година траје чупање језика. До 1990. смо, мишљења су наши језикотворци, углавном говорили српски, а након што је дошла демокрација прописано нам је што заправо хрватски језик јест. То је онај језик којим нитко, па ни сам Туђман, не говори, али је његова голема лингвистичка предност у тому што тај језик није српски. А какав год неки језик био, он постаје хрватски чим престаје бити српски…

Ствар је мало комплицирана, али ту су бројни језични савјетници, надгледници и полицајци у свим нашим дневним новинама и на телевизији, све сами свеучилишни професори и угледни лингвисти, који нас уче како бисмо требали говорити да не бисмо били Срби и што бисмо требали учинити да цијели свијет у нама препозна Хрвате.

Јер, ако је точна сентенца „говори српски да те цео свет разуме“, тада је једнако точно и да ће цијелом свијету бити јасно да нисмо Срби чим толико времена трошимо у борби против свога језика за који смо, ето, увјерени да је српски, па сад морамо измислити нови и притом се претварати да Србе уопће не разумијемо.”

“Ране и тилови”- то је нама наша борба дала

Својевремено је загребачка премијера српског филма “Ране”, због његовог титловања на хрватски језик, изазвала грохот хрватске јавности. Да погледамо неке примјере.
Кармен Лончарек је у наведеном тексту “Узалуд вам труд лингвисти”- направила следећи осврт:

“Први практични експеримент у разграничењу хрватског од српског језика била је хрватска премијера српског филма “Ране” режисера Срђана Драгојевића 1999. године титлованог (можда је исправније рећи: титланог, титлираног?) на хрватски језик.
Кад је у првој минути лик с филмског платна рекао “Вежите се, полећемо”, и појавио се титл „Вежите се, полијећемо”, кинодвораном је прострујао кикот. Кад се на филмском платну појавио латинични натпис “Београд, јесен 1991.”, а испод њега је латинични титл објаснио: “Београд, јесен 1991.”, двораном се заорио такав смијех да би режисеру филма и ауторима титлова позавидио и бесмртни Чарли Чаплин. Тиме су хрватски грађани одаслали врло јасну поруку што мисле о превођењу са српскога на хрватски.”

Драган Јурак се у рубрици „Филм & видео“ на тај догађај осврнуо овако:

“Вежите се, полећемо”, каже лик с филмског платна, а испод пише: “Вежите се, полијећемо”. Баш тако. Онда се на платну појави латинични натпис “Београд, јесен 1991.”, а испод њега нам латинични титл објашњава: “Београд, јесен 1991.”…

У кину лудило! Смијех, сузе радоснице и одушевљено пљескање по кољенима, а још није прошла ни прва минута филма. Нема збора, ово је ваљда најлуђе филмско остварење у повијести филма, успоредиво можда тек с отварањима филмова из америчке нијеме комедије.
Наравно, ово су “Ране и титлови”, први српски филм у службеној и сувереној хрватској филмској дистрибуцији а све остало већ је легенда. Космички хепенинг дијалога и титлова који је нама наша борба и наша Партија дала.”

Осврт Миљенка Јерговића је био кроз већ споменути текст: “Хрватски пријевод српског филма “Ране” (Или, како запакирати исти њежник у други тетрапак: “Марш у спорни орган”!)”, гдје је рекао:

“Језична основица “Рана” је београдски сленг, испуњен поприличном количином живописних псовки, а ту лежи и прво искушење преводитеља. Наиме, наши су језикотворци у протеклих девет година измислили чак три хрватске ријечи за хеликоптер (увртњак, вртолет и зракомлат), али нису нас до дана данашњега извијестили како стоје ствари са сполним радњама и органима, који се, ваљда игром случаја, и у Срба и у Хрвата најчешће рабе за творбу псовки.
И тако, остављен на сухом и од академика Брозовића и од академика Бабића и од свих других језикотворних бојовника, наш се преводитељ нашао у грдном чуду кад му се одмах на почетку дијалог- листе указала реченица: “Нећу да бежим ко пичка!” Тко зна колико му је само требало времена и конзултирања с литературом да дође до оваквог преводилачког рјешења: “Нећу бјежати као пизда!”

Нешто касније ето нам деминутива исте ријечи, али ту је преводитељ баш сасвим довео у питање наше познавање материнског језика и творбе ријечи у њему. Наиме, ако сте мислили да би хрватски било рећи пиздица, е ту сте се грдно преварили: каже се – пичкица! Еј, гдје сте сад, Брозовићи и Бабићи па да нам објасните зашто се мала пизда зове пичкица!
У бити, није се догодило ништа страшно. Драгојевићев филм овим титловима није ништа изгубио, гледатељство је добило прилику да се у првих десет минута филма смије на рачун хрватске државне и језичне политике…

На крају остаје мјеста и за једно згодно питање. Не нарушавају ли “Грунтовчани” хрватски језични идентитет у већој мјери од Драгојевићевих “Рана”? Није ли Борис Дворник у “Велом мисту” гледатељу из Крапине мање разумљив од Драгана Бјелогрлића у “Ранама”? Па, зашто се онда и хрватски филмови и серије не би титловали у складу с владајућом језичном политиком? Ако се већ не разумијемо, хајде онда да се не разумијемо тотално. Била би то крајња конзеквенца чупања хрватскога језика.”

Мизја ће Сјаку пријебачити на авијон Јапонезима!

Дакако, заиста упечатљиво звучи примједба публицисте Радовића да су за тешко стање у хрватском језику криви хрватски лингвисти- вуковци који “не могу стандардизирати ни хрватску вуковицу”, да се не говори о томе да нису стручни за сложеније ствари, те очигледно “не умију нормирати и стандардизирати два хрватска дијалекта: чакавицу и кајкавицу“- који представљају “матерински језик већине Хрвата у Хрватској”.

Управо зато се намеће питање- како тада хрватски лингвисти могу сачинити „црногорски језик и граматику“ када нису у стању стандардизовати хрватску вуковицу, нити хрватску чакавицу и кајкавицу, и о каквој нестручности лингвиста у Црној Гори говори млађани Чиргић?!.
Наравно, сличне проблеме имају и босански лингвисти који раде над стандардизовањем босанског или бошњачког језика. Наиме, они су устврдили да су Бошњаци изворни говорници неколико дијалеката штокавског нарјечја: новоштокавско- икавскога (тзв. босанско- далматински), шћакавско- ијекавскога (тзв. источно- босански дијалект), новоштокавско-ијекавског (тзв. источнохерцеговачко- крајишки), те неновоштокавског- ијекавског (тзв. зетско- јужносанџачки дијалект).

На крају су изумили да су основне одлике босанског стандарднога језика- чешћа употреба оријентализама („турцизми“ и „арабизми“) и очување фонема „х“ и „ф“ у извјесном броју ријечи као одраз посебности говора Бошњака.

У Црној Гори већ имамо два наријечја: зетско- јужносанџачко и источнохерцеговачко наријечје, гдје су нови језикословци предност дали првом дијалекту, а уједно се хвале како су кодифицирали “стандардни црногорски четвероакцентски систем с дужинама”, који је заступљен у “сјеверозападним црногорским говорима: Бјелопавлићима, Доњим Пјешивцима, Васојевићима и црногорскоме дијелу Санџака”.

Последица појаве нових слова, архаизама, необавезног знања падежа, довело је до екстремних и смјехотресних случајева у Црној Гори. Рецимо, недавно смо имали прилику да видимо огорчене реакције на друштвеним мрежама поводом тзв. новог црногорског буквара, којег су аутори: Славица Марсенић и Миладин Радовић сачинили као да су прије тога били ударени мокром крпом по глави.

Скоро сви медији на Балкану су пренијели статус на „Фејсбуку” једне мајке из Подгорице, која је поводом тога буквара рекла следеће: „Буквално ми се плаче. Моје дијете предесет одсто ових измишљених ријечи и слова не умије да изговори, ја не могу тридесет одсто уз све напоре…”

Елем, из тога буквара смо сазнали да се ријеч „авион“ правилно пише „авијон“, те да надимци у Црној Гори обевезно морају имати једно од два нова слова. Тако су се поред чувеног Зјаге Мићуновића, у букварима појавили и- Зјајо, Масја, Зјана, Зјака, Сјака, Масја, Госја, Мисја…
Послије свега, може се рећи да су Сјака Марсенић и Мизја Радовић својим преверзним дјелом довели јавност и родитеље до црвеног усијања да им се може, без имао скрупула, отворено рећи у стилу Јерговића: “Марш у спорни орган”, а избор им може бити следећи- или “кузја” или “писја”.

Неопходно је одстранити језички експеримент из школа!

Можемо закључити да се као резултат језичке реформе у Црној Гори десило- форсирање језичког хаоса и неписмености код дјеце, гдје се лингвистика претворила у средњевјековну инквизиторску справу за мучење нарастајућег покољења.

На другој страни, чак и најзадртији следбеници идеје новог језика- јавно не користе новнастало накарадно језичко чудовиште. На многобројним црногорским порталима, и у црногорским штампаним медијима, таква језичка реформа уопште није заживјела. Два нова слова се ријетко користе, арахизми такође, а брљање са падежима се не може срести у озбиљном штиву.

Склањање два слова из парламента Црне Горе је, наравно, оправдано и у складу са здравим разумом. Сада је на реду да се то уради и у школама. Оним родитељима, који желе да им дјеца уче накарадни- експериментални језик, треба изаћи у сусрет. У том смислу би се могла отворити „Одељења за дјецу са посебним потребама родитеља“, да би им се омогућило даље учење чудног језичког градива.

Из осталих одељења се нови језик, правопис и граматика требају избацити као нешто што је анахроно и бесмислено. Наравно, у школе се треба вратити провјерени стандардни језик који се учио и користио деценијама и стотинама година.