Лице Квазимода: УЧК и “нови црногорски идентитет”

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 19/10/2019


Да нешто, изгледа, не штима у стварању “новог државног и националног идентитета Црне Горе”, који треба да замијени стари “неевропски идентитет”- стално показује пракса.  

Дакако, у стварању “новог црногорског идентитета”- црногорски режим види савезнике у свим екстремистима из редова других народа.

По “државотворној” дукљанској теоретској претпоставци, сви ће они врло радо, скупа с њима, “кренути у обрачун” са носиоцима старог православног идентитета, независно да ли се носиоци старог идентитета декларишу (или препознају) као Срби или Црногорци. То им је најмање битно.

Да би бајковити Дукљани врло радо са УЧК “кренули” (ах, та машта!) против православних Срба и Црногораца у Црној Гори, показује пропаганда коју воде режимски и прорежимски медији.

А та пропаганда је антиправославна и проалбанска, да се не лажемо. Не постоји великоалбански екцес у Црној Гори којег државни и продржавни медији неће прећутати или игонорсати.

Опет, не постоји било какав безначајни повод да ти медији не крену у антиправославну хистерију.

Уосталом, то показује и признање “Косова” од стране садашњег режима, који Албанцима стално напомиње да је то урадио против воље 85 одсто грађана Црне Горе?!

При чему им се фућкало што је са Космета протјерано око 30.000 људи који су се национално изјашњавали као Црногорци, а о другима: Србима, Бошњацима, Черкезима,…, да не говоримо.

Тиме је режим показао да, чак и у екстремним ситуацијама-  не констатује  ни елементарна права Црногораца?!

Између протјераних Црногораца са Космета и УЧК, носиоци “новог црногорског идентитета” су изабрали УЧК!

Нови идентитет” се не распада, већ се распао

И све тако се “дивно градила та нова савезничка кула”, док Црногорци новог идентитета  не дођоше у Приштину- на фудбалску утакмицу “Косово”- Црна Гора.

Умјесто као савезнике, УЧК их је у Приштини дочекала као архинепријатеље, добре само за растргнути.

Да су те црногорске навијаче, далеко било, линчовали или бацили на сто да им ваде органе,  и питали за последњу жељу, они би им, вјероватно, под утицајем црногорске режимске пропаганде- помамљено викнули- “не желимо да се понови ‘18”!

УЧК би им рекла “тако је” и “да се не понови”, па елегантно “прооперисала” обољелог пацијента.

Збиља, велика је штета што у Приштини  нису обрели дукљански историчари, новинари и тзв. интелектуалци да, као црногорски навијачи,  осјете “љубав савезника”.

Па да им албански навијачи умјесто песница понуде задњице, а ништа друго и не заслужују, које би им ове дукљанске “моралне громаде и вертикале” слатко изљубиле.

Послије тих пољубаца, сви они би заслужено добили девастирану Тринаестојулску награду, која се свакоме даје.

“Нови идентитет” се не распада- он се већ распао, и он нема проблем- он је у тешким проблемима.

Режим са лицем Квазимода

Тај “нови идентитет” има деформисану основу, паранормалне теоретске претпоставке, полулуде идеологе који не улазе у полемике, јер  се плаше да би их оне нивелисале “у винкло”.

Наравно, “нови идентитет” има и “извођаче из народа”, који у судару с реалношћу не схватају им је одређена улога жртве.

Ту улогу жртве најбоље су осјетили црногорски навијачи у Приштини. И нису једини! Осјетиће то многи, па и они који нису из те приче препознавања и непрепознавања.

Јер, када режим подилази кусима и репатима, не схватајући да тиме промовише сопствени идентитет као идентитет снисходљивих трања, којег и окружење таквим види, тада се као ”достигнуће” добија- “на мртвога вука, и зец…”!

Тако униженом црногорском режиму као једини излаз остаје да иживљавањем над сопственим православним народом, путем медија и државног апарата, себи доказује да је неко и нешто?!
И то је коначни резултат “творбе идентитета”, режима који носи ружно лице Квазимода.

„Етничка дистанца“: Крик дукљанског блавора

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 05/10/2019

Када се на страницама подгоричких „Вијести“ појавио  текст с насловом “ Црногорци се највише дистанцирају од Рома, готово нимало од Срба”, јавност је била пријатно изненађeна “новим медијским вјетрићем”.

А када је текст отпочео звоњавом звона: ”Највећи степен етничког дистанцирања Црногорци исказују према Ромима, нешто мање према Албанцима, још ниже према Хрватима, а готово да нимало не исказују дистанцу према Србима, показало је истраживање Центра за демократију и људска права (ЦЕДЕМ)” (1) , свима је постало савршено јасно да је државна дукљанска идеологија добила социолошку потврду тешког медијског пораза и катастрофалног политичког краха.

Наравно, само је било питање времена када ће се појавити нека дукљанска идеолошка омлатина, и пустити болни крик.

То се, наравно, десило послије пар недеља, када се јавно огласио острашћени, помамљени старац Рајко Церовић, те пустио урлик до неба, што је било, зашто не рећи – дивно чути.

 Али, да се прво вратимо истраживањима

Црногорци немају дистанцу према Србима, важи и обрнуто!

Методолог ЦЕДЕМ-а, Милош Бешић, је на дотичној конференцији за штампу тада навео следеће: „Подаци указују да се Црногорци у веома малој мјери дистанцирају у односу на Србе, тачније, Црногорци готово да нимало не исказују дистанцу према Србима.” (1)

Што се тиче Срба, Бешић је појаснио да “највећи степен дистанцирања они који се етнички изјашњавају као Срби је према Албанцима,  затим према Ромима, …, но, високе вриједности мјеримо и када је ријеч о дистанцирању према Хрватима, а нешто ниже, иако још увек компаративно високе, када је ријеч о дистанцирању према Бошњацима и Муслиманима“. (1)

А потом додао: “Једнако, као што смо измјерили да готово да нема дистанце коју исказују Црногорци према Србима, важи и обрнуто, тј. Срби готово да немају дистанцу према Црногорцима.” (1)

Што се тиче осталих етничких група, Бешић је навео: “Подаци указују да готово нема дистанце између Бошњака и Муслимана”, наставивши овако: “Бошњаци највећи степен дистанцирања исказују у односу на Роме, а затим у односу на Албанце, те у односу на Хрвате.” (1)

А што се тиче осталих, рекао је следеће: “Дистанца коју исказују Бошњаци у односу на Србе, значајно је нижа, а још је нижа дистанца у односу на Црногорце“. (1)

Крах државне идеологије, очигледност дукљанске нације

Истраживање ЦЕДЕМ-а на ову тему се и раније радило. Наиме, прво је било 2007, затим 2013, да би наредна истраживања била 2018. и 2019. године.

У том периоду, а поготово у задње вријеме, државна дукљанска идеологија је медијски све радила, а и сада ради, да направи мржњу, раздор,  а самим тим и етничку дистанцу између Срба и Црногораца.

Истраживања ЦЕДЕМ – а су показала неколико битних ствари. Прво, да је таква политика доживјела колапс, да су јој резултати ништавни, те да нема никаву перспективу да успије.

Друго, сада је јавности потпуно јасно да  у Црној Гори са медија не бурла и не слини црногорски, већ дукљански национализам, с којим Црногорци немају ништа заједничко.

Самим тим, јавља се као неопходност признања Дукљана као новог ентитета у Црној Гори, те легализације: дукљанске нације, дукљанског језика и дукљанске цркве.

Како и Црногорци и Срби  oдбацују језик који персонификује Аднан Чиргић, то би се тај језик могао назвати својим правим именом- дукљански језик.

Аналогно томе, “храмајућа црква свих вјера и нација” под називом  НВО ЦПЦ  могла би се, рецимо, преименовати у–  Дукљанску агностистичку цркву.

 Тако би се напокон “ријешило православно питање у Црној Гори”– радикалним вјерским разлазом дукљанских агностика од православних Срба и Црногораца.

Дакако, фалсификоване симболе: заставу, грб и химну Дукљани слободно могу узети као своје националне симболе, које у тренутку усвајања ионако није продржало чак 56 одсто грађана Црне Горе.

Каква етничка дистанца, вришти Церовић?

Двије недеље послије ЦЕДЕМ- овог истраживања појавио се, у излуђеном и распамећеном виду, напаљени дукљански старац Рајко Церовић, направивши осврт преко подгоричке Побједе.

Текст је отпочео, изражавајући несвакидашње чуђење, на овај начин: “Чујем из ЦЕДЕМ-овог истраживања како грађани Црне Горе имају одређене етничке дистанце према другим бившим југословенским народима. Најмање према Србима, па се питам – какве то етничке дистанце и с којим разлогом?” (2)

Послије шока и очаја што Црногорци немају етничку дистанцу према Србима, Церовића је посебноузнемирила информација да велики степен етничког дистанцирања Црногорци исказују према Албанцима и Хрватима.

Дукљанин Церовић је својим текстом упутио оштар протест тим Црногорцима, покушавајући их “ресетовати”, да “науче правилно мислити”.

Своју верзију односа према Хрватима, објаснио је овако: “Читавог деветнаестог вијека 

Црногорци су, од свих балканских народа одржавали културне, па донекле и политичке везе, само са Хрватима. Његош поготово са Штросмајером. О икаквим везама са Србијом није могло бити говора.” (2)

 Да би наставио у следећем стилу: “Хрвати су нас више него трајно добрим задужили. Па каква, онда, дистанца према Хрватима?  Кад би хладнокрвно измјерили све евентуално српске и хрватске заслуге за Црну Гору, хрватске би енормно претегле. А, опет, дистанцирамо се од Хрвата.” (2)

Затим се осврнуо на Албанце, рекавши: “Никад нијесмо априорно мрзјели Албанце на бившој заједничкој југословенској територији, са изузетком црногорских Срба који су се тек данас појавили, као однарођени Црногорци, за које нијесмо одговорни.” (2)

Паралелни дукљански свјетови

Остарјели дукљански стрвинар Рајко Церовић се у свом протесту обраћа у првом лицу множине, па каже- “ми Црногорци”, “зa нас Црногорце”, што је у домену стандардне смјехотресне дукљанскефоре.

Наиме, за разлику од Црногораца, Рајку Церовићу су етнички најближи Хрвати и 

Албанци, а етнички најдаљи Срби, према којима чак осјећа бесконачну мржњу.

Да је то тако, свједочи његова квалификација-  “црногорски Срби се појављују као однарођени Црногорци”?!

И то му је чак најблажа квалификација према осталим облицима вријеђања Срба, што ће бити предмет осврта у неком следећем тексту.

Елем, како по истраживањима ЦЕДЕМ-а Црногорци немају етничку дистанцу према Србима, и обрнуто – то Церовић мора признати да је он ентички инцидент, или- однарођени Црногорац, при чему је тај закључак- на научној основи заснован.

Зато он и слични њему морају прихватити чињеницу да је вријеме дукљанске епопеје завршено крахом.

Самим тим, Церовић данас има изванредну могућност да себе, и своје истомишљенике, дефинише као припаднике дукљанске националности, која води поријекло од Црногораца, независно од тога што ће те пупулације бити мање него што данас има Албанаца у Црној Гори, рецимо.

То би било фер. А на другој страни, вјероватно би био ред да се дукљански шовинисти ометлају из органа државне управе и државних медија, па да се на њихова мјеста поставе Црногорци, јер је то потреба времена. Да се друштво уреди и цивилизује, напокон.

Референце:

(1) (“Црногорци се највише дистанцирају од Рома, готово нимало од Срба”,  “Вијести онлaјн”, 17. септембра 2019.)

(2) (“Каква етничка дистанца”, Рајко Церовић, портал “Аналитика”, извор: “Побједа”, 01. 10. 2019.)

Идеолошки парадокс: Споменик Брозу, уз рушење Броза

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 02/10/2019

Постављање споменика Јосипу Брозу у Подгорици представља невјероватни феномен у сваком смислу: психолошком, социјалном, политичком, метафизичком,…

Наиме, дотични споменик је подигнут управо тада када је свима постало јасно да су све позитивне идеје покрета које је Броз предводио- темељно уништене, без остатка.


Зато је и вјечан Живко Николић, свевременски тумач психолошких понорница Црне Горе!

Јер, рецимо, подизање споменика Брозу у садашњем времену је исто логично- као када би посјекли све шуме у Црној Гори- и поставили у знак помена на њих- бронзани споменик дрвету!

Све ово фасцинира, јер се ради о моћном апсурду несретних државних идеолога Црне Горе, који не знају у којем свијету живе.

То се видјело и у једној емисији државне телевизије Црне Горе, која је важни промотер те несвакидашње државне, или прецизније- дукљанске идеологије, чије се спектакуларне идеолошке акције увијек- уз тресак урушавају.

“Хеј Славени”, и помамна водитељка

Наиме, ради се о емисији РТЦГ под називом “Аргументи”, емитованој 29. октобра 2018. године, с темом “О подизању споменика Јосипу Брозу Титу у Подгорици”.

Гости те емисије су представљени овако: Нела Савковић Вукчевић, секретарка Секретаријата за спорт и културу главног града, историчари др Аднан Прекић и др Радован Фемић, као и Слободан Мирјачић, предсједник никшићког одељења организације “СУБНОР и антифашисти Црне Горе”.

Уредница и водитељка емисије је била новинарка Татјана Дебељевић, која је направила невјероватни скандал својом неваспитаношћу, и то на почетку четврте минуте емисије.

Наиме, водитељка је рекла старом Мирјачићу да му је припремила музичко изненађење, те пустила химну “Хеј Славени”.

Мирјачић је одмах устао на химну те, искривљен од старости и болести, стојао с тијелом згрченим у облику упитника, или српа, па трепћући, с чуђењем, посматао на водитељку емисије.

А водитељка Татјана Дебељевић, заваљана дупетом о столицу, цинично се смјешка у његовом правцу, умјесто да устане и подржи остарјелог госта.

Тотални непрофесионализам, апсолутна неваспитаност, суманута безосјећајност водитељке. која је на почетку емисије ставила титовку на главу, из непознатог разлога?!

Елем, гошћа емисије Нела Савковић Вукчевић је устала 14 секунди послије почетка химне, послије чега се водитељка збунила, схватајући да је тотално забрљала, те позвала Прекића да заједно устану, што су урадили тек у двадесетој секунди емитовања химне.

Елем, само је још недостајало да Дебељевићка поклони торту старом Мирјачићу, са шећерном петокраком као украсом, те да му је тресне под ноге, да се и Мирјачић и сви гости од те разлетјеле торте темељно улијепе.

Мада, торта је била, али у другом смислу.

Наиме, послије блама око наустајања на химну, видитељка се умудрила да постави следеће невјероватно питање: “Господине Мирјачићу, јесте ли увијек устајали на ову химну, и је ли било оних који не устају”?! Можете замислити, који цинизам?!

СУБНОР, од једног старца и хрпе млађаних чудака

Интересантно је да на ово јавно иживљавање над старим човјеком није реаговала организација којој Мирјачић припада, а то је “СУБНОР и антифашиста Црне Горе”, на чијем је челу књижевник Зувдија Хоџић који је, да све буде занимљивије и комичније, рођен 1. августа 1943. године у Гусињу.

Укратко, тај лик је био беба, која је са годину и девет мјесеци живота дочекала крај Другог свјетског рата, да би сада “предводила борце НОБ-а”?!

Управо зато, Хоџић није ни могао стати у одбрану части господина Мирјачића јер, да има здраве резоне, тада би Мирјачић био предједник тога СУБНОР а, а не он, који је партизане само видио на филмовима.

Све су прилике да су Зувдија Хоџић и Татјана Дебељевић васпитани у истом духу, у складу с моралним посрнућем данашњег времена.

Посебно је питање – како може бити да у СУБНОР-у као чланови ординирају ликови који Другог свјетског рата нису видјели, јер је очигледно да својим присуством праве циркус од те организације?!

А управо су они иницирали да се подигне споменик Брозу, иако су прије пар деценија мирно посматрали трансформацију Савеза комуниста Црне Горе у буржоаске ДПС, СДП, …, које су се нашле на челу буржоаске револуције у Црној Гори.

Исто тако су, ови СУБНОР- овци, без ропота отћутали отимање државне својине, пљачкање и уништавање државних предузећа по Црној Гори, пљунувши на све идеале партизана и комуниста, укључујући оне о социјалној правди, неизрабљавању људи, међусобном уважавању разних народа.

Управо зато, вјероватно би се у Црној Гори морала увести државна награда- “Орден за лудило”, која ће се свечано уручивати лидерима идеолошке неадекватности код споменика Брозу, и то на дан његовог монтирања.

Споменици бесмислу дукљанске изопачености духа

Све ово говори о лудилу данашњег времена и темељној изопачености твораца државне идеологије, који се такмиче у стварању стресова становништву.
И није дизање споменика Брозу једини симбол те унеређене идеологије.

Исто се дешава и са споменицима Његошу, Светом Петру Цетињскоме, краљу Николи, јер сада те три велике историјске личности Црне Горе прати идеолошки прогон, кроз тутњаву државних медија да су они били: геноцидни на перу, геноцидни на дјелу, те као великосрпски великосрби и поборници Душановог царства – неподобни данашњем времену, па се са њима “не може ићи у Европу”?!

А споменици су им већ дигнути. И шта сад?
Паралелно томе, дукљански државни идеолози, који су темељно срушили све остатке комунизма и социјализма у Црној Гори, као и социјалне правде, сада се, одједном, боре против некаквих “четника”, које помамно траже својим сљепачким буржоаским штапом.

Иако је свима јасно да су, у рушењу идеала комунизма, дукљански идеолози највећи четници савремености, јер су то тако темељно и ефектно одрадили, да се негдашњи четници могу само црвењети од стида, и побити носеве о ледину због неспособности у “рушењу петокраке”.

А ко су они, ти сатирачи социјализма у Црној Гори, треба само погледати добитнике Тринаестојулске награде, око које се ти ликови утркују, не због тога славног датума, већ због матријалне награде која им том приликом следује.

Па да, Броза су се ријешили! Сада су им “четници главни проблем”, помало Св. Петар Цетињски, Његош и краљ Никола, а осталих проблема скоро да и немају, јелте!?

“Срби у Влади”, а власт за психијатрију?!

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 12/08/2019

Власт у Црној Гори је одавно сазрела да је осмотри конзилијум психијатара, јер пројављује знаке хроничне ненормалности.

Додуше, и додатни конзилијум социлога је неопходан- да њеним дворским идеолозима проанализира и сецира идеју “граЏанске државе Црне Горе”, која је постала толико депласирана да је, закономјерно, достигла нелијепи ниво да се од јавности третира као “жвака за сељака”.

“Граџанштина”, без грађанског предзнака

Недавно је Агенција Бета, преносећи дјелове интервјуа бившег предсједника Црне Горе Филипа Вујановића, датог емисији Жива истина, свој осврт на ту тему објавила кроз текст под насловом: “Вујановић: Срби нису угрожени у Црној Гори, најбоље би било да уђу у владу”. (1)

Збиља, да ли ико зна шта Вујановићу, или актуелним властима чији је он био спикер, значи ова чудна крилатица, или порука- “Најбоље би било да Срби уђу Владу”?!

Ако се тај позив може тумачити као факт да Срба нема у Влади Црне Горе, онда се намеће логично питање- зашто их нема?

Да ли то “грађански ДПС и СД” немају нити једног јединог Србина у својим граЏанским редовима- да га поставе у Владу?

Збиља, како то може бити, и због чега их нема- ако те партије себи дају “грађански” предзнак?

Што не узму “с улице” неког аполитичног Србина, који не воли опозицију, јер му се смучила, а таквих је много, и “посаде га” право у Владу- да имају “Србина у Влади”?

Или, да узму неколико високообразованих Срба, од оних 50.000 незапослених грађана Црне Горе, те их упосле да добију-“више Срба у Влади”?!
Тим гестом би поремећена држава остала јадна али, бар формално, била “граЏанска”.

“Срба око Владе”- нити у траговима?!

Филип Вујановић је у тој емисији рекао и следеће: „Ја мислим да је најбољи модел за помирење у Црној Гори да српске странке уђу у Владу“.

Одмах се наметнуло питање- које “српске странке” и какво помирење спомиње- чега, кога и с ким!?

Да би дали одговор на Вујановићеву тезу о помирењу некога и нечега, ред је да погледамо неке факте.

Наиме, недавно је Гојко Раичевић, главни уредник портала ИН4С, у емисији „Неђеља у петак“ на А1 телевизији, изнио важне податке позивајући се на један званични документ Владе Црне Горе. (2)

Тај документ се зове „Информација о заступљености мањинских народа и других мањинских заједница у државним органима, органима државне управе, органима локалних управа и Државном Тужилаштву“, који је 2015. године објавило Министарство за људска и мањинска права Црне Горе.

По томе официјалном документу, у Црној Гори- Апелациони суд има 27 запослених, Управни суд 21 запосленог, Врховни суд 46 запослених, а у њима нема нити једног грађанина који се изјашњава као Србин.

Како у Уставном суду од 32 запослена има један Србин, то испада да од 126 запослених у овим судовима- ради само један Србин.

Опет, у Врховном државном тужилаштву од 34 запослених- двоје су Срби, док Привредни суд у Подгорици од 39 запослених има једног Србина.

Даље се наводи да у Вијећу за прекршаје, у којем је запослено 22 особе, такође нема ниједног Србина, а Срба нема нити у: Дирекција јавних радова, Дирекцији за развој малих и средњих предузећа, Дирекцији за заштиту података, Државној комисији за контролу поступка јавних набавки.

Без Срба су и: Фонд рада, Фонд за обештећење, Фонд за заштиту и остваривање мањинских права, Комисија за спречавање сукоба интереса, Управа за антикорупцијску иницијативу, Управа за игре на срећу, Управа за кадрове, Управа за заштиту културних добара, Управа за збрињавање избјеглица, Секретаријат за развојне пројекте.

Раичевић је, затим, издвојио министарства при Влади Црне Горе са по једним “залуталим” Србином, а то су: Министарство вањских послова, Министарство културе, Министарство здравља, Министарство за људска и мањинска права.

Међутим, Срба у Министарству науке, Министарству рада и социјалног старања и у Министарству правде- уопше нема!

Пракса неонацизма и отјелотворење државног шовинизма

Сви ови подаци говоре да су из државног апарата Црне Горе темељно одстрањени Срби, а Филип Вујановић тврди- да Срби нису угрожени!? Како то?

То може бити тачно само у једном случају- ако у свим тим државним структурама има Срба, али су принуђени да се изјашњавају као Црногорци.

Међутим, та евентуална принуда је- апсолутни доказ да су Срби у државним структурама темељно угрожени по питању основних људских права и личних слобода која им, као грађанима, јемчи чак и Устав Црне Горе.

Елем, било да се ради о првој или другој варијанти, очигледно је да нека организована криминална политичка група шовинистичке провинијенције на најгрубљи начин крши Устав Црне Горе, и признате општецивилизацијске норме.

А за то се мора одговарати јер је то, очигледно- пракса неонацизма и отјелотворење грубог шовинизма на највишем државном нивоу.

Зато, када Вујановић говори о “најбољем моделу за помирење у Црној Гори”, то је модел да дворски иделози, промотери и практиканти неонацизма у Црној Гори, који су урадили то што су урадили, колективн и законски- “пошаљу” у КПД Спуж, да им се тако охладе усијане главе.

Слично би се, највјероватније, морало десити и с “фризерима” Монстата, јер постоји озбиљна индикација је нека криминална политичка група наредила да се реалних 34 одсто Срба у Црној Гори- кроз “резултате Монстата” умањи на 28 одсто Срба.(3)

“Модел за помирење” у овом случају би био да се отворе архиве Монстата, утврди фактичко стање, те да се они, који су одговорни за евентуалност лажирања пописа- судски процесуирају, те врате држави све паре потрошене за Попис становништва 2011. године.

Криминалне политичке структуре лажирале и попис становиштва!

А да се подсјетимо, режимска невладина организација ЦЕДЕМ је у децембру 2010. године направила истраживање јавног мњења, које је показало да Срба у Црној Гори има 33,6 одсто. (3)

На основу крупних крупних узорака са пописа, у емисији ТВ Б92 „Утисак недеље“, која се емитовала у недјељу, 10. априла 2011. године, др Горан Николић, иначе научни сарадник Института за европске студије из Београда, изјавио је да је проценат Срба у Црној Гори 35. одсто. (3)

Нова српска демократија, која је учествовала на попису, и код себе имала узорак од 206. хиљада обрађеног пописног материјала, утврдила је да проценат Срба износи најмање 33,3 одсто. (3)

По истраживању Матице Црногорске, из марта 2011. године, у Црној Гори се 34 одсто становништва изјаснило као Срби а 40,4 одсто као Црногорци. (3)

А по Монстату- у Црној Гори има 28,73 одсто Срба и 44,91 одсто Црногораца, што наводи на помисао да се држава претворила у хихштаплерај, јер “официри Монстата” нису допустили било какву провјеру дотичних резултата на било којем мјесту. (3)

Збиља, како се може, послије свега овога, третирати позив Вујановића да Срби или “српске странке уђу у Владу“?

Како, када је Раичевић изнио податак да у “Генералном секретаријату Владе Црне Горе, од 106 запослених- нема Срба, као и да је заштитник људских права- запослио 18 људи, међу којима нема нити један Србин?!

Наравно, није умјесно правити поређење данашње Црне Горе са НДХ, али добро знамо да је у Влади НДХ било Срба и Јевреја, све са “заштитником људских права” Максом Лубурићем, а стање “на терену” било невјероватно, јер је она била реална фабрика смрти, патњи и ужаса.

Зато се и питамо, да ли би на нешто слично личили пројектовани “Срби у Влади” Црне Горе, које спомиње Вујановић, када фактички Срба нема у државном апарату, и то због неких криминалних неонацистичких структура у садашњој држави?!

Власт се држи на самилости партија мањинских народа

Скоро тродеценијска владајућа структура Црне Горе се налази у позицији да јој данас власт зависи од самилости националних партија мањинских народа, Бошњака и Албанаца.

Уласком партија мањинских народа у власт, десиле су се очекиване измјене.

Наиме, из министарстава и државних структура Црне Горе су “избацивани Црногорци у власти”, да би се на њихова мјеста дошли “Бошњаци и Албанци у власти”.

Узнемирени неонацистички државни кругови дукљанске провинијенције, који све уцјењују, су такво стање квалификовали као- уцјену партија мањинских народа.

Али, ситуација је таква да ништа не могу урадити, јер евентуалним бунтом против партија мањинских народа губе комплетну власт.

Могуће је да је Вујановићев позив “српским партијама” био крик очаја државних структура, којима су потребни “Срби у Влади” да власт не би хронично зависила од хирова партија мањинских народа.

Јер, у новој варијанти, са “Србима у Влади”, партије мањинских народа више нису потребне, па би биле принуђене да лагано “покупе прње” из власти, јелте?

Нема одговорности, човјечности и осјећаја за будућност

Улазак “Срба у Владу” би сигурно довео до распада и нестанка опозиције, и још тврђе несмјењивости власти.

Збиља, да ли је циљ Вујановићевог предлога управо био- да опозиција нестане, а да партија мањинских народа буду лифероване из власти?

Ко то зна, али никада се не смије изгубити из вида да власт може остварити такав наум, преко неке “српске опозиционе партије”, па да се ипак десе “Срби у Влади”.

На узнемирење јавности, и питање- зашто сте то урадили, ти “Срби у Влади” се не би много узнемирили.

Вјероватно би цинично питали Црногорце, Бошњаке и Албанце у Влади, па и дукљанске неонацисте на двору- А шта ви, господо, радите у овој Влади, када сви знају да она не ваља, и да је гарант економског краха Црне Горе?

Збиља, а шта сви ти набројани “мултиетнички граЏани” раде у Влади?
Г
дје је њихова одговорност према “вољеној држави”, која се љуља?

Гдје је одговорност према грађанима који лоше живе, или због љуте невоље бјеже из државе?

Одговор на то питање је очит- нема је! Нема те одговорности, човјечности и осјећаја за будућност код њих.

Брод са неадекватним кормиларом

А црногорска власт је данас тешко уцијењена.

Изнутра- дворским идеолошким носиоцима неонацизма, као и незајежљивим лидерима мањинских партија, који нису жељели промјену ове власти, а који у рукама имају мач да садашњим властима у сваком моменту “главу откину”, и оставе без власти.

Споља је власт угрожена утицајним круговима- који желе НАТО- изацију опозиције, послије чега би данашња власт била елегантно отјерана.

Додатни проблем садашњим властима представља очигледна наредба кругова са Запада да режим крене у обрачун државе Црне Горе са православним Србима и Црногорцима који у њој живе, преко удара на Митрополију црногорско приморску.

Разлог је познат- у страху од Русије, Запад мисли да ће ударом на Православне цркве разних православних народа ослабити утицај Русије, што је илузија.

А док ти процеси трају, Црна Гора гордо иде у провалију дужничког ропства, и претвара се у неку парадржавну шклопоцију.

Она је данас, нажалост, репрезентативни примјер тоталног распада система, као и привредног, финансијског, политичког и идеолошког расула.

Чак би боље било да је Црна Гора брод без кормилара, од садашње ситуације гдје је она брод са неадекватним кормиларом, који позерски увјерено, гордо уздигнутог чела- заједно с државом силовито лети у провалију.

Референце:
(1) (“Вујановић: Срби нису угрожени у Црној Гори, најбоље би било да уђу у владу”, Агенција: Бета, 26.07.2019.)
(2) (“Раичевић: Докази о фрапантној дискриминацији Срба у Црној Гори (ВИДЕО)”, портал ИН4С, 29.07.2019.)
(3) (Тројански коњ: Друга фамилија и грађанске партије!, Војин Грубач, портал ИН4С, 12.02.2018.)

Повратак великосрпских великосрба, Петровића, на свој крш

Портал ИН4С,  Пише: Војин Грубач,04/08/2019

Прије неких пола године, шеф црногорског режима је одлучио да се у Црну Гору из иностранства пренесу посмртни остаци чланова династије Петровић Његош.

Наиме, ради се о преношењу на Цетиње посмртних остатака Михаила Петровића Његоша, сахрањеног у Француској, као и посмртних остатака три сина краља Николе – књаза Данила и војводе Мирка, сахрањених у Бечу, као и принца Петра, сахрањеног у Италији.

Преношење посмртних остатака чланова велике династије Петровића у Црну Гору је апсолутно исправно рјешење, то што се давно требало догодити, али је јако проблематично – ко се тиме бави. Ипак, идемо по реду.

Недостојни ликови организују преношење посмртних остатака

Прије неки дан, јавност Црне Горе је обавјештена да је “предсједник Црне Горе Мило Ђукановић предсједавао првом сједницом Координационог одбора за пренос посмртних остатака потомака династије Петровић Његош из Италије, Француске и Аустрије.” (1)

Црногорски портал ЦдМ је о томе догађају пренио следећу информацију:

“Ђукановић је оцијенио да се чином преноса посмртних остатака испуњава још један дио историјске и моралне обавезе према династији Петровић, који има и државни значај у контексту снажења свијести о идентитету.

“Вођени идејом испуњавања дуга према Династији, наш циљ је да организујемо достојанствени чин са највишим војним почастима, казао је предсједник.” (1)

Предостављен је и списак чланова тога “Координационог одбора”, послије чега се могло спокојно закључити да те особе немају никаквих идеолошких, па ни било каквих додирних тачака са сјајном династијом Петровић- Његош.

На другу страну, шеф режима је у свом говору рекао нешто сасвим чудно- да је чин преношења земних остатака Петровића условљен жељом “снажења свијести о идентитету”?!

И одмах се намеће питање- о каквом идентитету говори шеф режима када се зна да је династија Петровић Његош била носиоц пламеног великосрпског великосрпства кроз историју, и то не само у Црној Гори, већ и у српским просторима, свуда гдје су?

Дукљански академик: Петровићи носиоци свесрпства и светосавља

Да су Петровићи били “вељесрпски вељесрби” стидљиво потврђују и многи представници дукљанске свите- која се у концентричним круговима креће око шефа режима.

Додуше, неки од њих то признају срамежљиво, а неки толико отворено да ту свиту, па и шефа режима- може инфаркт или инсулт “спрашити” од таквих, реалних “великосрпских теза”.

Један од таквих бунтовника је дукљански академик Радован Радоњић, који се отворено успротивио преношењу посмртних остатака чланова династије Петровић Његош у Црну Гору, и то је недавно објелоданио својим ауторским текстом у дукљанском дневном листу Побједа. (2)

Радоњић је свој протест отпочео нападачким питањем упућеном јавности, и то на самом почетку текста, а њега је формулисао овако:

“Јесу ли „династи“ Петровићи, својим оријентацијама и садржајима свог „господарења“ Црном Гором могли допринијети икаквом њеном „идентитетском“ националном и државном искораку који не би био утапање у свесрпство и светосавље, односно свођењу Црне Горе на пуку монету за поткусуривање у игри великосрпских амбиција за „изласком на море“, односно неутаживих руских хегемонистичких аспирација за овладавањем црногорским приморским лукама?” (2)

Укратко, дукљански академик Радован Радоњић је изнио став да династију Петровић он види искључиво као жестоке носиоце свесрпства и светосавља, али и као промотере великосрпства и руских империјалних амбиција.

Искрено речено, управо тако династију Петровић виде сви нормални људи, због очигледности факта. Таквом је виде и многи у окружењу шефа режима, што понекад и признају.

Разлика је у томе што је др Радоњић то искрено и отворено каже, а шеф режима у трансу говори о томе како ће преношење остатака допринијети “снажењу свијести о идентитету”.

И то је чудно, јер “идентитет” којег данас протежира шеф режима представља нешто сасвим ново у историји Црне Горе, чак- прилично изопачено, може се рећи?!

Радоњић, за разлику од њега, отворено каже да Петровићи, као носиоци идеје свесрпства и светосавља, нису “допринијели ‘идентитетском’ националном искораку” Црногораца. (2)

Разочарали су га, темељно, јер нису били онакви каквим би их жељела видјети и актуелна црногорска власт, која то крије, а Радоњић ништа не крије.

„Снажење свијести о великосрпском идентитету”, или како?!

Елем, у наставку текста проф. др Радован Радоњић је објаснио разлоге због чега не треба посмртне остатке Петровића преносити у Црну Гору, опирући се на, како каже, нове “научне истине”.

Радоњић је, зато, одмах оптужио идеолошку дворску свиту шефа режима да се поводи за “одавно морално израубованим политичким рационализацијама дворске историографије”(2), тврдећи да дворски историографи онемогућавају “пробој нових научних налаза о прошлости Црне Горе”(2).

А затим им је “опалио жешћи шамар”, устврдивши да нису пружили “нити један доказ да су „династи“ Петровић Његош икад рекли лијепу ријеч за Црну Гору и Црногорце, осим приликом њиховог тривијалног „сокољења“ да ратују кад то Руси траже, или сами процјењују да је то за експанзију словенства добро и за „уједињење српства“ корисно.” (2)

Укратко, овдје већ др Радоњић види Петровиће као промотере експанзије словенства, руских интереса, уочивши њихову тежњу ка уједињењу српства.

Збиља, па такви су они заиста и били, то се не може оспорити.

Петровићи су били баш такви, и то је др Радоњић лијепо објаснио, Али, он се, као интелектуалац, не слаже што је тако морало бити.

И не мора се сложити, јер на свој став има право као сваки слободан човјек.

Радоњић реално види Петровиће, то је факт, иако их мрзи. А други из тог круга, којима се не свиђају Петровићи, то виде другачије.

Рецимо, један сањар са портала Аналитика- тврди да је проблем Црне Горе искључиво у Сими Милутиновићу Сарајлији, Његошевом учитељу који је, како чудни сањар каже- “посрбио Његоша, а Његош посрбио све Црногорце”!

При чему му није проблем што се до Сарајлије добар дио Црногораца потурчио, већ је “проблем” што се “остатак посрбио”, јелте?!

Петровићи обнављали Душаново царство, шеф режима то не види!

Дукљански академик Радоњић се на својим тезама није зауставио, већ је јавности Црне Горе и свити шефа режима разоткрио коначну истину следећим мислима:

„Велики владари“ из „светородне породице“ никада нијесу имали неки други стратешки државни програм осим обнове Душановог царства у којему ће они бити „први војници“ и „пред шатор стражит’“ српским краљевима, или мегаломанске идеје о стварања још једног „илирског краљевства“, коме би они као руски опуномоћеници били на челу, опет са главним задатком да убрзају реализацију првог пројекта”!(2)

Искрено љут што су такви факти, које је изнио, Радоњић је тужно закључио да Петровићи нису били „велики владари “, нити су из „светородне породице“, а доказ је то- што им је једини државни програм и циљ био- обнова Душановог царства!

А потом је, страшном силом, отпужио садашњи државни врх, на челу са Ђукановићем, због тога што не желе видјети ту великосрпску очигледност идеолошке суштине династије Петровић Његош.

И то је урадио, с озбиљним претензијама да Ђукановић и окружење- “тривијалним политичким играма без граница” бескрајно избјегавају “тет а тет суочење Црне Горе” са “ноторним фактом” о “двовјековном проруском и просрпском опредјељењу ‘светородне породице’“(2) Петровић Његош.

Ово је фантастично, за чисту десетку!

Можете замислити, дукљански академик убјеђује, а потом страшном силом оптужује садашњу црногорску власт, на челу са Ђукановићем, и сву дворску свиту која га окружује, да не желе прихватити ноторни факт да су Петровићи били великосрпски великосрби, панслависти, упорни прегаоци обнављања Душановог царства и присталице сталног присуства Русије на тлу Црне Горе.

Заиста невјероватно! Мада, једно је сигурно, Радоњић је сада све остале, који су изван дворске свите, сигурно убиједио да је све тачно тако.

Радоњићева “црква свих вјера и нација”

Послије овог убједљивог излагања факата о Петровићима, да нешто кажемо и о самом аутору.

Наиме, дукљански академик проф. др Радован Радоњић, као највећи критичар изванредног и талентованог великосрпства Петровића, познат је и по идеји стварања Црногорске православне цркве која би, по њему, морала бити “црква свих вјера и нација”, с основним циљем да постане- брана словенству и православљу. (3)

Професор Радоњић је, иначе, имао изузетно богату научну активност, па му је напечатано 38 књига, од којих су пет универзитетски уџбеници.

Објавио је више од 250 стручних и научних радова, при чему је више од педесет преведено на свјетске језике (енглески, француски, руски, италијански, јапански, њемачки, кинески).

Добитник је Награде ослобођења Цетиња (1973), Тринаестојулске награде Црне Горе (1975), Награде ослобођења Титограда (1980) и одликован Орденом рада са златним вијенцем и
Орденом Републике са сребрним вијенцем.

Идеологију дукљанског академика Радована Радоњића користи и шеф режима, који се послије темељне пљачке државних ресурса, одједном заложио за промјену идентитета Црне Горе.

Нови идентитет и ресетовани клони

Рецимо, тезе др Радоњића о Православној цркви су прихваћене од стране шефа режима, и оне су та теоретска основа за нападање, прогањање и хајку на Митрополију црногорско приморску, чему смо свједоци.
Професор Радоњић је сада противник преношења земних остатака Петровића на Цетиње, а увијек је био противник династије Петровића уопште.
Можемо очекивати да, колико сјутра, Радоњић покрене идеју да се уклоне сви споменици Петровићима по Црној Гори, те да се скрајну њихови списи и књиге.
И то не би било чудно, поготово ако се идеје Радоњића “приме” у сједишту НАТО пакта, који данас креира нови идентитет Црне Горе, и шефу режима наређује шта да ради.
Узрок таквог понашања НАТО тутора је јасан и разумљив. Ради се о њиховом паничном страху од војно премоћне Русије, и жељи да се њен утицај на православне просторе некако смањи.
У том смислу, циљ им је да се створи нови идентитет православних Срба и Црногораца у Црној Гори, на неким новим основама, антиправославним и антисловенским, гдје би се ти ресетовани клони називали- Црногорцима, и били нешто што историја до сада није видјела.
У тој поганој причи су многи дукљански академици, уцијењени шеф режима, дворска свита квазиинтелектуалаца, који сигурно морају радити то што им се нареди.

Дукљанско откровење, и копрцање до краја баладе

И то ће радити све до момента када ће их сустићи судбина Виктора Порошенка, бившег предсједника Украјине, који је из петних жила, неуспјешно мијењао идентитет Украјине, борио се против православља, све док га Запад није, на крају баладе, елегантно пустио низ воду.
Ипак, на крају, морамо закључити да се овај текст др Радоњића може третирати као ново дукљанско откровење.
Гдје истином о великосрпским великосрбима Петровићима, др Радоњић ефектно идеолошки пребија и шефа режима, и његову тумарајућу дворску свиту.
И још им кроз наслов каже- шта ће се десити када се кости Петровића врате у Црну Гору, а наслов је: “Могли би се суочити и са већим проблемима од оних из 1918. године!” (2)
Оцјена ове поруке др Радоњића, и његових предвиђања, би могла бити једнозначна, потврдна.
Послије овога текста, и чврстих теза др Радоњића, црногорска власт већ има такве проблеме са наставком „творбе новога идентитета“, да га тако изопаченог сигурно неће никад бити!
А окупљање костију свих преминулих Петровића, на родном кршу, носи ону важну метафизичку снагу, од које се немогуће одбранити противницима исконског и снажног духа- Петровића Његоша.


Референце:

(1) (Пренос посмртних остатака/ Ђукановић: Црна Гора испуњава дио историјске и моралне обавезе према династији Петровић, портал ЦдМ, 29.07.2019.)
(2) (“Могли би се суочити и са већим проблемима од оних из 1918. године”, Радован Радоњић, портал Аналитика- пренесено са Побједе)
(3) (ФОРТИТЕР ИН РЕ, СУАВИТЕР ИН МОДО: “Одважно у чину, благо у начину!”, аутор: проф. др Радован Радоњић, портал Цркве свих вјера и нација, 15. 09. 2000. године, цитат: “Храбро је (Црногорска православна црква, оп. а.) повукла једини одговарајући потез: фантазмагоричним и фарсичним “православним трансферзалама” и “свесловенским вертикалама”, супротставила је свој непатворени свељудски екуменизам. Управо онако, како и приличи једном истинском духовном стожеру у мултинационалној и мултиконфесионалној држави. И као одговор и словенству и православљу…”; “У тим чињеницама, прије и много више него у било чему другом, треба тражити и узроке и објашњења: окупљања око Црногорске православне цркве не само вјерујућих Црногораца, него и многих припадника других нација и вјероисповијести.”)

Антиправославна тумарала

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач. 27/07/2019

Тако се Филип Вујановић, бивши предсједник Црне Горе, гласнуо, те под идеолошком хипнозом ”дворских, идеолошких хипнотизера”, који памети немају, нити су је икада имали – изјавио да ће сви манастири и цркве ,,несумњиво бити државно власништво“!

А то је “несумњивост” чудна, јер успјех те “несумњивости” унапријед може “мачку о реп окачити”. Несумњиво је само то, да их овај пут подлог и кварног државног насиља против православног народа Црне Горе- води у простор гдје ће, на крају баладе, фигурирати као апсолутне ништице!

Државотворни трубадури, економски разорене државе Црне Горе, по зацртаном програму ПР сметењака, свакодневно набацују стресове народу, тиме показујући да су миљама далеко од свих цивилизацијских норми. Вујановић може, с својим премијером и шефом режима – и гусларе прогласити државним власништвом, исто му дође. Може и Мика Џегера, и биће опет исто.

Не могу државним магијама просперитетним направити КАП, јер су га урнисали узевши мито од 800 милиона еура о чему је, не тако давно, свједочио предсједник парламента Црне Горе Ранко Кривокапић. Ова граја опскурних државних карикатура има идеолошки циљ да задовољи домаће антиправославне помамљенике, који се ђипају од мржње према духу православља, као да су опарени. А опарени су, недостатком сопствене васпитаности и људсковине, што би народ рекао.

Немогућа мисија!

Други циљ им је да се подлижу НАТО генералима, који су им, у војној немоћи пред Русијом, наредили да то раде, јер мисле да ће ударом по православљу “ослабити утицај Русије”. А то је – немогућа мисија! Трећи циљ им је да дизањем било какве прашине, поготово оштрије и поганије- скрену пажњу с економског слома државе Црне Горе.

А последњи је, да се освете православним гласачима, јер су им окренули леђа, па без очајне помоћи мањинских народа, уопште више не могу владати Црном Гором. Збиља, да ли ови чудни држави идеолози уопште знају- чији је Његош, чији су гуслари а чије цркве, рецимо?

Проста логика каже – Његош је оних који га обожавају, гуслари оних који гусле воле и слушају, а цркве су вјерника- јер без вјерника оне представљају пуста мјеста, никоме потребна. То не знају државотворни трубадури, јер нису на ноге, већ на главу побијени.

Они вјернике не само да не могу имати, већ од православних вјерника и коректних атеиста православног културног круга, оваквим потезима- неизоставно стварају жестоке непријатеље. А то у просторима православља није препоручљиво радити, никоме. Сумње нема да ће им се, ово што чине, вратити страшном силом, те да ће зажалити дан и моменат када су ријечима опоганили вјерске просторе.  

Ови произвођачи монолога, бјежачи од дијалога и ништавила – далека од природне логике и здравог смисла.

Криптоцрква јуродивих: Посланице „Јована Блаженог“ и „Радована Антисловенског“

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 23/07/2019


Дукљански писац Јован Николаидис је преко портала Антена М упутио псеудовјерску посланицу “Црногорским православним модернистима”, предлажући нови модел “Цркве”! Да, баш „модернистима“!

Текст посланице, под називом “Црногорска православна црква- Анте Портас”, Јован Николаидис је отпочео као јуродиви библијски проповједник, све да се приближи православном пучанству, којег органски не подноси.

Послије уводне псеудорелигијске мантре, на реалност је прешао следећом тврдњом: ”Црна Гора ни данас нема чврсто конституисану грађанску државу. Разбуцана на српско и црногорско, уз пратњу мањина који преже да очешу колико ко може.” (1)

И тако, Николаидис примјећује “разбуцаност државе на српско и црногорско“, успут “лахко пљуцнувши” на Бошњаке и Албанце- видјевши их како, користећи прилику- “чешу” ресурсе државе Црне Горе?!

При том, не осврћући се на факт да је дводеценијски удар по православљу Црне Горе јасни пројекат шовинизиране државне “елите”, којој допринос дају и двојица Николаидиса- Јован и Андреј.

Да је то тако, свједочи поприлично погани осврт Јована Николаидиса на Митрополију црногорско приморску коју је, у свом тексту, овако оквалификовао: “Интерес је Српске православне цркве (како кажу: духовни слугани црногорских православаца), данас, у Црној Гори, да одржи најконзервативније феудализовано православље. Православље које воли мрак и режање из мрака поствизантијског – пријетње на вјернике ако јој нису вјерни.” (1)

Укратко, Николаидис у садашњој Православној цркви Црне Горе види “најконзервативније феудализовано православље”- које “воли мрак”, и “које живи у поствизантијском мраку”, а уједно лелече што због православног расцијепа Бошњаци и Албанци “преже да очешу колико ко може”, од државе, наравно! Чудна је ова разапетост жеља улцињског писца, зар не?!

Пљуцнути на претке, “надмене примитивце”!?

Какве обрисе реформисане, “псеудоправославне ЦПЦ” предлаже Јован Николаидис- можемо видјети кроз многе цитате његовог текста.

Рецимо, ево његовог предлога за “либерализацију Цркве“, гдје каже: “Црногорска православна црква таквој духовној окупацији (окупацији СПЦ, оп.а.) може стати украј.
ЦПЦ би требала (што је данас за већину православних цркава јерес), да до крајњих граница либерализује своје послање.

Либерализам јој је потребан, не као хедонистичка врата у извитопереност, већ као умна позивница на ослобађање од мрачне прошлости, умишљене савршености и нарцисоидне убијеђености.” (1)

Да не би било забуне, Николаидис под “ослобађањем од мрачне прошлости”, не подразумијева ослобађање Црногораца од последица прошлости мрачне турске окупације, већ њихово ослобађање од “мрака династије Петровића”.

А каква је Црна Гора била у временима Петровића, Николаидис овако описује: “Камена пустиња црногорска плутала је у времену без обличја, док су се успостављале многе европске институције, али их је овај пук с камена одбијао надменим примитивизмом.“ (1)

Тако Николаидис сугерише православцима Црне Горе- да се ослободе од заблуда, те да схвате да су им преци били “пук надмених примитиваца”, а династија Петровић “носилац мрака”- јер није у Црној Гори “успоставила европске институције”?!

Ова чудна теза провоцира следеће питање: Да ли су, по Николаидису, и преци данашњих Турака, Бошњака и Албанаца такође били “пук надмених примитиваца”, јер њихове вође, на територији која је била под Отоманима, такође нису “успостављали европске институције”?!

А да се подсјетимо: Никшић је био под Турцима 395. година, Подгорица 399. година, Пљевља и Бијело Поље по 429. година, Рожаје се налазило 457. година под турском окупацијом, и гдје су биле, сво то вријеме, успостављене “европске институције” на турском дијелу Карадага, питање је сад?!

Либерално, дукљанско – протестантско православље

Све су прилике да Јован Николаидис под либерализацијом и модернизацијом “Цркве” подразумијева, и предлаже “ хорско псеудоцрквено пљување“ по Петровићима и садашњим “нецивилизованим и мрачним” православцима, који су “надмени примитивци”, баш као што су им преци били, јелте?

И све због тога што у држави Петровића нису биле успостављене “европске институције”- којих није било ни у Отоманској империји на тлу Карадага, а којих, гле чуда, ни данас нема у Црној Гори, јер се она претворила у приватни посјед шефа режима и грабљиве дворске квазиелите, којој припада и дотични Јован Николаидис.

иколидис, наравно, то не жели признати, јер би морао извести следећи исправан закључак- да данас Црном Гором управљају мрачњаци, а да дворска идеолошка елита, којој и он припада, представља- “надмене примитивце”, којима само добро иде распиривање државног шовинизма.

У наставку памфлета, Николаидис се залаже за “рефеудализацију црквене организације”, гдје предлаже следеће: “Учењима из јеванђеља ширити миритељство. Литургију освјежити народским поучењима којима би украсили Посланице.” (1)

Дакле, пошто је излио антиправославну медијску канализацију, Николаидис у истом тексту предлаже “миритељско православље”?! Како то?

Можда сугерише „модернизованој Цркви“ да се његови шовинистички памфлети, темељно набијени мржњом- као “миритељске Посланице” рецитују у некаквим “освјеженим литургијама”?!

А што је најинтересантније, Николаидис ово своје незнавено срљање назива- ”ратом са непросвијећеношћу” и “борбом блажених са сатанским”(1), при чему је он “просвијећен и блажен”, а православље му је “сатанско”, што је “нормално” чути од оваквих искичмљених чудака.

Зато није чудо што је у борбеним духу – Јован Блажени је дао наредбу “религиозним модернистима ЦПЦ”, следеће садржине: ”Све што је могуће учинити да ЦПЦ буде институција једне врсте, условно речено: протестантског православља.” (1)

Значи, овај сумбурни псеудорелигијски пројекат има за циљ некакво- протестантско православље? Па, да видимо о чему се ту ради!

“Црква свих вјера и нација”, против словенства и православља?!

Предложено “освјежење литургија ЦПЦ” се може реализовати и коришћењем Посланица дукљанског академика Радована Радоњића, који им је идеолошки капиталац у прављењу крипторелигије.
 
А Радоњић је давно конципирао, и јавности предочио- “генијалну идеју” стварања “Црногорске православне цркве свих вјера и нација”.(2)

При чему, дукљански академик и атеистички сањар Радован Радоњић није објаснио јавности – како таква псудорелигијска организација може бити црногорска – ако је “свих народа”, а како православна- ако је “свих вјера”?

И уопште, зашто мора да се зове црква – ако ће се у њој молити и муслимани, а не, рецимо – џамија?! Зар није логичније да се ова “екуменска” вјерска организација “шалабајзерског типа” назове: Дукљанско- бошњачка православно- муслиманска цркво – џамија, или како ?!

Али, то није све, овај дукљански академик је још 2000. године предложио реформаторску ЦПЦ- која ће “свој непатворени свељудски екуменизам супротоставити“, гле чуда- „фантазмагоричним и фарсичним “православним трансферзалама” и “свесловенским вертикалама”?! (2)

А потом је децидно истакао да ће та „Црква“ бити „одговор и словенству и православљу.“ (2)

Елем, ако је циљ суманутих твораца „протестанске православне ЦПЦ“ да се ова псеудорелигиозна скаламерија бори и против словенства и против православља, тада им је ошти концепт “ударио дробом о ледину”, како то народ сликовито умије рећи!

Та „Црква“, тада, не може бити православна, јер се бори против православља. А ако је антисловенска, тада је против Срба, Црногораца и Бошњака!

Искрено се надамо да су “преосвијетљени дукљански митрополит- Алах Је Један” и велечасни Стево Рогамски Гњурац, неостварени викар Дукљанске надбиЦкупије, добро прочитали посланице Јована Блаженог Николаидиса, и Радована Антисловенског Радоњића.

Ако јесу, одмах могу реформисати „ЦПЦ“, која ће од сада проповиједати дукљанско „либерално- протестантско православље“, које ће се супротставити Петровићима „и словенству и православљу“.

А “освјежене литургије” колорисати моденизмом- рецитовањем посланица Јована Блаженог и Радована Антисловенског и Антиправославног.

Црква “дукљанског почела”, терапеутска за тијело и дух!

Називајући НВО ЦПЦ “црквом која тече из дукљанског почела”(1), Николаидис сматра да би она морала имати “исцелитељске особине”, односно: “Терапеутска и за тијело и за дух Црногораца, али и отворена за све друге вјернике. Не догматско-демагошка, што је њен крвник, Српска православна црква, била и остала.” (1)

“Крвник је СПЦ”, елегантно рече носилац граЏанске идеологије Јован?! Ипак, на то ћемо се на то вратити доцније.

Збиља, да ли ће, последично, из терапеутских разлога, Николаидис предложити да се “Институт др Симо Милошевић” претвори у први велики храм “Цркве свих вјера и нација” отворено је питање?

Што се тиче одабира симбола на храмовима такве “Цркве”, то је ријешено захваљујући генијалном дрводељи Алекси Бечићу, који је на Дан младости исклесао обједињујући вјерски симбол са постаментом у облику слова Т ( Т- као Тито).

Када је демократски месија Бечић на хоризонталу тога постамента уградио три символа вјере, у фундамент положио Кур’ан и ‘Библу’, током ручног издизања “сакралног објекта”- десило се чудо невиђено.

Наиме, стотине камера су фиксирале да су муслимани и хришћани Црне Горе, као опарени издирали из својих цркви и џамија, те страшним трком (претичући тркачког шамиона Хусеина Болта), на “крилима демократије долетјели” да виде месију Алексу Демохриста, и символе своје нове вјере. (3)

Нећемо се освртати на зле језика који тврде да је Бечић “украо и оваплотио идеју дукљанских лудака”, већ ћемо констатовати да је Дукљанска протестантско православна црква Радоњића и Николаидиса добила оргиналне симболе нове религије, захваљујући Алекси.

Само још фали да се негдје пронађу вјерници свих вјера за ову невиђену “Цркву”- модернисти, који се за сада добро крију, или спретно утичу овим лудацима.

Његоша и Св. Петра Цетињског- чистити као губу из торине?!

Ако се мора акцентовати најјача мисао у овом тексту Јована Никоалидиса, то би било мјесто гдје каже како, атеистичким протестантизмом ресетована “ЦПЦ”, мора да: “Повеже светост библијску са традицијом, која је била и остала – паганска. Да, најзад, умјесто Вијенца, епа хетерогене идеје, почне Јеванђеље по Јовану да сриче, обдан и ноћу.” (1)

Дакле, Николаидис предлаже да “Вијенцу, епу хетерогене идеје“, односно Горском вијенцу, Његошевом, којег у небеса диже “крвник СПЦ”, Дукљанска православно протестантска црква “удари реконтру”, те “почне Јеванђеље по Јовану да сриче, обдан и ноћу.”

На питање, на које Јеванђеље по Јовану, које је супротстављенио Горском вијенцу, мисли Јован Николаидис – одговор је врло лак.

Он сигурно мисли на “Јеванђеље Јована Никоалидиса”, објављено у Побједи 28. фебруара 2004. године, које је имало наслов “Његош и посљедице”.

У том “Јеванђељу”, управо овај исти месија Јован Николаидис, у стилу егзерцисте, пише Посланицу Црногорцима, ове садржине: „Црногорци морају и Његоша и Светог Петра Цетињског ставити на хируршки сто, да би отпочео час анатомије.

Једног геноцидног у перу, другог геноцидног на дјелу, спасити и од њих самих и од наших параноидних склоности идолопоклонству, сводећи их мирном анализом на надареног литерату и отреситог народног ујединитеља, не на божанства.

Све друго је болест, епидемија, распад. Кренемо ли у чишћење своје губе из своје торине, постаћемо већи него што смо, часнији него јесмо, слободнији него колико прижељкујемо.“ (4)

„Ортодокс: ‘б’ога слави, док цркву презире“?!

Послије свега што је натрањао, Николаидис се на Антени М осврће на свој текст, на овај начин: “Да ли је овакав приједлог једног ортодокса који бога слави, док цркву презире, канонски или није, је ли јерес или добронамјеран став грађанина, питање је које би тражило ширу елаборацију. Ми се не бисмо са противницима изнесеног приједлога спорили.”

Одговор на све дилеме Јована Николаидиса се налази у истој реченици коју је написао.

Наиме, ако се Бог слави, тада се Бог пише великим почетним словом, иначе се Бог, чак ни реторички- нити слави нити поштује. То би морали бити јасно „јовану николаидису“ .

Ако “цркву презире”, како му онда може бити “канонски“, с позиције људских „моралних канона“, било какав “концепт презрене Цркве”, који предложи?

Ако династију Петровић третира мрачњацима, а претке данашњих православаца “надменим примитивцима”, јер нису “стварали европске институције” у осамнаестом вијеку, тада би се Николаидис морао упитати- зашто тих европских институција нема у данашњој Црној Гори, која је сада на нивоу средњевјековног феуда, личног посједа, иако је двадесет први вијек?!

Не да нема европских институција, нема ни државних институција, нема ништа што није изопачено.

У таквом мраку Николаидис, Радоњић, и остала дворска свита шефа режима, праве спектакле помаме и лудила, да би се очигледна пропаст замијенила апсолутном пропашћу државе и народа.

Николаидис на „хируршком столу, да би отпочео час анатомије“!

Зато тврдња Николаидиса да је Његош “геноцидан у перу“, а Св. Петар Цетињски “геноцидан на дјелу”, те да их треба “очистити као губу из своје торине”, сликовито говори о манијама овог улцињског писца.

Овакве псеудорелигијске опсервације морбидног садржаја, на тему Православне цркве и православне религије, свједоче да се Јован Николаидис претворио у еталон псеудо- религијског лудила, којег карактерише помама и идеолошко бјеснило.

Управо зато је овај изопачени “ дворски интелектуалац“, који има ефектне пројаве ексклузивног моралног стрмоглава, овим текстом бачен на „хируршки сто, да би отпочео час анатомије“!

Такав какав јесте, Јован Николаидис ће се темељно згадити многобројним коректним атеистима, а не само православним вјерницима, јер је у више махова преступио границу разума.

Отишавши, својом слободном вољом, у идеолошке кошмаре и неспретне концептуалне полуције- он код јавности не изазива само гађење и подсмијех, истовремено, већ и сажаљење, због упорног личног унеређивања!
Овај тужни и несрећни кловн, који никад није чуо руску поговорку, да се за сваку лукаву задњицу, увијек нађе шараф оштрог врха.

Референце:
(1) (Црногорска православна црква Анте Портас, Јован Николаидис, портал Антена М, 20.07.2019.)
(2) (FORTITER IN RE, SUAVITER IN MODO: “Одважно у чину, благо у начину!”, аутор: проф. др Радован Радоњић, портал Цркве свих вјера и нација, 15. 09. 2000. године, цитат: “Храбро је (Црногорска православна црква, оп. а.) повукла једини одговарајући потез: фантазмагоричним и фарсичним “православним трансферзалама” и “свесловенским вертикалама”, супротставила је свој непатворени свељудски екуменизам. Управо онако, како и приличи једном истинском духовном стожеру у мултинационалној и мултиконфесионалној држави. И као одговор и словенству и православљу…”
“У тим чињеницама, прије и много више него у било чему другом, треба тражити и узроке и објашњења: окупљања око Црногорске православне цркве не само вјерујућих Црногораца, него и многих припадника других нација и вјероисповијести.”
(3) (“Лидер Демократа „ствара“ нове вјерске симболе: Бечић у споту „ујединио“ три религије”, портал ИН4С, 26.05.2019., цитат: “У споту Алекса Бечић дјеље у дрвету непознати религијски симбол којим се обједињавају православни и католички крст, као и муслимански полумјесец, а народ трчећи напушта своје богомоље, како би видио чудо које се дешава.”)
(4) (“Његош и посљедице”, Јован Никоалидис, Побједа, 28. фебруара 2004. године)