„Истраге“ и догма – Горски вијенац и Кур’ан

 

Од Војин Грубач -  31 јануара, 2017

 

Чудна полемичка расправа о Његошу и "Горском вијенцу", коју је иницирао одређени круг бошњачких интелектуалаца из Сарaјева и Подгорице, је преплавила медије и друштвене мреже. Најчешће се у тим полемикама праве паралеле међу "Горским Вијенцем" и Кур’аном, како у смислу суштине "Горског вијенца", тако и у смислу злоупотребе ова два штива од стране разних несавјесних људи.

Стандардна концепција тих полемика се своди на стереотип којег смо могли раније видјети у интервјуу који је дао историчар др Шербо Растодер за црногорски портал "Аналитика". Ставови Растодера су изазвали велику резонанцу у јавности, а посебно у кругу тзв. "великих Црногораца" који су му упутили салве необичних и крупних увреда.   

 

Растодер: “Сакрализација Његошевог дјела, чак до неукуса?!”

У споменутом интервјуу, новинарка Весна Рајковић Ненадић је историчару др Шербу Растодеру поставила следеће питање: ”Цитирате и стихове из Курана. Колико је, са друге стране, Куран данас злоупотријебљен у свијету, па се не доводи у питање његова основна сврха и смисао? Је ли Куран за муслимане исто што и „Горски вијенац“ за Црногорце, као што се може чути?”

На то питање, др Растодер је одговорио с приличном дозом огорчености: “Морам признати да се оваквим питањима само потврђује моја основна теза о сакрализацији Његошевог дјела, чак до неукуса. Јер, доводити у исту раван Куран и „Горски вијенац“ може само онај који не познаје ни једно, ни друго.

Наравно да се они који се позивају на Куран чинећи зло другом, личе на оне који с „Горским вијенцем“ правдају зло нанијето другоме. С друге стране, Куран је „света књига“ за више од милијарду људи на свијету, а „Горски вијенац“ би требало бити књижевно дјело и ништа више. Ако за то нема потврда у књижевној теорији, онда га је бесмислено тражити у теологији... Као што се с гуслама тешко може свирати рок музика, чини се још тежим подухватом Његошем подучавати младе, бољем и хуманијем свијету.”

Устврдивши да “у светој књизи Курану стоји изричита наредба: „У вјеру нема присиљавања“, др Растодер је позвао на дијалог, рекавши: “Дакле, озбиљна расправа на ове теме претпоставља могућност да и они који „не виде“ оно што ви мислите да треба да виде, добију шансу да то кажу, а да не буду анатемисани. То треба нама, јер Његошу је свеједно.”

Елем, како је др Растодер позвао на коректну размјену мишљења по овом питању, то је ред да се прича настави. Растодерова теза да се "не могу у исту раван доводити Кур' ан и „Горски вијенац“, је тачна, али је тачно и то да се могу и морају правити одређене паралеле међу њима ако желимо да прича има и крај. 

Критичари "Горског вијенца" сматрају да је спорни "моменат" тога књижевног дјела у идеји и стремљењу главних јунака да треба истријебити сународнике и рођаке који су промијенили религију, уколико се не откликну на позив да се врате у "вјеру прађедовску".

Интересантно је да право на убиство оних који промијене вјеру- имамо у исламској религији, и то на догматском нивоу. О томе др Растодер до сада није говорио, нити је ту тему покретао. Тај случај, мало познат нашој јавности, је недавно објелоданио, и на изузетан начин анализирао, професор математике др Владимир Божовић у просторима "Матице српске" у Подгорици, на промоцији књиге “Седам Његошевих сахрана, Ка Његошевом коначном почивалишту”, аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића.

Каменовање као казна од Аллаха, а Аллах је силан и мудар

Наиме, на сајту “Ислам Монтенегро” је 28. Априла 2008. г. објављен текст “Светост живота” чији је аутор  др Јусуф ел- Карадави, а с арапског језика је текст превао Џемо Реџематовић, главни и одговорни уредник портала. Иначе тај сајт себе дефинише овако- “Први исламски информативно- едукативни портал.”

Сам аутор текста- Египћанин др Јусуф ел-Карадави, који је давно прешао деведесету годину живота, је по мишљењу бошњачких интелектуалаца, и не само њих- “један од највећих живих ауторитета и учењака у исламском свијету”. Он је предсједник Свјетске уније исламских учењака. Предсједник је и Европског вијећа за фетве и истраживања које је, рецимо, од 25. до 29. јуна 2013. одржало своју 23. сједницу у хотелу Бристол у Сарајеву. Осим тога, Ел Карадавија означавају као духовног вођу организације „Муслиманска браћа“ у Египту, Сирији, Либији и другим земљама исламског свијета.

Дакле, у тексту “Светост живота”, објављенoм на порталу Ислам Монтенегро, несумњиви исламски ауторитет др Јусуф ел-Карадави каже: ”Преносе Бухари и Муслим од Ибн Мес'уда, р.а., да је рекао: „Рекао је Аллахов Посланик, с.а.в.с.: ‘Није дозвољено убити муслимана који говори Ла илахе иллахллах и свједочи да сам ја Аллахов Посланик, изузев у једном од три случаја: кад као ожењен учини блуд, кад убије другог муслимана и када напусти своју вјеру и заједницу (џемат)'“ .

У осврту на текст др Јусуфа ел-Карадавија, др Владимир Божовић је на споменутој промоцији књиге рекао да би због полемика око садржаја "Горског вијенца" јавност требала да се осврне и на то- “Kако питање „отпадништва од вјере“ или „муртед“ третира Ислам данас,  и то по учењима “највећих исламских теолога и свједока ријечи Посланика Мухамеда, као што је имам Бухари”.

Да би заокружили тему на коректан начин,  није згорег да се направи мали осврт по поводу прва два разлога- блуд и убиство, због којих се по учењу исламских теолога муслимани кажњавају смрћу. У првом случају- блуда,  др Јусуф ел-Карадавија каже:

“Када ожењени човјек почини блуд а спознао је Аллахову благодат у браку и породици... онда он заслужује смрт.То се исто односи и на удату жену. Такви заслужују смрт каменовањем по пресуди Аллаховог Посланика, с.а.в.с., која се односи на ожењеног човјека и удату жену који почине зиналук.

Међутим, ислам прописује ову казну само за оне који јавно чине блуд и шире разврат међу људима. Да би казна била пуноважна, човјека док чини блуд морају голим оком видјети четири особе. То значи да он чини блуд без сакривања и стида.

Ко тако поступи, дакле, сам призна и потврди да је починио блуд, или ако су га видјела четири праведна свједока који су поуздани вјерници и за чије понашање и морал нема приговора, награда му је каменовање као казна од Аллаха, а Аллах је силан и мудар... Онај ко је момак и никако није био жењен  заслужује казну (за блуд оп. а.) од стотину удараца бичем. ”

Што се тиче другог случаја, обавезе да се смрћу казни муслиман који убије муслимана, др Јусуф ел-Карадави то оправдава практичним разлозима: “Ако се то (убиство оп. а.) препусти без одмазде онда ће чланови фамилије убијеног без граница навалити на убицу и осветити се више него што треба, па ће се раширити непријатељство и раздор и ту ватру тешко је посије тога угасити.

Зато је ислам прописао одмазду и погубљење убице која се назива крвном осветом (ел-куд) или одмаздом (ел-кисас). Аллах, џ.ш., каже: „О вјерници! Прописује вам се одмазда за убијене“ (Ел-Бекаре: 178).”

Послије ова два примјера, на крају долазимо до трећег случаја и главног пункта- зашто се као обавеза и неопозиво рјешење намеће смртна казна за муслимане који пређу у неку другу религију?!

Др Јусуф ел-Карадави: Отпадникe од вјере треба убити

У дијелу текста “Светост живота”, одјељку с поднасловом “Напуштање вјере”,  др Јусуф ел -Карадави каже:

“Трећа врста оних којима је по хадису крв дозвољена јесу они који напусте своју вјеру и заједницу (џемат). Тако онај који остави ислам и одметне се од вјере Узвишеног Аллаха и разбије заједницу муслимана, мора се убити. Он је отпадник од вјере (муртед). А по правилу такав се убија. У сахих- хадису се каже: „Ко промијени своју вјеру убијте га!“

У образложењу правила о обавезној истрази превјерника, др Ел-Карадави наводи следеће: “Ислам никога не присиљава да уђе у њега, међутим, ко прихвати ту вјеру и придржава се његових прописа и закона, нема право да од вјере прави игру. Да сваког дана мијења вјеру. Да прихвати ову вјеру а да потом сутра прихвати другу, као што су раније говорили Јевреји: „Покажите да и ви вјерујете у оно што се објављује вјерницима, и то на почетку дана, а при крају дана то пореците не би ли и они своју вјеру напустили“ (Али Имран: 72).

Не, вјера није игра и забава. Ко тако уради заслужује да буде убијен. Имам Ахмед каже: „Онај ко оставља намаз је невјерник (кафир) и зато је дозвољено да буде убијен. Односно, обавезно је убити онога ко оставља намаз и у томе је устрајан“ . О скупино муслимана, заиста је крв света!”

Послије овог излагања, јављају се и одређене "непознанице". Наиме, теза да “ислам никога не присиљава да уђе у њега” је јасна и односи се на оне који су по својој жељи прихватили ту вјеру. Уколико се откажу од ислама, слиједи смрт- „Ко промијени своју вјеру, убијте га!“  Али, да ли се то односи на оне муслимане који нису прихватили ислам- већ су га “добили у наследство” рођењем, и на оне муслимане који су постали атеисти? Највјероватније- да!

Са тачке гледишта грађанског друштва- догма да се по слободној вољи може прихватити ислам, али се по слободној вољи не може изаћи из ислама осим у случају да останеш без главе- је радикaлна и ригидна, а самим тим и неприхватљива јер оспорава личну слободу.

Међутим, коначни и неопозиви став о ограничењу слободне воље човјека када је у питању одлазак из исламске религије дала је највиша сунитска духовна инстанца- др Јусуф ел-Кардави, најутицајнији сунитски теолог у свијету- који је написао преко 120 књига, добио осам међународних награда "за непроцењиви допринос у муслиманска фундаментална знања", и који се налази на трећем месту листе „Стотину најинтелектуалнијих људи свијета“ у верзији британског часописа „Проспект Магазин“!

Догма и паралеле момента “истраге”

Недавно је бурну реакцију јавности изазвала крајње необична ударна информација у медијима следеће садржине: “Мустафа Церић, бивши врховни поглавар Исламске заједнице у БиХ и актуелни предсједник Свјетског бошњачког конгреса, изјавио да је у Његошевом „Горском вијенцу” препознао „коријене геноцида према Бошњацима” и тражи да се и у БиХ и у Црној Гори забрани изучавање и читање тог дjела!”

Елем, да би се могли исправно одредити према овом чудном ставу, неопходно је да видимо- шта се суштински  говори у "Горском вијенцу", те направити паралеле са јасним и прецизним препорукама Ел- Карадавија.

Наиме, у "Горском вијенцу" се, кроз дијалог главних јунака, нуди сународницима који су прешли на ислам да се врате у  "вјеру прађедовску", у противном ће бити кажњени смрћу. Ако би узели као претпоставку да су се, рецимо, исламизирани ликови Његошевог дјела вратили у "вјеру прађедовску" они би, по правилима које данас пропагира Ел- Карадави,  били кажњени смрћу по исламским законима. Ако ћемо се строго држати идеје Његошевог дјела и исламских догми, они би у било којој варијанти били "усмрћени".

По којој логици се тада може критиковати књижевна прича о казни над превјерницима у "Горском вијенцу", а да се од стране бошњачких  интелектуалаца истовремено не критикује иста та догма у исламском учењу?

Збиља, да ли се у Горском вијенцу описује истрага "бивших православаца" или истрага "муслимана"? А да се десило обрнуто, у неком другом књижевном дјелу? Рецимо, да је група људи кажњена по исламским законима због преласка у православље, да ли би то била истрага над "православцима" или "бившим муслиманима"?  Или се, по исламским законима- превјерници увијек кажњавају и третирају као "бивши муслимани", а не припадници друге вјере, а у Горском вијенцу обрнуто?

Историчар др Растодер тврди да је јако тежак подухват “Његошем подучавати младе, бољем и хуманијем свијету”. Да ли је на тај став утицао стих: “Хулитеље имена Христова да крстимо водом али крвљу”? Ако јесте, како тада Растодер позиционира тумачења ислама од стране др Јусуфа ел-Карадавија, и његов јасни став да: ”Отпадникe од муслиманске вјере треба убити”, „Ко промијени своју вјеру убијте га“!? Да ли др Растодер сада може бити принципјелан те поручити да је "тежак подухват подучавати младе, бољем и хуманијем свијету” у складу с догмама “највећег живог ауторитета и учењака у исламском свијету”?

Или се као цивилизована неоходност намеће мисао да се "Горски вијенац", као књижевно дјело, и Кур’ан, као света књига муслимана, оставе на миру- те да се фокус приче пренесе на неке теме од животног интереса? У сваком случају, јасно је да свака наредна непринципјелна критика Његоша, и његовог великог дјела, нема ружичасту перспективу, јер носи непремостиве контраверзе.

И на крају, да није било Отоманске империје и њене зле окупације Балкана сигурно је да "Горског вијенца" не би било, нити стиха: “Да се стављаш што си учинио!” Наравно, били би "Ноћ скупља вијека" и "Луча микрокозма". Можда би нам Његош оставио приче o неким лијепим предјелима, пјесме о птицама и лептирима, морским таласима и цвјетовима, а не о хаосу који га је окруживао у том злом времену.

 

Амерички цар Доналд Трамп и планетарни земљотрес

Од Војин Грубач - 28 јануара, 2017

Пораз ратнохушкачког лобија на изборима за новог америчког предсједника је изазвао пометњу у свјетском медијском простору- који је био под његовом контролом. Тај лоби, којег је оличавао клан Клинтонових, а чија официјална песница донедавно био нобеловац Барак Обама, највећи промотер ратова у модерној историји човјечанства, не може да се смири са новонасталом ситуацијом.

На другој страни, пораз сировог ратног лобија САД не може а да не радује велики дио планете. Све да ће Трамп преврнути капу, и у неком моменту будућности попустити пред притиском јастребова у Вашингтону, ово вишемјесечно цвиљење Сорошевих нациста, јадиковке и пиштање Cи- Ен- Ен- а, кукњаве рањених ајкула глобализма, урлици ратних и лажних антиратних профитера- донијело је много тренутака непоновљивог и бесконачног задовољства! Од момента када је чудовишна Хилари Клинтон поражена на предсједничким изборима- то задовољство није престајало, већ је само нарастало.
Тренутно се сваки корак Доналда Трампа помно прати. На све се реагује. Свака ријеч, гест, потез се на негативан начин квалификују од стране мејнстрим медија, са јасним циљем сатанизације новог америчког цара.

Каква је ситуација у њима, не би зачудило дизање медијске прашине чак и поводом баналног Трамповог одлазка у тоалет. Рецимо, да Трампов одлазак у “клоњу” Би- Би- Си оквалификује као “знак надолазећег тоталитаризма”, Си- Ен- Ен истакне: “То је исто радио и Хитлер”, а Сорош злослутно најави: “То се неће добрим завршити”!

Јакшић и Диздаревић: Енергетски лоби против војног лобија

Протекли изборни судар америчких лобија којег су представљали- Трамп на једној а Клинтон на другој страни, већ је лијепо објашњен од стране појединих аналитичара са бивших југословенских простора. Хрватски новинар и политички аналитичар Томислав Јакић је ту конфронтацију објаснио на овакав начин:

“Америка, односно да будемо посве прецизни: војно-индустријски комплекс и велике корпорације што га чине, требају – рат. Може звучати невјеројатно, сулудо, али је тако. И у стварању ратне атмосфере, у увјеравању Американаца како су тотално угрожени од Москве, не бирају се средства и прелазе се све границе…

Трамп је представник, и на неки начин- експонент инвестицијског комплекса. А тај комплекс, да би напредовао и да би се развијао, треба мир. Зато је корпорацијама што чине војно-индустријски комплекс Трампова најављена политика договарања с Русијом “смртна опасност…

Трамп је најавио нову политику. Трамп се не жели конфронтирати (Кина је ту, за сада, изузетак), он жели разговарати. Трамп је пословни човјек и он ће настојати постизати договоре на обострану корист (јер, управо као пословни човјек добро зна да посао није добар, ако се једна страна у њему осјећа закинутом или превареном)”.

Босанскохерцеговачки новинар и дипломата Златко Диздаревић има сличну анализу дотичне проблематике, и каже:
“Нејасноћа о Трaмпу и Путину у овој врсти приче много је мање него што се хоће прочитати. Трумп је дио енергетског лобија а не војног. Тај лоби као предуслов за ширење посла тражи мир, а не конфронтације, страх и сукобе.

Као човјеку од долара и ничега другог, Трампу је јасно да му производња страха од Путина не треба, и све оне пропагандне будалаштине које страх и мржњу прате и производе. Путин му је у томе партнер јер ни њему, чак и више него Америци, ратовање унаоколо не треба. Много га скупље кошта а амбицију да пороби пола свијета нема. Са главним противником има исти интерес – овладавање енергетским изворима и путевима.”

Двајт Д. Ајзенхауер, предсједник САД од 20. јануара 1953. до 20. јануара 1961. године, је у свом говору “Опроштајно обраћање нацији” 17. јануара 1961. године указао на опасност која вријеба од утицаја војно- индустријског комплекса на овај начин:

“Ова повезаност огромне војне организације и велике индустрије наоружања је нова у америчком опиту. Укупни утицај – економски, политички, чак и духовни – осjећа се у сваком граду, свакој државној институцији и свакој канцеларији федералне владе. Препознајемо императивну потребу овог развоја, али ипак не смиjемо игнорисати његове тешке последице…
У савјетима владе морамо се бранити од стицања неоправданог утицаја војно- индустријског комплекса. Потенцијал за катастрофално јачање погрешно смјештене моћи постоји, и истрајаће. Не смијемо никада допустити да тежина ове комбинације угрози наше слободе или демократске процесе…

Само опрезни и упућени грађани могу приморати огромну индустријску и војну машину одбране на правилно мијешање са нашим методама и циљевима мира- како би сигурност и слобода могли да напредују заједно.”

Затворени круг индустрије ратовања је пукао

На порталу “Едванс” у тексту “Индустрија рата и војно-индустријски комплекс: Реалан новац и нереалне пријетње”, аутор Матео Ристић објашњава функционисање система америчке индустрије ратова на следећи начин:

“Од инвазије на одређену државу с којом се спонзорирају војне компаније, преко илегалне експлоатације природних ресурса од које профитирају фирме из енергетског сектора па све до обнове нападнутих држава путем натјечаја за америчке грађевинске фирме ствара се затворени круг индустрије ратовања на штету како америчких тако и страних порезних обвезника.
Но, симбиотичка веза војне индустрије и америчких политичара има пуно веће опсеге. Од ратова у Сирији, Ираку и Афганистану који служе као полигон за потрошњу старих залиха и испробавање нових војних технологија, па све до стварања политичких и војних напетости на руској граници и Корејском полуотоку које резултирају константним наоружавањем и профитом, војно индустријски комплекс је једна изнимно утјецајна индустрија која је надишла своју изворну обрамбену сврху. Рат против тероризма је створио нову парадигму модерног ратовања и омогућио војној индустрији непресушан извор ратова против глобалног невидљивог непријатеља.”

Ипак, ова анализа Ристића унијела је једну недоумицу у односу на анализу Диздаревића и Јакшића. Елем, поставља се питање- како је нафтни и грађевински лоби САД дошао у сукоб са војно- индустријским комплексом, када су они дио истог система пљачкања ратом разорених и окупираних држава? То не објашњавају Диздаревић и Јакшић, мада је разлог тога конфликта очигледан.

Наиме, формирањем система Исламске државе од стране америчке администрације та симбиоза ратних и послијератних профитера је пукла. Затворени круг индустрије ратовања се распао због грамзивости војно-индустријског комплекса. Исламска држава је преузела нафтне изворе на територији коју је окупирала, јер се са те територије повукла америчка војска, па су без нафтног плијена остале америчке енергетске компаније. Америчке грађевинске фирме су, такође, остале кратких рукава јер ИД не планира да било шта гради, већ само да руши и пљачка.

Да је то тако, Трамп је објаснио у току предизборне кампање, када је навео главни разлог и циљ борбе против Исламске државе, дословно рекавши: “Ја бих уништио примарни извор њиховог богатства, а то је нафта. А да би се то урадило, морате да пошаљете војнике – и ја бих их разбио. Опколио би их и узео нафту за нашу земљу. Једноставно бих узео нафту”.

Огромна штета нанесена нафтном лобију

Осим што је Исламској држави предао нафту, амерички војно- индустријски комплекс је направио огромну штету интересима сопственог инвестиционог и нафтног лобија санкцијама према Русији. Тим потезом им је ускратио могућност да извлаче огромне профите на рачун руских сировина, предпочитавајући томе војну напетост и трку у наоружању која одговара само америчкој војној индустрији.

У жељи да економски ослаби или сруши Русију- ратнохушкачки клан, на чијем челу је био Обама, је калкулцијама са фјучерсима оборио свјетску цијену нафте и направио страховити удар не само по иностраним прозвођачима нафте, већ и по експанзивној америчкој индустрији производње нафте и гаса из уљних шкриљаца.

САД су, захваљујући новим технологијама искоришћавања уљних шкриљца, увјерено ишле ка стицању енергетске независности државе од свјетских извора нафте и гаса. Међутим, са обарањем цијена нафте та индустрија је изгубила конкурентност и кренула ка уништењу. Губици су се мјерили стотинама милијарди долара. Рецимо, „Вол стрит журнал“ је прошле године прогнозирао да ће средином 2017. године- трећина нафтних компанија у САД бити принуђена да банкротира или сасвим реструктуира бизнис.

Осим тога, Обамина администрација је, руководећи се формално еколошким разлозима- а у стварности интересима лобија зелене енергетике, онемогућила изградњу нафтовода од Канаде до Мексичког залива, чиме је нанијела ударац сопственој прерађивачкој индустрији нафте, и лишила грађане неких 28.000 радних мјеста.

Укратко, сви ови разлози су били узрок неизбјежног политичког конфликта војног и енергетског лобија унутар САД, који се ријешио на предсједничким изборима.

Европа неинтересатна, Кина проблематична а Русија партнер!

Послије побједе на изборима- Доналд Трамп се нашао на колосјеку гдје се његови политички интереси, сагласни са интересима енергетског лобија САД, поклапају са политичким интересима Путина и енергетским плановима Русије.

Излазак САД из Транспацифичког партнерства, борба против Исламске државе и скидање санкција Русији, што је у интересу инвестиционог и енергетског лобија САД, је у апсолутном интересу и Русије. И не само то, Трампу је потребна бар неутралност Русије у очекиваном политичком судару САД са Кином, против које намјерава да покрене трговински и економски рат.

Опет, таква политика ће неизоставно довести до тензија и пријетњи војним конфликтом у којем Кина нема никавих шанси без помоћи Русије. На крају крајева, недавно премјештање кинеских стратешких ракета са нуклеарним бојевим главама на границе Русије сликовито показује тај страх Кине од нуклеарне супремације САД.

Очекујући оштро стратешко надгорњавање САД и Кине, поједини руски аналитичари препоручују Путину неутралност и дистанцирање од тога конфликта, цитирајући при томе двије кинеске мудрости.

Прву, која је Конфучијева: “Ако будеш стрпљиво сједио на обали ријеке, дочекаћеш да њоме проплива труп твојег противника.” Аутор друге је Мао Цедунг, и она препоручује: “У сукобу аждаје и тигра, побјеђује мудри мајмун који мирно сједи на дрвету.”

Да ће будући велики догађаји бити на релацији три центра силе, дешавати се у троуглу Вашингтон- Москва- Пекинг, свједочи и вашингтонски аналитичар Евроњуза Стефан Гробе, који је положај Европе у америчким геостратешким очима овако описао: “Трамп је први предсједник САД, послије Трумана, којег Европа уопште не интересује.”

То, отприлике, значи да је распадајућа Европска унија у великој мјери изгубила геостратешки значај у свијету.Урачунавајући да новог америчког цара Европа не интересује, а Кину исправно третира опасним економским конкурентом, то је упућеност Трампа према Путину учигледна, што се може и обрнуто констатовати.

Трамп одлично зна да нуклеарни сукоб САД и Русије значи сигурно уништење те двије велике државе. На другој страни, добра и коректана сарадња САД са Русијом може довести до тога да сировински и енергетски потенцијали Русије постану сигуран улог за америчке инвестиционе и енергетске компаније.

За рјешење конфликта на Блиском Истоку, уништење Исламске државе и преузимање нефтних извора америчким компанијама, Трампу је као савезник потребна руска војна сила, тим прије што је војна моћ Европе смјехотресна и скоро ништавна. Тако се добри односи са Русијом намећу Трампу као потреба без алтернативе, и то по свим геостратешким правцима,

Кисинџер- Сарадња са Путином је најважнији задатак САД!

Да би достигао своје циљеве на исправан политички начин, нови амерички предсједник је наручио разраду плана за нормализацију односа са Русијом чувеном геостратегу Хенрију Кисинџеру. Свјетски мејнстрим медији су се потрудили да занемаре недавно учествовање Кисинџера на Економском форуму у Давосу, јер је на том мјесту он дао своје екслузивно мишљење о Путину и Трампу..

Наиме, на питање новинара- “да ли га збуњује тврдо мушко другарство Трампа и Путина”- Хенри Кисинџер је рекао следеће: “Управо сада Путин одржава равнотежу у свијету… Немам ништа против тог другарства, а надам се Путин и Трамп још више зблизити… Изградња дијалога са Путином је један од најважнијих задатака САД и Трампа.”

И тако, нема сумње да је избором новог, неординарног америчког предсједника отпочео процес нове прерасподјеле моћи у свијету. За разлику од прошлих америчких предсједника који су били јадне слуге и марионете, милијардер Трамп је предсједник који је сам себи режисер. Није дволичан, параноидан и злослутан попут Хилари Клинтон, нити подмукао и јалов као Барак Обама. Што му је на уму он говори унапријед- тако да је предвидљив.
Дакако, као и било каква друга промјена- ова политичка трансформација унутар и изван САД са собом носи одређене неизвјесности и скривене опасности. Међутим, пад клана Клинтонових на прошлим америчким изборима је означио да се неће десити катастрофални просец ужурбаног кретања свијета ка нуклеарном рату. Ван сваке сумње је да је Трамп неупоредиво бољи од оних који су могли доћи на његово мјесто. Могуће је да чак буде и јако добар император, што ће вријеме показати!

Зато су ово моменти за уживање! Када се спокојно може пратити смијешно цвиљење и пиштање, немоћно урлање и промукла рика оних који су са паролама “борбе за мир и демократију” срушили многе државе, а остатак небомбардованог свијета гурали ка апокалипси.

Сулуда идеја војно- индустријског комплекса и политичких јастребова САД и ЕУ о потреби глобалног сукоба је, за сада, пала у воду. Послије доласка на власт новог америчког цара свијет ће се сваког тренутка ужурбано мијењати, понекад и љуљати, али ипак кретати увјереније и сигурније него до сада.

Сатанизација Иве Андрића, баханалије и контраефекти

Балкански медији су недавно пренијели, уз скандал и подсмијех, следећу необичну вијест: “Бошњачки интелектуалци су нобеловца Иву Андрића упоредили са Хитлером, а његово дјело прогласили геноцидним на промоцији књиге Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања“, у мостарском Центру за културу.”
Отприлике у исто вријеме- огромну резонанцу у црногорској јавности је изазвао интервју др Шерба Растодера порталу “Аналитика”, насловљен овако: “Шербо Растодер: Његош као пјесник није проблем, али као парола јесте”. У том интервјуу Растодер је пласирао тезу да је Османска империја била “једини ‘окупатор’ чијих је неколико вјекова окупације преживјело скоро сво насљеђе, вјера и језик аутохтоног становништва”.
Тврдећи да такав став потенцира “модерна наука у свијету”, Растодер је одлучио да синтагму „османски окупатор“ стави под знаке навода, јер то, изгледа, и није баш био окупатор?!

Следбеници Махмутћехајића: Андрић као фантомски монструм

Осврћући се на мостарску промоцију књиге Русмира Махмутћехајића, медији су донијели јавности заиста невјероватне конструкције које су на том скупу изречене о нобеловцу Андрићу.
Рецимо, политичар Нерин Диздар оцијенио да је Махмутћехајићево дело „прво цјеловито испитивање односа националистичких, оријенталистичких и културно-расистичких односа Иве Андрића према Босни, босанству и бошњаштву“, те изјавио како је „Андрић декадентнима увек означавао само Турке, муслимане и ислам“. Упоређујући Андрића са Хитлером, Диздар је истакао да су Андрићеве књиге за резултат имале „геноцид над Бошњацима“, а књижевнике Ивана Ловреновића и Миљенка Јерговића оптужио да „не желе признати Андрићев расизам“.
Други учесници промоције ове „књиге“ су Андрића оптужили за „негативан однос према муслиманима и Босни“, а његову књижевност описали као „велики антибосански пројекат, великосрпски пројекат, резултат Недићевог режима, у ком су ‘добри Бошњани’ приказани као реметилачки фактор“.
Универзитетски професор Вахидин Прељевић је Андрића назвао „фантомским монструмом који је фалсификовао историју“, истичући да су његова дјела користила „у пропагандне сврхе током рата у БиХ“. Књижевни теоретичар Сањин Кордић је устврдио како су „Андрићеви романи дијелом расистички“, али је позвао јавност да их ипак чита и “суочи се с њима” кроз процес „детрауматизације“.
Публици се на крају промоције обратио и сам аутор „књиге“ Русмир Махмутћехајић, који је све те реторичке баханалије својих колега прихватио као позитивно сљедбеништво у процесу темељне “демонтаже Андрића”.
Укратко, промоција је “озбиљно” текла у стилу шаљивих Балашевићевих стихова: “За све је крив Томас Сојер, такве књиге не би смеле да постоје…”
Дакако, овакве несвакидашње тезе су већ зарадиле салве критике из разних углова. Неке критичаре су споменули и организатори скупа, па је ред да се прије свега осврнемо на њих.

“Копиле овјенчано Нобелом- Нови приноси ликвидацији Андрића”

Као што смо видјели, на дотичном скупу у Мостару је на мети присутних чудака био босанскохерцеговачки и хрватски писац и новинар Иван Ловреновић. Могући разлог је у томе што се Ловреновић на предочене накарадне тезе о Андрићу већ обрушио кроз одлични аналитички текст- “Копиле овјенчано Нобелом (Нови приноси ликвидацији Иве Андрића као босномрзитеља и исламомрзитеља: Банац, Махмутћехајић).”
Елем, Ловреновић је у том тексту напоменуо јавности да је конструкцију по којој је Андрић “копиле” открио “становити Фарис Нанић, грађевински подузетник и бошњачки политичар”, који је у публикацији за загребачки бошњачки часопис “Бехар” написао за поријекло Андрића следеће: “Отац му је босански бег који је силовао мајку му, слушкињу у својој кући.” Ловреновић је то откриће Нанића исмијао овако: “Ето, шућур Бехару и подузетнику, сад је барем јасно одакле је Андрић “повукао” генијалност!”
У продужетку текста, Ловреновић се осврнуо на скарадне чланке о Андрићу које су писали професор Иво Банац и Русмир Махмутћехајић у “рецентним издањима часописа Форум Босне”.
Став професора Ива Банца о Андрићу: “Босну је доживљавао као земљу мржње и своја размишљања о ужој домовини ставио је у уста свог књижевног двојника Макса Левенфелда”, Ловренчић квалификује као “месарење књижевности”, устврдивши да је Банац ту тезу предочио не поштујући “елементарне књижевнознанствене поуке о разликовању инстанци лика, наратора и аутора, и о неприхватљивости тумачења књижевне прозе као идејнога памфлета!”
Ловреновић тезе Ива Банца посматра кроз призму некритичког преузимања ставова одређених бошњачких кругова, те каже: ”Банчева олако изговорена теза некритички преузима дискурс једнога дијела бошњачке интерпретације османске прошлости БиХ, у којему се та прошлост идеализира, а у описивању прилика и односа који су владали кроз стољећа османске власти систематски се избјегава или минимизира чињеница другоразредности и обесправљености немуслиманскога становништва, осионост и егоизам домаће муслиманске политичке и земљопосједничке класе, појаве вјерскога фанатизма и искључивости итд.”
Ловреновић се потом осврће и на писање Махмутћехајића, рекавши:
“Махмутћехајић преузима и просљеђује тезу о укључености Андрићеве књижевности у антибошњачке и антимуслиманске политичке планове о истребљивању, само што он, за разлику од претходника, има амбицију да цијелу ствар истумачи из аспекта перенијалне филозофије, односно ‘традицијске школе’.”
Зато оцјењује да је проблем овакве интерпретације босанске повијести у томе што Махмутћехајић преферира “национално-идеолошку елаборацију, у којој је Андрић само привидно главна тема”, и напомиње да је “тај проблем одлично је уочио слависта Риццардо Ницолоси, који је у једном свом есеју написао следеће:
“С особитом емфазом Махмутћехајић подцртава усидреност босанскога културалног идентитета у исламу. При том постаје јасно да он под културалним моделом ‘јединства у различитости’ подразумијева прилично једноставан садржај: толерантно држање ислама према претходничким монотеистичким религијама жидовству и кршћанству, чије право на постојање ислам не негира, већ га схваћа као од Бога жељено мноштво стварности.
Полазећи од те теолошке опће мудрости, која у својој неиздиференцираности опет није баш сасвим точна, Махмутћехајић конструира повијесно оспориву ‘истину’ једне непрекинуте традиције толеранције у Босни, утолико што пројецира фундаментални постулат ислама на кристологију аријанизма и Цркве босанске; и, као друго, утолико што политику Османскога царства види као вођену искључиво тим диктатом религиозне толеранције, што је бајковито поједностављивање комплексне политичке ситуације…”

Традиционална и стандардна злодјела након Хаџи Проданове буне 1814.г.

Дакле, из текста Ловреновића се види да је главна замјерка ставовима Махмутћехајића и круговима око њега у томе што они “бајковито пројектују” идеју “традиције толеранције у Босни”, Османску империју “некритички виде као друштво религиозне толеранције”, те се све на крају своди на “национално-идеолошки пројекат”који има мало додирних тачака са реалношћу.
Да оптужбе на рачун измишљања толеранције у пројекцијама Махмутћехајића имају моћну основу, довољно је навести било какве примјере из далеке прошлости. Рецимо, публициста Александар Раковић је у тексту “Омер-бег Сулејманпашић Скопљак: Пјесме” навео следеће:
”Након пораза на Мишару 1806. године, Сулејман-паша Скопљак се на кољенима заклео Карађорђу да више никада неће ратовати против Србије. Ријеч није одржао па је 1809. поражен од војводе Милоша Обреновића. Ипак, успио је да порази Карађорђеву војску 1813, док Сулејман-пашина злодјела након Хаџи Проданове буне (1814), Љуба Ненадовић овако описује у „Прилозима за србску историју“:
„Београд, бедна и тужна варош, после пропасти Србије, био је тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши па и на ћошковима чаршије.
Са зидова градских и караула варошких стрчале су мотке и кочеви с одсеченим главама око којих се гавранови витлају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-капије ка Теразијама, и од Батал-џамије ка Ташмајдану непокопане и онакажене лешине око којих се пси отимају или још живи мученици на кољу, који се по два три дана боре с душом и разговарају са сродницима“.
Сима Милутиновић Сарајлија се такође осврнуо на те злочине, напомињући да су тада под Стамбол- капијом у Београду на колац били набијени Пајсије, игуман манастира Трнава, са братом, а потом и тројица устаника ухваћених у Шапцу, за које каже “та тројица су, два- три дни на кољу живећи, свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турске (Караулџије), и то једва, псовкам’ и клетвама наљуте, или зар разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије.”
Сарајлија потом објашњава да су Турци користили кратке кочеве, да би људима набијеним на колац ноге земљу додиривале, те да би им док су још живи гладни пси могли “ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити…”
Писмо Мелентија Никшића проти Матеји, по причању једнога трговца из Пожаревца, садржи ове детаље: “На Врачару од Ташмајдана до Стамбол- капије, с обе стране пута стоји парада од људи на коље набијени… имаде их 60 или 70. Међу овима… имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дофатити…”
Елем, послије ових свједочења поставља се питање, да ли поред Андрића и Његоша- круг око Махмутћехајића треба да: Љубу Ненадовића, Сима Милутиновића Сарајлију, те Мелентија Никшића прогласи “геноцидним писцима”, јер некоме не одговара слика Отоманске империје у огледалу хроничара?

Шербо Растодер- “Ми припадамо различитим свјетовима!”

У интервјуу порталу “Аналитика”, на запажање новинарке Весне Рајковић- Ненадић да се у јавности Махмутбашић третира “исламским мистиком”, историчар др Шербо Растодер се разгоропадио и рекао следеће:
“Ако је за вас академик Русмир Махмутћехајић „исламски мистик“ којег стављате у раван „локалних вјероучитеља“, онда ми очигледно припадамо различитим свјетовима. Не само зато што је у питању један од највећих савремених европских интелектуалаца, него зато што знам да овај интелектуалац не говори у „тезама“, већ су његови искази из његових књига преведених на све свјетске језике, доступни сваком знатижељном, па и вама.”
Елем, у овом детаљу је свакако интересантан моменат како својим неистомишљеницима и опонентима Растодер одмах умије рећи: “Ми очигледно припадамо различитим свејтовима!” Као да се неко граби за Растодеров свијет и његово калкулативно виђење прошлости!
Јер, ако у свједочењима турских одмазди послије Хаџи Проданове буне Растодер види вјерску толеранцију и цивилизованост освајача, тада је заиста могуће да он припада “посебним свјетовима”.
Да хришћански кажњеници послије набијања на колац провоцирају Турке да би их они доубили, и тиме раније прекратили муке, је била норма понашања страдалника на коцу и у Црној Гори, Брдима, Херцеговини и другим дјеловима империје. Све те свирепе казне, пљачке, силовања, паљевине кућа,…, које су се десиле послије Хаџи Проданове буне 1814. године у Београду и Србији, дешавала су се стотину година раније, и то на Цетињу- у Црној Гори.
Рецимо 1714. године, када је на Црну Гору напао Нуман-паша Ћуприлић, хронике свједоче да су турске снаге све попалиле, а потом “крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство”. Владика Данило је послије те апокалипсе избјегао у Русију, а по повратку у Црну Гору 1716.г. писао руском канцелару Голофкину о стању које је затекао: “Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се”.
Елем, ако већ Његоша третира из перспективе норми овог времена, добро би било да Османску империју и њене злочине против цивилног становништва др Растодер такође третира са становништа „цивилизацијских правила“ овог времена. Да се нашалим, рецимо- Хелсиншког комитета, или Хашког суда?!
Нема сумње да је боље и коректније људе и догађаје посматрати у контексту свог времена, разликујући историју од књижевности. Јер, много је лоше књижевност посматрати кроз призму сопствене, рогобатно нашминкане историје у којој фигуришу тезе о толеранцији- које није било у пуном цивилизацијском обиму- нити тада, нити у било којем времену.

Неџад Ибрахимовић- Махмутћехајићево читање Андрића чини зло читању

Да Андрићеви критичари имају крупан проблем приликом читања књижевних дјела потврдио је и Ловренчић. У свом ауторском тексту навео је осврт књижевне теоретичарке Маје Абаџије, која је рекла да “Махмутћехајићев псеудофилозофски подухват доводи до закључка да читање књижевности као књижевности, дакле средствима и методима књижевне критике и теорије, није пожељно, јер удаљава од истина којима нас уче религијске догме и објаве”, закључујући да се ради о “књижевнокритичком шарлатанству” и “потпуном помрачењу знанственокритичког разума”.
Слично мишљење је у емисији “Мост” Радија Слободна Европа, посвећеном Андрићу, коју је водио Омер Карабег, изнио и књижевник из Тузле Неџад Ибрахимовић. Ибрахимовић је о Махмутћехајићу и интерпретацији Иве Андрића у школама Федерације Босне и Херцеговине рекао следеће:
“Андрић се интепретира на начин који је дубоко супротан елементарним приципима књижевне науке. Та интерпретација је херметично затворена у просторе властитог националног, религијског и етничког кључа… То иде дотле да се за читање Андрића дају упуте наставницима и учитељима како треба интерпретирати Андрића.
А треба га читати онако како га чита, рецимо, Русмир Махмутћехајић – професор, академик и инжењер електротехнике. То су читања која чине зло прије свега самом читању, а онда и књижевности… Андрић је у тој интерпретацији бошњакомрзац, он је мрзитељ ислама и тако даље…
Наши псеудоистраживачи који трагају за ксенофобијом, национализмом и мржњом код Андрића, прије ће то наћи код писаца који су слављени унутар етничког литерарног канона, али се они њима не баве- јер су ти писци недодирљиви… Наши етнички канони разбијају балканску културу, а то је заправо циљ свих идеологија на Балкану”.
Бајка о бегу који је силовао толеранцију
Нема сумње да су инжењер електротехнике др Русмир Махмутћехајић и историчар др Шербо Растодер неспретно, “ногом”, улетјели у простор свјетски признате књижевности- чија правила мало познају, дајући недекватне пројекције које су лако оспориве.
Мало значајни у ширим просторима, дјелимично важни само унутар свога етникума, покушали су да оспоре Његоша и Андрића на чудновато сиров и примитиван начин. Можда се ту ради и о сујети, јер је очигледно да таленат Андрића и Његоша они никад неће имати, нити им дјелић славе досегнути.
Управо зато ће се морати комплексније и озбиљније суочити са јавношћу, јер су сами тражили резонанцу те исте јавности, у коју не спада само етнос којем припадају.
А јавност би жељела знати- да ли се у овом случају ради о кругу неспорно јако образованих људи који имају, на жалост, лимитиране интелектуалне способности и рурални стил тумачења књижевности? Или се ради о неким новим, неспретним и трапавим радикалним националим концепцијама, лишеним логике и хуманистичлког приступа- које траже темељнија објашњења и више прецизности у одбрани става.
Јер, како објаснити позицију о толерантности друштва и система у Отоманској империји када, рецимо, споменути Фарис Нанић (идеолошки сарадних Махмутћехајића и Растодера) у жељи да Андрићу постави етикету “копиле”, устврди да је босански бег силовао слушкиње по кући? Зар није тим зломишљењем Нанић извршио брутално силовање свих бајки о толеранцији Отоманске империје, наспретно разбивши све илузије својих сарадника који раде на скрнављењу Андричевог дјела?
Управо зато, на крају нам остаје да закључимо како све те концепције, са јасним елементима идеолошке поганштине, рађају више питања него што дају одговора. И наносе штету управо онима који их пројектују.

Дух времена – “Четник Пајо даје снагу, да уђемо у траг врагу!”

Од Војин Грубач - 12 децембра, 2016

 

 Прилично неодмјерена признања коју су држава и тужилаштво Црне Горе одали четницима Александру Синђелићу- Синђи и Мирку Велимировићу- Пају, имали су интересантан и неочекиван побочни ефекат. Ма колико то чудно било- глорификација пучиста, који су по свим идеолошким и симболичким одредницама приказани у јавности као носиоци равногорске идеологије- закономјерно је одгурнула Црну Гору у правцу изненадног идеолошког помирења.
Нико не спори да је четничка пучистичка акција у Црној Гори била комична. Свима је јасно да се она може оцијенити као- дрска равногорска политичка помоћ црногорским трудбеницима капитализма и елитним ударницима корупције.
Ипак, иако се радило о режираниом пучу, и фалсификованим четницима, у уџбеницима историје ће остати записано да су- из ниоткуда искрсли равногорци- спасили државу Црну Гору од терористичког пуча, насиља и хаоса.
Режимски медији су отишли даље, те закључили да су равногорски гости из Србије одбранили чак независност државе Црне Горе, њену демократију и статус отвореног и толерантног друштва. Таквим лударањем, они су судбински полупали све играчке на идеолошким просторима Црне Горе.
Ипак, током тако реског и нечистог идеолошког заокрета- неко је морао пострадати. Пострадали су, логично, симпатизери режима и режимски коментатори на разним порталима Интернет простора. Управо су они са појавом пучиста отпочели са баражном паљбом по „четничким рушиоцима државе“, да би на крају утонули у политичку канализацију када су им режимски медији саопштили да су ти четници, у ствари- „спасиоци милог им ДПС-а и државе“.
Зато су се на крају ове чудне епске пјесме ућутали као да су мртви, те данас- негдје у скривеним просторима Интернета- превијају своје тешке идеолошке ране, трпећи неизмјерну политичку бол, на општу радост слободне јавности. Елем, како се то све десило- прича је овога текста.

“Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци”

Да су државни пуч у Црној Гори, све са нападима на војску и полицију, планирале некакве четничке групе, слушали смо сво вријеме медијског ванредног стања. Дакако, посебно је подвлачено да је у спектакуларној акцији ухапшена терористичка група од 20 опасних равногораца, чије су вође некакав двојац- Дикић и Синђелић.
Режимски медији, у виду- ТВ Пинк М, Информера, Дневних новина, Побједа- са подршком портала ЦДМ и Аналитика су нам презентовали следећу смјехотресну схему терористичког плана: ”Четничка терористичка група (која се није састала)- је напала на објекте у Црној Гори (налазећи се у тамници)- користећи опасно ватрено оружје (које је уништено изван граница Црне Горе).”
Овај поцијепани сценарио је праћен следећим запаљивим насловима у режимским медијима: “Транскрипт разговора Дикића и сарадника: Ако Мило прогласи побједу, хапсите га!”; “Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци!”; “Нови транскрипт: Колика је награда за хапшење Мила? Реци шта хоћеш…”; “Катнић: Дикић и Синђелић организатори терористичке групе, оптужница ускоро.”
„Планиран је незампаћени ужас, проливање крви“, рекао је медијима специјални државни тужилац Миливоје Катнић, додавши да је он обавезан да о томе обавести грађане Црне Горе.
Катнић је о страхотама које је носио пуч рекао следеће: „Саопштавам ово и онима који доносе политичке одлуке, да ме добро схвате, Црна Гора би била завијена у црно, као никад до тада“!
Одговарајући на питање- од кога је Црна Гора добила прву информацију о постојању поменутог плана, Катнић је рекао: „Информацију смо добили онако како су је Црногорци увек добијали, уз помоћ Бога и јуначког талика“. Такође, навео је Катнић, план је био да се слободе лиши, „односно, како се то у народу каже- зароби премијер Мило Ђукановић- „ђе год да се нађе“.
На ријечи специјалног државног тужиоца, надовезао се предсједник Црне Горе Филип Вујановић, рекавши: “Дакле, Црној Гори није само Бог помогао, како је рекао тужилац, мада је и он доста имао удјела сигурно, али помогли су и они који су схватили да нашем друштву и држави треба помоћ како се не би претворила у једно хаотично стање и да се, како је то тужилац рекао, завије у црно, што би дефинитивно било, након Другог свјетског рата најтрагичније вријеме Црне Горе”.
Тадашњи премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, је “долио уље на ватру” овако: „Требало је изазвати метеж, бијес и жртвовати неколико грађана или десетина грађана. Десила би се нова окупација Црне Горе, поништавање резултата избора и преузимање власти од стране једне терористичке групе која је у Црној Гори служила туђим интересима … Обављање терористичких акција није посао за шарлатане. Тим се послом увијек баве специјализоване агенције, могуће и отуђени дјелови тих агенција, али свакако високи професионалци.”
Премијер је оптужио опозициони Демократски фронт да је чак планирао његово убиство, рекавши: “Ја лично видим и њихову умијешаност… Jа, дакле, њихову активност видим као учешће у припреми мог убиства и учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверености и са тиме ћемо морати да живимо и они и ја.”
Запаљива реторика црногорских државних функционера и режимских медија је изазвала на свим порталима устанак њихових присталица. Они су се, логично, побунили- “против четника који су напали на Црну Гору и њену демократију”. Тада још нису схватали да ће им се та побуна на крају завршити тиме што ће, попут ноја, забити главу у пијесак када им се пласира коначна режимска истина- да су управо четници “спасили Црну Гору”.

Синђа бјежи у Подгорицу- “ономе што пуши марухуану”!?

Одмах послије завршетка избора, ухапшена група од 20 четничких терориста се смањила. Наиме, шесторо осумњичених је пуштено на слободу- јер су грешком ухапшени. Да не би све испало као грешка, црногорско тужилаштво је обавијестило јавност да су они ослобођени- “јер су својевољно одустали од извршења кривичног дјела”.
Испало је да остали терористи нису пуштени на слободу- зато што ни у затвору нису хтјели да одустану од извршења пуча?! Елем, умјесто да признају да су крвави пучисти- те да јавно одустану од настављања пуча и нађу се на слободи, они су тврдоглаво понављали да нису пучисти.
И тако, док су највиши функционери Црне Горе објашњавали страхоте четничке мисије, Александар Синђелић, главни и одговорни уредник четничког пуча, је из Београда ноншалантно исмијавао црногорску власт и правосудне органе, рекавши подгоричким Вијестима: “Ако (Мило) Ђукановић тамо пали марихуану и пише глупости, то је његов проблем, разумете. Та криминална опција тамо што ради уопште ме не занима…“.
Послије свега- десио се преокрет који је потврдио да је Црна Гора мјесто крупних апсурда, којима краја нема. Наиме, шеф терориста и четнички вођа Александар Синђелић је добровољно побјегао у Црну Гори- право у руке тужиоцима и ономе за кога је тврдио да “пуши марихуану”!?
Адвокат Горан Родић је на ТВ Вијести, у емисији новинара Петра Коменића, апсолутно зачуђен тим догађајем, рекао следеће: “Неки догађаји, као што су добровољни долазак Александра Синђелића у Црну Гору, су раритети сигурно када је у питању тероризам. Од Баден Мајнкофа и Црвених Бригада се не сјећам таквог случаја?!”
Загребачком Вечерњем листу је требало седам дана да дође себи, те да обајави шокантни наслов који говори све: “Осумњичени Александар Синђелић, припадник четничког равногорског покрета, прошлог тједна нашао се у црногорском затвору”.
Послије неколико дана, са још већим чуђењем објавили су нови текст о Синђелићу, овако насловљен: “Припадник четничког покрета признао да је организирао терористички напад: “Ангажирали су ме руски националисти”, а главна теза текста је била: “Двојица руских националиста организирала државни удар на изборни дан. Били су спремни и егзекутори Миле Ђукановића.”
Таман када се очекивало да ће војвода Синђелић бити “бачен коњ’ма на реповe”, а у најбољем случају зарадити доживоту робију, у медијским просторима је пукао следећи наслов:“Синђелић на слободи, чувају га полицајци”.
Тада смо сазнали да је Александaр Синђелић, четнички коловођа и организатор пуча, службено постао свједок-покајник. Дакако, покајник је одмах пуштен на слободу. Још су му дати, да га бране, телохранитељи у виду црногорских полицијаца- које плаћају грађани Црне Горе из свога џепа.
Потом су се чуда наставила, па је четничким терористима заточеним у Спужу црногорско правосуђе милостиво скинуло оптужницу за тероризам. Тако је испало да они нису терористи- иако су “имали задатак” да “пуцају на народ и оружано освоје Скупштину”, “ухапсе Мила и направе крвопролиће”.
По мишљењу тужилаштва, криви су- јер су организовали криминалну групу, као да су шверцери дувана и кинеских играчака- и ништа више од тога!

Црногорски Бог- талични четник Мирко Велимировић

Недуго затим, јавност Црне Горе је сазнала како је добијена информација о пучу “уз помоћ Бога и јуначког талика“.
Наиме, када је од Синђелића добио новац за терористичку акцију, четник Мирко Велимировић- Паја је овако резоновао: “Два дана сам размишљао шта да урадим. Имао сам двије опције, или да му вратим новац и кажем да не могу да набавим оружје- или да одем у Црну Гору и све пријавим. Одлучио сам да ипак одем у Црну Гору, у полицију, и све испричам.”
Тако је Мирко Велимировић, машинбравар четничке провинијенциј, почео да сарађује са црногорским тужилаштвом, и постао у очима режима- Бог и талик црногорски.
Јавност Црне Горе је грохотала од смијеха када је сазнала да је четник Паја купио оружје за терористе, да би га спалио у Албанији, потом уништио негдје код ријеке Ибар а на крају утопио бацањем у језеро, из којега су потом изрониле праћке.
И уопште није била изненађена када је сазнала да је рјешењем Вишег суда у Подгорици усвојен споразум о признању кривице- прије тога закључен између Специјалног државног тужилаштва и окривљеног четничког редова Мирка Велимировића.
„За себе заслужујем орден да ми се додијели- јер сам спасао црногорски народ и државу, а не да ми се суди. Из патриотских разлога сам ово урадио. Да бих се одужио црногорском народу који је спасао српску војску. Они који знају историју- знају о чему причам,“ изјавио је на „Часном суду“ равногорац Велимировић, а специјални тужилац Саша Чађеновић додао- да је изјава оптуженог “истинита и није бајка”.
Одлуком Вишег суда у Подгорици, којим предсједавао Борис Савић, четник Паја је осуђен на шест мјесеци затвора, условно на годину дана, те кажњен са 100 еура- за планирање крвопролића у Црној Гори. Елем, када прође тих условних годину дана, четник Паја може кренути у ново спашавање Црне Горе и црногорског народа.

Tресла се (Равна) гора, родио се (црногорски) миш!

Интересантна је љубав србијанских четника према црногорској власти. Умјесто да оде србијанским правосудним органима, на чијој се територији, по легенди, спремао црногорски пуч, четник Паја је побјегао у Подгорицу. Умјесто да побјегне у Русију- “гдје воде пипци организатора пуча”, војвода Синђа је такође побјегао у Подгорицу.
Умјесто да се послије пуштања из притвора плаше освете оних који су их унајмили, војвода Синђа који је узео 170. хиљада еура, и четнички редов Паја, који је узео 30. хиљада еура, лепршаво и безбрижно одлазе у слободу- као да су украли ретровизор са паркираног аута.
Зли језици тврде да је овај четнички двојац могао испалити своје налогодавце, само у случају ако налогодавци нису они о којима су говорила ова два нова црногорска хероја. Само у варијанти гдје је налогодавац неко попут “газде Бебе”, они могу бити сигурни да су потпуно безбједни, те да их давалац крупних напојница неће чопоративно гонити по улицама по којима ће ходати.
Дакако, све ове нелогичности се могу бацити у воду. Оне ништавне према идеолошком ефекту ове приче, у којој је спектакуларно рехабилитован четнички покрет.
Зар није интересантно то што је Радио Слободна Европа, који се годинама бави ловом на четнике, исход суђења четничким пучистима дочекала са огорчењем, и насловом: “Равногорац Велимировић ‘спаситељ’ црногорског народа и државе!”?
Чак је Милован Вуков Јанковић, Црногорац суверенистичке провинијенције, из Данске послао симпатичну ироничну поруку преко ФБ профила: “Пајо четник даје снагу, да уђемо у траг врагу”!

Образац позитивних четника, нових црногорских хероја

Један од ријетких који се у овој причи није снашао је Сенад Пећанин, бивши власник и уредник сарајевског недељника “Данас”. Све су прилике да је испао медијска овца у интервјуу који је дао подгоричком дневном листу “Глас Чепурака”.
Незнавени Пећанин је превидио факт да су режимски медији Пинк, Информер, ЦДМ, Аналитика, као и Побједа којој је дао интервју, од Мирка Велимировића- Паја, бившег полицајца и четничког редова из Зубиног Потока, као и војводе Синђелића- у току медијског процеса и знаковитог часног суђења, у којег сумње нема- направили истинске суперхероје.
Тврдњом, па и констатацијом датом у Гласу Чепурака, да су црногорски политичари Небојша Медојевић и Ранко Кривокапић, којима је придодао и Жарка Ракчевића- четници, значила је само једно- да се Сенад Пећанин главачке бацио у медијску канализацију Балкана.
Он не разумије процесе, јер изгледа није схватио да је ангажовањем четника, па њиховим херојским ослобађањем, власт у Црној Гори све урадила да се деси национално и идеолошко помирење- које је тако недостајало Црној Гори. Дакако, начин извједбе тога помирења је био смјехотресан, али ефектан и реалан.
Равногорски покрет, као и Сенад Пећанин, тек треба да науче лекције од четника Синђелића и Велимировића, те да их заједнички опјевају у пјесми: “Од Тополе па до Црне Горе.”
Јер, не само да остаје за памћење да су Синђа и Паја спасили Црну Гору, и тиме заслужили да им се имена и презимена упишу златним словима у историју Црне Горе, већ су постали образац позитивних четника, нових црногорских хероја којима ће се покољења дивити.
На крају, због равнотеже међу медијским звијездама, поштено би било да четник Паја достојанствено скине са својих прса оден који је себи додијелио. Па да га уручи господину Сенаду како би балканско помирење попримило шири- мултинационални и мултиконфесионални карактер, све уз аплаузе кумовских ударника капитализма.

Млади цетињски бријест, рогамски ронилац Стево и патриотске аутохипнозе

Од Војин Грубач -6 децембра, 2016

 

 

Претходна колумна – „Црвена, бизнис-леди у маски скојевке са супретом за ништа“ – и тема историјског бријеста, имала је одређену резонанцу међу опонентима те приче. Зато ме није изненадила очекивана реакција црногорског коментатора свих портала, Данила Стојановића – који је већ био главни јунак моје колумне – „Данило у комитима, а све против Јенкија!“
И тако, јавивши се у коментаторској рубрици мог блога на порталу ПЦНЕН, Данило ме је у традиционалном реперском стилу оптужио да сам „дрвосјеча црногорске историје“, који би „и данас посјекао сваки црногорски бријест“ – зато што „патолошки мрзи Црну Гору и Црногорце?!“
Да на овакав чудан начин експлодира, Данила је навео мој закључак да – „Историјски бријест, који је годинама био предмет провидне пропаганде, није ни дочекао 1918. годину – већ га је вријеме сасушило пар деценија раније.“ Елем, како Данило представља „глас вапијућих патриота на Интернету“, ред је да му се опет посвети мало пажње- да му не би коментаторски труд пропадао.

Стари бријест се ипак од старости осушио, посјекли га Црногорци

У намјери да опонира, коментатор Данило је предочио верзију о бријесту коју су некада давно написали Стево Вучинић и Новак Аџић. Ево дијела тога текста, са којим се требамо упознати:
„Испред Биљарде, на Цетињу, својевремено је био велики стари историјски Бријест који се од старости лагано сушио, па је 1892. године у непосредној близини посађен млади. Први су посјекли бјелаши 1918. године да би на његовом мјесту подигли споменик погинулим саборцима који су током Божићног устанка 1919. године подржавали окупацију. Био је у облику обелиска на којем су били исписани Змајеви стихови – ‘Застанимо пред споменик/ Нашег јата храбрих птића/ Напојмо се мушког духа/ Храбрих Синђелића’. А други бријест је посијечен 1936. године да би на његовом мјесту подигли Мештровићев бронзани споменик краљу Александру. Споменике су 1941. године срушили зеленаши.“
Да напоменем, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш је навео разне изворе из којих се потврђује да се стари бријест осушио пар деценија прије 1918. године. Коментатор Данило је став Маркуша „оповргао“ тако што је приложеним текстом – убједљиво потврдио да се бријест осушио 1892. године, односно 26. година прије него што су његови земни остаци утилизовани од стране бјелаша 1918. године.
Ово је сликовити примјер – због чега је Данило изванредни режимски лик које ради против режима. У незадрживој жељи коментарисања – он своје тезе брани тако што их поруши, а опоненете оповргава тако што им убједљиво документује и потврди закључке.
Данило већ десетинама година оплакује сјечење сасушеног бријеста, тврдећи да су га ликвидирали „србијански, српски окупатори“, а онда себе демантује текстом Вучинића и Аџића о бријестовима, гдје се каже да су стари бријест „посјекли бјелаши 1918“.
Тако од Данила сазнасмо да стари осушени бријест нису посјекли Србијанци и „вељесрпски окупатори“, већ Црногорци – који у били присталице безусловног унитаристичког уједињења са Србијом, и чинили убједљиву већину становништва у Црној Гори.
Да сијечење бријестова нема никакве везе са спинованим, а непостојећим, „међунациналним сукобом“ бјелаша и зеленаша, потврђује чињеница да је други бријест на Цетињу посијечен тек 1936. године, а лидер зеленаша Секула Дрљевић, по мишљењу историчара Новака Аџића, све до 1937. године себе сматрао Србином.
Самим тим, никакви „неки тамо Срби“ нису могли посјећи бријестове, јер су и бјелаши и зеленеши били Срби, свиђало се то нама или не.

Дрвосјече лажне историје и сађење новог бријеста

Не схватајући да је трапавим цитатима уништио двадесетпетогодишњи труд својих острашћених истомишљеника – Данилу Стојановићу је одједном, у афекту, пукла реторичка канализација, те је сликовито предочио овакве примједбе:
„Дакле, наш Војин је само један од новијих у низу ‘дрвосјеча црногорске историје’. Од оног најгорег соја који је посјека’ бријест. И, нажалост, претека’?
Војин би и данас да посјече сваки црногорски бријест? Не зато што мрзи бријестове, већ зато што исконски, патолошки, мрзи Црну Гору и Црногорце? Зато је свака његова логореја – једна досадна, без краја и конца, вељесрпска (не)историческа епопеја.“
Елем, у овом изливу бијеса коментатора Стојановића до смијеха је колоритан дио гдје се говори – да је тамо неко од „најгорег соја који је посјекао бријест“, са нагласком- „и нажалост претекао“.
Када говори о „соју“, најгорем или најбољем, Данило се налазе у стању аутохипнозе. Јер, ако посматрамо бријест као симбол црногорског правосуђа, а знамо да је данашње црногорско правосуђе можда и најгоре у историји ових простора, то Данилу остављамо да етикету „најгори сој“ уручи онима који су црногорско правосуђе сасијекли до коријена.
Да се правосуђе промијени не помаже чињеница да је 6. 04. 2011. године засађен нови бријест на платоу испред Биљарде на Цетињу – на „истом мјесту гдје се током прошлости налазио“. Медији су јавили да је засађени бријест градоначелник Цетиња Александар Саша Богдановић „свечано отворио“ пресијецањем врпце, а све уз присуство гостију, међу којима су били амбасадори Хрватске и Словачке у Црној Гори.
Поводом тог срећног догађаја, на Интернет порталу Града Цетиња јевио се само један усхићени коментатор – Саша, који је оставио следећу поруку: „Ако је враћање Црне Горе Цетињу сађење бријеста и фарбање чесме на Балшића пазар’, фала им до гроба. Ако су ово приоритетни проблеми наши- онда смо ми сретни град (а нијесмо свјесни тога)!“
И на крају, што се тиче Данилове жеље да би волио да – овакви као ја „нису претекли“, жеља му се може лагано остварити ако се занима црном магијом – умије да врача и пробада „вуду лутке“. Дакако. на овом мјесту напуштамо Данила, а прича иде даље…
Жута режимска штампа као симбол правосуђа
Елем, када су писали дотични текст о бријесту, господа Аџић и Вучинић су апеловали на градоначелника града Цетиња и предсједника Уставног суда да се на мјестима несталих бријестова – „поново засаде два млада бријеста која ће са тим мјестима чинити особене споменике – симболе континуитета државе, њеног правног поретка и судске власти.“
И ето, жеља им се испунила и посађен је један бријест. Ипак, посађени бријест је постао само обично дрво, а не симбол, јер– „континуитета државе, њеног правног поретка и судске власти“, што су симболично хтјели истаћи промотери сађења бријеста – данас у Црној Гори нема.
Зар није, из ове преспективе, чудно и апсурдно то што су Вучинић и Аџић апеловали на градоначелника Цетиња да посади бријестове који ће симболисати правни поредак и судство, умјесто да апелују на судство и тужилаштво у Црној Гори да обављају свој посао у складу са јасним правним поретком и цивилизацијским нормама?
Укратко, умјесто да се пропало црногорско судство оног и овог времена реформише, и стане на ноге, посађен је бријест као шарена лажа за помамљене и наивне, и постао симбол нечега чега данас нема. Лудило, зар не!?
Рецимо, недавни случај режираног пуча на дан парламентарних избора је показао страшну истину црногорског правосуђа – да њиме управљају парадржавне структуре. Умјесто да црногорско правосуђе упозна министре полиције и војске са плановима наводних терориста, поремећене државне структуре су материјале поступка слале медијским трубачима у виду – ТВ Пинк М, Побједе, Дневних новина, Интернет портала ЦДМ и Аналитика?
Тако је испало да данашњи симбол црногорског правосуђа није некакав нови бријест на Цетињу, већ жута режимска штампа која суди и пресуђује по нахођењу својих уредника, примајући инструкције за тај самосуд од неких антидржавно оријентисаних паралелних центара моћи.
Колико је сво то лармање о бријесту труло и наказно, показало је понашање рогамског рониоца Стева Вучинића управо у временима када се садио бријест на Цетињу.

Стево Вучинић изронио 20.000 еура црногорског блага

Славко Перовић, бивши лидер ЛСЦГ-а, је на свом блогу 16.12.2010.г. оптужио Стева Вучинића да је „заједно са својим братом од стрица Ђуром Вучинићем, украо ЛСЦГ- у: ‘Радио М’, ‘Телевизију Монтена’, новинску агенцију ‘Монтенафаx’- од које је касније настала ‘Мина’.“
Перовић је са оптижбама наставио овако: „Украо је он и редовно крао и новац намијењен ЛСЦГ-у, а његов пуни лик се заокружује чињеницом да у приватном посједу има читаво благо сакривених археолошких предмета лично израњаних из ријеке Зете која му тече пред кућом у Рогамима.“
Елем, ријечи Славка Перовића о рогамском рониоцу су заиста егзотично и нереално звучале – јер су наводиле на помисао да Стево Вучинић има изражене ружне инстикте, које се у народу формулишу кроз појам – синдром овцекрадице.
Многи су чудну конструцију Перовића о тајном израњању археолошког блага третирали – „блаћењем часног црногорског патриоте“ Стева Вучинића, све док 12.10.2015. у подгоричким Вијестима није освануо наслов- „Вучинићу 20.000 еура за мач и шљем које је нашао“.
Из тога текста смо сазнали да је Стево Вучинић 2011.г. Народном музеју Црне Горе (НМЦГ) продао бронзани илирски шљем за 10.000 еура, а годину касније за нађени илирски мач (старости око 2.500 година) додатних 10.000 еура.
Павле Пејовић, директор тога музеја, је „Вијестима“ рекао да је осим та два предмета од Вучинића откупљено и око 40 комада неолитског алата, објаснивши: „То су камене сјекире, камени стругачи који су нађени негдје на локалитетима поред Зете, збиља не знам гдје и мислим да ће он као неко ко се бави тиме морати једног дана да каже гдје је то нађено да би се то на један стручан начин истражило“.
stevovucinic Млади цетињски бријест, рогамски ронилац Стево и патриотске аутохипнозеЕлем, о томе гдје је нађено то археолошко благо и како је откупљено „Вијести“ су дале став стручног лица које је рекло да су „предмети откупљени незаконито, јер их је Вучинић узео са заштићених археолошких локалитета“ гдје „у музејској књизи улазака нема потврде за један од два мача“, те да је у документима о преузимању вриједних предмета- „било избрисано име продавца?!“
Све ово, с чињеницом да се тајна продаје скривала неколико година, наводи на закључак да се у овом случају радило о тајној операцији шверцерског типа.
Умјесто медијског аветања о симболици бријеста, све су прилике да је Стево Вучинић требао заврнути рукаве и посадити шуму бријестова око своје куће у Рогамима.
Та шума симбола би га свакодневно подсијећала на потребу уважавања правне државе у коју се испразно куне, да не би добио заслужену титулу шверцерско- ронилачког рогамског патриоте.

Бријест, трупци и окршаји епског карактера

Елем, ако ћемо ствари помало карикирано гледати – могуће је да је сађење младице бријеста на Цетињу само донијело несрећу Црној Гори. Јер, послије сађења бријеста, лудило у њој је попримило епски карактер.
Градоначелник Цетиња Александар Богдановић се оженио са кћерком Светозара Маровића, свемогућег идеолога владајуће странке. Њихова свадба, са око 400 званица, је била у елитном хотелу Сплендид, а наслови у штампи су били овог типа: „Гала вјенчање кћерке Светозара Маровића: Музичари добијали 500 евра по пјесми!“
Сиромашни грађани Црне Горе су ово – „500 евра по пјесми“, доживјели као – немилосрдни пуцањ у мозак. Исти им је осјећај био када су сазнали да је рогамски ронилац Стево Вучинић – изронио 20.000 еура црногорског блага из Зете, и продао га Народном музеју Црне Горе – као да се ради о купусу који му је израстао у башти.
Светозар Маровић, таст Александра Богдановића, пресијецача врпце несрећног бријеста, је завршио у Спужу као „шеф организоване криминалне банде из Будве“. Специјални државни тужилац Миливоје Катнић је саопштио да се договорио са том „групом из Будве“, те да је од претпостављено несталих 45 милиона, у народну касу већ враћено 20 милиона и 278 хиљада еура.
Наравно, цетињски бријест је своју функцију „симболике превосуђа“ оправдао у „случају Будва“, али не и у случају Алуминијског комбината у Подгорици.
Да подсјетим, лидер СДП Ранко Кривокапић је, са мјеста предсједника Скупштине Црне Горе у емисији „Начисто“, емитованој 12.2,2015.г. на ТВ Вијести, оптужио владајућу странку за нестанак 800 милиона еура приликом приватизације КАП-а, називајући ту крађу – злочином против државе.
Ранко Кривокапић је могао том опасном изјавом угорозити сигурност цетињског бријеста, и симболику коју он носи.
Јер, лако се могло, а и сада се може, десити да неко од грабитеља КАП-а, у страху од тог симбола правосуђа – панично узме моторну пилу „Штиловку“- и ноћу бријест ишчупа из коријења и сасијече на комаде, те његове трупце баци у Зету код Рогама.
Ако се то деси, не треба сумњати да ће Стево Вучинић, увијек будни ронилац из Рогама, скочити у Зету и изронити трупце- те их продати Народном музеју за тричавих 20.000 евра спасавајући их од пропадања.

Бријест поднио оставку, жели да га гром спржи

Могуће је да се тај страшни сценарио са бензопилом „Штил МС 180“ и новим бријестом исјеченим на комаде ипак неће десити.
Јер, изгледа да су режимски медији, који су преузели улогу црногорских правосудних органа, спасили ситуацију коју је направио лидер СДП са својом изјавом – тако што су Ранка Кривокапића прогласили четником, и тиме затворили случај КАП.
На другој страни, ради баланса међу звијездама, четнички вођа Александар Синђелић, који је хтио да направи пуч у Црној Гори и ухапси Мила, је проглашен црногорским патриотом и добио телохранитеље – црногорске полицајце које плаћају грађани ЦГ.
Док војвода Синђелић очекује да га нова власт прогласи за Народног хероја Црне Горе, то његов потчињени – четнички редов Мирко Велимировић захтијева да му се додијели орден јер је спасио Црну Гору – тако што се два мјесеца довија, мучи и измишља како је уништио оружје терориста. То га је спалио у Албанији, то га је бацио у језеро.
Суочен са лудилом које се дешава у Црној Гори, напокон схвативши гдје су га грешком посадили – дивни млади бријест на Цетињу је поднио оставку на мјесто симбола црногорског правосуђа. Зли језици тврде да чак – призива громове да га спрже.
Да се не би десила та трагедија, најбоље рјешење би било – да се бријест пажљиво извади из те „Црне Земље“, те поклони некој нормалној држави. Па да се тамо поново засади, и „свечано отвори“ све уз пресијецање врпце.