Портал ИН4С, недеља, 02 јануар 2011 17:57 Војин Грубач
Свака презентација ближе и даље прошлости Црне Горе исказана у моделу такозване “модерне црногорске политичке мисли”, коју јавности пласирају самозвани „носиоци коначних животних истина” у Црној Гори, искрено ме, и без остатка, одушевљава.
Јер, оно што каже само један од тих ликова, ви ћете хорски чути кроз пар недјеља, као неизбјежни ехо те идентичне приче. Рецимо, недавно се новинар Данило Бурзан у једном свом ауторском тексту осврнуо на “свечану прославу годишњице нестанка Црне Горе”, устврдивши да је то “антицрногорска свечана прослава, својеврсна спрдачина са државом, противуставно понашања овђе, а све финансирано из буџета Црне Горе”?!
Овдје, овђе, вођен или тудијер!?
Наравно, дотични господин се осврнуо на прославу годишњице Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, која се ове године жељом групе грађана догодила у Пљевљима. Господин Бурзан је негирао могућност да су oдлуке Подгоричке слупштине из 1918.г. биле укинуте одлукама Трећег засједања АВНОЈ-а, што наводно, тврде, негови “опоненти” у власти?! Да би се те одлуке дефинитивно укинуле, господин Бурзан је напоменуо да у том смислу постоји петиција коју је парламенту Црне Горе упутило шест хиљада грађана, а која чека на скупштинску процедуру и реализацију.
Да се господин Бурзан на овоме зауставио било би сасвим довољно за једну озбиљну причу и полемику, али није! Наиме, у истом тексту замјерио је црногорским властима што су дозволиле да се формира Српски национални савјет, тврдећи да чланови тог Савјета желе да промјене статус Срба на тај начин да Срби не буду мањина у Црној Гори. Споменуо је, у смислу потребе укидања тог Савјета, чињеницу да “већина Срба у Црној Гори оправдано одбацује статус мањине”. Понављам, рекао је оправдано, што значи да је господин Бурзан наводни противник идеје да су Срби у Црној Гори мањина, или је погријешио у куцању текста, што лако може бити.
Да све буде интересантије, назвао је спрдачином могућност да и Црногорци оснују свој савјет по Закону о мањинама, те се на крају заложио за рушење “металне скаламерије на Румији”.
Отприлике је ово била фабула текста господина Бурзана, па је ред да је мало пропустимо кроз сопствена размишљања. Наравно, свако на свој начин.
Укидање или не питање је сад
Заиста ме радује чињеница да је у једном оштро-антисрпски конотираном тексту господин Бурзан констатовао да је противник идеје да Срби буду национална мањина у Црној Гори.
“Штета” је што би господин Бурзан укинуо Српски национални савјет, али не би никада јавно рекао да Срби требају у Уставу бити уписани као конститутивни народ. Елем, док се то не деси, тешко је могуће укинути тај Савјет. Иако сам давно напустио Српски национални савјет, не само као потпредсједник, већ и као члан, не могу а да не констатујем да је таква институција потребна. Наравно, она мора бити темељно модификована да би служила сврси, те да би била ефективнија у свом раду. Ово што сада видимо у вези Српског националног савјета сигурно није адекватна прича, јер захтјева многобројне и корјените измјене, као и креативнији приступ потребама Срба у Црној Гори.
Ипак, за разлику од г. Бурзана, ја не бих искључио могућност да се створи и Црногорски национални савјет. Ако не неко други, онда би Црногорци који говоре српским језиком, и који немају анимозитет према Србима, као што то има круг око Бурзана, могли то врло лако урадити из сопствених идентитетских разлога. Наравно, и због потребе да у Црној Гори влада неопходна сагласност и хармонија. Тиме се не би десила спрдачина, како каже Бурзан, већ закономјерни протест против оваквог Устава и стања у друштву. Дакле, то ће се сигурно десити у некој перспективи, а када ће то бити остаје да сачекамо.
А што се тиче мањинских осјећаја у Црној Гори, мишљења сам да ни један народ нема потребу да се осјећа мањинским. Не само Срби, јер ја не вјерујем да се Бошњаци, Муслимани, Хрвати,..., у Црној Гори требају осјећати мањином. Дакле, сви би требали да се осјећају конститутивним народима, али и да имају своје националне савјете и новац потребан за одржавање своје културе и идентитета на високом нивоу.
Наравно, да се предсједници националих Савјета у Црној Гори јутром не буде са ознаком евра у очима, већ да се искрено боре за промоцију свог националног језика у школама, као и пропорционалне заступљености својих сународника у државним органима, што садашњи Устав Црне Горе јемчи, то би слика људских права у Црној Гори била нормалнија и адекватнија.
Празници и прославе
Давно сам престао да водим рачуна о “државним и историјским” празницима, или тачније, не интересује ме нити један од њих. Сви ти празници су временом напрсли, извитоперени или темељно срушени, тако да су добили сасвим други смисао.
Ипак, ако неко жели да слави дан Велике подгоричке скупштине, Петровданске скупштине, Трећег засиједања АВНОЈ- а, Дана албанске заставе, што се мене тиче може га славити колико хоће. Међутим, код Бурзана то изазива громке реакције негодовања. Зашто? Зато што живи у свом свијету пливајућих принципа, гдје би са својим кружоком одређивао шта треба, а шта не, да раде грађани Црне Горе. Наиме, прошло је вријеме таквих ригидних идеолошких пандура, који се из гроба прошлих тоталитарних система покушавају на силу реинкарнирати.
Заиста не знам да ли су одлуке Трећег засиједања АВНОЈ- а укинуле одлуке Велике подгоричке скупштине, али по факту се на том засиједању укинуло много чега. И Метохија је укинута као дио Црне Горе, и Косово као дио Србије, и све монархије, и демократија, а Православна црква доведена на ниво уништења. Управо сада нека оцијени господин Бурзан шта је укинуто, а шта није на дотичном АВНОЈ- у. Ипак, колико ме сјећање памти, Петровданска скупштина на Цетињу је сигурно “укинула” одлуке Велике подгоричке скупштине, али то Бурзан не смије рећи. Да ли се стиди Петровданске скупштине, или је нешто друго у питању, потребно је објашњење!? Ево, рецимо, његов млађи колега, господин Новак Аџић, прославља одлуке Петровданске скупштине скоро сваким својим текстом, па то “другу Бурзану” не смета!?
Скаламерије и сличне ствари
Господин Бурзан има анимозитет према лијепој цркви на Румији, изражен до те мјере да је назива металном скаламеријом. Колико разумијем, скламерија је гомила несклада или нешто томе слично. Па добро, ако господину Бурзану сметају скаламерије, зашто пише овакве текстове који би се могли подвести под појам скаламерије.
Ако му се не свиђа што је та лијепа црквица метална, то се она може модификовати у било ком виду материјала. Споља се може обложити мермером, дрветом, изнутра кориговати металном орнаментиком или каменом. Кров може бити бакарни, позлаћени, или на примјер, прекривен Теголом канадезе. Па да та малена лијепа црквица добије нову одежду. Или ја гријешим, можда није на метал мислио овај господин. Можда му је “демократско рушење” из разлога нетрпељивости, и то оне атеистичке, био лајт мотив ове чудне приче?!
Нови стил и нови дух
Све ове скаске господе, све те небрушене идеје, зачињене нелогичностима и контраверзама, закономјерно морају доживјети свој идеолошки крах. Уосталом, они ни сами не виде, у свој заносу, да све иде тим путем, јер сила није прича која пролази у дужем периоду.
А ми нигдје не журимо, за разлику од њих који журе и саплићу се. Ту смо да им укажемо на саплитања, која их у једном моменту могу одвести на маргине свих догађања. Онамо гдје неће имати уопште никакав утицај на нове процесе који ће услиједити. Јер, да опоненти такве господе почну користити исте антипринципе, теорију да је све дозвољено, нисам убијеђен да би такве “радикалне промоције” имале дуги вијек.
Управо у таквом духу конструктивне, опонирајуће мисли, која једино има прођу у свим временима, желим Вам, драги читаоци, срећну наступајућу Нову годину, и благе дане Рождества Христовог.
Да их проведете у спокојству, миру, оптимизму и добром здрављу, а нема разлога да тако не буде.
Свака презентација ближе и даље прошлости Црне Горе исказана у моделу такозване “модерне црногорске политичке мисли”, коју јавности пласирају самозвани „носиоци коначних животних истина” у Црној Гори, искрено ме, и без остатка, одушевљава.
Јер, оно што каже само један од тих ликова, ви ћете хорски чути кроз пар недјеља, као неизбјежни ехо те идентичне приче. Рецимо, недавно се новинар Данило Бурзан у једном свом ауторском тексту осврнуо на “свечану прославу годишњице нестанка Црне Горе”, устврдивши да је то “антицрногорска свечана прослава, својеврсна спрдачина са државом, противуставно понашања овђе, а све финансирано из буџета Црне Горе”?!
Овдје, овђе, вођен или тудијер!?
Наравно, дотични господин се осврнуо на прославу годишњице Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, која се ове године жељом групе грађана догодила у Пљевљима. Господин Бурзан је негирао могућност да су oдлуке Подгоричке слупштине из 1918.г. биле укинуте одлукама Трећег засједања АВНОЈ-а, што наводно, тврде, негови “опоненти” у власти?! Да би се те одлуке дефинитивно укинуле, господин Бурзан је напоменуо да у том смислу постоји петиција коју је парламенту Црне Горе упутило шест хиљада грађана, а која чека на скупштинску процедуру и реализацију.
Да се господин Бурзан на овоме зауставио било би сасвим довољно за једну озбиљну причу и полемику, али није! Наиме, у истом тексту замјерио је црногорским властима што су дозволиле да се формира Српски национални савјет, тврдећи да чланови тог Савјета желе да промјене статус Срба на тај начин да Срби не буду мањина у Црној Гори. Споменуо је, у смислу потребе укидања тог Савјета, чињеницу да “већина Срба у Црној Гори оправдано одбацује статус мањине”. Понављам, рекао је оправдано, што значи да је господин Бурзан наводни противник идеје да су Срби у Црној Гори мањина, или је погријешио у куцању текста, што лако може бити.
Да све буде интересантије, назвао је спрдачином могућност да и Црногорци оснују свој савјет по Закону о мањинама, те се на крају заложио за рушење “металне скаламерије на Румији”.
Отприлике је ово била фабула текста господина Бурзана, па је ред да је мало пропустимо кроз сопствена размишљања. Наравно, свако на свој начин.
Укидање или не питање је сад
Заиста ме радује чињеница да је у једном оштро-антисрпски конотираном тексту господин Бурзан констатовао да је противник идеје да Срби буду национална мањина у Црној Гори.
“Штета” је што би господин Бурзан укинуо Српски национални савјет, али не би никада јавно рекао да Срби требају у Уставу бити уписани као конститутивни народ. Елем, док се то не деси, тешко је могуће укинути тај Савјет. Иако сам давно напустио Српски национални савјет, не само као потпредсједник, већ и као члан, не могу а да не констатујем да је таква институција потребна. Наравно, она мора бити темељно модификована да би служила сврси, те да би била ефективнија у свом раду. Ово што сада видимо у вези Српског националног савјета сигурно није адекватна прича, јер захтјева многобројне и корјените измјене, као и креативнији приступ потребама Срба у Црној Гори.
Ипак, за разлику од г. Бурзана, ја не бих искључио могућност да се створи и Црногорски национални савјет. Ако не неко други, онда би Црногорци који говоре српским језиком, и који немају анимозитет према Србима, као што то има круг око Бурзана, могли то врло лако урадити из сопствених идентитетских разлога. Наравно, и због потребе да у Црној Гори влада неопходна сагласност и хармонија. Тиме се не би десила спрдачина, како каже Бурзан, већ закономјерни протест против оваквог Устава и стања у друштву. Дакле, то ће се сигурно десити у некој перспективи, а када ће то бити остаје да сачекамо.
А што се тиче мањинских осјећаја у Црној Гори, мишљења сам да ни један народ нема потребу да се осјећа мањинским. Не само Срби, јер ја не вјерујем да се Бошњаци, Муслимани, Хрвати,..., у Црној Гори требају осјећати мањином. Дакле, сви би требали да се осјећају конститутивним народима, али и да имају своје националне савјете и новац потребан за одржавање своје културе и идентитета на високом нивоу.
Наравно, да се предсједници националих Савјета у Црној Гори јутром не буде са ознаком евра у очима, већ да се искрено боре за промоцију свог националног језика у школама, као и пропорционалне заступљености својих сународника у државним органима, што садашњи Устав Црне Горе јемчи, то би слика људских права у Црној Гори била нормалнија и адекватнија.
Празници и прославе
Давно сам престао да водим рачуна о “државним и историјским” празницима, или тачније, не интересује ме нити један од њих. Сви ти празници су временом напрсли, извитоперени или темељно срушени, тако да су добили сасвим други смисао.
Ипак, ако неко жели да слави дан Велике подгоричке скупштине, Петровданске скупштине, Трећег засиједања АВНОЈ- а, Дана албанске заставе, што се мене тиче може га славити колико хоће. Међутим, код Бурзана то изазива громке реакције негодовања. Зашто? Зато што живи у свом свијету пливајућих принципа, гдје би са својим кружоком одређивао шта треба, а шта не, да раде грађани Црне Горе. Наиме, прошло је вријеме таквих ригидних идеолошких пандура, који се из гроба прошлих тоталитарних система покушавају на силу реинкарнирати.
Заиста не знам да ли су одлуке Трећег засиједања АВНОЈ- а укинуле одлуке Велике подгоричке скупштине, али по факту се на том засиједању укинуло много чега. И Метохија је укинута као дио Црне Горе, и Косово као дио Србије, и све монархије, и демократија, а Православна црква доведена на ниво уништења. Управо сада нека оцијени господин Бурзан шта је укинуто, а шта није на дотичном АВНОЈ- у. Ипак, колико ме сјећање памти, Петровданска скупштина на Цетињу је сигурно “укинула” одлуке Велике подгоричке скупштине, али то Бурзан не смије рећи. Да ли се стиди Петровданске скупштине, или је нешто друго у питању, потребно је објашњење!? Ево, рецимо, његов млађи колега, господин Новак Аџић, прославља одлуке Петровданске скупштине скоро сваким својим текстом, па то “другу Бурзану” не смета!?
Скаламерије и сличне ствари
Господин Бурзан има анимозитет према лијепој цркви на Румији, изражен до те мјере да је назива металном скаламеријом. Колико разумијем, скламерија је гомила несклада или нешто томе слично. Па добро, ако господину Бурзану сметају скаламерије, зашто пише овакве текстове који би се могли подвести под појам скаламерије.
Ако му се не свиђа што је та лијепа црквица метална, то се она може модификовати у било ком виду материјала. Споља се може обложити мермером, дрветом, изнутра кориговати металном орнаментиком или каменом. Кров може бити бакарни, позлаћени, или на примјер, прекривен Теголом канадезе. Па да та малена лијепа црквица добије нову одежду. Или ја гријешим, можда није на метал мислио овај господин. Можда му је “демократско рушење” из разлога нетрпељивости, и то оне атеистичке, био лајт мотив ове чудне приче?!
Нови стил и нови дух
Све ове скаске господе, све те небрушене идеје, зачињене нелогичностима и контраверзама, закономјерно морају доживјети свој идеолошки крах. Уосталом, они ни сами не виде, у свој заносу, да све иде тим путем, јер сила није прича која пролази у дужем периоду.
А ми нигдје не журимо, за разлику од њих који журе и саплићу се. Ту смо да им укажемо на саплитања, која их у једном моменту могу одвести на маргине свих догађања. Онамо гдје неће имати уопште никакав утицај на нове процесе који ће услиједити. Јер, да опоненти такве господе почну користити исте антипринципе, теорију да је све дозвољено, нисам убијеђен да би такве “радикалне промоције” имале дуги вијек.
Управо у таквом духу конструктивне, опонирајуће мисли, која једино има прођу у свим временима, желим Вам, драги читаоци, срећну наступајућу Нову годину, и благе дане Рождества Христовог.
Да их проведете у спокојству, миру, оптимизму и добром здрављу, а нема разлога да тако не буде.
No comments:
Post a Comment