Од Џејмса Форестола до Џуди Куо: Иду Руси!?

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубачм, 20/11/2019

Портали “ИН4С и Борба су повезани са директивама из Кремља”, рекла је прије пар дана Џуди Куо, отправница послова  амбасаде САД у Подгорици?!

Послије те изјаве, може се констатовати да се ексклузивна параноја “руског трага”, ненадано,пренијела из САД у Црну Гору.

Таргетовање Трампа, Борбе и ИН4С

Нису Амери до сада увезли неколико милијарди долара у економију Црне Горе,  као што су нпр. уложили стотине милијарди долара у  економију Пољске, већ су у Црну Гору ових дана увезли параноју- и то преко Џуди.
Да се подсјетимо, та болест “руског трага” већ три године као баук кружи унутар САД, гдје је метатих лудила- актуелни амерички предсједник Доналд Трамп.

По свједочењу помамљене Хилари Клинтон, цјелокупног естаблишмента Демократске партије и Сорошових медија – Доналд Трамп је као “агент Кремља” дошао на чело САД!

Демократе су то лудило унијеле и у своје редове, па је Хилари Клинтон оптужила демократкињу Тутски Галбард да је идеални кандидат за предсједника САД, са тачке гледишта Кремља.

Потом су се њене сумње прошириле и на остале кандидате демократа: Сандерса, Кортеса и Ворен.

Управо је Џуди Куо, отправница послова  амбасаде САД у Подгорици, на тој линији нечесове помаме, која се прелива преко Атлантика.

Дакако, послије изреченог, лијепо би било да госпође Куо заврши мисао, пружи неке доказе, рецимо текстове са тих портала који јој се не свиђају, и који су јој доказ “утицаја Русије|.
А потом да уђе у полемику – коју би морала прихватити ако је специјалиста за ПР.

Ако то не умије урадити, изјава јој представља чисти промашај. Баш као што су они ликови у САД, који су исти као она, мету одличног предсједика САД Доналда Трампа до сада промашили сваки путкада су “налазили руски траг”.

Историја страха од Русије има дугу традицију у САД

Амерички страх од Русије вуче своје параноидне облике још из доба СССР.

Једна од трагедија коју је тај страх изазвао је смрт Џејмса Форестола, првог министра одбране САД, који је од 19. септембра 1947. године на тој функцији провео осамнаест мјесеци, када је скинут с дужности због психичких проблема.

За вријеме болести, оцијењене као депресија, Форестол је стално понављао: “Иду Руси. Иду Руси. Они су свуда. Видио сам руске војнике.“

Форестол је, на концу, 22. маја 1949. године извршио самоубиство бацивши се са шеснаестог спрата психијатријске клинике у којој се лијечио, а према писању Тајмса, то је урадио уз панични крик: “Иду Руси”!

Прије тога догађаја, амерички медији су извјештавали о томе да је Форестол био под тешком психозом страха од Руса.

Наиме,  једне ноћи, чувши сирене ватрогасне машине, он је у пиџами излетио на улицу и викаоокружењу: “Црвена армија је ступила на тло САД”!

И тако се та параноје страха од Русије и Руса, “руских трагова”, утицаја КГБ-а, “руку Кремља”, и слично, вуку од Форестола до Хилари и Џуди.

Чудно вријеме, “агенти Кремља” су свуда

Што се тиче Црне Горе, има једна ствар коју америчка амбасада у Подгорици не мора доказивати.

Наиме, русофилство у Црној Гори је огромна сила, која има снажне коријене у прошлости и бићу православног народа у њој.

Схватајући страхове помамљене Џуди, и тенденција процеса, скоро да нема сумње да ће се доћи до закључка да су сви они “агенти Кремља”!

Елем, ако је то сада синоним за русофилство, тада је, можда, треба утјешити потврдом – Да, јесу!

Све да јој буде лакше, послије чега би Џуди свој “лов на вјештице” могла елегантно вратити назад у САД, гдје му је и мјесто?!

Остала је година дана до предсједничких избора у САД, а „руски агенти“ су се проширили.

Од оптуженог Трампа, сада је сумњива и половина демократа, који претендују на мјесто будућег предсједника САД, па више није јасно одакле сибирски вјетрови утицаја дувају.

А најбоље би било да своју помамљену реторику Џуди Куо искористи против свог предсједника Трампа.

Јер, ако Трамп поново побиједи на изборима, а хоће, могло би се десити да чиновници попут ње буду ометлани из администрације САД за сва времена, јер такве параноје одавно руше у свијету- углед империје САД.

Ритуално иживљавање: Симбол метастазе државе

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 18/11/2019
 
Јавност Црне Горе прати, с огромном пажњом, случај бруталног линчовања Никшићанке Јелене Крстић, самохране мајке двоје дјеце, који се догодио на њеном радном мјесту у Беранама.

Каква је била реакција грађана – довољно је погледати коментаре на социјалним мрежама и Интернет порталима, те лако устврдити да је тај случај изазвао високу резонанцу јавности, која се и данас креће између тешко контролисаног огорчења и бијеса.

Иако се ради о очитом жестоком нападу на вјерској основи који је прекривен, наводним, територијалним анимозитетима, јавност је реаговала једнозначно.

Осуде су дошле од грађана свих националности и вјероисповијести, што је било реално очекивати.

Дакако, било је оних они који су покушали оправдати тај брутални акт- па завршили на трулим маргинама друштва, осјетивши у том запећку игнорисање, презир и гађење од стране јавности.

Опште огорчење баца насилника у тешку немилост јавности, која било чији осиони осјећај личне моћи закономјерно гура у просторе неизвјесности и страха.

А шта се конкретно десило, имали смо прилику да видимо 4.11.2019. године, када је у дневнику “Дан” објављен ауторски текст господина Владислава Дајковића- под називом: “Јача и од батинa“

Ово је мој кварт и мој град, мене ћеш питати

Послије сусрета са Јеленом Крстић, Дајкoвић је у тексту овако описао шта се све десило:
“Ово је мој кварт и мој град, мене ћеш да питаш ђе ћеш да радиш, нећеш ми се више шетати Беранама, него мрш у Никшић.“ – узвикнуо је Мухамед Рамусовић док се разуларено залијетао ка Јелени, самохраној мајки двоје ђеце, настањеној у Беранама.

Услиједио је боксерски ударац, директно у зубе. Па још један у образ. Па у други образ. А онда у чело. Док се врела крв сливала низ њено престрашено лице, групица момака је нијемо посматрала иживљавање. Надам се да се макар мало стиде данас.

Наставио је. Чак га ни плач ђеце није омео у том “херојском“ подвигу. Нови ударац у чело ју је коначно срушио на под. Једно од неписаних правила борби између мушкараца, а поготово некадашњих фер туча “на шаке“, гласило је: Никад не ударај противника који лежи на поду.

Нажалост, не само што је вријеме фер туча далека прошлост, већ и прави мушкарци полако постају дио прошлости, што се и у овом случају потврдило.

Наставио је да је туче и на поду. Спустио до полусвјесне Јелене из које је шикљала крв и филигрантски прецизно задао још два ударца у лице од којих јој је вилица искочила из лежишта. А онда се, очито задихан и уморан од силних удараца, придигао и три пута шутнуо ногом у стомак, па у леђа. Чисто да не остане дужан неком дијелу већ изудараног тијела.

Након тога се у маниру холивудског каубоја одшетао у непознатом правцу, сав поносан, уз ријечи: “Знам ја тебе смрдо никшићка, поћераћу те одавде, јер сам ја шеф ође“.

Господин Дајковић потом даје свој осврт, а дио тога осврта је био овакав:

“Ако се шефовање огледа у пребијању једне жене, онда је био шеф. И то прави. Јелена се придигла и сва крвава се отетурала у беранску болницу.

Ударце је мушки поднијела, као да је годинама у рингу. И заиста, била је. Јер, шта је је просјечна црногорска жена сем заробљена у вјечитом животном рингу, оивиченом у очекивању околине да буде не само узорна жена, већ све оно што се тражи од ње. Баш све.”

Недореченост приче “шефа” инкриминисаног кварта

Наравно да је јавност експлодирала послије ове монструозне сцене масакра једне жене- немоћне да се одупре насилнику и “групи подршке” која је ту била, а чија имена и презимена би јавност требала знати.

Јер, управо та група “посматрача” је овом догађају дала обрисе ритуалног обреда, са примјесама сатанизма, тако да су скупа са насилником они чињели једног- колективног монструма.

Ипак, брутални дио овог окултног иживљавања неће бити тема овог текста, већ много озбиљније ствари које су из њега проистекле, везане за мотиве ове групе монструма.
У том смислу, ријечи извршитеља крвавог обреда: “Ово је мој кварт и мој град, мене ћеш питати…”, показују вапијућу недореченост.

Наиме, није јасно да ли је насилник желио рећи да дотични кварт града сматра својим аутохтоним “парчетом зла”, са свим људима који у њему живе, или “својом прћијом” третира цијело Беране, са свим Беранцима, рецимо?!

Опет, није јасно да ли сматра непожељним Никшићане без обзира на пол, или су непожељне само Никшићанке?

И уопште, осим грађана Никшића, да ли постоји списак и осталих градова чији су грађани и грађанке неопожељни у томе инкримисаном кварту, или цијелим Беранама?

Како држава није адекватно реаговала на овај сегмент приче, јавност се тешко може отети утиску да се овдје ради о покушају рушења устројства правног система.

Самим тим, намеће се мноштво питања. Рецимо, зашто су потребни локални избори у Беранама, ако садашња власт не влада градом, или појединим њеним квартовима, који имају своје законе?

Опет, коме су више потребни парламентарни избори у Црној Гори, када је јасно да садашња власт, из неког непознатог разлога, не контролише поједине рејоне, градове или квартове градова у држави? Збиља, а који су то непознати разлози, може ли се знати?

Случај који постаје јарки симбол деструкције државе

Умјесто да госпођа Горица Голубовић, тужитељка у Основном државном тужилаштву у Беранама, обрати пажњу на то да овај случај говори о намјери феудализацији града, рушењу Устава Црне Горе, поред тога што представља и бестијални масакр једне грађанке, десило се нешто што је шокирало јавност Црне Горе.

Наиме, дневни лист “Дан” је обавијeстио јавност да је тужитељка Голубовић, приликом испитивања Јелене Крстић, савјетовала оштећеној “да опрости Мухамеду Рамусовићу што је претукао и да демантује наводе које је након злостављања које је преживјела изнијела у медијима”.

Дневник “Дан” је пренио Јеленине ријечи, са саслушања, а оне гласе овако: “Голубовићева ми се, …, по завршетку испитивања, обратила ријечима: Зашто му не опростиш? Ти си вјерница, мајка двоје дјеце, ово је мали град, наставићеш да живиш у Беранама. Моје није да се мијешам, ја не бих смјела ово да ти кажем, него ти пријатељски савјетујем”.

Ријечи Голубовићеве: “Моје није да се мијешам, ја не бих смјела ово да ти кажем…”, су знаковите јер оне, могуће, свједоче о томе да неко изнад ње, са више инстанце, жели аминовање злочина, иако то подразумијева подршку фактичкој бандитској феудализацији градова, гдје ће у сваком кварту владати своји закони.

Управо због тога, сам факт пребијања жене и свирепог начина на који је он изведен, иде у други план.

У при кадар долази тема евентуалног почетка фрагметације државе на феуде, гдје ће сваки локални силеџија бити локална власт.

Дакако, сада Крстићка може и опростити насилнику, и свим структурама државе који су постали саучесници овог злочина, али се гори дио смисла самог догађаја- не може промијенити.

Зато случај Јелене Крстић далеко надилази Јелену, те постаје јарки симбол деструкције државе, са свим последицама које тај процес може носити.

Брутално шутирање основних и личних слобода грађана

А колико је та намјера очигледна, види из изјаве шефа сатанистичког клана, који каже: “’Ово је мој кварт и мој град, мене ћеш да питаш ђе ћеш да радиш, нећеш ми се више шетати Беранама, …”
Овдје је врло интересантан други дио изјаве, гдје се каже- “мене ћеш да питаш ђе ћеш да радиш, нећеш ми се више шетати Беранама, …”!?

“Шеф кварта” у овој изјави даје себи за право да одобрава и ограничава слободно кретање одређених грађана, који му се не свиђају, што представља грубо кршење свих закона.
Опет, како тврди да он у кварту одређује “гдје ће ко радити”, то се поставља питање- која то радна мјеста он нуди, и зашто их не нуди незапосленима?

Наравно, намеће се и питање- у каквим условима ти “његови радници раде”, јер на примјеру Крстићке, која код њега не ради, лако се да претпоставити да они пролазе и горе од Крстићке.
Дакле, у овом случају ми видимо очито рушење уставног поретка државе, који јемчи- елементарна људска права на- слободни живот, безбједност, рад и кретање.

Самим тим, питање- да ли насилник сматра да је у његовом посједу само кварт или град Беране(!?), наслућује одговор ако се узме у обзир реакције тужитељке Голубовић.
Њена реакција садржи елементе страха- што јој кривицу за противправно дјеловање, могуће, релативизује, али уједно она даје аларм за узбуну јавности.

Јер, насилник је са својом групом демонстрирао да он представља локалну власт и инквизицију, која ће на свом феуду суспендовати све законе државе Црне Горе.

Дакако, држава има средства и силу да насилника и његову групу процесуира због тешког насиља и рушења уставног поретка, те све елегантно ријеши, али се то не дешава из непознатог разлога.

Сила резонанце случаја ће срушити систем трулог друштва

Власт поступа тако чудно и неадекватно да се саучесници овог бруталног напада на жену умножавају.

Од окружења бахатог насилника- саучесници се шире по вертикали власти, самостално се додавајући као зли помагачи.

Зато овај случај претендује да страшном силом резонанце поремети читав систем трулог друштва и његове власти, а да власт, за сада, тога није свјесна.

Он неће раскубати само трулеж власти, већ и многих партија и НВО, као и сумбурних “грађанских идеолога” које таворе у бесмислу.

И што буду дуже отезали да насилника и његове помагаче по вертикали власти процесуирају, то ће се процес метастазе обољелог државног организма све брже ширити.
Ако је власт жељела да сама себе “на колац набије” досадашњим понашањем, у овом случају, је стопостотно успјела.

Треба им само пожељети да и даље опструирају случај, да би што више слабих карика система пукло пред очима јавности.

А ако им је суђено да колективно потону, то је већ усуд, карма или нешто слично.

Тај срећни ад: Утваре око Аца Табаша

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 11/11/2019

 

Тако се десила једна лагана и поучна полемика на Фејсбук зиду колеге Мила Мишка Ђукића, око случаја приведеног “интернет кастига” Александра Табаша.

Наиме, господин Ђукић је виспрено написао следећу знаковиту поруку на свом зиду: “Ko je злоупотријебио Аца Табаша и покушао да му украде душу, украо је државу Црну Гору и претворио у ноћну мору”.

Полемика које је услиједила је, донекле, дала одговор на основну тезу господина Мишка Ђукића.

Наиме, међу полемичарима се појавио извјесни ФБ грађанин Бранко Маљевић, с тврдњом да је Табаш имао право писати што год пожели, да није смио бити приведен од стране полиције, те да они које је Табаш анонимно нападао, оцрњивао и сахрањивао- морају да се замисле зашто су то заслужили.

На крају је закључио да је тим “грешницима” Табаш живот продужио, јер су својим размишљањем заслужили да буду уклоњени. Али, да кренемо редом.

Отворио је више од 12 профила да хара Фејсбуком

Медији су недавно јавили да је из Управе полиције саопштено следеће: “Поступајући по пријавама више грађана да им је непознато лице посредством друштвене мреже Фејсбука са лажних Фејсбук профила пријетило, као и пријава више грађана да им је непознато лице посредством ове друштвене мреже, такође са лажних профила, објављивало фотографије са погрдним називима, увредама и неистинама, а које су утицале на њихов приватни и пословни живот, службеници Сектора за борбу против организованог криминала и корупције су предузели мјере и радње из своје надлежности.”

Потом је речено да је “о догађају обавијештен државни тужилац у Основном државном тужилаштву у Подгорици”, са следећим наводом полиције:

„Током извиђајног поступка, као и сарадњом са ДФЦ – Дигиталним форензичким центром из Подгорице, а који се бави откривањем лажних вијести и информација, полицијски службеници су дошли до сумње да је Александар Табаш отворио више од 12 лажних Фејсбук профила под називима: „Владимир Петровић“, „Ристо Радовић“, „Сергеј Волков“, „Ана Ускоковић“, „Адриатиц ПГ“, „Славен Радуновић“, „Васовић Вера“, „Наталије Јована Суарез“, „Рајка Фирма Аливодић“, „Нецко Радовић“, „Лана Милошевић“, „Вељко Радусиновић“ и други“.”

Опет, господин Љубо Филиповић, службеник ДФЦ је рекао на свом ФБ профилу да је ДФЦ са Управом полиције “већ мјесецима спроводио озбиљну истрагу” о том случају, што значи да су докази највјероватније професионално скупљани.  

Филиповић je навeo да се осумњичени терети за “објављивање смрти” историчара Александра Стаматовића и црногорског министра Дамира Шеховића, као и безочне нападе на људе попут Небојше Реџића, Гојка Раичевића, Драгана Росандића, Војина Грубача, пјевача Дејана Перишића, …

Мислило се да је ФБ манијак неки сељобер из предгађа, аветиња из шупе

Дакако, прича се на овоме никако не може завршити. Јер, на примјер, Табашев лажни профил није био само „Лана Милошевић“, већ и двојнице под именом:  „Лана Мирошевић“ и „Бећковић Меланија“, као и персонали: „Данијел Волков“, „Зеновић Алекса“,  „Младен Митровић“ и „Мирослав Ратковић“.

Табаш није само “објавио смрт” историчара Стаматовића и министра Шеховића, већ и публицисте Јована Маркуша и посланика Славена Радуновића. 

Господину Маркушу је, уз увреде, са профила „Адриатиц ПГ“ овако пријетио – “нећеш умријет’ природном смрћу”, да би га са истог профила “прогласио мртвим”, док је са другог свог профила, под називом „Вељко Радусиновић“ – “изјавио саучешће породици Јована Маркуша”, уз поруку – “Јовану лака црна земља”.    

Аутору овог текста је налијепио на ФБ зид, са лажног профила „Бећковић Меланија“, личну фотографију са скандалозном поруком: “Војин Грубач силовао дјевојчицу од 13 година па је бацио у море”, да би то потом исто постовао и на профилима- „Лана Милошевић“ и „Лана Мирошевић“.

Ипак, мора се рећи да је Табаш, уз видљиву острашћеност, уједно демонстрирао и фаталну неписменост, као да није завршио нити један разред основне школе.

Осим тога, није показивао спремност за разговор, да му се некако помогне и нађу мотиви те срџбе, те “аждајица” смири, већ је све завршавао квалификацијама и “тутњем”, дакле- бјекством!

По свим овим јасно израженим карактеристикама, које је показивао као несрећни кловн, по том споју неписмености, глупости и кукавичлука, очекивало се да је дотични ФБ манијак неки сељобер из предграђа, аветиња из напуштене шупе, блавор који се скрива под сломљеним дрвеним мостом или тутумрака која обитава у шуми.

Кад оно, испаде да је та реална пошаст- несретни Александар Табаш, бивши фронтмен групе “У шкрипцу”.

Послије спознаје лажних профила Табаша, списак оних које је дотични  “форсирао” се проширио, па је испало да се у својим помамама острвљивао и на жене, на пример- Ирену Татар, Иву Бајковић, Бранку Марковић, …

Сигурно је једно, темељна истрага би показала још много више лажних профила Табаша, могуће и екстремних ФБ група које је формирао, а списак оштећених тим манијакалним дјеловањем знатно проширио.

О сексуалним лудилима Табашевих лажних профила- опширније неки следећи пут, мада је индикативно да је нудио орални секс, представљајући се као дванестогодишња „Лана Мирошевић“, што је преужасно!?

Одбрана Табаша, карневал погубног лицемјерја

И тако, на већ споменутом статусу ФБ профила Мишка Ђукића- појавио се извјесни и знаковити коментатор Бранко Маљевић, рекавши у вези случаја Табаш следеће:

“По мени, дешавају се ствари које се не смију дешавати. Поистовијетили смо медије са социјалним мрежама. Погрешна је тенденција да се изјаве на социјалним мрежама третирају као исказ на суду.

Социјалне мреже могу бити исказ мишљења, а мишљење се не смије санкционисати.

У то спада и дезинформација, и не треба да буде санкционисана јер профили нису регистровани да шире информације, па тако не могу сносити последице за дезинформацију и зајебанцију…

Узгред, је ли ФБ црногорска фирма, да се нешто што се одвија на њој санкционише у ЦГ. Зашто полиција хапси људе који се зајебавају на ФБ…?”   

Маљeвићу сам демонстрирао пар скандалозних објава Табаша, укључујући ону о “силовању и бацању у море 13. годишње дјевојчице”, и упитао- га шта би он рекао да му je неко тако нешто поставио на ФБ зид?

Oн је на то одговорио овако: “… Зашто се ове ствари најчешће дешавају неким људима а некима не… Нико нормалан и коректан нема ове проблеме… Можда треба да се запитају зашто се то њима дешава и због чега… Мало самоанализе не би фалило… Поз.”

Углавном, по њему, испада да је Табаш нападао ненормалне људе.

На тај став, Маљевићу је предочен списак оштећених које су медији објавили, упућен је на министра Шеховића да га упита- шта је то министар згријешио, јер је то био кључни разлог да Табаша полиција стартује.

Уједно  му је препоручено да полицији објасни- зашто је противзаконито то што је урадила?

Умјесто нормалног дијалога, коректне размјерне ставова, Маљевић је навео да ми је “Табаш продужио живот”, јер ето они, Маљевић и његово окружење, ваљда- није задовољан начином мог размишљања и писања.

Објаснивши Маљевићу да на све што било ко пише- сам може написати текст одговора, питао сам га главну ствар: “И шта значи- продужио ми је живот?!”, с потпитањем: “И тако, да ли ћете ми продужити живот, или купујете револвер да га окачите мачку о реп!?”

На то је Бранко Маљевић рекао: “Немам кад исправљат криву Дрину.То треба да регулишу ови који добијају паре за те ствари.. Да је среће…”

На такву невјероватну мисао, добио је овакав одговор: “Колико сам разумио, Маљевићу, треба да ме “регулишу они који добијају паре за то, да је среће”?! Па, скупљајте паре, не будите циција!? Ја сам мислио да желите купити колт, кад испада да желите туђим органом “глогиње млатити”, или како?”

Како се Маљeвић није појавио да појасни своју позицију, дорече мисао, жељу, добио је као закључак констатацију овог типа: “По мојој процјени, Маљевићу, особе као што сте ви су од Табаша направиле Интернет монструма.

Такви су га ложили, палили и охрабривали. Мислим да би могли мало да се црвените, па и да се стидите, јер сте дио свите које је од Табаша направила то што је испао.”

Распукле личности Табашевог окружења

На примјеру подвојене личности Маљевића ми видимо ту свиту које је распалила подвојену личност Табаша.

Самим тим, Ацо Табаш сноси свој дио оговорности, а ови попут Маљевића- много већу.

Маљевић и слични бране “демократско право на мишљење” Фејсбук корисника, чак и када они пријете убиством, сахрањују живе људе, Али, то раде уколико су ти корисници ФБ “њихове горе лист”, односно поремећени истомишљеници.

На другој страни, Маљевић одбија нормалну полемику и разговор, јер нема капацитете, па оцјењује да је “уклањање”, или ликвидација неког од неистомишљеника- потпуно “обична ствар”.

Али, не да их он “уклони”, већ неко други, па да тај неко други добије за то новац и робију.

Слична шема је била и са размишљањем окружења Александра Табаша. Умјесто да они раде то што је Табаш радио, да гаде Интернет па да одговарају за гријехе, просто су Табаша гурнули у провалију, а сада га као бране.     

Ацо Табаш је вјечно себе обрукао, извршио тотално морално самоуништење- специфични харакири- гдје је себи “нос о’кинуо”.

A погано окружење ће послије свега издешаваног, тражити између себе новог јарца који ће бити следећа сакрална жртва,  у име “слободе, демократије и права” који не личе на себе, јер то нису.

Низашта их Бог није дао, осим да таворе у бесмислу свог постојања. У топлој бари са задахом сумпора, у том свом срећном аду на земљи.  

„У Шкрипцу“: Ацо Табаш, измећу „култа“ и Џека Трбосјека Фејсбука

Портал ИН4С. Пише: Војин Грубач, 10/11/2019

 

 

С интересовањем сам прочитао интервју Александра Аца Табаша, датог за портал „Public Figure“, а који је пренио портал ИН4С.

Морам направити  малу интервенцију, тај интервју је био недавно – 14.05.2019. године, дакле у временима када је овај бивши фронтмен групе “У шкрипцу” у исто вријеме био необично прсла личност, која је ниским инстиктима “орала“ просторима Фејсбука у функцији Џека Трбосјека новог времена.

И заиста је знаковитост овог времена то непатворено лудило, гдје култ пјевач у магновењу постаје култ манијак Интернета.

Фронтмен “У шкрипцу”- као морална ништица и погана твар

Тако се изненада Ацо Табаш, у ноћним акцијама, претворио у моралну ништицу и погану твар чије се дубине понора тешко могу испитати.

Дакако, вјероватно се ради о тешкој болести, менталном поремећају бившег култ пјевача, а сада лика којем је откривено само 10 лажних профила и неких десетак личности које је таргетовао.

Неке из њих је, у Интернету, вјечно ординарни неоманијак Ацо Табаш- проглашавао мртвима?!
Друге и многе – педофилима, треће – онима који су “силовали у убијали дјевојчице, а потом  бацали у море”, четврте “курвама које ће коњи растргнути”?!

Пете шизофреницима, шесте – да ће им “послати браћу да их среде”, а седмима напомињао да би “било добро да се хомосексуализују са онима које бране”!

Те огавне метаније Ацо Табаш је постављао директно на ударна мјеста ФБ зидова људи,  пласирао у коментарима, слао у Месинџеру.

И  све то са лажних профила које је отворио прије 3-5 година, што значи да је већ тада имао свој план “личног рата” против некога.

Гдје су му “личне ФБ дивизије” били своји лажни профили- од којих су многи били женски, а понеки од њих и профили реално постојећих људи!

Наравно, већ сада је јасно да није имао само десет лажних профила, већ много више.
Он је био Меланија Бећковић, а истовремено – Лана Милошевић и Лана Мирошевић.

Он је напао и на министра Дамира Шеховића, што му је била кључна грешка али, вјероватно, Ацо је покретач и ФБ групе “Покрет за истрагу посрбица”, гдје је показао своју тупу недовршеност- привлачећи себи сличне манијаке и лудаке разних вјера?!

Интересантно, своју параноју је излијевао углавном ноћу, иако је лијепо пјевао – “док те ноћу чувам ја”!?

И није се радило о “десетак пострадалих  корисника ФБ”, како медији говоре, већ о  стотинама људи.

Зато није лијепо, ако је тачно, што је Ацо Табаш пуштен на слободу.

Погано окружење подстрекача: Ацо Табаш као “јарац за жртвовање”!?

Било би лијепо да су га структуре послале на дуго лијечење, што би сви вољели да се десило, јер му варијанта “клиничког лудила” даје алиби и “опроштај гријехова”.

Случај Аце Табаша се мора темељно испитати: због њега, због људи које ја анонимно поганио и друштва у цјелости.

Нема сумње да је његово блиско окружење знало шта ради.

Могуће је да је међу њима било манијакалних подстрекача који морају одговарати, а који су Аца Табаша третирали као “јарца за жртвовање” ако ствари крену “низ брдо”.

Можда је Александар Табаш био окружен лудацима, које треба бацити у тамницу или на темељно лијечење, да главе своје охладе?!

Мора постојати колективна одговорност окружења Табаша, ако образа те погане авети имају!

Глава Аца Табаша ником не треба, јер гроша не вриједи!

Никоме није  потребно да се Ацо баци у тамницу, јер се претворио у ништицу која је “без образа остала”, па је ту прича и завршена!

Битно је да се овај случај расвијетли до краја.

А како је јасно да се ради о урушавању ума Аца Табаша, вјероватно је важно да се тај лик темељно излијечи.

Па да дође себи, и да одлучи како даље мисли постојати?

С покајањем, извињењем, или нечим трећим, што му падне на умирајућу памет?!

Разапет између старе славе и дубине духовне понорнице

Јер, фронтмен сјајне групе “У шкипцу” је у сопственом шкрипцу пројавио на публици- дубину сопствене гадости као дијела сопствене личности.

Разапет између старе славе и дубине духовне понорнице – која се пројавила у виду аутохтоне канализације, Ацо- али и његово окружење морају направити “избор међу људима”.

Тај избор није лак – због погане и антицивилизацијске нечовјечности коју су демонстрирали, а која је тако супротна њиховим лажним мишљењем о себи.

И то све са фаљшивим илузијама, пројављеним у изопаченим, домородачким верзијама –  “бајки Андерсена и басни Крилова”.

Мада, тај избор је прост, а има двије варијанте- бацање на кољена и покајање, или таворење у убитачном сраму и презиру јавности.

Других избора ти ликови немају.

Табаш и злодуси: Чаробна лампа Фантома

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач. 15/11/2019

Скандалозна новост да је Фејсбуком дивљао извјесни Александар Ацо Табаш – темељно је изненадила јавност Црне Горе, и то крајње негативно.

Ацо Табаш је, да се подсјетимо, био пјевач на једном албуму познате београдске групе “У шкрипцу”, и то на албуму из 1987. године, када је основни вокал бенда- Милан Делчић Делча отишао у ЈНА, да би се послије одслужења војног рока вратио у групу 1989. године.

И тако, десило са да је Ацо, да брука буде већа – као наочити мушки персонаж и добар пјевач, из само њему познатих разлога, отворио много лажних ФБ профила још прије 3-5 година- да би их одједном активирао, немилице харајући по Фејсбуку.

Аутор овог текста није био заобиђен том ненормалном активношћу фантома, и на њу је скренуо пажњу јавности још прије неколико мјесеци.

 Троглави фантом, који се унеређује с времена на вријеме

Наиме, 28. августа ове године, на свом ФБ профилу, постовао сам скриншотоване скарадне поруке “три” насртљива лажна профила, и написао следеће: “Лажни профили, који се унеређују с времена на вријеме, испроваљују својим “ужасним” коментарима и тупаво пишу у три реда- су саставни дио социјалних мрежа.

Када мени пишу, а понекад пишу, по реторици и стилу се види да се ради о једној особи, дубоко несрећној и тужној!

Рецимо, сумње нема да су Васовић Вера, Данијел Волков и Младен Митровић- једна те иста особа која има три лажна профила.
Тај непознати троглави фантом увијек има исту реторику, по правилу побрка када је  “мушко” а када је “женско”, тако да постаје невјероватно  симпатичан јер у себи носи особени вид лудила и оргиналне домородачке параноје!

 А што је интересантно, никада ти његови профили не желе да причају, па да разговарамо о њиховим психичким проблемима, тугама, унутрашњем болу – натенане.”

Данас, послије закономјерног откривања фантома, што се свакако морало десити, нестадоше ти опаки и острашћени лажни профили, њихови скарадни коментари по Фејсбуку и помамљене поруке у Месинџеру.

Све се, једним махом, почисти из “планетарне паучине” и испаде – несвакидашње.
Као у анегдоти о лику који се жалио пријатељу да је купио два броја мање ципеле, те да му је “до бола” неудобно.

А на савјет пријатеља да оде у исту продавницу и замијени ципеле- одговара антологијским покличем: “Не бих ти продао тај мерак, када их скинем”!

Дакако, лик с тијесним ципелама из ове анегдоте је могао отићи у продавницу и ријешити своје проблеме, а актери насртаја и лудила Табаша нису могли, већ су се- или зезали с фантомом или брисали поруке, све са чуђењем- шта им се дешава од неадекватног маскираног лика из ФБ подземља.

Разни облици параноје и лудила фантома

Ако би се проанализирали правци његовог фантомског дјеловања, дошло би се до неких седам категорија параноје и лудила.

Најнеобичнија је била пројава чудне љубави према смрти других људи, све са изјављивањем лицемјерног саучешћа, што је заиста необично за Црну Гору.

Затим иду пријетње насиљем, некаквим “пребијањем”, илити “лешењем”, те “слањем група” које ће “некога регулисати”, или просто назнакама- да тај неко “неће умријети природном смрћу”.

Треће је неко несувисло бурликање кроз порука преко Месинџера, гдје је фантом изображавао“страшило из кукурузишта”.

Четврто је, пројава некаквог глупог националног радикализма, гдје дотични фантом редом означава некога “великосрбином” или “великосрпкињом”, те му поручује да се “сели из Црне Горе”, што спада у ред бесмисленог трућања, које користе распукли безмозги блавори или шкрокочи одвојени од реалности.

Пето је, лудило на сексуалној основи, гдје једне оптужује да су педофили, другима предлаже, представљајући се дјевојчицом- орални секс, трећима сугерише да “воле дјевојчице”, четвртима да су “силовали 13- годишњу дјевојчицу и бацили је у море”, пете да су “педери”.

Врх те помаме је био када се на хумористичком ФБ профилу “Ханк Палдоум” појавио као “Младен Митровић”, те сам себе сексуално понудио- налијепивши на тај ФБ зид поруку: “Издимио бих га једноме од вас двојице”, са невјероватним наставком у коментару: “Да се помамим док ми га тутурукћеш…“

Шесто је пријетња да ће неко остати без посла, ако не уради то што фантом жели.
Седмо је опште шовинистичко дивљање у коментарима по ФБ групама и ФБ порталима медија, гдје се прославио као “Васовић Вера”, а ако му је лажни профил био и онај под називом “Ален Османагић”, тада је Табаш своје идеолошко лудило темељно заокружио.
Дакако, сваки од ових типова параноје дотичног фантома ће бити посебно обрађен. При чему је јасно да је број његових лажних профила много већи од оних који су предочени јавности, а број особа којима се непримјерено обраћао вишестуко бројнији од назначених десетак.

Објављиваље непостројеће смрти и саучешће чудно

Рецимо, медији су објавили да је дотични  Табаш “објавио смрт” историчара Александра Стаматовића и министра у Влади Црне Горе Дамира Шаховића, али се тај списак није на томе завршио.

Ацо Табаш је, са профила “Вељко Радусиновић”, објавио смрт опозиционог политичара Славена Радуновића и налијепио му је на лични ФБ зид поруку:  “Подлегао је тешкој болести Славен, лака му црна земља!?”

Исто је урадио, са профила “Срећко Ковијанић”, Давору Драгојевићу, који ради у Градском позоришту Подгорице, да је тај човјек 23. 10. 2019. на свом ФБ профилу објавио следеће: “Неко, по имену Срећко Ковијанић, објавио је да сам умро, жив сам људи!”, што је пропраћено са 201. реакцијом и 80 коментара.

Посебно се окомио на господине Јована Маркуша, публицисту и бившег градоначелника Цетиња.

Господину Маркушу је, уз увреде, са профила „Адриатиц ПГ“ пријетио- “нећеш умријет’ природном смрћу”, да би га са истог профила “прогласио мртвим”.
С другог свог профила је, под називом „Вељко Радусиновић“- “изјавио саучешће породици Јована Маркуша”, уз поруку- “Јовану лака црна земља”.

При чему су у свим овим случајевима присутне очите примјесе сатанизма, јер се радило о приношењу виртуалних људских “жртава”, с особитом страшћу.

Скраћивање живота и неандреталско бурликање

Дакако, он није пријетио скраћивањем живота само господину Маркушу.

То смо могли видјети из следеће вијести медија: “Службеници Сектора за борбу против организованог криминала и корупције су, у сарадњи са службеницима Центра безбједности Подгорица ухапсили Александра Табаша (55) због сумње да је пријетио главном уреднику портала ИН4С Гојку Раичевићу и новинару Гласа Америке (ВОА) из Црне Горе, Небојши Реџићу.Табаш се терети за кривично дјело – угрожавање сигурности.”

Пријетио је и многима другима, увијек се скривајући иза маске лажног профила, што ће бити предмет приче наредног текста.

Све те пријетње су наводиле јавност на помисао да је дотични фантом неки несретни “страшигуз из провинције”, неостварен и тужан.

Да је то тако, показује и примјер психоделичних порука, које је слао прако Месинџера.
Рецимо, са профила Данијел Волков и Мирослав Ратковић, слао је следеће смјехотресне неадекватности: “Јели те је стра’, …”, или са женског профила Наталие Јована Суарез ово: “…, ХААААХАХАХ”?!

При чему је, несретник, мислио да примаоце таквих поруке обавезно мора бити “стра’” од анонимног вишеликог персонажа- који не зна шта му главу носи!

То лударање се кретало од неандреталског бурликања, па до примјера гдје је. као “Васовић Вера”, кликтао у једном комантару на мом ФБ профилу: “… доћи ће браћа на приморје, сваку ће ти коску поломит’…!?”

И док је тада добијао савјет да све те пријетње и бурликања може “окачити мачку о реп”, сада је савјет да све то може окачити око сопственог врата, као огрлицу која му према образу баш лијепо пристаје.

Прича о несретнику и злом духу окружења

Све наведено говори да имамо причу о несретнику, који је својом вољом, временом изгубио све особине човјека,

Он није схватио да су ти лажни профили, такође, димензија његове личности коју се својски трудио унередити.

Зато је прича о Табашу, несретном фантому Интернета, знаковита.
Она говори о томе да је друштво попуцало по свим шавовима, јер је факт да тотални медикритети, ликови пете сорте, својом неартикулисаном агресијом креирају виртуалне и медијске просторе друштва.

Дакако, ради се о поганим тварима које мисле да својом лудошћу и примитивлуком могу представљати нечесову “идејну елиту друштва”, а не њену гибељ и вјечну канализацију у којој се утапају вукући све за собом.

Они не знају за размјену мишљења, достојну конфронтацију ставова, знају само да испале лудило и побјегну.

Зато би било лијепо да се напоком објаве они који су несретног Табаша хушкали и палили, знајући да ће се циркус прекинути једног дана, те да ће Табаш бити проскрибована личност и еталон несојлука, што је катастрофално лоша позиција у било којем друштву.

Зашто се не појави то окружење Табаша, те утваре из сијенке, да затрепћу пред јавношћу, и упуте неко извињење?

Гдје су та “браћа која коске ломе” да преузму на себе дио бруке коју несретни Табаш сада сам носи?

Како су сигурно знали шта Ацо ради, то би било сасвим довољно да кажу јавности- да ли су му икад рекли: “Не ради то, јер се можеш стрмоглавити и себе тотално упропастити”!?

Ако то никад нису Табашу рекли, тада су они саставни дио злодуха који је таворио у “чаробној лампи Фантома”.

Волшебни антитеоретичари: Дукљанско саморазорно тумарање

Портал ИН4С, Пише: Војин Грубач, 02/11/2019

Баш је занимљиво колико се Шуковићева “Антена М” стара да увриједи православне вјернике, све са скандалозним  и нељудским изјавама разних приказа, као и специфичним освртима разних ликова који у току својих прича презентују антилогику.

 Последњи примјер антиправославног дивљања су нам, на “Антени М”, демонстритрали Новак Килибардa и Ранко Ђоновић, а све кроз текст с називом “Килибарда: Власт показала немоћ; Ђоновић: Зашто држава досад није уклонила нелегално изграђене објекте?”(1).

Иако ова два ординарна медијска зомбија одлично знају да својим изјавама шире мржњу према 99 одсто православних вјерника,  то им не смета да помамљено изигравају прчевите режимске идеолошке луде.

 Па, да видимо шта су рекли, и о чему се ради.

Пробирљиви екстремисти желе нацификацију Црне Горе

 И тако, “Антена М” нам је у свом тексту (1) обзнанила да извјесни Новак Килибарда, ето,  сматра “да је у појединим случајевима власт показала немоћ, нарочито кад је посриједи нелегална градња и девастација црногорских манастира”, па потом цитирала његове ријечи:

 “Нажалост, власт ту досад није имала довољно снаге. Као што је прво дозволила да се на Румији направи она гвоздена црква која је значила разбијање етничке хомогеније, која је јединствена била на Балкану, тако је и касније дозвољавала да се ради оно што није било по закону.” (1)

Измишљајући “етничку хомогенију”, коју је он годинама урнисао својим екстремизмом, Килибарда закључује следеће: “Према томе, да ли због гласова које треба да има приликом избора или нечег другог, свакако није показивала снагу коју јој командује црногорска држава својом историјом”. (1)

Затим је ишла изјава тзв. “политичког аналитичара Ранка Ђоновића”, који је коментарисао став предсједника Владе Црна Горе Душка Марковића- да држава “има снаге да уклони све нелегално изграђене објекте МЦП те да, зарад проналажења рјешења дијалогом, не жели то да ради”.(1)

 Ћоновић је, као противник било каквог дијалога, рекао следеће: “Право питање за господина Марковића, ову и претходне Владе, зашто нијесу такве објекте одмах уклонили, зашто их не уклањају данас и зашто су дозволили изградњу таквих објеката, а никако да нам неко објашњава да такви објекти могу бити уклоњени или срушени”!(1)

Дакле, овој двојици пробирљивих екстремиста сметају два “незаконито подигнута црквена објекта” Митрополије црногорско приморске- “која се морају одмах порушити”, а не интересује их што у Црној Гори има преко 100.000 нелегалних објеката, при чему је надлежним инстанцама за легализацију тих објеката пристигло 51.000 захтијева. (2)

Самим тим, није исправно њихово питање- зашто црногорски режим одмах не насрне на православне вјернике и њихове цркве, већ је право питање- зашто се овакви неонацисти не налазе у тамници, да одробијају своје мржње?!

 Јер, очигледно је да ове двије идеолошке сподобе желе нацификацију државе, све покушавајући, својом хушкачком реториком, гурнути државу на бесмислену употребу државног апарата против већинског православног народа Црне Горе.

Елем, све су прилике да- имајући овакве ученике и следбенике, Гебелс може мирно спавати у гробу!

Ћоновић: Српство и србовање је суштинска вјерска одредница Црногораца

 Дакако, Килибарда се у том памфлету “Антене М” осврнуо и на скандалозни предлог  Закона о слободи вјероисповијести, рекавши како “вјерује да је то прилика коју ће држава искористити како би исправила неправду према Црногорској православној цркви”, уз чудни извод:

“Данас је тако сложена ситуација да се говори да ли ЦПЦ може да има право које је имала кроз вјекове.”

Послије свега изложеног, ваљало би се подсјетити неких ранијих изјава овог дукљанског двојца, да би ствари биле много јасније.

У предоченој изјави Новака Килибарде, који себе дефинише агностиком, виде се да му “срце превисну” за фантомском визијом ЦПЦ “кроз вјекове”, иако агностици не констатују било какве религије, јер их оне не интересују.

 А у једној емисији црногорске ИН Телевизије, Килибарда је владику Петра Другог Петровића Његоша окарактерисао као тешког „антиисламисту и антитурчина“,  рекавши том приликом следеће: “Нема антиисламскијега писца на планети него што је Његош, јер му је то требало као идеологу или политичару…“!?

На другој страни, Ранко Ђоновић је у једном свом тексту направио интересантну дигресију, објашњавајући термине “српство и србовање” Петровића на овај начин: “Крајње је вријеме, да се на једноставан начин објасни и Његошево и србовање краља Николе. Његошево и Николино српство у ничему није било усмјерено, нити против црногорства, нити против Црне Горе, јер Његош и када помиње српство оно је искључиво у смислу вјерске припадности, што је у том времену суштинска одредница на овим просторима.”

 Потом Ђоновић наставља овако: “Тако српство као вјера није било усмјерено против Црне Горе и Црногораца. То и такво српство, коначно се мора објаснити свим грађанима Црне Горе, а не никако тако што ће се избјегавати помињање његовог имена, јер би тиме остало несхваћено много што шта, односно остао би и даље велики простор, за преваранте и манипулисање, оних који су непријатељи Црне Горе.” (3)

 И док Ђоновић објашњава јавности да је у временима династије Петровић српство било вјера, која је скупа са србовањем представљала суштинску одредницу вјерске припадности Црногораца,  дукљански академик Радован Радоњић је у својим суштинским  анализама отишао миљама даље од Ћоновића, и све то још сликовитије појаснио.

Дукљански академик: Митрополија је била промотер српства и русофилства 

 Наиме, академик Радован Радоњић је у једном свом тексту (5) оптужио садашњу црногорску власт, на челу са Ђукановићем, и све дворске историчаре- да не желе прихватити “ноторни факт” да су Петровићи били великосрпски великосрби, панслависти, упорни прегаоци обнављања Душановог царства и присталице сталног присуства Русије на тлу Црне Горе. (4)

И не само то, већ је Радоњић у свом тексту  устврдио да дворски историчари нису пружили “нити један доказ да су „династи“ Петровић Његош икад рекли лијепу ријеч за Црну Гору и Црногорце, осим приликом њиховог тривијалног „сокољења“ да ратују кад то Руси траже, или сами процјењују да је то за експанзију словенства добро и за „уједињење српства“ корисно.” (5)

A дукљански академик проф. др Радован Радоњић, мора се напоменути, je “прејак штих”  у односу на Килибарду и Ђоновића, јер је имао изузетно богату научну активност.

Наиме, др Радоњићу је штампано чак 38 књига, од којих су пет универзитетски уџбеници, а додатно је објавио више од 250 стручних и научних радова, при чему је више од педесет преведено на свјетске језике (енглески, француски, руски, италијански, јапански, њемачки, кинески).

Ако све ово сублимирамо, те се сагласимо да Митрополија црногорска приморска мора сличити, као што Килибарда каже- “Црногорској православној цркви кроз вјекове”, онда добијамо за резултат нешто врло интересантно.

Наиме, Митрополиту Амфилохију би се морало “десити преображеније”, па би морао бити  тешки „антиисламиста и антитурчин као Његош“, у складу са ставом Килибарде о владици Петру Другом.

Затим би Митрополит морао “србовати као Петровићи”, те се заложити да православље у Црној Гори као суштинску одредницу има “српство”, у складу са Ћоновићeвим виђењем традиције.

И на крају, Митрополија би се могла јаче заложити за обнову Душановог царства, у свој темељ уградити идеје великосрпства, панславизма и сталног присуства Русије на тлу Црне Горе, што за идеје династије Петровића тврди академик Радоњић,  те да не прозбори “нити једну лијепу ријеч за Црну Гору и Црногорце”, што опет за понашање Петровића тврди академик Радоњић, иако је то мало чудно, али добро…

Укратко, уколико желимо да обновимо дух Митрополијем као што је био кроз вјекове, тада су ова три дукљанска човјека у својим освртима дала јасне смјернице- православним свештеницима и православним вјерницима у Црној Гори, независно да ли се они изјашњавају као Срби или Црногорци.

По њима је испало да су српство, србовање,  великосрпство и русофилство- црногорска традиција кроз вјекове сопствене славе!

Елем, ако је то тако- какве онда замјерке могу бити на рачун Митрополије, и о чему се ради?

 “Посрбљавање” Његоша и свих Црногораца, и Церовића “посрбице”

 Дакако, то невјероватно мисаоно гибање именованих црногорских идеолога дукљанске провинијенције се ниjе на томе зауставило, јер у Црној Гори постоји много других,  интересантих теоретичара црногорске нације.

Један од њих је мени драги, доброћудни колега и велики сањар с портала “Аналитика”, господин Мирослав Ћосовић, који је у једном свом аналитичком тексту рекао следеће:

“Црногорски интелектуалци стално говоре како је Његош отац Косовског мита у Црној Гори и култа Обилића, што је истина, али само дјелимична.” (6)

Мирослав је констатовао и ово: “Његош је и творац култа Карађорђа и „цара“ Душана у Црној Гори”(6), а затим продужио:

“Данас десетине хиљада Црногораца са усхићењем говоре о Душану, о Карађорђу, о Обилићу, као о ликовима који њима припадају, наравно нијесу свјесни да њихово слављење Душана, Обилића, Карађорђа – је само реализовани маштовити национал-идеолошки програм Симе Сарајлије.” (6)

На крају, колега Ћосовић закључује шта је истина: “Дакле, цијела је истина, а ово је дефиниција: Његошев национални и идеолошко-политички поглед на свијет креирао је Сима Милутиновић Сарајлија”(6), те закључује : “Сарајлија је посрбио Његоша, а Његош безбројне Црногорце”! (6)

У ове Мирослављеве и Радованове тезе није се уклопио неспретни публициста Рајко Церовић, који је један од родоначелника или промотера термина “посрбица”, али и “предивни експерт” у томе да објасни јавности- како би данас писао Његош да је жив!?

Ево те смјехотресне изјаве Церовића, коју је он предочио у једном свом тексту (7), гдје каже:

 “У вези са СПЦ ту скоро у једном подгоричком друштву се водила дискусија о томе и како би и о чему данас писао Његош?

Друштво се грохотом насмијало кад је Рајо Вуликић рекао да би, умјесто отпора према потурицама којих данас нема, писао о више него актуелним посрбицама. Не вјерујем да би им опростио!” (7)

Укратко, Церовић је, кријући се иза кафанског аутора мисли, устврдио да “потурица данас нема”, али да има “актуелних посрбица”.

С Церовићем се није сложио познати црногорски пјевач Бојан Томовић, човјек истог идеолошког круга, који је по сопственом признању био агностик, као Килибарда, што значи да није православац.

 Ипак, док је пјевао своју заиста прекрасну пјесму “Јела”, а то је изводио јако лијепо – обучен у црногорску народну ношњу, Томовић је имао обичај да кад спомене манастир Острог- бајковито гледа у даљину, и крсти се на сцени, што није својствено агностицима. (8)

Тај одлични црногорски пјевач је у међувремену промијенио вјерска убјећења, те од агностика постао припадник исламске вјероисповијести, и то својом слободном вољом. 

За њега су везана два знаковита момента, битна за ову причу.

 Први је екцесне природе, јер је подржао скандалозну Мирну Никчевић, бившу службеницу Амбасаде Црне Горе у Турској, која је себи дозволила излив вулканске антиправославне мржње, саопштивши јавности да би “запалила Храм”,  мислећи на Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, “и сва говеда у њему”, мислећи на православно свештенство и православне вјернике. (9)

На ту подршку Аммар Моштрокол, као муслимански вјерник, није имао право – јер је то изазивање мржње међу разним конфесијама у Црној Гори. 

Друга његова изјава није екцес, већ став који је као Аммар Моштрокол послао у редакцијски инбокс портала ИН4С, написавши следеће: “Боље бити потурица, него посрбица“ (9), што улази у домен права на сопствено мишљење, које је опречно мишљењу Рајка Церовића!

Невиђена представа пред очима јавности

Наравно, од пребројаних личности ове приче мора се нагласити да су Мирослав Ћосовић и Аммар Моштрокол безазлени људи, а академик Радоњић јако необичан човјек.

За разлику од њих, Килибарда и Ђоновић су примјер јарког екстремизма и нетолеранције.

Посебан је случај Рајко Церовић, јер је он посељачени носилац  приземне мржње простачког каракатера, што му дође као рокада за хронични недостатак природне логике и здравог смисла.

Рецимо, Рајко Церовић је у свом тексту (7) устврдио да “нема потурица” већ “има посрбица”, да би га Аммар, човјек муслиманске вјероисповијести, демантовао тврдњом проистеклом из сопственог искуства- да су “потурице боље од посрбица”(9), што је била “оштра бекенд паралела”, на коју Церовић нема одговорa.

Опет, тврдња Килибарде да је Његош био тешки „антиисламиста и антитурчин“ представља “убитачну форхенд паралелу” Церовићу- који тврди да Његош данас не би био против “потурица, којих нема”.

Ипак, предостављена теза колеге Ћосовића да је Симеон Милутиновић Сарајлија “посрбио Његоша, а Његош безбројне Црногорце”, није ништа друго до тешки нокаут за незнавеног Церовића, промотера смјехотресног термина- “посрбица”.

Елем, по теорији Ћосовића, логички испада да су сви преци Церовића били Симеоном Сарајлијом “посрбљени”, те самим тим се претворили у “посрбице”- у складу с терминологијом Церовића.

Природно се намеће закључак да је Рајко својим терминолошком експериментима и лудоријама- вјечно нагрдио своје претке, а тек потом и себе и све пријатеље из неке домаће балканске крчме, у којој се “рађају идеје”.

Самим тим, Рајко Церовић је дошао у незавдну позицију да му се због те реторичке фатаморгане смију сви, не само Црногорци и Срби, већ и: Бошњаци, Албанци, Власи, Хрвати, Турци, Дукљани, Влахбанци, Морлаци, као и Роми и Египћани који живе у Црној Гори.   

   

 Наравно, ово самоуништење необичних теоретичара религије и нације у Црној Гори уопште није чудно, већ закономјерно, јер  је наука утврдила да сунчеве пеге утичу на стање људи, исто као и влажност ваздуха и ружа вјетрова.

Црна Гора и поједини њени ликови су заиста посебан феномен. Познати, изванредни црногорски режисер, покојни Живко Николић, је у својим филмовима дотицао и показивао те дубине, те понорнице мисли!

Живко прерано оде, али такве необичне филмове, режије и сценарије,  с чудним актерима можемо и даље да гледамо.

Они данас иду уживо,  у реалном времену, а народ се само чуди и гледа – не вјерујући каква им се невиђена представа пред очима одиграва.

То је спектакл, провала какву планета Земља није видјела. Док Црна Гора неумитно економски тоне, ово непатворено лудило је сјајни извор надахнућа за креативне и умјетнички надарене људе, јер га је немогуће наћи било гдје на земном шару. 

        

 Референце:

(1)       (“Килибарда: Власт показала немоћ; Ђоновић: Зашто држава досад није уклонила нелегално изграђене објекте?”,  новинар Марија Митровић, портал “Антенa М”, 01.11.2019.)

(2)       (“Рок за легализацију објеката биће продужен до краја 2020?”, портал “Инвеститор.ме”, 30.04. 2019., цитат: “За легализацију је пристигло око 51.000 захтјева и према подацима које су општине доставиле Министарству одрживог развоја и туризма (МОРТ-у), укупно је до сада обрађено тек њих око 29.000.”)

(3)       (“Ђоновић: Да ли смо вишак у властитој држави?”, Ранко Ћоновић, портал Аналитика,  11. 09. 2013.)

(4)       (“Повратак великосрпских великосрба, Петровића, на свој крш”, Војин Грубач, портал ИН4С, 04.08.2019.)

(5)       (“Могли би се суочити и са већим проблемима од оних из 1918. године”, Радован Радоњић, портал Аналитика/ пренесено са Побједе, 05.03.2019.)

(6)       (“Какав је утицај Симо Сарајлија имао на Његоша?”, Мирослав Ћосовић, портал “Аналитика”,  05. 01. 2017.)

(7)       (“Рајко Церовић: Благи Амфилохије Рајко Церовић, портал Аналитика/ пренесено са Побједe, 25. 04. 2017.)

(8)       (“Јела”, Бојан Томовић, Продукција “Крсташ медија и Црногорски културни центар Ловћенац”,  Јутјуб)

(9)       (“Аммар Моштрокол поручио: Боље „потурица“, него „посрбица“, ИН4С, 23.10.2019.)

Од мистерије Сребренице до Хандкеа

Портал ИН4С, Војин Грубач - 22/10/2019 15


Поводом одлуке Комитета за књижевност Шведске краљевске академије наука да Нобелову награду додијели аустријском књижевнику Петеру Хандкеу, политичка сцена на Балкану се заталасала.

У том смислу се, међу првима, ексклузивно јавило контроверзно удружење ‘Мајке Сребренице’, које је безуспјешно тражило да се Петеру Хандкеу одузме Нобелова награда јер је: “бранио балканске крвнике”,…, “нарочито оне који су починили геноцид”, закључујући- “ово је политичка одлука“!?

Закашњели таламбаси, промашене премисе

Паралелно тој реакцији, покренута је петиција за “повлачење одлуке да се Нобелова награда за књижевност 2019. додијели Хандкеу” гдје је, уз напомену да је он „свесрдно подржавао Слободана Милошевића”, ишла оцјена: “Особа која брани такво чудовиште не заслужује ни најједноставније књижевно признање, а камоли Нобелову награду.”

Све ови протести су се свели на оптужбе да је Хандке “негирао геноцид у Сребреници” али и подржавао Слободана Милошевића, којег означавају “главним кривцем за злочине у БиХ”.
Слободан Милошевић

Ипак, рекло би се да критика Хандкеа по поводу Милошевића садржи једно крупно незнање, или се можда ради о класичној балканској подлости!?

Наиме,  по оптужници Хашког суда од 24. марта 2016. године Слободану Милошевићу су, свиђало се то нама или не- постхумно скинуте све оптужбе у вези одговорности за злочине током последњег рата у БиХ.

Самим тим, испоставља се да су “узнемирене” НВО, разна удружења, ПЕН центри и подносиоципетиције против Хандкеа закаснили.

Наиме, јасно је да су они давно морали дићи глас  против одлука Хашког трибунала из марта 2016.године, када је Милошевићу постхумно потврђена невиност по пункту рата у БиХ .

Без тога геста,  садашње протесте, све уз таламбасе и петиције, против нобеловца Хандкеа- могу “окачити мачку о реп”!

Критика Хандкеа да је “негирао геноцид у Сребреници”  је помало депласирана, јер је  списак оних који негирају геноцид у Сребреници,  тврдећи да се тамо десио злочин – већ поприлично велики.

И сви они “углас” тврде да је “симбол Сребренице”- политички продукт Запада, гдј је број реалних жртава од три до десет пута мањи, а мистерија око тога симбола- одраз крупне манипулације чији се актери увелико знају.

Зато је ред да персонално представимо те “проскрибоване личности”, којима се може спочитати исто то што се спочитава нобеловцу Хандкеу, па да их протестантима дамо на растерзаније!

Генерал Мануел: Геноцида није било, сребреничких жртава је 2 000

Хрватски лист “Слободна Далмација”  је у тексту из 2017. године обратио јавности пажњу  на тврдње једног португалског генерала, наводећи  следеће:

“Мануел Мартинс Бранко, португалски генерал, био је свједоком догађања деведесетих на Балкану. Прво је био замјеник мисије УН-а у Загребу, а потом у Сарајеву од 1994. до 1996. године. Објавио је књигу “Рат на Балкану” у којој је шокирао и узнемирио посебице јавност из сусједне Босне и Херцеговине.” (1)

Потом цитира изводе из те књиге, и генералову оцјену “геноцида”:

„Геноцид? Не у Сребреници се никако није догодио геноцид. Да су Срби то хтјели направити затворили би цијелу енклаву тако да нитко не би могао побјећи.

Умјесто тога напали су из правца југоистока и истока остављајући коридоре за повлачење према западу и сјеверу, уосталом скоро је 17.000 жене и дјеце успјело доћи до територија Федерације.“ (1)

“Слободна Далмација” потом  наводи да португалски генерал “пропиткује и бројку од око 8.373 жртве”, па га цитира:

„Чињеница да се 3000 људи који су били проглашени мртвима нашло 1996. године у попису бирача на изборима, није утјецала на стално понављање приче о 8000 погинулих.

Објективна бројка је око 2000 погинулих. И то је дефинитивно злочин, али не и геноцид!“ (1)

Дакле, португалски генерал Бранко је негирао геноцид у Сребреници, четири пута умањио број ћртава,  при том напоменувши битни факт- 3.000 “жртава Сребренице” се нашло на  бирачким списковима током избора 1996. године.

Паралелно томе, имамо важну информацију истраживача Миливоја Иванишевића- који је је у једној својој студији (2) навео да Међународни комитет Црвеног крста  “од 1995. до 2006. стално мијењао спискове несталих лица”, све док се “тај број коначно усталио негде на око 7.000- 8.000 особа”,запажајући да је на том списку “само 36 особа женског пола”. (2)

Наводећи да су ти спискови стално оспоравани, Иванишевић потврђује изјаву генерала Бранка, констатујући да је у бирачком списку за Сребреницу  на изборима 1996. г. фигурирало “3.016 особакоји су били на списку несталих”. (2)

Иванишевић потом наводи да је 914 од тих 3.016 особа са бирачког списка сахрањено у шест укопа у Поточарима,  од 31. марта 2003. до 11. јула 2006, што је чинило 37% од броја укопаних.

Предлажући свима на увид спискове, са датумом сахране тих 914 особа, он на крају закључује:

“Логично је претпоставити да су то лица која су умрла природном смрћу у раздобљу од јула 1995. до јула 2006. године, када је извршен последњи укоп.” (2)

Генерал Мекензи: 2 000 ексхумираних су жртве три године рата

Још један генерал је довео у сумњу број  жртава у Сребреници. То је канадски генерал Луис Мекензи, први командант мировних снага УН у Босни, који је у “Досијеу групе америчких истраживача” навео следеће:

“Елементи који су дати Хашком трибуналу за ратне злочине доводе у озбиљну сумњу бројку ‘до’ 8.000 масакрираних босанских муслимана. Та бројка укључује ‘до’ 5.000 оних што су регистровани као нестали.

Више од 2.000 тела је есхумирано у Сребреници и околини и међу њима су жртве све три године јаких борби у региону. Аритметика једноставно не може да потврди бројку од 8.000 убијених.“ (3)

Дакле, генерал Мекензи у овој изјави такође оспорио број жртава, тврдећи да 2.000 есхумираних представља пострадале за три године рата. Три године, а не само у јулу 1995. године након што је пала Сребреница.

Истраживач Миливоје Иванишевић то потврђује у својој студији, опет дајући прецизне податке и предостављајући спискове на провјеру.

Рецимо, Иванишевић даје на увид списак преко стотину људи “за која постоје судска решења да су умрла природном смрћу” прије и послије јула 1995. године, а “која су покопана у Меморијалном центру и мезарју Поточари”, те наводи:

“Од око сто имена дајемо само неколико примера: Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955.г. – умро 15.12.1996. г. Сребреница, Шукрија (Амил) Смајловић, 1946.г. – умро 2.5.1992.г, Залужје, Махо (Суљо) Ризвановић, 1953.г. – умро 3.1.1993.г, Глогова,…” (2)

Преношење посмртних остатака с других локација

Осим тога, Иванишевић наводи и следеће: “У мезарје су, преношени посмртни остаци како бораца тако и цивила са других локација и поново, ритуално и уз верске обреде, покопавани”(2).

Предочавајући да се ради о неколико стотина лица, он наводи посебне примјере:

“ У првом укопу извршеном 31. 3. 2003. године из локалног сребреничког мезарја Казани пренето је и поново покопано тело Хамеда (Хамид) Халиловића (1940-1982), лица умрлог двадесет година пре почетка рата.

Приликом четвртог укопа 11. 7. 2004. из истог мезарја пренета су тела једног старог, пре рата умрлог цивила и једног погинулог борца Армије БиХ. То су Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989) и Нурија (Смајо) Мемишевић (1966-1993),…” (2)

У наставку, Иванишевић је дао поименични списак преко четрдесет бораца  Армије БиХ који су сахрањена у Поточарима, а који су погинули до 1995. Године.

Он предлаже на увид списак од неколико стотина таквих случајева, и све то потврђује: документима о награђивању, стамбеном збрињавању породица погинулих бораца или изводима из базе података припреманих “за израду хронике Армије БиХ”, гдје су “наведена и имена неколико стотина бораца који су погинули пре 07.03.1994.”   (2)

Иванишевић потом износи још један интересантан податак, гдје каже:

“У експертизи Дина Менинга, урађеној за потребе Трибунала, ексхумирано је 1.883 тела. Од откопаних тела утврђено је да је мушкараца 1.656, једна женска особа, за остале није утврђен пол.” (2)

Потом наводи да је у Меморијалном центру – мезарју Поточари, “од првог укопа 31. марта 2003.године до шестог 11. јула 2006. укупно укопано 2.442 тела”, констатујући с чуђењем- “то је 559 тела више него што је откопано из масовних гробница”!?

Та тенденција сахрањивања се наставила и послије 2006., па је 2019. године број сахрањених достигао 6.610 особа?!

Филип Корвин: Реална бројка пострадалих је ближа цифри од 700

Филип Корвин, бивши цивилни координатор УН за БиХ и блиски сарадник бившег генералног секретара УН Переза Куељара, даје следећи осврт на догашај у Сребреници:

„Било је егзекуција небораца у Сребреници, као у свим ратним зонама, то је сигурно. Они који су то учинили треба да буду гоњени и кажњени. Свеједно да ли је било 3, 30 или 300 убијених цивила, увек је реч о одвратном злочину. У том погледу нема никаквог неспоразума.” (3)

Корвин оцјењује да је број жртава Сребренице десет пута мањи од броја који се предочава јавности, и каже: “Али, у сваком случају чињенице изнете у извештају Истраживачке групе су солидна тврдња да је бројка од 7.000 убијених, коју често помиње међународна заједница, неодбрањиво претеривање. Реална бројка је ближа цифри од 700.“ (3)

Укратко, Корвин од 2.000 ексхумираних- за које Мекензи каже да су жртве  три године рата, утврђује да је само трећина њих пострадала након пада Сребренице јула 1995., па број жртава  редукује на“реалних 700.”

Да су ствари око спискова пострадалих још сложеније, свједочи информација БН ТВ из 2015. г. гдје се наводи:

“Вјештак за демографију Светлана Радовановић у наставку суђења генералу Ратку Младићу у Хашком трибуналу рекла је да имена више од 1.000 људи са списка жртава из Сребренице, који је направио демографски експерт тужилаштва, нису могла бити пронађена на списковима грађана БиХ пописаних 1991. године”.(4)

Потом Радовановићка каже:

“Са списка од 7.428 сребреничких жртава из извјештаја демографа оптужбе, имена и други подаци више од 1.000 њих нису могли бити пронађени на списковима грађана БиХ пописаних 1991. Знам да тих 1.000 нису били држављани БиХ.” (4)
Сребреница, српске жртве

ИНтересантан је факт да надлежна “Комисија за тражење несталих особа” из Сарајева, на чијем је челу извјесни Амор Машовић, није нашла за сходно да објасни јавности наводе експерта Радовановићке.

Односно, одакле тих хиљаду недржављана БиХ који се воде као нестали? Да ли су они уопште постојали, и о чему се ради?

Одговор на то питање је и даље под велом тајне. Међутим, 2010. године се десило да је једна друга бошњачка организација нашла на стотине живих Сребреничана са “списка несталих”, потврђујужи оправдане сумње.

Нађено 500 живих и 75 грешком сахрањених војника

Наиме, 31.03.2010. године, читавих петнаест година послије злочина у Сребреници,  РТРС је јавио следећу новост:

“Истраживачко документациони центар из Сарајева дошао је до података о 500 живих Сребреничана, чија су имена на списку страдалих у Сребреници и околини, у јулу 1995. године, изјавио је директор овог центра Мирсад Токача”.(5)

Токача је том приликом, на презентацији „Босанског атласа ратних злочина“ у Бањалуцим, рекао следеће:

„ИДЦ је током свог истраживачког пројекта пронашао око 500 живих Сребреничана и врло сам сретан када пронађемо живе људе.

Не ради се само о Сребреничанима, већ и о многим другим грађанима БиХ које смо проналазили живе и то је најбољи дио нашег посла када видимо да није убијено толико људи колико се мислило“!? (5)

Послије двије недеље РТРС  је пренио још једну несвакидашњу информацију:

“Међу Сребреничким жртвама у Поточарима сахрањено је и 75 муслиманских војника који су погинули у ратним годинама прије јула 1995.године, потврдио је данас Срни директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић.” (6)

Та ситуација је објашњена овако: “Укоп погинулих војника међу сребреничке жртве је, према Смајловићевим ријечима, обављан „на захтјев породица из емотивних разлога“. (6)

Тако су се потврдиле претпоставке да међу несталима или жртвама Сребреница налазе живи људи, а индикативно је што су се они открили тек петнаест година послије 1995.?!

Потврђано је и да су се у Поточарима сахрањивали војници Армије БиХ који су погинули прије јула 1995., при чему је наведено 75 бораца, међутим остало је чудно да нико није демантовао спискове Иванишевића, који су и даље факт да се ипак ради о- неколико стотина сахрањених бораца, погинулих прије пада Сребренице?!

Ипак, дошло се и до отворене информације да се покојници сахрањују у Меморијалном центру-мезарју Поточари- „на захтјев породица- из емотивних разлога“(!?).

А ти покојници се јавности представљају као жртве Сребренице. При чему се не ради само о посмртним остацима бораца, већ и посмртним остацима људи који су умрли природном смрћу до јула 1995. године, али и послије тога датума?!

Тешко ономе ко пориче мистерију Сребренице?!

Дакако, морају се примијетити разумни и логични ставове Мирсада Токаче, који је рекао- “врло сам сретан када пронађемо живе људе”, продужујући- ”то је најбољи дио нашег посла када видимо да није убијено толико људи колико се мислило“.

Међутим, све су прилике да моћницима одговара да буде сасвим супротно од тога што је навео Токача, а да је то тако потврдио је и наведени португалски генерал Бранко.

Наиме, на логично питање- како је настала “цифра од 8.000 несталих, која се претворила у недодирљиву истину”, португалски генерал Бранко је рекао да је то “постала чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је утврђена”. (7)

Генерал је потом ускликнуо: “Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида.” (7)

Ипак, вријеме је показало да је демистификација “случаја  Сребреница” добила замах. Она не долази само са озбиљних  иностраних адреса, већ и са стране огорчених бошњачких појединаца и кругова.

Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“ и један од најпознатијих свјетских ловаца на нацисте, је у разговору за „Политику“ устврдио да је Сребреница пројекат Запада створен из“сопствених политичких разлога”, те- “да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био.” (8)

Зуроф је оспорио тврдњу да је у Сребреници извршен геноцид, образлажући то овако: „Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили.


То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете.” (8)

Зуроф је овом тврдњом из 2015. фактички цитирао генерал-мајора Луиса Макензија из 2005., који је у Досијеу групе америчких истраживача, рекао: “Онај ко жели да изврши геноцид, не спашава жене, јер су оне кључни елеменат за одржање групе која се жели уништити.” (9)

Мустафић: Геноцид је договор Изетбеговића и Била Клинтона

Генерал Мануел Бранко је у својој књизи стидљиво напоменуо да је одређен број жртава Сребренице настао као последица “међусобне борбе између припадника такозване Армије БиХ”!(7)

Ибран Мустафић, један од оснивача СДА из Сребренице и аутор књиге „Планирани хаос“, је за Вести онлајн потврдио ријечи генерала,  рекавши следеће: “Најмање између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице је убијено од стране својих сународника током пробоја ка Тузли, јула 1995. године, зато што су постојали спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“. (10)

На питање- ко је правио тај списак, Мустафић је одговорио: “Сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство у Сребреници које је од 1993. године било буквално господар живота и смрти”. (10)

Потврдивши да је на челу те мафије био Насер Орић, Ибран Мустафић је мистерију Сребренице објаснио на овај начин: “Сребреница је апсолутно договорни геноцид између међународне заједнице и Алије Изетбеговића, односно између Изетбеговића и тадашњег председника САД Била Клинтона.

Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Бил Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на место злочина.” (10)

Сребреница је предмет манипулација, а главни манипулатор је Амор Машовић

Хакија Мехољић, ратни начелник Полицијске станице у Сребреници, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за „издају Сребренице”.

Он, као свједок, годинама понавља следеће: “Изетбеговић је делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске”. (11)

Мехољић је свједок и самоубистава избјеглица, јер наводи да су се послије пада Сребреце, током кретања колоне,  “у стању беспомоћности и напуштености” људи “убијали бомбама и на друге начине”. (11)

Како је јасно да се са жртвама Сребренице озбиљно манипулише,  Ибран Мустафић је на питање- може ли се икада утврдити тачан број убијених и несталих у Сребреници, одговорио овако:

“Веома тешко, зато што је Сребреница одавно предмет манипулација, а главни манипулатор је Амор Машовић који је планирао да на жртвама Сребренице живи наредних 500 година.” (10)

А потом наставио: ”Међутим, ту су и многи други из Изетбеговићевог окружења који су још од лета 1992. године кренули у спровођење пројекта по коме је једино битно да се прикаже што више бошњачких жртава”(10).

Након објашњења Мустафића, постаје јасно да је појављивање у “списку несталих” преко 1.000 непостојећих држављана БиХ , као и 3.016 бирача у списку за изборе 1996. године, био мали сегмент спровођења пројекта Изетбеговића.

Исти случај је и са покојницима који су погинули или умрли прије јула 1995. године,  а сахрањени су као “жртве Сребренице”, као и са онима који су умрли природном смрћу послије 1996.

Једна од жена, која је изгубила најближе током те трагедије, Хаша Омеровић из Тузле, дала је прилично жестоку оцјену процесија у Сребреници, све са упирањем прста у кривце, рекавши следеће:

„У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице!” (16)

Извођачи мистерије Сребренице на српској страни

Елем, да би подмукли план Клинтона и Изетбеговића успио, Запад је морао имати сигурне играче и на српској страни.

Та страна манипулације је разоткривена у књизи “Крунски сведок” (12) бугарског новинара и дописника Дојче Веле из Хашког трибунала Жерминала Чивикова, издатој 2009. године на њемачком и српском језику (12).

Као и током предавања Чивикова на “Међународном симпозијуму о Сребреници и Хашком трибуналу”, којег је у априлу 2009. године у просторијама Руске академије наука у Москви организовало удружење “Историјски пројекат Сребреница”. (13)

Из тог материјала Чивикова сазнали смо да је кључни свједок у Хагу био Дражен Ердемовић. Он је признао да је у јулу 1995. године, са седам бораца из састава 10-ог диверзантског одреда Армије РС, стријељао око 1.200 муслиманских цивила, при чему је лично убио између 70 и 100 заробљеника. (13)

Све то се десило на територији фарме свиња Брањево, крај села Пилице, негде око 40 километара сјеверно од Сребренице.

Опскурни Ердемовић се, иначе, изјашњавао као босански Хрват, а по сопственом признању- ратовао је за све три стране у сукобу: муслиманску (АБиХ), хрватску (ХВО), српску (ВРС), а југословенској полицији се предао 2. марта 1996. године у Новом Саду. (13)

Дан прије предаје, 1. марта, разговарао је са двоје западних новинара: Ванесом Васић-Јенековић из АВС и Рено Жираром из париског часописа Фигаро. (13)

Ердемовић је 30. марта 1996. превезен у Хаг, гдје је дао дванаест варијанти истог догађаја, мијењао датуме стријељања, не знајући тачно- ко му је дао наређење за стријељање. (13)

На крају је испало да је наредбу за то стријељање дао Милорад Пелемиш, ратни командир 10. диверзантског одреда, над којим је виши положај имао Петар Салапура, шеф Обавештајног оделења Главног штаба РС. (13)

Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) је Ередемовића за тај тешки злочин осудио на десет, потом смањио на пет, и пустио послије три и по године затвора, послије чега му је промијењен идентитет с добијањем азила у Западној Европи?! (14)


Чивиков је открио да “Милорад Пелемиш, командир 10. диверзантског одреда, који је, по речима Ердемовића, дао наредбу за масовно убијање, живи у Београду и даје интервјуе, и нико га није звао у суд.” (14)

Чивиков је навео да је “пуковник Петар Салапура, шеф војне Обавештајне службе Војске РС и надређени Пелемишу, био сведок у Хагу на процесу В. Поповићу,…, и отпутовао одатле, а да га нико није питао за убиство 1.200 људи у селу Пилица. (14)

Свима осталима из групе Ердемовића није суђено нити у Хагу нити у БиХ, све до 2010. године када је књига Жерминала Чивикова (12) направила пометњу и хаос.

Само четворици из те групе од седам злочинаца суђено је 2010. пред Судом БиХ у Сарајеву(13), при чему се суђење претворило у фарсу зато што их, разумљиво, нису смјели суочити с кључним свједоком Ердемовићем.

Информација да је на мјесту “стријељања 1.200 муслимана”, форензички тим Тужилаштва МТБЈ је открио “127 остатака потенцијалних жртава, од којих 70 са повезима, што би указивало на смрт стријељањем” (14), дала је објашњење Ердемовићеве збуњености и 12 верзија догађаја .

Све то није спријечило МТБЈ да Ердемовића користи као „кључног сведока“, “1.200 убијених муслимана” прогласи неоспорним фактом, иако наслагане коцкице показују сасвим другу слику.

Мало је мистерије, а више очигледности

Послије свега изложеног, постаје јасно  да је Запад мистерију Сребренице створио из “сопствених политичких разлога”, како је навео Зуроф, те да су под ударом били сви који би оспорили елементе изградње те конструкције, како је навео генерал Бранко.

На другој страни, видимо да се та конструкција урушава, прије свега снажним реакцијама појединаца са Запада и појединих бошњачких истраживача или бивших функционера СДА, који су дијелом наведени у овом тексту, али и истраживача из редова других народа, што ће довести до тога да се та конструкција демонтира и сведе на нешто што је у границама здравог смисла.

И не само они, већ и покоји свједок међу унесрећеним женама Сребренице, као већ споменута Хаша Омеровић, која је у јулу 1995. изгубила мужа, оца и брата, и одбила да јој муж буде сахрањен у Меморијалном центру у Поточарима.

Она је, такође, потврдила манипулације везане за мистерију Сребренице (15), отворено оптуживши удружење “Мајке Сребренице” да се богате на “лажима о убијеним Сребреничанима”. (16)

И тако, сви факти показују да су главни пројектанти случаја Сребреница, као плана манипулације свјетском јавношћу били- Бил Клинтон и Алија Изетбеговић.

Главни извођач на терену с бошњачке стране био Насер Орић, а  главни манипулатор око броја жртава Сребренице, према ријечима Ибрана Мустафића- је Амор Машовић.

Озбиљне претензије иду у правцу форензичког особља Тужилаштва МТБЈ и ИЦМП (Међународне комисије за нестала лица) у Тузли- која је под контролом америчке владе. (14)

Разлог је прост-  нико осим њих није имао приступ посмртним остацима, нити увид у њихово стање?! (14)

Критичари Хандкеа су- катализатори распада ратних мистерија

Случај Ердемовића је показао да је на “српској страни” било учесника те режије, које је упрегао Запад-

Донедавно је била енигма- шта је југословенска полиција радила од момента хапшења Ердемовића до његовог слање Хагу, јер су се његове тврдње могле провјерити.

Вјероватни рјешење те енигме дала је недавна информација агенције Бета.

Наиме, 15. октобра 2019. године, Бета је пренијела следеће: “Бивши амбасадор Велике Британије у Србији сер Ајвор Робертс (Ивор) изјавио је данас пред међународним судом у Хагу да је некадашњи шеф Службе државне безбедности (СДБ) Србије Јовица Станишић био „тајни агент Централне обавештајне агенције (ЦИА)“ Сједињених Америчких Држава”!(17).

С том информацијом се троугао сребреничке приче затворио.

Напад на нобеловца Петереа Хандкеа може бити користан за његове критичаре, јер су направили повод да се још једном пред њиховим очима изврти читав филм, у којем се лако могу наћи.

Тако им се, уједно, даје могућност да покретањем судских тужби и петиција, против свих наведених судионика, уђу у нови круг ове, све мање мистериозне- приче, гдје ће им се погубити илузије и појавити мјера у неким будућим реакцијама.

Референце:

(1)  (“Генерал шокирао тврдњама: У Сребреници није било никаквог геноцида, а пола од наводних 8000 погинулих гласало је сљедеће године на изборима”, портал Слободна Далмација, 30.05.2017.)

(2)     (Лична карта Сребренице: Ево колико је муслимана погинуло у Сребреници!, аутор: Миливоје Иванишевић, портал Интермагазин, 16. јула 2015.)

(3)    („Истина“ о Сребреници – лош цемент за будућност”, портал “Печат”, 04.02.2010.)

(4)    (Хиљаду жртава нема у попису из 1991. године, БН ТВ, 25.08.2015.)

(5)    (На списку страдалих 500 живих Сребреничана, РТРС, 31.03.2010.)

(6)    (Сребреница- Међу жртвама и раније погинули војници, РТРС- Извор: СРНА, 15.04.2010.)

(7)    (“Португалски генерал шокирао Запад: Није било геноцида у Сребреници!”, портал Спутњик Србија,  30.05.2017.)

(8)    (Степинац, свештеник масовног убице, „Политика“, 15. 7. 2015)

(9)    (Тхе Реал Сторy Бехинд Сребреница Бy Леwис МацКензие. ТФФ. 14. 7. 2005.)

(10) (Орић је убио 1.000 Бошњака, Ђ. Баровић – Вести онлајн,  19.02.2013.)

(11) (Хакија Мехољић: Сребренички Бошњаци се убијали у растројству, НСПМ, 26.02.2013.)

(12)(“Дер Кронзеуге – Крунски сведок”, Жерминал Чивиков, Београд, 2009.)

(13)(“Случај Д. Ердемовића и крај сребреничке приче”, Пише: Жерминал Чивков, портал”Историјски пројекат Сребреница”, 10.03. 2018.)

(14)(Сребреница у светлу чињеница, аутор: Стефан Каргановић, Александар Павић, портал ЦЕОПОМ истина, Извор: Нови Стандард, 11.07.2016.)

(15)((Сребреница у светлу чињеница, аутор: Стефан Каргановић, Александар Павић, портал ЦЕОПОМ истина, Извор: Нови Стандард, 11.07.2016.); Цитат: “Ево нпр. како Хаша Омеровић, које је у јулу 1995. изгубила мужа, оца и брата, али је одбила да јој муж буде сахрањен у Меморијалном центру у Поточарима, описује манипулације везане за ово место: „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим местима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“.)

(16)(“Хаша Омеровић: Мајке Сребренице шире лажи”, Независне новине, Извор: Срна, 25.02.2011.; Цитат:“Чланице организација „Мајке Сребренице“, осим великих кућа које су саградиле узимајући новац на лажима о убијеним Сребреничанима, имају и приватне авионе који их возе широм свијета да лажно свједоче и шире причу о наводном геноциду у Сребреници, тврди Хаша Омеровић из Тузле… „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице…“, наглашава Омеровићева. Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на нишанима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина. Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари цијелом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“, док породице страдалих и даље живе у биједи без икаквих права и било какве помоћи.)

(17)(Ајвор Робертс: Јовица Станишић био тајни агент ЦИА, Радио Слободна Европа,15. октобар 2019.)