Грубач: Плавски игроказ – као сегмент бошњачких дилема

Од Војин Грубач - 01/04/2018

 

 Плавски игроказ – „Покрштавање у Плаву и Гусињу 1913.“ , пренесен огранизаторима те политичке приредбе на „Јутјуб-у“, представља примјер како се у модерним временима „пале и жаре етничке народне масе“, кроз подизање страсти и тензија.

Дакако, тај политичко-позоришни догађај се мора посматрати у ширем контексту, те запитати – шта је, суштинском смислу, била порука тога скупа и игроказа? Изгледа, или тачније- нема сумње да се таквом приредбом порадило на учвршћивању бошњачке етничке свијести.
Можда је сам начин испољавања политичке тежње био накарадан, а можда се специјално направио инцидент да би се дошло до дијалога на ту, и сличне теме.

Тај игроказ је, на неки начин, и демонстрација радикализоване воље, све с поруком да се никоме неће дозволити да било каквом силом утиче на бошњачки национални колективитет, који се пар деценија закономјерно ствара.

Унутарбошњачки дијалог је разумно отпочео др Крцић

Међутим, ако организатори скупа желе дијалог, на ту и сличне теме, он може одмах отпочети, и по догађајима, и по суштини, без било каквих проблема. Али, дијалог морају отпочети између себе, и завршити га, да би други у њему учествовали.

На ту тему се, рецимо, својевремено одлично осврнуо др Шефкет Крцић, који је на порталу “Санџак Пресс”, 20. марта 2011. године, објавио ауторски текст под називом “Бошњаци, незаштићен народ у Црној Гори”.

Он “кривце” није тражио у краљу Николи Првом Петровићу, нити давним историјским догађајима, већ у постреферендумском времену.

Узроке модерних бошњачких проблема др Крцић је нашао у садашњем црногорском режиму, али и у појединим својим сународницима – Бошњацима, тачније: историчару Шербу Растордеру и квазијезикословцу Аднану Чиргићу.

И тако, у уводу текста, који је објављен непосредно уочи пописа становништва 2011.године, др Шефкет Крцић наводи: “Бошњачки народ у Црној Гори налази се у веома тешком и чудном положају. Све су израженији облици асимилације Бошњака у Ђуканистану, како данас зову ову недемократску земљу.

Екстремне црногорске државне институције атакују на Бошњаке на разне начине, како би их поново злоупотријебили у статистичке сврхе. Поводом пораста српске националне свијести, исте власти настоје покрстити бошњачко- муслиманско становништво на веома перфидан начин.

Преко Стратегије Владе за дијаспору и разних скупова о црногорском језику, чији је уводничар др Аднан Чиргић, тенденционално се шаље порука у јавност да се бошњачко- муслиманска популација збуни, посебно у вези опредјељења за језик.”

Дакле, узроке проблема др Крцић је нашао у садашњем црногорском режиму и његовим институцијама, а не у дешавањима стогодишње давности.

Крцић: “Бошњаци служе само за изборе“

Надаље, у дијелу текста, с поднасловом- “Бошњаци служе само за изборе“, др Крцић се осврће на предстојећи попис становништва, али и на манипулације Бошњацима када иду избори у Црној Гори, те тврди следеће:

“Бошњацима се пажња указује само кад их треба преварити, а то је уочи избора. То се чини и сада пред попис, тако што власти лансирају разне стратегије и прво их нуде преко оних Бошњака које су својевремено отјерали са огњишта.

Преко разних емисара, плаћеника и слуганских делегација, власти посјећују Бошњаке из Бихора, који су се одселили за Луксембург и друге регије Западне Европе, као и Бошњаке у Њујорку, који су тамо масовно досељени из плавско-гусинског краја, и траже од њих харач као и изјашњавање, наводно о државности Црне Горе, као да је у питању референдумска кампања, а не редовни попис.”

У продужетку мисли, он позива Бошњаке да не арбитрирају у односима Срба и Црногораца, рекавши:

“Црна Гора, након што је 2006. године постала „приватна“ држава, без обзира на купљену независност и сувернитет, у јавности се све више представља као национална држава Црногораца, без обзира што они чине свега 40% становништва. За њима слиједе Срби са 32%, Бошњаци између 17-23%, и националне мањине око 15%.

Зато Бошњаци не требају судјеловати у проблему односа Срба и Црногораца, нити између њих арбитрирати. Свако недемократско једне стране, тешким ударцем бит ће узвраћено од друге стране. Тога многи хизмећари нису свјесни.”

Режим се плаши изјашњавања православаца у Србе

Потом др Крцић анализира ситуацију уочи пописа 2011. године, те каже:

“Очигледно се власти Црне Горе плаше пораста изјашњавања православаца у Србе и зато атакују на Бошњаке како би оне лабилне превели у Црногорце исламске вјере.

То се посебно манифестирало ових дана на једном анахроном скупу о тзв. црногорском језику, који је организирала дукљанска групација на челу са техничарем др Николићем, са дукљанским вијећем метузалема и појединцима из Црногорске православне цркве, чији је главни уводничар био извјесни др Аднан Чиргић.

Жељело се постићи збуњивање бошњачко-муслиманске полулације преко Чиргићевог имена. То је злоупотреба једног младог човјека који није свјестан националног бића. Питамо се какве су то државе које немају стручњаке за језик, хисторију и право, него позајмљују из других народа?

Затим се осврнуо на дјеловање др Шерба Растодера, утврдивши следеће:

“Сличних злоупотреба је било на прошлом попису (2002. године), када је власт манипулирала, тзв., карадачким хисторичарем Шербом Растодером, који је чак и по вјерским објектима лијепио плакате тражећи од Бошњака да се изјашњавају за црногорски језик, због чега га је жестоко у јавности опоменуо бошњачки интелектуалац и адвокат проф. др Сефер Међедовић.”

Теме и дилеме – игрокази и разумне анализе

Упоређивањем игроказа у Плаву и разумне анализе др Крцића, ми видимо међу Бошњацима огромну разлику у оцјењивању ситуације и тражењу узрока проблема који их муче.

Тако, организатори тематске вечери у Плаву виде проблем у 1913. години, а др Шефкет Крцић види сијасет проблема у овом времену.

При чему, др Крцић указује на чињеницу огромне манипулације бошњачком популацијом у Црној Гори од стране режима.  

Али и указује на двојицу Бошњака који се некоректно понашају, јер су дио системске манипулације коју спроводи актуелни режим у Подгорици.

Грубач: Милу важнија власт од територије Црне Горе

Од Слобода - 01/04/2018

 

 Албанске националне партије листом су подржале предсједничку кандидатуру лидера ДПС-а Мила Ђукановића, а индикативно је да се то десило послије ратификације Споразума о демаркацији границе са КиМ, а након што је званична Подгорица ревидирала став да више нема преговора о том питању.

Демократска партија, Демократска унија Албанаца, Албанска алтернатива и ФОРЦА саопштиле су да подржавају Ђукановића на изборима за предсједника Црне Горе 15. априла.
И косовски премијер Рамуш Харадинај поручио да би гласао за кандидата ДПС, додајући да “поштује Ђукановића као државника и начин на који је водио државну политику све ове године”, 

Тиме је потврђено раније писање “Слободе” да је ДПС “купио” гласове Албанаца тиме што је Влада Црне Горе, супротно ранијим ставовима, пристала на нове преговоре о демаркацији границе, односно уступке Приштини.

Показало се да је био кратак временски рок од тврдог става званичне Подгорице да је “демаркација границе завршена и да нема никаквих изгледа да се то питање још једном стави на дневни ред” до признања како је “могућа техничка корекција границе”.

Тако нагла промјена политике црногорске владе није случајна, већ се, ипак, може посматрати и у контексту предстојећих предсједничких избора у Црној Гори.

– Подршка албанских партија у Црној Гори предсједничком кандидату Ђукановићу – није никакво изненађење, већ реалност времена. Наиме, познато је да је актуелни црногорски режим, ако се може судити по његовом понашању – досљедни подржавалац сваког корака Приштине и Тиране – у реализацији пројекта велике Албаније. И то, не само на територији Србије, гдје је званична Подгорица признала марионетско „Косово“ против воље 85 одсто грађана Црне Горе, и без ултиматума Приштини да омогући повратак скоро 30.000 протјераних Црногораца, којима су куће попљачкане, а потом срушене или спаљене, већ и на територији Црне Горе, казао је политички аналитичар Војин Грубач за “Слободу”.

Зар, навео је он, треба напомињати да се сваке године, на Дан албанске заставе, у Црној Гори дешавају политичка оргијања, и манифестације без мјере и укуса – које представљају класичну демонстрацију политичке силе пројекта „велике Албаније“, а да званична Подгорица том приликом не смије гласа пустити.

– Управо због тог подилажења режима великоалбанским аспирацијама – на територији Црне Горе се недавно десио чудовишни преседан. Наиме, послије завршених посљедњих локалних избора у Улцињу – постало је јасно да у тој општини највјероватније неће бити нити једног православног одборника, а православних Срба и Црногораца у њој има 14.88 одсто, и припада им пет одборничких мјеста. Умјесто да се ти избори пониште, јер Устав Црне Горе јемчи пропорционалну заступљеност представника сваког народа на свим нивоима власти, свједоци смо политичког етничког чишћења православаца насред Црне Горе, које се десило без икакве реакције државних структура, казао је Грубач.

Како је навео, тај етнички и вјерски изгон, и политичка маргинализација православаца у Улцињу –  криминална је и недопустива политичка појава, супротна логици и разуму, нормама Устава Црне Горе – али и примјер клечања данашње власти пред сваком „шушом и марушом“ која има албански предзнак.

– Због свега тога је неизбјежна подршка Приштине, Тиране, као и свих албанских партија – шефу режима на скорим предсједничким изборима. Дакако, то ће бити моменат када ће сви ти великоалбански политички фактори и центри – од шефа црногорског режима тражити многобројне нове уступке свом пројекту. И наравно,  у том процесу уцјењивања и трговине добити све што пожеле, јер шеф режима више нема алтернативних рјешења, истакао је Грубач.

Грубач је навео да је логично очекивати да ће великоалбански центри политичке моћи довозити албанске гласаче авионима и шлеперима из свих околних албанских простора, али и из читавог свијета у корист Ђукановића.

– У сваком случају, промотери „велике Албаније“ неће остати по страни од црногорских предсједничких избора. А сигурно је да ће Приштина и Тирана  кроз те изборе покушати да осигурају несметану реализацију свог пројекта на територији Црне Горе, казао је Грубач.

Црна Гора као одговорна држава и партнер: И Подгорица ће се изјаснити о афери „Скрипаљ“

Спутњик 27.03.2018.

Небојша Поповић

Након одлуке САД, Канаде, Украјине, Македоније и Албаније, као и значајног броја земаља Европске уније, да у знак „солидарности“ са Великом Британијом протјерају одређени број руских дипломата, таласу русофобије и анритуске хистерије, по свему судећи, намјерава да се придружи и влада у Подгорици.

Дипломатско-обавјештајни рат на релацији Запад—Русија који последњих дана достиже врхунац, изгледа да неће протећи и без учешћа најмлађе НАТО чланице Црне Горе, на шта упућује изјава црногорског премијера Душка Марковића, који је данас казао да из чланства у НАТО-у, као и процеса приближавања ЕУ, произилазе потреба и обавезе Црне Горе да слиједи европску спољну политику и буде солидаран пријатељ са чланицама НАТО-а.

Марковић је такође најавио и да ће се држава Црна Гора убрзо званично изјаснити о протјеривању руских дипломата.

„Ово што се десило у Лондону указује на то да је одговорност на руској страни, видјели сте снажну реакцију међународне заједнице у цјелини: Америке, Европске уније и других земаља наравно… Црна Гора као одговорна држава, озбиљан и солидаран партнер ће се већ данас или сјутра и сама одредити у односу на ту ситуацију“, саопштио је Марковић.

Коментаришући за Спутњик акцију најмасовнијег протјеривања руских дипломата која долази са Запада, политички аналитичар Војин Грубач примјећује да је већина држава НАТО-а и ЕУ протјерала само од једног до четири руских дипломата, што је, како сматра, ипак доказ „њихове суздржаности у солидарности“ са Лондоном. Он такође подсјећа да је један њемачки политиколог притискање држава ЕУ да протјерују руске дипломате назвао „агресијом Англосаксонаца на Европу“, односно, „неком комбинацијом империјализма и неоколонијалног понашања“.

Када је у питању могућност и да се званична Подгорица прикључи протјеривању руских дипломата, Грубач сматра да Црна Гора као најслабија чланица НАТО-а по аутоматизму мора да слиједи директиве својих надређених.

„Црногорски режим има своју улогу у таквом поретку, гдје му је мјесто иза врата, и гдје служи за отирање нога — јер је најслабији сегмент тог пакленог система.

Зато је најава црногорског режима о протјеривању руских дипломата закономјерност у том систему гдје су се позиционирали као апсолутне слуге, које наредбе испуњавају читајући мисли својих господара“, каже Грубач.


Сличног размишљања је и аналитичар Игор Дамјановић, који напомиње да основна доктрина којом се руководи црногорска спољна политика „да буду већи католици од папе“, у најновијем иступу премијера Марковића добија најбољу потврду.

„Уочи нове туристичке сезоне, ово је могао да изјави само човјек коме су интереси народа и домаће економије девета рупа на свирали. Туризам је остао последња грана коју ДПС власт није успјела да у потпуности уништи, а званична статистика показује да руски туристи већ дуже од деценије доносе на том пољу највише прихода.

Сувишно је потенцирати шта би санкције руске државе значиле за црногорску економију у овом моменту, а ова неодговорна изјава премијера Душка Марковића могла би да буде та искра која би те санкције, тј. легитимни одговор руске државе на русофобичну политику овдашњег режима, запалила“, каже Дамјановић.

Са друге стране, наш саговорник упозорава да би, уколико би изјава шефа црногорске Владе заиста значила и протјеривање руских дипломата из Црне Горе у знак солидарности са Великом Британијом, то „дефакто значило и катанац на црногорску амбасаду у Москви“.

„Подсјетио бих да свако евентуално протјеривање руских дипломата из Црне Горе даје легитимно право Русији да предузме исти корак према црногорском дипломатском особљу у Москви, која поред амбасадора Рамиза Башића има још највише два члана. Искрено се надам да ће на крају превладати разум и да у здању гдје се данас налази Амбасада Црне Горе у Руској Федерацији ускоро неће остати само зидови и радијатори“, закључује Дамјановић.

„Црногорски великосрби“ и домаће луње: Јеврем, Мишко и Жексон

Од Војин Грубач- 18/03/2018

 Изненадним репринтом једног злонамјерног текста Јеврема Брковића из 1986. године, што се управо десило на страницама подгоричког дневника “Вијести”, шефови “друге фамилије”- Мишко Перовић и Жексон Ивановић  су, с „фантастичним осјећајем“ за тајминг- у временима предсједничких избора, извршили чудновато политичко подигравање шефу црногорског режима.Јер, само шеф режима данас има јарку, приземну реторику распиривања политичке и националне мржње, чији су лабилни “научни темељи” поодавно: руинирани, порушени или растргнути, а којима обилује незнавени  древни текст Јеврема Брковића.
Дакако, шеф режима је, као важна политичка личност, у такву реторику „спреман уложити“, или тачније- њоме одбранити – 800 милиона еура мита узетог приликом приватизације КАП.


При чему је, да се разумијемо, то цифра коју је принципјелно и јавно озвучио, али и храбро приписао режиму и шефу режима- политичар Рањо Кривокапић, предсједник црногорске СДП, која на овим изборима такође има свог предсједничког кандидата.

„Грађанска мисао“ и шовинизам као мирођија

Како је Црна Гора, у процесу економског распада, бачена у јаму дужничког ропства. Како се из ње за 25. година владавине актуелног режима иселило  преко 140.000 људи.
Како је народ ојађен и дезоријентисан, што показује и стопа суицида од 140- 160 особа на годишњем нивоу,  то је распиривање шовинизма- остало као једини политички угао из којег режим може бацати некакав јадни политички пламен.
Значи, режим је по свим параметрима „угасио државу“, тако да му је остало само идеолошко млатарање и тумарање, као и акцентовање мјеста гдје може евентуално направити било какав раздор у становништву, да би показао да „још има идеја“.
У том углу, гдје обитава последња адска идеолошка игра режима, изененада се нађоше Мишко и Жексон,  као отворени сарадници тога пакла.
Да чудо буде веће, управо та два лика себи континуирано стављају на главу- круну носилаца „грађанске мисли“ у Црној Гори. А у ствари, они себи годинама дају ексклузивно право стварања опозиционог хаоса.
Мишко и Жексон, који својим магичним политичим медијским штапићем, политичке организације као шампиту дијеле на “грађанске”, стављајући себе на њихово идеолошко чело,  и оне “националистичке”- које третирају као “ружну заоставштину прошлости”, одједном изникоше као „модерни распиривачи“ шовинизма и нетрпељивости, све кроз репринт текста Брковића.
Ово је апсурд чак већи од Монстатове „потрошачке корпе“, која предвиђа да грађанин Црне Горе за три оброка дневно може потрошити 2,06 еура, ако жели „бити нормалан“.
Да је то заиста тако, свједочи предговор тексту “Портрет црногорског великосрбина”, објављеног 17.3.2018. у њиховом дневнику “Вијести”, гдје се у уводу текста Јеврема Брковића каже:
”Текст који је објавила београдска Борба 1986. године и данас дјелује занимљиво и актуелно. Упркос многим промјенама неке ствари се нису много помјериле”?!

Шовинизам “занимљив и актуелан”, кликћу Мишко и Жексон

“Занимљиво и актуелно”, “неке ствари се нису много помјериле”, кажу за крајње неадекватни древни Брковићев текст- Мишко и Жексон?!
Наравно, текст је „занимљив“! Али, као образац некадашњег шовинистичког дивљања аутора текста и његовог идеолошког окружења, познатог по приземности и копитању. Рецимо, у “Црногорском књижевном листу”- фашистоидном памфлету, који је био лице и наличје његовог покретача Јеврема Брковића.
„Актуелан“? Такође јесте, али само у смислу подигравања “друге фамилије” режиму- који је темељно упропастио Црну Гору, економски је бацио на кољена, те њену сувереност и независност уручио америчкој амбасади у Подгорици, која ових дана мора дати зелено свјетло кандидату за предсједника главне режимске партије.
Елем, уколико се деси “чудо”, па се шефица америчке амбасаде одлучи за “реформистичког кандидата”, много љепше биографије, с намјером да се направи пожељан отклон од досадашње режимске политике која води друштвеној експлозији, то поклич “Никад више ’18!”, може бити прецизиран, те добије варијанту-  “Никад више 2018!”?!
Што се тиче Мишкове и Жексонове тезе, у вези Брковићевог текста: “Упркос многим промјенама неке ствари се нису много помјериле”, ту им се десио невиђени логички малер.
Очигледно је да се све промијенило, само су они остали у 1986. години, с тенденцијом да „Вијести“ претворе у рециклирану нијансу ЦКЛ-а, што би било њихово очигледно назадовање- идеолошко, политичко, али и цивилизацијско.

Брковић одсликавао црногорске федералисте – зеленаше

Правећи “портрет црногорског великосрбина”, Брковић је те 1986. године у солидном омјеру одсликао управо црногорске федералисте- зеленаше, ни сам не знајући да то ради.
Проблем је у томе што Мишко и Жексон то не виде сада, 2018. године, јер мисле да се ништа није промијенило за последњих тридесетак година.
А измијенило се то што је теза Брковићевог окружења- да су црногорски федералисти били етнички Црногорци, а бјелаши етнички Срби- давно срушена као историјски, публицистички и политички фалсификат.
То је била прича за стварање вјештачког раздора у православном народу, с намјером да режирани идолошки конфликт буде што темељнији и жешћи, и добије практичну примјену.
Циљеви политичког врха Црне Горе су се савршено уклопили у ту „бајковиту причу“, а као епилог се десило- темељно бршћење државе, која је одерана до последње коске.
Чак  је и публициста и историчар Новак Аџић, који је из тог идеолошког круга, признао да је,  рецимо, Секула Дрљевић, вођа и жестоки идеолог Црногорске партије (федералиста)- био етнички Србин до 1937. године! Остали зеленаши су, логично, били на истом националном таласу, али- остали Србима  и послије 1937.
Самим тим су све идеолошке подоснове- да су Божићњи устанак 1918. године, те комитски покрет, политички и оружани сукоби који су се тада десили- били међуетнички црногорско- српски сукоб, моментално “окачене мачку о реп”.  Те тезе је вријеме темељно уништило, као нешто неприхватљиво, сулудо и друтвено штетно.

Спиновање жртава, мућење историје, политизација непостојећег

У циљу производње зле крви, режимски дворски идеолози и политички дејатељи се нису либили да очигледне фалсификате прошлих времена развлаче годинама, само да би анимозитет међу грађанима био већи
На примјер, што се тиче жртава и страдања зеленаша, у тим сукобима од 1918. – 1929. године, коначни резултати истраживачког рада споменутог Новака Аџића су показали о каквим је невероватним медијским спиновањима била ријеч.
Рецимо, историјски гледано- имамо изјаву Јована Пламенца, политичког вође Божићњег устанка, да је у тим сукобима “запаљено хиљаде кућа”.
Потом,  Секуле Дрљевића- који је рекао- “спаљено је преко 5.000 сељачких кућа”, а по Аџићевом истраживању, радило се о 120 уништених домова зеленаша.
Тако испада да су ове двије историјске личности, из очигледно политичких разлога, што је у политици уобичајено, намјерно увећавале број уништених зеленашких домова у невјероватном опсегу „грешке“- од десет до четрдесет пута.
Исто се десило и са навођењем броја жртава. Дакле, имамо Пламенчеву изјаву да је “побијено на хиљаде Црногораца”, Дрљевићеву да је “поубијано преко 2.000 Црногораца”.
По Аџићевим истраживањима имамо укупно 237. жртава од почетка устанка па све до 1929. године, скупа са свим погинулим устаницима, али и свим цивилима.
Колика је разлика између 239. жртава и неколико хиљада, свако може лако оцијенити. Наравно, сада је свима све јасно, само није јасно промотерима тих спиновања да су урадили ружну ствар, која им се на крају- разбила о главу, и постала мјера њихове некомпетентности и злих намјера.

Портрет 1941.- Јован Симонов Пламенац

У неком од наредних текстова ћемо правити паралеле изнесених теза у тексту Брковића, са говорима и тезама црногорских федералиста- зеленаша. Тек тада ћемо моћи јасно уочити да Брковићев “портрет црногорских великосрба” – на већини мјеста савршено одговара портрету црногорских федералиста.
И то у цијелом периоду њиховог постојања, од 1918, године, па надаље. А посебно 1941. године, када се десила наизглед невјероватна ствар- да је вођа Божићњег устанка Јован Симонов Пламенац тражио од Берлина и Рима подршку за формирање велике државе Србо- Црногораца,  са сједиштем на Цетињу.
Наиме, тада је Пламенац упутио Меморандум силама Осовине, владама Краљевине Италије и њемачког Рајха, с молбом да се створи велика држава српско- црногорског народа, под називом Краљевина Црна Гора, од осам и по милиона становника.
Јован Пламенац је тим  Меморандумом предвиђао да Краљевина Црна Гора „анектира Србију у њеним границама из 1914.“, све са Косметом и Македонијом- по “принципу националног уједињења свих Србо- Црногораца”.
Уједно тражећи да се тој држави припоје: Босна и Херцеговина, Војводина, дјелови сјеверне Албаније и јужне Далмације.
И све с циљем- апсолутно позитивне конотације, и с најбољим намјерама-  да та држава Србо- Црногораца буде противтежа опасним и крволочним марионетским пројектима у сусједству, те штити православно становништво од прогона и тешких злочина који су постали пракса тог времена на Балкану.
То је прави портрет Јована Симоновог Пламенца, а његов Меморандум- практична сублимација свих његових политичких жеља, идеја и стремљења- која је постала сасвим јасна те трагичне 1941. године.
Наравно, ова ће прича имати и свој наставак, али већ сада можемо уочити колико је текст Брковића из 1986. године био анахрон и депласиран, аутором избачен у просторе кошмарних илузија.

„Лидери грађанштине“- Ништа се није промијенило!?

Само ових пар факата, који су наведени, говоре да се визура на неке запаљиве историјске догађаје у току тридесет година- итекако измијенила. Може се рећи- темељно.
Мишко и Жексон тврде да није ништа измијењено?! Нуде јавности текст тридесетогодишње давности, нафилован незнањем и бахатошћу.
Ма како то чудно звучало, испада да су Мишко и Жексон идолошки напаљенији од Брковића, јер живе у паралелним свјетовима. Они покушавају од жељеног- направити нову, искривљену реалности за ово вријеме. А то је давно прошло вријеме, које се на може вратити, осим у виду фарсе.
Нема сумње. понашање  Мишка и Жексона, набијеђених шефова “друге фамилије”, која без основа претендује на црногорски престо,  је јако необично.
Оно рађа мноштво питања, недоумица, које они сами морају разјаснити јавности- ако желе да им поступци и ријеч добију статус адекватности.
Како се сада понашају, њихова адекватност се само може оцијенити- ништицом, или отићи у чисти минус, далеко испод ништице!