Предсједник не станује овдје!

Objavio Vojin Grubač Blog 16. Apr. 2013. | 20:58

У Црној Гори се још не завршавају најчуднији избори за њеног предсједника. Ти избори су избацили невјероватну количину политичког муља са скривеног дна на свима видљиву површину, право у лице грађанима. Уједно, десило се нешто невјероватно- први пут се ДПС није усудио да јавно прослави изборни резултат који је предочио, тако да је обиљежавање “побједе” провео у комеморативној атмосфери.   

Јелко,  Кетрин  и Миланов олук

Елем, послије постављања ултиматума Србији у вези Косова, који се провалио, госпођа Кетрин Ештон је ужурбаним корацима дошла у Подгорицу да постави ултиматум опозицији. Изгледа да се нервозно, уочи њеног доласка, тражио вагон у којем ће опозиција, по жељи ЕУ, потписати безусловну капитулацију, а потом вјероватно отићи у Мозамбик да тамо буде опозиција.

Јелко Кацин, самоубијеђени словеначки политички инквизитор Балкана, јарки представник словеначке политичке корупције- први је дао скандалозну изјаву о овим изборима: “Ванинституционална борба, коју најављује црногорска опозиција, је више деструктивни него конструктивни приступ”. Истовремено,  у његовој Словенији иде вишемјесечна ванинституционална борба грађана, врло жестоко и врло упорно, против разарајуће политичке корупције која је уништила политички и економски систем те некада најпросперитетније ЈУ државе. Да напоменем, Драго Кос, председник Словеначке државне Комисије за спречавање корупције је изјавио: “Грађани у Словенији, кад говоре о тој негативној појави мисле, углавном, на такозвану велику корупцију, присутну у политичким круговима и државном апарату. Горан Клеменчич га је само допунио: “Словенија је у задњих 20 година изгубила десетак милијарди еура због корупције”.  Недавно се појавила и сљедећа неординарна вијест: “Док је бивши словеначки председник Милан Кучан у вечерњим часовима са супругом гледао ТВ крадљивци су скинули бакарни олук с његове куће у Љубљани. Елем, распони крађе у Словенији су прошли кривудави пут од милијарди еура до бакарног олука њеног предсједника.

Прави предсједник Црне Горе је неко трећи

Ипак, и поред завршетка избора остало је питање, а ко је сада прави предсједник Црне Горе?  С обзиром на то да је тзв. међународна заједница затворила очи пред  крупним малверзацијама на овим изборима, одговор је скоро јасан. Прави предсједник Црне Горе није рођен у Црној Гори, нити је један од два кандидата који су учествовали на изборима.  Тај предсједник и управљач Црне Горе је неко трећи, неко изван њених граница, највјероватније у Вашингтону. Јер, Црна Гора је против воље 80 одсто њених грађана признала Косово као независну државу. Исто ће се десити и са уласком у НАТО, гдје се грађани такође неће питати.  И на управо завршеним изборима грађани се нису питали, као и на оним парламентарним  који су били прошле године.

Јасно је да те међународне кругове не интересује то што се јавио ојађени дилер личних карата  у Подгорици, те у очају бацио шесто легитимација на сто новинара, рекавши да не може да исплате грађане који су продавали своја документа. То што у Црној Гори живе проглашавају мртвима, а мртве живима, коригујући их уједно у бирачким списковима.  Што у Рожајама има 4 000 гласача више него пунољетних грађана. Што је за пет мјесеци направљен режирани хаос у бирачким списковима, гдје је брисано, уписивано и пребацивано са једног гласачког мјеста на друго преко 13 000 грађана.  

Међународна заједница све то не жели да види, јер та међународна заједница уопште и не постоје.  Постоје интересне групе у међунардним круговима, тимови плаћених чиновника који управљају протекторатима попут Црне Горе, Ирака, Авганистана, … 

Међународна заједница не постоји

 Елем, некада давно је Београд оптуживан да је он кривац што Црна Гора није независна.  Ипак, све су прилике да је Црна Гора послије државног осамостаљења одмах изгубила  независност. Послије референдума се могло посекундно одбројати од десет до нула да би се то десило. Ипак, они који су узели независност тек обновљеној самосталној држави Црној Гори не смију се оптуживати.  Вашингтон није Београд, тако да свака оптужба у правцу Вашингтона може довести било ког црногорског политичара у ситуацију да понови судбину Гадафија.

Управо зато, ситуација је све јаснија. Међународним чиновницима, патронима Црне Горе,  једино одговара таква власт у Црној Гори на коју имају дебео и тежак досије, па да државом могу управљати по својој вољи и без икакве одговорности. Очигледно је да такав неопходни досије немају на опозицију, или имају у тој мјери која је недовољна.

Виртуална међународна заједница јавно и званично тражи да се чиновници Црне Горе изборе са криминалом и корупцијом, а истовремено та иста међународна заједница влада домаћим политичарима управо механизмима политичког криминала и корупције, уцјењивањем преко досијеа. Када се такве ствари дешавају јасно је да су наступила смутна времена, те да се у будућности ништа лијепо не може очекивати. 

Давитељи против давитеља

Да је тој виртуалној међународној заједици стало да се у Црној Гори живи цивилизовано- она би подржала или поставила добру, а не лошу власт.  Ипак, њој, изгледa, исто као и у Словенији, одговара само лоша власт у државама на простору Балкана, самим тим и у Црној Гори. Мотиви за такво понашање могу бити разни. Рецимо, сопствени профит коруптивно орјентисаних међународних чиновника и банкарских кругова, или се они просто играју стратешких игара, или им је напросто досадно … 

На списку мотива може бити и предрасуда, слична оној бизарној коју имамо  у одличном Шијановом филму “Давитељ против давитеља”, гдје се у Београду, како би он уистину постао Град, морао појавити масовни убица. Елем, a шта је масовни убица него осиромашени уранијум који је та међународна заједница поклонила Балкану приликом бомбардовања које се звало “Милосрдни анђео”.

Идеолошки пандури “новог доба”

Портал ИН4С, недеља, 02 јануар 2011 17:57 Војин Грубач

Свака презентација ближе и даље прошлости Црне Горе исказана у моделу такозване “модерне црногорске политичке мисли”, коју јавности пласирају самозвани „носиоци коначних животних истина” у Црној Гори, искрено ме, и без остатка, одушевљава.

Јер, оно што каже само један од тих ликова, ви ћете хорски чути кроз пар недјеља, као неизбјежни ехо те идентичне приче. Рецимо, недавно се новинар Данило Бурзан у једном свом ауторском тексту осврнуо на “свечану прославу годишњице нестанка Црне Горе”, устврдивши да је то “антицрногорска свечана прослава, својеврсна спрдачина са државом, противуставно понашања овђе, а све финансирано из буџета Црне Горе”?!


Овдје, овђе, вођен или тудијер!?

Наравно, дотични господин се осврнуо на прославу годишњице Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, која се ове године жељом групе грађана догодила у Пљевљима. Господин Бурзан је негирао могућност да су oдлуке Подгоричке слупштине из 1918.г. биле укинуте одлукама Трећег засједања АВНОЈ-а, што наводно, тврде, негови “опоненти” у власти?! Да би се те одлуке дефинитивно укинуле, господин Бурзан је напоменуо да у том смислу постоји петиција коју је парламенту Црне Горе упутило шест хиљада грађана, а која чека на скупштинску процедуру и реализацију.

Да се господин Бурзан на овоме зауставио било би сасвим довољно за једну озбиљну причу и полемику, али није! Наиме, у истом тексту замјерио је црногорским властима што су дозволиле да се формира Српски национални савјет, тврдећи да чланови тог Савјета желе да промјене статус Срба на тај начин да Срби не буду мањина у Црној Гори. Споменуо је, у смислу потребе укидања тог Савјета, чињеницу да “већина Срба у Црној Гори оправдано одбацује статус мањине”. Понављам, рекао је оправдано, што значи да је господин Бурзан наводни противник идеје да су Срби у Црној Гори мањина, или је погријешио у куцању текста, што лако може бити.

Да све буде интересантије, назвао је спрдачином могућност да и Црногорци оснују свој савјет по Закону о мањинама, те се на крају заложио за рушење “металне скаламерије на Румији”.

Отприлике је ово била фабула текста господина Бурзана, па је ред да је мало пропустимо кроз сопствена размишљања. Наравно, свако на свој начин.


Укидање или не питање је сад

Заиста ме радује чињеница да је у једном оштро-антисрпски конотираном тексту господин Бурзан констатовао да је противник идеје да Срби буду национална мањина у Црној Гори.

“Штета” је што би господин Бурзан укинуо Српски национални савјет, али не би никада јавно рекао да Срби требају у Уставу бити уписани као конститутивни народ. Елем, док се то не деси, тешко је могуће укинути тај Савјет. Иако сам давно напустио Српски национални савјет, не само као потпредсједник, већ и као члан, не могу а да не констатујем да је таква институција потребна. Наравно, она мора бити темељно модификована да би служила сврси, те да би била ефективнија у свом раду. Ово што сада видимо у вези Српског националног савјета сигурно није адекватна прича, јер захтјева многобројне и корјените измјене, као и креативнији приступ потребама Срба у Црној Гори.

Ипак, за разлику од г. Бурзана, ја не бих искључио могућност да се створи и Црногорски национални савјет. Ако не неко други, онда би Црногорци који говоре српским језиком, и који немају анимозитет према Србима, као што то има круг око Бурзана, могли то врло лако урадити из сопствених идентитетских разлога. Наравно, и због потребе да у Црној Гори влада неопходна сагласност и хармонија. Тиме се не би десила спрдачина, како каже Бурзан, већ закономјерни протест против оваквог Устава и стања у друштву. Дакле, то ће се сигурно десити у некој перспективи, а када ће то бити остаје да сачекамо.

А што се тиче мањинских осјећаја у Црној Гори, мишљења сам да ни један народ нема потребу да се осјећа мањинским. Не само Срби, јер ја не вјерујем да се Бошњаци, Муслимани, Хрвати,..., у Црној Гори требају осјећати мањином. Дакле, сви би требали да се осјећају конститутивним народима, али и да имају своје националне савјете и новац потребан за одржавање своје културе и идентитета на високом нивоу.

Наравно, да се предсједници националих Савјета у Црној Гори јутром не буде са ознаком евра у очима, већ да се искрено боре за промоцију свог националног језика у школама, као и пропорционалне заступљености својих сународника у државним органима, што садашњи Устав Црне Горе јемчи, то би слика људских права у Црној Гори била нормалнија и адекватнија.

Празници и прославе

Давно сам престао да водим рачуна о “државним и историјским” празницима, или тачније, не интересује ме нити један од њих. Сви ти празници су временом напрсли, извитоперени или темељно срушени, тако да су добили сасвим други смисао.

Ипак, ако неко жели да слави дан Велике подгоричке скупштине, Петровданске скупштине, Трећег засиједања АВНОЈ- а, Дана албанске заставе, што се мене тиче може га славити колико хоће. Међутим, код Бурзана то изазива громке реакције негодовања. Зашто? Зато што живи у свом свијету пливајућих принципа, гдје би са својим кружоком одређивао шта треба, а шта не, да раде грађани Црне Горе. Наиме, прошло је вријеме таквих ригидних идеолошких пандура, који се из гроба прошлих тоталитарних система покушавају на силу реинкарнирати.

Заиста не знам да ли су одлуке Трећег засиједања АВНОЈ- а укинуле одлуке Велике подгоричке скупштине, али по факту се на том засиједању укинуло много чега. И Метохија је укинута као дио Црне Горе, и Косово као дио Србије, и све монархије, и демократија, а Православна црква доведена на ниво уништења. Управо сада нека оцијени господин Бурзан шта је укинуто, а шта није на дотичном АВНОЈ- у. Ипак, колико ме сјећање памти, Петровданска скупштина на Цетињу је сигурно “укинула” одлуке Велике подгоричке скупштине, али то Бурзан не смије рећи. Да ли се стиди Петровданске скупштине, или је нешто друго у питању, потребно је објашњење!? Ево, рецимо, његов млађи колега, господин Новак Аџић, прославља одлуке Петровданске скупштине скоро сваким својим текстом, па то “другу Бурзану” не смета!?

Скаламерије и сличне ствари

Господин Бурзан има анимозитет према лијепој цркви на Румији, изражен до те мјере да је назива металном скаламеријом. Колико разумијем, скламерија је гомила несклада или нешто томе слично. Па добро, ако господину Бурзану сметају скаламерије, зашто пише овакве текстове који би се могли подвести под појам скаламерије.

Ако му се не свиђа што је та лијепа црквица метална, то се она може модификовати у било ком виду материјала. Споља се може обложити мермером, дрветом, изнутра кориговати металном орнаментиком или каменом. Кров може бити бакарни, позлаћени, или на примјер, прекривен Теголом канадезе. Па да та малена лијепа црквица добије нову одежду. Или ја гријешим, можда није на метал мислио овај господин. Можда му је “демократско рушење” из разлога нетрпељивости, и то оне атеистичке, био лајт мотив ове чудне приче?!


Нови стил и нови дух

Све ове скаске господе, све те небрушене идеје, зачињене нелогичностима и контраверзама, закономјерно морају доживјети свој идеолошки крах. Уосталом, они ни сами не виде, у свој заносу, да све иде тим путем, јер сила није прича која пролази у дужем периоду.

А ми нигдје не журимо, за разлику од њих који журе и саплићу се. Ту смо да им укажемо на саплитања, која их у једном моменту могу одвести на маргине свих догађања. Онамо гдје неће имати уопште никакав утицај на нове процесе који ће услиједити. Јер, да опоненти такве господе почну користити исте антипринципе, теорију да је све дозвољено, нисам убијеђен да би такве “радикалне промоције” имале дуги вијек.

Управо у таквом духу конструктивне, опонирајуће мисли, која једино има прођу у свим временима, желим Вам, драги читаоци, срећну наступајућу Нову годину, и благе дане Рождества Христовог.

Да их проведете у спокојству, миру, оптимизму и добром здрављу, а нема разлога да тако не буде.

Пинкогорци- медијска Света Инквизиција?

Objavio Vojin Grubač Blog 04. Apr. 2013. | 23:24

У подгоричком локалу “Дали” састали су се власник телевизије “Пинк” Жељко Митровић, новинар и публициста Шеки Радончић и бизнисмен Беба Поповић.
“Ми смо анализирали медијску сцену у Црној Гори не само у принтаним него и у електронским медијима, тако да смо дошли до закључка да постоји заиста велики простор, посебно када се ради о публици процрногорске орјентације”, објаснио је Шеки Радончић смисао састанка. Елем, све су прилике да вођа процрногораца у Црној Гори недостаје, па је “самоувоз” свјежих кадрова био неопходан.
Укратко, ванредни београдско- сарајевски експресни воз напречац забринутих појединаца је допутовао са транспарентом “Процрногорци свих околних земаља, свих вјера и нација, уједините се!”. Возовође локомативе тога воза су искочиле на станицу “Подгорица”, те одлучиле да ужурбано, у стању узбуне од некаквог пријетећег напада  из ваздуха, са мора и копна, формирају  “процрногорске новине и телевизију”, и то већ првог маја.

Отац, Син и Дух свети процрногорски?

Наравно, одмах се намеће и питање- а ко су ти процрногорци, та гладна и жедна публика за коју се у трку организују нови медији? Да ли ту циљну групу у ствари чине: Срби, Бошњаци, Албанци, Хрвати и Црногорци који су-  процрногорци? На примјер,  да ли је Србин који, схватајући озбиљност тешке социјално- економске ситуације у држави, сарађује са Црногорцима политички опредјељенима против власти у ствари- Србин процрногорац? Ако није, онда значи да Црногорци који су за промјене, и који су опозиција режиму,  такође нису процрногорци?! Гдје је та танка линија раздвајања публике коју виде:  Жељко-  који претендује да буде Отац процрногораца, Беба- као вјероватни Син процрногораца и  Шеки који хода као неки Дух свети процрногорски? Или је ово надобудно Свето Тројство напречац дотрчалих ликова у ствари брзопотезно пројектована балканска Света медијска инквизиција за простор Црне Горе?
Шта год да је у питању, једно је очигледно- да су у својој мисији орјентисани против Господара ову тројицу ликова би Срђан Кусовац кроз неку од својих “Побједа” одмах окарактерисао као здружену испоставу Београда и Сарајева,  коју су послали непријатељи да систематски униште државу Црну Гору! Како тих  оптужби нема,  онда је ова нова медијска иницијатива знак да су неспособни државни медији, електронски и штампани, потписали безусловну капитуацију пред опозиционим медијима у Црној Гори! Укратко, пропали су као и сва остала црногорска предузећа, те зрели за рециклажу и замјену.

Црта раздвајања и конфузије


Да резимирамо, Жељко и Шеки, са својом Бебом,  у наредним недјељама ће нам, наравно, објаснити и прецизирати ко су ти њихови претпостављени процрногорци као циљна медијска група.  Дакле, мораће дефинисати линију фронта, успут пратећи догађаје, који се у Црној Гори одвијају филмском брзином, да се не би спотакли.
Рецимо, колико до јуче Рањо Кривокапић је био највећи признати процрногорски Црногорац. Ипак, изненада је испалио изјаву у којој је устврдио да евентуални долазак Лекића на чело државе неће дестабилизовати Црну Гору, те њоме неочекивано поломио све главне изборне играчке свога коалиционог партнера. Наравно, не треба бити превише аналитичан па закључити да је главна играчка представника власти- ширење страха од промјена. Да ли је Рањо тим поступком заслужио избацивање из процрногорске публике нових медија, све са чланством, то би Света Инквизиција требала да каже?  Све и да не зна одговор на ово питање, једно је сигурно- ови сватови су село погријешили!