http://slavkoperovic.wordpress.com/2010/06/10/10-jun-2010-g/
Vojin Grubac on June 16, 2010
Не видим разлог зашто би текстови господина Перовића били претјерано осуђивани, ма о којој се теми радило, кадa ти текстови у себи носе несумњиву искреност?
Наравно, то се не односи само на ову тему већ и на све остале.
Интересантна ми је, рецимо, била прича о Пуниши Рачићу…
Овдје ми је био интересантан текст аутора у цјелини са коментарима г. Дон Мануела, који се показао као коректан и добар полемичар.
Та прошлост је далеко иза нас тако да се о њој може слободно причати, јер нови проблеми с којима смо суочени представљају коласални баласт, гдје је прича о прошлом сасвим бенингна.
Geny on June 16, 2010
Vojine,
Ja sam veoma zadovoljan sa svim tekstovima gospodina Slavka Perovica i sa uzivanjem ih redovno citam.
Nadam se da ne mislite da mi koji smo u ovoj polemici osporavali misljenje koje je on ovom prilikom iskazao o Titu, da smo zbog toga bili nekorektni i losi polemicari. To bi bilo lose.
Ja sam na najkorektniji moguci nacin branio svoje uvjerenje i ostao pri njemu. Cak sam jednom ustvrdio da cu ga promjeniti u onom trenutku kada me sagovrnik ubijedi argumentovano.
Na kraju posto se sve svodilo na to, da se vjeruje na rijec, odnosno na tvrdnje jedne sluzbe koja nije bila nista humanija od druge nisam imao izbora sem da vjerujem sopstvenom razumu i nachinu na koji ja vidim i dozivljavam stvari.
U svakom slucaju, gospodin Manuel, Intemt Glamt, Marko, Dusanka… su dobri i zanimljivi sagovornici i nadam se, takodje, da svako ko je i jednom procitao Orvelovu 1984 sada ziveci u ovom vremenu, koje je na koncu i veoma ubrzano, zna da se ni zasta cvrsto ne moze uhvatiti a sto je vezano za proslost. Ona se jednostavno mijenja i prilagodjava onome ko vlada i vremenu u kojem se zivi, jer istina se desi samo jednomi.
U trenutku desavanja.
Nama ostaje da zakljucujemo na osnovu licne intuicije i razuma.
Vojin on June 16, 2010
Поштовани Geny,
полемика је била добра, а што је рекао мој покојни професор социологије Стојан Томић- треба сумњати а не бити сумњичав. Нећу полемисати на ову тему, осим као коментатор опшег духа…
Интет је одличан, и то ми је драго…
Наравно, треба изнијети опречан став, јер без њега нема полемике.
Сва та прича о прошлости је дио нашег наслијеђа, налазимо се у међувремену, и што више тога проанализирамо сада- бићемо мање оптерећенији у некој будућности…
Па ево, да напоменем на “Леб и сол”, о којој је изванредни Врдољак, покојни, рекао да се налазе на свијетлим маргинама (рок музике), …, као и ми у овим просторима…
Vojin on June 16, 2010
Мој се напор разбија о стијене, хриди камене... :))
Don Manuel on June 17, 2010
Vojine,
Hvala Vam.
Strasan je problem na podrucju bivse Jugoslavije a pogotovo u Crnoj Gori sto je kritika komunizma uvijek bila kritiku RUSKOG komunizma. To je bila namjerna, elaborina, propagandna prevara.
Kad je Aleksandar Solzenjicin objavio svoje glavno DJELO Arhipelag gulaga koje SVEOBUHVANO kritikuje komunizam i dobio Nobelovu nagradu za to djelo, Jugoslavija je bila preplavljena Solzenjicinovim knjigama. Sve su prevedene osim Arhplaga. I sve su kritikovale komunizam ali na takav nacin da se prikazano moze smatrati ABERACIJOM od dobre ideje. Na prvi pogled Solzenjicin je bio jako prevodjen pisac, a glavno djelo je bilo zabranjeno.
Odmah iza je uslijedila knjiga Karla Stajnera 7000 dana u Sibiru. Koja je bila prethodno 20 godina u bunkeru i bas je objavljena neposredno po davanju Nobelove nagrade Solzenjicinu. Stajnerova knjiga je dobila knjizevene nagrade i bila je REKLAMIRANA na sva zvona. To je dobra knjiga ali nije vise od jednog svjedocanstva o strahotama Staljinovih logora. Nema u njoj one nemilosrdne a UTEMELJENE kritike komunizma kao u Arhipelagu. Naravno glavna poruka Stajnerove knjige je: “Ovo je ruski komunizam, a ne nas jugoslovenski.” Onda imate “Moskovske godine” od Veljka Micunovica. Opet dobra knjiga ali na isti gvint – humani jugokomunisti se bore protiv nehumanih ruskih komunista. Pa onda imate Droza pa koga sve ne.
Sto mislite da je i Kis mogao objaviti svojega Borisa Davidovica da nije obradjivao ruski komunizam nego da je obradjivao bacanje u jame i Goli otok.
Do 1982. ce prevestu i Saloamova koji daje najjezivije svjedocanstvo o gulazima ali nema one sveobuhvatne kritike kao u Arhipelagu. Solzenjicin je ponudio Salamovu da skupa pisu Arhipelag ali Salamov nije prihvatio. Solzenjicin mu je to zamjerio.
Do 1985. imamo Kusturicinog “Oca na sluzbenom putu”. Dobar film ali opet polukritika – bilo je gadno, bilo je greska ali ti udbasi koji su grijesili se kaju zbog toga. Sjecate se kako Mustafa Nadarevic razbi sebi celo. Vidimo kako se kaje Jovo Kapa ili bilo koji drugi. Osim toga tamo se samo zagreblo po komunistickim zlocinima.
I tek 1989. kad su vec svi zasiceni pricama o komunizmu, kad je komunizam defakto padao u Rusiji, objavljuje se, skoro pa u kucnoj radinosti, Arhipelag.
Sve je to radjeno smisljeno, vrlo smisljeno. Zato se komunizam jos slavi kao heroizam u prvom redu Tito. Javo Kapa otvoreno kaze radio bih isto. I DPS rezim to otvoreno propagira. Postoji ulica Blaza Jovanovica u Titogradu. Dani uspostave komunisticke diktature se slave kao dani “oslobodjenja” u vecini gradova.
Komunizam, i to u njegovoj prakticnoj, zlocinackoj formi, je ostao trajno obiljezje Crnogoraca. Mene se utroba grci od toga.
Vojin on June 17, 2010
Господине Дон Мануел,
у Црној Гори се ствари традиционално посматрају у црно бијелој форми. Ако нешто из прошлости критикујеш одмах те ставају у тај дио прошлости, и то на страни оних који су били против тих чије је понашање под критичком лупом.
Наравно да је то бесмислено, јер ти људи погрешно сматрају да имају право да те попут фигуре у шаху поставе на поље које желе. И ту праве логичку грешку, која проистиче из чистог егоизма која се манифестује у виду не баш лијепе намјере.
Деведесете године прошлог вијека су биле попраћене страхом од реваншизма тзв. поражених снага из Другог свјетског рата, он је био у домену перцепције реалан, али и вјештачки, јер се то није могло десити. Зашто? Зато што су такозвани побједници држали све у својим рукама, што свједочи пример – Килибарда, на чему се ова прича и завршава.
Али и наставља у другом облику, јер је такозване партизане власт “заштитила” од реваншизма такозваних, вјештачки произведених четника, и узела све у своје руке кроз транзицију. Дакле, “миротворци” су се наплатили. Али, они су и даље “миротворци”, и даље наплаћују услуге.
Да констатујем, субјективно, власт је деведесетих година потенцирала тзв. четнике, јер су их држали под потпуном контролом, те самим тим били као вјештачки направљене креатуре безопасни, али имали функцију – потребног разлога да би штитили тзв. опоненте од реваншизма. Послије свега су такозвани партизани и четници отишли заједно на сметлиште историје у виду голог робља.
Четници су поражени ’45. године, а партизани са свим идејама и идеологијом 90 – их година прошлог вијека. То је доказ колико је та идеологија била крхка и нестабилна, мада стабилна на неком теоретском нивоу који је далеко од перспективног.
Зато сам и рекао да је прича о прошлости сада бенингна, те да су коментатори били преоштри у одређеним коментарима, мада, могу рећи да су и они својим коментарима, ма какви били, такође постали учесници демистификације те прошлости.
Сада, када су срушени сви идеали комуниста, прије свега онај о социјалној правди, не би ме чудило да представници криминалног мира, уз шеретски осмијех, положе вијенце на неки партизански споменик, јер су постали господари живота и смрти, и то не крију, већ, напротив, истичу као неспорни факт.
Имамо проблем неке паралелне, нестварне реалности, која се разријешава критичким освртима, анализама и текстовима, пропраћеним слободним коментарима који су све бољи и бољи, бар на Интернетском нивоу.
А ту имамо једну предност, јер се никуд не журимо, за разлику од власти и официјалне опозиције која увијек мора журити у некој борби за опстанак.
Двадесет година лутања и промашаја нас је натјерало на нови темпо, лагани, наизглед, гдје је та лаганост катализатор убрзања процеса који су неопходни )
Зато, без журбе…
Intet Glemt on June 17, 2010
Don Manuel,
Hvala na iscrpnom odgovoru. Povukao sam se iz diskusije jer mi i dalje fale neke karike… Ali pratim polemiku i mislim da je jako dobra.
Vojine, hvala na komplimentu.
pozdrav on June 17, 2010
Vijesti - Titovi boravci u Crnoj Gori
BARSKI DVORAC KRALJA NIKOLE
Bar – Promocija knjige „Crna Gora, Tito“ autora Slobodana Vukovića, publiciste iz Podgorice biće održana večeras u 20 sati u Dvorcu kralja Nikole u Baru.
Knjiga je objavljena u izdanju SUBNOR-a i Antifašista Crne Gore, a recenzenti su Zuvdija Hodžić i Pavle Goranović. U 30 kratkih priča opisani su Titovi boravci u Crnoj Gori, od njegovog prvog ilegalnog dolaska 1940. do posljednjeg boravka 15. aprila 1979. u Igalu, kada je svijetu uputio apel za pomoć crnogorskom narodu na saniranju posljedica katastrofalnog zemljotresa.
Knjigu će barskoj publici predstaviti pisac
pogovora, književnik Vladislav Pavićević iz Bara i Bratislav-Bato Kokolj, legendarni sportski novinar i prevodilac iz Budve. Odabrane fragmente će čitati dramski umjetnik Dragiša Simović, a u muzičkom dijelu nastupiće mlada pijanistkinja Gorica Ćorić, dobitnica nekoliko značajnih nagrada. Urednica i voditeljka programa je Mila Čordašević. R.P.
Vojin on June 17, 2010
Ево, ова је информација која свједочи о томе о чему сам причао. У дворцу краља Николе, што је посебно наглашено, имамо представљање књиге о идеји која би краља Николу послала на онај свијет , на начин као што су послати Романови.
Преостаје да се послије тога организује радна акција на имању неког тајкуна или нарко- дилера, гдје ће се открити Брозова биста, да би апсурд био потпун.
Don Manuel on June 17, 2010
Ovo je strasno!
Kao sto rekoh Milo stoji na Titovim ramenima.
Vojin on June 17, 2010
Да ли могу SUBNOR i Antifašisti Crne Gore да се осврну на тему идеја које су некада гајили и промовисали и стања у којем се сада налази друштво? Тачније, да ли смију? Шта је, дакле, остало од јадног СУБНОР- а на идеолошком плану?
Zarko Raznatovic on June 17, 2010
Kroz mesec dana, Balkan, a i ceo svet će obeležiti 30-godišnjicu smrti Josipa Broza Tita, predsednika nekadašnje Jugoslavije i najuspešnijeg od svih bravara koji ikada živeli na ovom svetu.
Izvan okvira zvanične biografije, život mu ostaje obavijen misterijom i teorijama zavere. Izgleda da je jedina nepobitna činjenica da je mrtav. Ali ostalo – tačni datumi njegovog rođenja i smrti, mesto gde je sahranjen, njegovo poreklo i identitet – ostaju kontroverzni.
Ko je bio taj tvorac socijalističke Jugoslavije, njen maršal, doživotni predsednik države i poglavar Komunističke partije, osnivač Pokreta nesvrstanih i jedan od najistaknutijih lidera XX veka?
Istoričar i poznati beogradski novinar Dragan Vlahović, koji je napisao nekoliko knjiga o Titu, kaže: „Istorijska nauka tek treba da rekonstruiše njegovu ranu biografiju. Sam Tito je začetnik konfuzije o svom rođenju, tako da razni biografi u svojim knjigama navode 12 različitih datuma.“
U Jugoslaviji Titov rođendan je bio slavljen 25. maja, ali – po Vlahoviću, pravi datum je ostao tajna čak i njegovom jedinom zvaničnom biografu i ratnom drugu, Vladimiru Dedijeru. Zvanično, Tito se uzdigao na vrh od sasvim skromne pozadine: bravar po zanatu, on je, navodno, bio sin seljačkog bračnog para iz hrvatskog sela Kumrovca. Otac Franjo bio je Hrvat, a mati Marija Slovenka.
Gospodin Vlahović, navodeći podatke iz Ratnog arhiva u Beču, veruje da je pravi Josip Broz zaista bio rođen 1892. godine u Kumrovcu, a poginuo u aprilu 1915. kao vojnik 25. puka 42. domobranske divizije habzburške vojske u bici na Karpatima.
Raif Dizdarević, dugogodišnji Titov prišipetlja i jedan od poslednjih šefova države u okviru rotirajućeg sistema predsedništva bivše Jugoslavije, tvrdio je da je Tito čuvao kopiju umrlice Josipa Broza iz 1915, koja je posle njegove smrti nađena u jednom crnom koferu.
Dizdaravić je zapisao: „U svojoj radnoj sobi u Beloj vili, Tito je u jednom malom sefu čuvao neke dokumente. Među njima se nalazila i kopija Brozove umrlice. Izdalo ju je austrougarsko ministarstvo vojske 1915. i uz nju se nalazio i spisak vojnika koji su poginuli, ili nestali – uključujući i Broza.“
U jednoj od retkih izjava o svom životu, Tito je istakao da je učestvovao u borbama na Karpatima 1915, dodajući da je u toj bici bio ranjen. Vlahović se seća Titovih reči o tom događaju: „Kazao je da se seća kako je ležao u blatnjavoj jaruzi, kad se pred njim pojavio jedan neprijateljski vojnik sa debelim brkovima i obrvama i zabio mu koplje u desno rame.“
Međutim, Dušan Feruga, patolog iz Ljubljane, koji je izvršio autopsiju Titovog leša, ističe: „Ni na desnom ramenu, ni bilo gde nije bilo nikakvog ožiljka.“
Jedan od izvora neprekidnih spekulacija o Titovom poreklu je bilo i njegovo dosta loše vladanje hrvatskim jezikom, koji mu je, navodno, bio maternji. On je, naprotiv, dobro govorio i pisao na ruskom i nemačkom, a sporazumevao se dobro i na engleskom, češkom i poljskom.
Jedan drugi autor, Pero Simić, tvrdi da je Tito bio Kominternin agent, ubačen u nekadašnju Kraljevinu Jugoslaviju sa zadatkom da organizuje komunističku partiju. Njegov zvanični biograf sugeriše da je, možda, bio rođen u Beču, i da je pohađao vojno-obaveštajnu školu u Pečuju, dok su visoki obaveštajni funkcioneri Kraljevine Jugoslavije verovali da je Tito bio vanbračni sin jednog poljskog pukovnika po imenu Lebedev.
Veoma je teško utvrditi pouzdane činjenice o Titu pre 1928. kada je bio suđen u Zagrebu pod optužbom za komunističku aktivnost. Kada je 1950. bio izabran za narodnog poslanika, Savezni biro za statistiku je tražio da popuni upitnik sa ličnim podacima. Titov odgovor je bio kratak: „Ne dajem podatke. T.“
Shodno glasinama, Tito je ućutkivao svakog ko bi bio spreman da posvedoči da on nije Josip Broz iz Kumrovca, kao i svakog ko bi pokušavao da išta istraži.
Njegov lični lekar Aleksandar Matunović je u jednom intervjuu posle Titove smrti naveo: „Čovek koji se nazivao J. B. Tito je bio rođen u nekoj aristokratskoj porodici; imao je i navike i stil života koji su tome odgovarali: igrao je bilijar, šah, karte, jahao je konje, mačevao je, bavio se gimnastikom, igrao tenis i govorio nekoliko jezika. Takvog bravara nije na svetu bilo.“
Prema jednoj poznatoj anegdoti, engleska kraljica i njeni gosti u zamku Vindzor su bili pod utiskom kada je Tito seo za klavir i svirao Šopenovu muziku.
Dr Matunović je ponovio i ono što mu je Tito rekao tokom njihovog poslednjeg razgovora: „Doktore, ako mislite da me znate i znate ko je Tito, teško se varate. Znam da ste od početka želeli da saznate sve o meni. Svestan sam toga da znate više od ostalih. Ali, niti znate ko je Tito, niti ćete to ikada saznati. Niko nije upoznao Tita, niti će ga ikada upoznati.“
Dodao je: „Ja sam Faust…. eto, sada znate ko sam. Ne onaj Geteov Faust – nego Faust svih Fausta!“
Za života bio je ličnost džinovskih proporcija. Ali, zaostavština mu nije potrajala: Titova Jugoslavija se raspala u nizu krvavih ratova.
Bio je plejboj, šarmer, špijun, nemilosrdni ubica i bombastični diktator. Kako se bajka zvana “Jugoslavija“ primicala svom završetku, ostaci njenog tvorca su bili sahranjeni ispod dve tone mermera u Beogradu, u mauzoleju, “Kući cveća“. Mnogi još uvek ne veruju da je Tito taj koji je sahranjen tamo, ispod – to mora da je neko drugi.
Tito je umro 4. maja 1980. u Ljubljani, a sahranjen je u Beogradu četiri dana kasnije. Sa svojom prvom ženom, Ruskinjom Pelagijom Belousovom je živeo u Moskvi od 1919. ado 1928. godine. Imali su četvoro dece, od koje je samo jedan, Žarko, preživeo detinjstvo.
Titova druga žena, Herta Has, bila je poreklom Nemica. Živeli su u Zagrebu između 1937. i 1941. godine. Umrla je u februaru ove godine. Njihov sin, Miša, je hrvatski diplomata u Indoneziji.
Srpkinja, Davorjanka Zdenka Paunović, Titova velika ljubav, bila je samo 25 godina stara kada je umrla, 1946. godine. Na Titov zahtev, sahranjena je u parku palate dinastije Karađorđevića, gde je Tito posle rata živeo.
Tito se 1952. oženio Jovankom Budisavljević, koje je bila 32 godine mlađa od njega i ostala je zvanično jugoslovenska prva dama. Ona je još uvek živa u Beogradu.
Nakon njegove smrti, usledila su otkrića o impresivnom broju predsednikovih ljubavnica. Nedavna izložba fotografija koje je sam snimio pokazuje i njegovu zanesenost sobaricama i kuvaricama.
Don Manuel on June 17, 2010
Vojine,
1.
Komunisticka ideologija je dozivjela poraz ali UDBA nije. Kao sto rekoste UDBA je sve organizovla i kontrolisala, sa izuzetkom LSCG-a. To nije uspjela zbog Slavka Perovica. UDBA je samo mutirala. Zato i kazem kriptokomunizam.
2.
Pogledjate ovaj spanski primjer. Dolores Ibaruri, cuvena La Pasionaria, je bila vodja komunisticke partije Spanije u jednom trenutku i stekla slavu medju ljevicarima cijeloga svijeta zbog svoje uloge u odbrani Madrida 1936. Za Frankove falangiste je ona bila OLICENJE zla. Crvena kucka, crvena kurava koje je do lakata umrljana u krvi. Kao recimo kod nas Draza Mihajlovic ili neko slicni.
U prvom postfrankistickom Paralmetnu (tri godine iza Frankove smrti), Dolores Ibaruri je izabran u parlament i kao najstariji poslanik presjedavala sjednicom. Sto mislite kako su zakleti falangisti gledali na to?
To ja zovem nacionalno pomirenje.
Umjesto toga smo imali “demokratiju” po UDBINOM scenariju.
Vec ste shvatili da ja za to u prvom redu krivim Tita jer da su srpski liberali ostali na vlasti 1972. mi bi imali demokratiju 1983.
3.
Jedna od UDBINIH podmetanja da je svaka kritika, stvarna kritika a ne nazovi kritika, Tita cetnistvo pa cak i fasizam. Sve sto sam napisao u zadnjih par dana je u prvom redu motivisano da pokazem da to nije istina.
Tito se moze i MORA kritikovati sa demokratski, patriotskih, humanisticki pozicija. Sa pozicija onih koju politiku dozivljavaju kao umjetnost moguceg u INTERESU GRADJANA!
4.
Vidite li ovo bratiju u Baru. Oni su antifasisti sto ce reci ako si protiv Tita ti si fasista. Maksimalna perfidnost.
I da ih neko pita jesu li ibeovci antifasiti, zamucali bi pa bi odgovorili: “To je drugo oni su izdajnici. Oni su bili za Staljina.”
Pravice se da ne znaju da je doprinos Staljina slamanju Hitlera je sigurno neuporedivo veci nego doprinos Tita, da je Tito ucio skolu kod Staljina, da je Tito slao svoje drugove na strijeljanje zbog Staljina, da je Tito digao ustanak kad je Staljin napadnut, da je Tito nazvao gerilu imenom koje je Staljin propisao, da je Tito izabrao za himnu pokreta pjesmu koju je Staljin propisao (Po sumama i gorama…), da je Tito osnovao Prvu proletersku da proslavi Staljinov rodjendan…
Vojin on June 19, 2010
Дон Мануеле,
допринос Стаљина сламању Хитлера је био у великој мјери одлучујући за крај Другог свјетског рата и слом фашизма, без икакве сумње. Али, цијена је била стравична, што свједоче и потресни филмови и свједочења из тога периода.
Да будем кратак, он је нацисте затрпао лешевима совјетских војника.
Тако нешто говоре Руси о генералу Жукову, али то је било под Стаљиновом сјенком, и не само сјенком.
Ипак, послије напада нациста на СССР он је изгубио контролу и пао у стање шока, данима га нису могли вратити нормално стање да руководи Армијом и државом, почео је потом призивати и православље, дух древне Русије, што је незамисливо за шефа такве идеологије, уплашио се проклетства ископина костију Тимур Лена, вратио генерала Рокосовског, којем је у тамници његов апарат присиле ломио прсте на рукама да призна да је шпијун, …
Јосип Броз је био из тог миљеа, и то је неоспорна истина.
Ја пратим јавне иступе на дио прошлости који се односи на партизане и четнике, бјелаше и зеленаше, уколико се тај дио осврта односи на коректно критичко анализирање прошлости, што сматрам позитивним када то неко други ради.
Ријетко активно учествујем у тој причи, тачније само онда када се прави груба пројекција те прошлости у садашњост.
Ја просто не губим енергију на те ствари, зато што гледам на те покрете као нешто што је било трагично, и у историјском смислу губитничко.
У практичном дијелу, они су прогутали много живота и направили хаос у пројекцији историјског смисла, тачније бесмисла.
Знате, поражени су поражени, а побједници носе одговорност за све што се деси послије њих. Ако је послије њих брзо поражена њихова идеологија, или такозвана идеологија, то значи да нешто нису урадили како треба.
Критички осврт на те моменте сматрам коректним и потребним.
Don Manuel on June 20, 2010
Vojine,
1.
Svi, ukljucujuci i upucene izvore na Zapadu, se slazu da je uloga SSSR, a samim tim i Staljina, bila presudana na slamanje Hitlera. To je kostalo milione zivota. Skoro se svi slazu da je ista pobjeda mogla biti ostvarena jeftinije za Ruse.
Desetkovanje komandnog kadra Crvene armije u velikoj cistki i Staljinovo nerazumijevanje kako se vodi moderni tenkovski rat su ucinjeli da inicijalni porazi budu katastrofalni u gubitku teritorija, materijala i sto je najgore ljudstva. Kasnije je Crvena armija postala mnogo efikasnija ali opet uz nedopustivo i nepotrebno velike zrtve.
Dugo godina su se Rusi defakto HVALILI sa zrtvama u stilu: “Mi smo dali 20.000.000. Mi smo slomili Hilera.” Te zrtve su bile vece od 20 miliona i najbolja procjena, kad se izuzmu sovjetski Jevreji koji su stradali u holokaustu, govori o blizu 25 miliona ili 12.12%.
S vremenom su Rusi poceli da se pitaju: “Kako to da mi izgubismo 12% stanovnistva a Amerikanci 0.32% stanovnistava? Uz to Amerikanci su dobili mnogo vise pobjedom u II svjetskom ratu.”
Iako niko naravno ne dovodi u pitanje potrebu da se pobijedi Hiltler niti ruski presudni doprinos toj pobjedi.
Ovdje valja pomenuti i 20 miliona koje je Staljin ubio prije rata i cemu je Tito dao svoj mali doprinos.
2.
Kocovic i Zerjavic koji su demografskom metodom procijenili broj zrtava u Jugoslaviji na nesto preko 1.000.000 su izavali senzaciju prije 20 godina. Radili su nezavisno i dosli do istih rezultata.
Jedna od zapanjujucih cifara koje su oni objavili je i procjena zrtava u Crnu Goru na NEVJEROVATNIH 12%.
Iako ta cifra mene nije potpuno iznenadila, pojedini, upuceniji, moji sagovornici (nijesu bili Crnogorci) su je navodili kao primjer da nesto metodoloski ne valja u Kocovicevom i Zerjavicevom pristupu. Oni su doduse znali sto znaci 12% posto gubitaka. To je ekvivalentno sovjetskim gubicima. To je za trecinu vise nego gubici Njemacke uz sva bombardovanja. To je samo 1% manje nego gubici u NDH dje su Srbi bili ubijani na etnickoj (nacionalnoj) osnovi.
3.
Rusi su u to vrijeme vec bili poceli da preispituju da li je bilo potrebno izgubiti 12% da bi se slomio Hitler.
U Crnoj Gori ni jedan “intelektulac” nije nasao da prokomentarise tu zapanjujucu cifru. Izgubili smo 12% stanovnistva, kao i Sovjeti, i nikoga to ni najmanje ne tangira. Poginuli u ratu se samo upotrebljavaju kao “dokaz” velicine partiznaske borbe. Sa njima se hvali i OPRAVDAVA komunisticka vlast.
Sa njima se DOKAZUJE (zvuci nevjerovatno) da komunisti imaju pravo da vladaju.
4.
No vaznije je pitanje kako poginuse ti ljudi? Talijani nijesu bili posebno svirep okupator. To se ogleda i u nesumnivoj naklonosti koju danasnja generacija gradjana Crne Gore ima za Italiju i Talijane. Okupator koji je odgovoran za 12% mrtvih se mrzi generacijama. Mi ne mrzimo Talijane.
Ti ljudi su u prvom redu poginuli u NEPOTREBNOM gradjanskom ratu koji su IZAZVALI KOMUNISTI 1942. godine i komunistickom teroru iza rata. (Metoda kojom se doslo do 12% je demografska tj. ona ne razlikuje mrtve partizane od cetnika.)
Te ljude treba prije uporedjivati sa 20 miliona poginulih u komunistickom teroru u SSSR prije 1941. nego sa 25 milona poginulih tokom rata.
5.
Koji je efekt na slamanje Hitlera imalo 12% poginulih gradjana Crne Gore? Usudicu se reci vrlo mali. Kad kazem vrlo mali onda ne mislim 500 puta manji nego sto su 12% sovjetskih zrtava imali na slamanje Hitlera. (Crna Gora je bila oko 500 manja od SSSR-a.) Milslim na efekt koji je imao svaki poginuli Crnogorac na slabljenje Hitlerove moci. Kako je americki general Paton rekao: “Niko nije dobio rat ginuci za svoju otadzibinu nego natjeravsi neprijatelja da gine za svoju!”
6.
Takve efekte mjere svi moderni kompjuteski modeli. Amerikanci su najdalje otisli u njima. Volio bih da se efekti partizanske borbe procijene uz njihovu upotrebu. Ovdje cu reci da su nalazi da je njemacki vojnik vrijedio 1.35 americkih vojnika i 2 sovjetska vojnika. (Ko god je ikada pricao sa partizanom ucesnikom II svjetskog rata nije iznenadjen tim nalazom.) Relativno slaba vrijednost sovjetskih vojnika dolazi u prvom redu sto su njihovi vodje olako zrtvovali svoje vojnike.
7.
Ko se ikada pitao u Crnoj Gori da li su TAKO JEZIVO VELIKE zrtve bile opravdane? To se naravno ne smije pitati jer se time dovode u pitanje TEMELJI rezima. Temelji titoizma, a na Titovim ramenima stoji Milo.
Vidite samo sto su Vijesti prenijele o nagradi koju je dobio Dado Djuric. Ni rijeci o slikarstvu Dada Djurica. To je nebitno. Bitno je da Dado prica, ili je naveden da prica, da je 13. jul bio strasna stvar, da se na to zaborvlja, da su njegova 2 Djurica poginula u partizane…
I u dodjeli te nagrade rezimskoj propagandi je najvaznije da sacuva titoizam.
Vojin on June 20, 2010
Дон Мануеле,
углавном се слажем са вашим наводима.
Наравно да је грађански рат у Црној Гори био непотребан, да су жртве биле неоправдане.
Мало знам о том периоду, јер нисам имао времена да се осврћем на њега, а нисам нашао нити неке релевантне податке објективних истраживања на ту тему.
Мислим да се та прича не отвара због страха од реваншизма, којег не може бити јер се ситуација радикално промијенила. Сви ти покрети из прошлости су доживјели потпуни идеолошки слом, послије којег је остала брука везана за непотребне жртве.
Ја заиста не знам да су комунисти изазвали тај грађански рат, мада знам за свирепости Саве Мизаре, које су биле непотребне. Причао ми је прошлог љета син једног народног хероја да су његовом оцу својевремено давали наређења да се почне с ликвидацијама у Озринићима уколико народ не жели да приђе партизанима, те да је у том смислу Сава Ковачевић такође имао кључну ријеч.
Мислим да је насилно увођење народа у своје редове класичан метод грађанског рата, те да су злочини против оних који нису жељели да приђу било којој страни у грађанском рату за сваку осуду.
Ипак, та књига се треба лагано отварати, схватајући да се настрадали више не могу вратити међу живе.
Дванаест одсто погинулог становништва у Црној Гори је ужасавајући податак. Без икакве грешке се то може назвати катаклизмом, и односити према томе на такав начин.
Углавном те приче знам у фрагментима, недовољним да бих све то спојио у једну цјелину која би била објективна.
На примјер, директни учесник Тринаестојулског устанка, један бивши скојевац, ми је причао да је руководство КП наредило да се такозвани шпијуни ликвидирају на Цетињу бацањем у јаме. Тај поступак је изазвао јак контраефекат тако да су многи који су учестовали у том злочину били под ударом народа, а он лично је завршио у Јусовачи, а потом и у логору у Италији.
Тврдио ми је да је то била крупна грешка, те да се није смјело то урадити.
Није ни чудо да је било дванаест одсто жртава у Црној Гори када је смртна казна била тренд у свакој варијанти, те зато што си наводно шпијун, што си богатији сељак, што си неодлучан, па се не желиш прикључити једном покрету, …
Мислим да је стање за народ у том периоду било неподношљиво, јер је све то било ненормално.
Сада, када са историјске дистанце видимо пропаст тих идеологија, гдје организациони остаци тих покрета трче за тајкунима превиђајући све идеје за које су се некада борили, шта ћемо моћи закључити осим да их све треба бити срамота.
Don Manuel on June 21, 2010
Vojine,
Uzasava me ta komunisticka terminologija.
Svoja ubistva bez valjanog, ili cak bez ikakvog, razlog nazivaju GRESKAMA.
Kad su drugi isto napravili onda su to ZLOCINI.
Obadvoje su JEDNAKI zlocini.
Vojin on June 21, 2010
Дон Мануеле,
мене такође ужасава комунистичка терминологија гдје је убиство људи третирано као грешка. Тим прије је то озбиљно јер се ради о такозваним побједницима једног периода, који је трајао дуго, више од пола вијека, прије него што се десио колапс тих идеја.
И не само комунистичка, већ и модерна империјалистичка политика, гдје нема кажњавања на основи такозваних грешака на мјестима гдје је вјештачки изазван граћански рат, независно да ли се ради о Ираку или било ком другом мјесту, рецимо Балкану.
Ми смо били и остали заточници тог безобразлука неодговорности, јер код нас не постоји стабилан политички систем, са јасним правилима игре заснованим на општем консензусу проистеклом из најбољих жеља.
У једном стабилном систему би се проговорило о свему, на достојан начин, осудило све што се треба осудити, не само због невиних жртава, који су биле преовлађујуће у тој причи, већ и због будућности, да се такве ствари не би понављале.
Међутим, кључно је да та жеља не постоји, главним лицима те трагике у наставцима то није потребно чак ни у сну, остали их слиједе по инерцији.
Дакле, Балкан је то!
Наравно, можемо заједно покушати да то промијенимо, никад не губећи из вида да је праштање виши облик постојања…
Aco Tabas on June 23, 2010
Дакле, Балкан је то!
Наравно, можемо заједно покушати да то промијенимо, никад не губећи из вида да је праштање виши облик постојања…
———————————————
respect Vojine i Manuelu
veoma inspirativni osvrti Na istoriju Balkana Slavkovi .
dugo sam se pitao kako se raspade sfrj koju kao ficfiric dozivljavah necim respektabilnim u planetarnim okvirima.. ne nalazeci neki logicki odgovor objasnio sam to sebi samom- sve sto ne moze da opstane samom sobom osudjeno je na raspad. dzaba se voljeli aco i mujo,boro i ramiz i slicni ostali. tada sam se okrenuo crnoj gori kao logicnim slijedom. 21 v ce opet odgovarati na nova pitanja … istog tipa … dal ce se sve sto moze ili ne moze da opstane samim sobom to uspjeti-neuspjeti… istorija se od pocetka 70 tih 20 , vijeka ubrzala stravichno. taj nemilosrdno brz ritam traje jos. kada ce se doci do nekog podnosljivog (za srednju vecinsku klasu ) ritma nacicemo odgovor u sljedecih 20 g. mozda cemo mi na cetinju jesti stapicima ili ce u pekingu da se dofate kasike . ova metafora mozda samo zvuci nezgrapno. u globalnom selu -planeta zemlja moracemo ubrzano traziti rjesenja da se gomila nesklada nadje u jednoj rijeci koja spashava svijet- solidarnost ( naglasak na socijaldemokratiju) . ako se u tom smjeru budu kretale stvari bice ok. tesko je, a ne dodati skepticizam koji se namece gledanjem unazad , samo 250 g. nadati se da cemo ako ne postignemo iskren savez ujedinjenih nacija , makar imati stabilnu ravnotezu snaga.
Don Manuel on June 23, 2010
Vojine,
Zajednicko djelovanje je pitanje opstanka i za jedne i za druge.
Ako to ne postignemo onda smo osudjeni da nam 21. vijek bude kao 20. To znaci da nas svaka bitanga i kriminalac, svaki tudjin i imperijalista, za rad svog interesa moze podbati pa i tjerati na medjusobno ubijanje da bi lakse posigao svoje egoisticke ciljeve.
S druge strane jedina prepreka zajednickom djelovanju je da prihvatimo jedni druge kakvi jesmo, a to znaci – vrlo slicni s tim sto je kod jednih crnogorsko a kod drugih srpsko osjecanje temelj njihovoga odredjenja.
