Амерички цар Доналд Трамп и планетарни земљотрес

Од Војин Грубач - 28 јануара, 2017

Пораз ратнохушкачког лобија на изборима за новог америчког предсједника је изазвао пометњу у свјетском медијском простору- који је био под његовом контролом. Тај лоби, којег је оличавао клан Клинтонових, а чија официјална песница донедавно био нобеловац Барак Обама, највећи промотер ратова у модерној историји човјечанства, не може да се смири са новонасталом ситуацијом.

На другој страни, пораз сировог ратног лобија САД не може а да не радује велики дио планете. Све да ће Трамп преврнути капу, и у неком моменту будућности попустити пред притиском јастребова у Вашингтону, ово вишемјесечно цвиљење Сорошевих нациста, јадиковке и пиштање Cи- Ен- Ен- а, кукњаве рањених ајкула глобализма, урлици ратних и лажних антиратних профитера- донијело је много тренутака непоновљивог и бесконачног задовољства! Од момента када је чудовишна Хилари Клинтон поражена на предсједничким изборима- то задовољство није престајало, већ је само нарастало.
Тренутно се сваки корак Доналда Трампа помно прати. На све се реагује. Свака ријеч, гест, потез се на негативан начин квалификују од стране мејнстрим медија, са јасним циљем сатанизације новог америчког цара.

Каква је ситуација у њима, не би зачудило дизање медијске прашине чак и поводом баналног Трамповог одлазка у тоалет. Рецимо, да Трампов одлазак у “клоњу” Би- Би- Си оквалификује као “знак надолазећег тоталитаризма”, Си- Ен- Ен истакне: “То је исто радио и Хитлер”, а Сорош злослутно најави: “То се неће добрим завршити”!

Јакшић и Диздаревић: Енергетски лоби против војног лобија

Протекли изборни судар америчких лобија којег су представљали- Трамп на једној а Клинтон на другој страни, већ је лијепо објашњен од стране појединих аналитичара са бивших југословенских простора. Хрватски новинар и политички аналитичар Томислав Јакић је ту конфронтацију објаснио на овакав начин:

“Америка, односно да будемо посве прецизни: војно-индустријски комплекс и велике корпорације што га чине, требају – рат. Може звучати невјеројатно, сулудо, али је тако. И у стварању ратне атмосфере, у увјеравању Американаца како су тотално угрожени од Москве, не бирају се средства и прелазе се све границе…

Трамп је представник, и на неки начин- експонент инвестицијског комплекса. А тај комплекс, да би напредовао и да би се развијао, треба мир. Зато је корпорацијама што чине војно-индустријски комплекс Трампова најављена политика договарања с Русијом “смртна опасност…

Трамп је најавио нову политику. Трамп се не жели конфронтирати (Кина је ту, за сада, изузетак), он жели разговарати. Трамп је пословни човјек и он ће настојати постизати договоре на обострану корист (јер, управо као пословни човјек добро зна да посао није добар, ако се једна страна у њему осјећа закинутом или превареном)”.

Босанскохерцеговачки новинар и дипломата Златко Диздаревић има сличну анализу дотичне проблематике, и каже:
“Нејасноћа о Трaмпу и Путину у овој врсти приче много је мање него што се хоће прочитати. Трумп је дио енергетског лобија а не војног. Тај лоби као предуслов за ширење посла тражи мир, а не конфронтације, страх и сукобе.

Као човјеку од долара и ничега другог, Трампу је јасно да му производња страха од Путина не треба, и све оне пропагандне будалаштине које страх и мржњу прате и производе. Путин му је у томе партнер јер ни њему, чак и више него Америци, ратовање унаоколо не треба. Много га скупље кошта а амбицију да пороби пола свијета нема. Са главним противником има исти интерес – овладавање енергетским изворима и путевима.”

Двајт Д. Ајзенхауер, предсједник САД од 20. јануара 1953. до 20. јануара 1961. године, је у свом говору “Опроштајно обраћање нацији” 17. јануара 1961. године указао на опасност која вријеба од утицаја војно- индустријског комплекса на овај начин:

“Ова повезаност огромне војне организације и велике индустрије наоружања је нова у америчком опиту. Укупни утицај – економски, политички, чак и духовни – осjећа се у сваком граду, свакој државној институцији и свакој канцеларији федералне владе. Препознајемо императивну потребу овог развоја, али ипак не смиjемо игнорисати његове тешке последице…
У савјетима владе морамо се бранити од стицања неоправданог утицаја војно- индустријског комплекса. Потенцијал за катастрофално јачање погрешно смјештене моћи постоји, и истрајаће. Не смијемо никада допустити да тежина ове комбинације угрози наше слободе или демократске процесе…

Само опрезни и упућени грађани могу приморати огромну индустријску и војну машину одбране на правилно мијешање са нашим методама и циљевима мира- како би сигурност и слобода могли да напредују заједно.”

Затворени круг индустрије ратовања је пукао

На порталу “Едванс” у тексту “Индустрија рата и војно-индустријски комплекс: Реалан новац и нереалне пријетње”, аутор Матео Ристић објашњава функционисање система америчке индустрије ратова на следећи начин:

“Од инвазије на одређену државу с којом се спонзорирају војне компаније, преко илегалне експлоатације природних ресурса од које профитирају фирме из енергетског сектора па све до обнове нападнутих држава путем натјечаја за америчке грађевинске фирме ствара се затворени круг индустрије ратовања на штету како америчких тако и страних порезних обвезника.
Но, симбиотичка веза војне индустрије и америчких политичара има пуно веће опсеге. Од ратова у Сирији, Ираку и Афганистану који служе као полигон за потрошњу старих залиха и испробавање нових војних технологија, па све до стварања политичких и војних напетости на руској граници и Корејском полуотоку које резултирају константним наоружавањем и профитом, војно индустријски комплекс је једна изнимно утјецајна индустрија која је надишла своју изворну обрамбену сврху. Рат против тероризма је створио нову парадигму модерног ратовања и омогућио војној индустрији непресушан извор ратова против глобалног невидљивог непријатеља.”

Ипак, ова анализа Ристића унијела је једну недоумицу у односу на анализу Диздаревића и Јакшића. Елем, поставља се питање- како је нафтни и грађевински лоби САД дошао у сукоб са војно- индустријским комплексом, када су они дио истог система пљачкања ратом разорених и окупираних држава? То не објашњавају Диздаревић и Јакшић, мада је разлог тога конфликта очигледан.

Наиме, формирањем система Исламске државе од стране америчке администрације та симбиоза ратних и послијератних профитера је пукла. Затворени круг индустрије ратовања се распао због грамзивости војно-индустријског комплекса. Исламска држава је преузела нафтне изворе на територији коју је окупирала, јер се са те територије повукла америчка војска, па су без нафтног плијена остале америчке енергетске компаније. Америчке грађевинске фирме су, такође, остале кратких рукава јер ИД не планира да било шта гради, већ само да руши и пљачка.

Да је то тако, Трамп је објаснио у току предизборне кампање, када је навео главни разлог и циљ борбе против Исламске државе, дословно рекавши: “Ја бих уништио примарни извор њиховог богатства, а то је нафта. А да би се то урадило, морате да пошаљете војнике – и ја бих их разбио. Опколио би их и узео нафту за нашу земљу. Једноставно бих узео нафту”.

Огромна штета нанесена нафтном лобију

Осим што је Исламској држави предао нафту, амерички војно- индустријски комплекс је направио огромну штету интересима сопственог инвестиционог и нафтног лобија санкцијама према Русији. Тим потезом им је ускратио могућност да извлаче огромне профите на рачун руских сировина, предпочитавајући томе војну напетост и трку у наоружању која одговара само америчкој војној индустрији.

У жељи да економски ослаби или сруши Русију- ратнохушкачки клан, на чијем челу је био Обама, је калкулцијама са фјучерсима оборио свјетску цијену нафте и направио страховити удар не само по иностраним прозвођачима нафте, већ и по експанзивној америчкој индустрији производње нафте и гаса из уљних шкриљаца.

САД су, захваљујући новим технологијама искоришћавања уљних шкриљца, увјерено ишле ка стицању енергетске независности државе од свјетских извора нафте и гаса. Међутим, са обарањем цијена нафте та индустрија је изгубила конкурентност и кренула ка уништењу. Губици су се мјерили стотинама милијарди долара. Рецимо, „Вол стрит журнал“ је прошле године прогнозирао да ће средином 2017. године- трећина нафтних компанија у САД бити принуђена да банкротира или сасвим реструктуира бизнис.

Осим тога, Обамина администрација је, руководећи се формално еколошким разлозима- а у стварности интересима лобија зелене енергетике, онемогућила изградњу нафтовода од Канаде до Мексичког залива, чиме је нанијела ударац сопственој прерађивачкој индустрији нафте, и лишила грађане неких 28.000 радних мјеста.

Укратко, сви ови разлози су били узрок неизбјежног политичког конфликта војног и енергетског лобија унутар САД, који се ријешио на предсједничким изборима.

Европа неинтересатна, Кина проблематична а Русија партнер!

Послије побједе на изборима- Доналд Трамп се нашао на колосјеку гдје се његови политички интереси, сагласни са интересима енергетског лобија САД, поклапају са политичким интересима Путина и енергетским плановима Русије.

Излазак САД из Транспацифичког партнерства, борба против Исламске државе и скидање санкција Русији, што је у интересу инвестиционог и енергетског лобија САД, је у апсолутном интересу и Русије. И не само то, Трампу је потребна бар неутралност Русије у очекиваном политичком судару САД са Кином, против које намјерава да покрене трговински и економски рат.

Опет, таква политика ће неизоставно довести до тензија и пријетњи војним конфликтом у којем Кина нема никавих шанси без помоћи Русије. На крају крајева, недавно премјештање кинеских стратешких ракета са нуклеарним бојевим главама на границе Русије сликовито показује тај страх Кине од нуклеарне супремације САД.

Очекујући оштро стратешко надгорњавање САД и Кине, поједини руски аналитичари препоручују Путину неутралност и дистанцирање од тога конфликта, цитирајући при томе двије кинеске мудрости.

Прву, која је Конфучијева: “Ако будеш стрпљиво сједио на обали ријеке, дочекаћеш да њоме проплива труп твојег противника.” Аутор друге је Мао Цедунг, и она препоручује: “У сукобу аждаје и тигра, побјеђује мудри мајмун који мирно сједи на дрвету.”

Да ће будући велики догађаји бити на релацији три центра силе, дешавати се у троуглу Вашингтон- Москва- Пекинг, свједочи и вашингтонски аналитичар Евроњуза Стефан Гробе, који је положај Европе у америчким геостратешким очима овако описао: “Трамп је први предсједник САД, послије Трумана, којег Европа уопште не интересује.”

То, отприлике, значи да је распадајућа Европска унија у великој мјери изгубила геостратешки значај у свијету.Урачунавајући да новог америчког цара Европа не интересује, а Кину исправно третира опасним економским конкурентом, то је упућеност Трампа према Путину учигледна, што се може и обрнуто констатовати.

Трамп одлично зна да нуклеарни сукоб САД и Русије значи сигурно уништење те двије велике државе. На другој страни, добра и коректана сарадња САД са Русијом може довести до тога да сировински и енергетски потенцијали Русије постану сигуран улог за америчке инвестиционе и енергетске компаније.

За рјешење конфликта на Блиском Истоку, уништење Исламске државе и преузимање нефтних извора америчким компанијама, Трампу је као савезник потребна руска војна сила, тим прије што је војна моћ Европе смјехотресна и скоро ништавна. Тако се добри односи са Русијом намећу Трампу као потреба без алтернативе, и то по свим геостратешким правцима,

Кисинџер- Сарадња са Путином је најважнији задатак САД!

Да би достигао своје циљеве на исправан политички начин, нови амерички предсједник је наручио разраду плана за нормализацију односа са Русијом чувеном геостратегу Хенрију Кисинџеру. Свјетски мејнстрим медији су се потрудили да занемаре недавно учествовање Кисинџера на Економском форуму у Давосу, јер је на том мјесту он дао своје екслузивно мишљење о Путину и Трампу..

Наиме, на питање новинара- “да ли га збуњује тврдо мушко другарство Трампа и Путина”- Хенри Кисинџер је рекао следеће: “Управо сада Путин одржава равнотежу у свијету… Немам ништа против тог другарства, а надам се Путин и Трамп још више зблизити… Изградња дијалога са Путином је један од најважнијих задатака САД и Трампа.”

И тако, нема сумње да је избором новог, неординарног америчког предсједника отпочео процес нове прерасподјеле моћи у свијету. За разлику од прошлих америчких предсједника који су били јадне слуге и марионете, милијардер Трамп је предсједник који је сам себи режисер. Није дволичан, параноидан и злослутан попут Хилари Клинтон, нити подмукао и јалов као Барак Обама. Што му је на уму он говори унапријед- тако да је предвидљив.
Дакако, као и било каква друга промјена- ова политичка трансформација унутар и изван САД са собом носи одређене неизвјесности и скривене опасности. Међутим, пад клана Клинтонових на прошлим америчким изборима је означио да се неће десити катастрофални просец ужурбаног кретања свијета ка нуклеарном рату. Ван сваке сумње је да је Трамп неупоредиво бољи од оних који су могли доћи на његово мјесто. Могуће је да чак буде и јако добар император, што ће вријеме показати!

Зато су ово моменти за уживање! Када се спокојно може пратити смијешно цвиљење и пиштање, немоћно урлање и промукла рика оних који су са паролама “борбе за мир и демократију” срушили многе државе, а остатак небомбардованог свијета гурали ка апокалипси.

Сулуда идеја војно- индустријског комплекса и политичких јастребова САД и ЕУ о потреби глобалног сукоба је, за сада, пала у воду. Послије доласка на власт новог америчког цара свијет ће се сваког тренутка ужурбано мијењати, понекад и љуљати, али ипак кретати увјереније и сигурније него до сада.

Сатанизација Иве Андрића, баханалије и контраефекти

Балкански медији су недавно пренијели, уз скандал и подсмијех, следећу необичну вијест: “Бошњачки интелектуалци су нобеловца Иву Андрића упоредили са Хитлером, а његово дјело прогласили геноцидним на промоцији књиге Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања“, у мостарском Центру за културу.”
Отприлике у исто вријеме- огромну резонанцу у црногорској јавности је изазвао интервју др Шерба Растодера порталу “Аналитика”, насловљен овако: “Шербо Растодер: Његош као пјесник није проблем, али као парола јесте”. У том интервјуу Растодер је пласирао тезу да је Османска империја била “једини ‘окупатор’ чијих је неколико вјекова окупације преживјело скоро сво насљеђе, вјера и језик аутохтоног становништва”.
Тврдећи да такав став потенцира “модерна наука у свијету”, Растодер је одлучио да синтагму „османски окупатор“ стави под знаке навода, јер то, изгледа, и није баш био окупатор?!

Следбеници Махмутћехајића: Андрић као фантомски монструм

Осврћући се на мостарску промоцију књиге Русмира Махмутћехајића, медији су донијели јавности заиста невјероватне конструкције које су на том скупу изречене о нобеловцу Андрићу.
Рецимо, политичар Нерин Диздар оцијенио да је Махмутћехајићево дело „прво цјеловито испитивање односа националистичких, оријенталистичких и културно-расистичких односа Иве Андрића према Босни, босанству и бошњаштву“, те изјавио како је „Андрић декадентнима увек означавао само Турке, муслимане и ислам“. Упоређујући Андрића са Хитлером, Диздар је истакао да су Андрићеве књиге за резултат имале „геноцид над Бошњацима“, а књижевнике Ивана Ловреновића и Миљенка Јерговића оптужио да „не желе признати Андрићев расизам“.
Други учесници промоције ове „књиге“ су Андрића оптужили за „негативан однос према муслиманима и Босни“, а његову књижевност описали као „велики антибосански пројекат, великосрпски пројекат, резултат Недићевог режима, у ком су ‘добри Бошњани’ приказани као реметилачки фактор“.
Универзитетски професор Вахидин Прељевић је Андрића назвао „фантомским монструмом који је фалсификовао историју“, истичући да су његова дјела користила „у пропагандне сврхе током рата у БиХ“. Књижевни теоретичар Сањин Кордић је устврдио како су „Андрићеви романи дијелом расистички“, али је позвао јавност да их ипак чита и “суочи се с њима” кроз процес „детрауматизације“.
Публици се на крају промоције обратио и сам аутор „књиге“ Русмир Махмутћехајић, који је све те реторичке баханалије својих колега прихватио као позитивно сљедбеништво у процесу темељне “демонтаже Андрића”.
Укратко, промоција је “озбиљно” текла у стилу шаљивих Балашевићевих стихова: “За све је крив Томас Сојер, такве књиге не би смеле да постоје…”
Дакако, овакве несвакидашње тезе су већ зарадиле салве критике из разних углова. Неке критичаре су споменули и организатори скупа, па је ред да се прије свега осврнемо на њих.

“Копиле овјенчано Нобелом- Нови приноси ликвидацији Андрића”

Као што смо видјели, на дотичном скупу у Мостару је на мети присутних чудака био босанскохерцеговачки и хрватски писац и новинар Иван Ловреновић. Могући разлог је у томе што се Ловреновић на предочене накарадне тезе о Андрићу већ обрушио кроз одлични аналитички текст- “Копиле овјенчано Нобелом (Нови приноси ликвидацији Иве Андрића као босномрзитеља и исламомрзитеља: Банац, Махмутћехајић).”
Елем, Ловреновић је у том тексту напоменуо јавности да је конструкцију по којој је Андрић “копиле” открио “становити Фарис Нанић, грађевински подузетник и бошњачки политичар”, који је у публикацији за загребачки бошњачки часопис “Бехар” написао за поријекло Андрића следеће: “Отац му је босански бег који је силовао мајку му, слушкињу у својој кући.” Ловреновић је то откриће Нанића исмијао овако: “Ето, шућур Бехару и подузетнику, сад је барем јасно одакле је Андрић “повукао” генијалност!”
У продужетку текста, Ловреновић се осврнуо на скарадне чланке о Андрићу које су писали професор Иво Банац и Русмир Махмутћехајић у “рецентним издањима часописа Форум Босне”.
Став професора Ива Банца о Андрићу: “Босну је доживљавао као земљу мржње и своја размишљања о ужој домовини ставио је у уста свог књижевног двојника Макса Левенфелда”, Ловренчић квалификује као “месарење књижевности”, устврдивши да је Банац ту тезу предочио не поштујући “елементарне књижевнознанствене поуке о разликовању инстанци лика, наратора и аутора, и о неприхватљивости тумачења књижевне прозе као идејнога памфлета!”
Ловреновић тезе Ива Банца посматра кроз призму некритичког преузимања ставова одређених бошњачких кругова, те каже: ”Банчева олако изговорена теза некритички преузима дискурс једнога дијела бошњачке интерпретације османске прошлости БиХ, у којему се та прошлост идеализира, а у описивању прилика и односа који су владали кроз стољећа османске власти систематски се избјегава или минимизира чињеница другоразредности и обесправљености немуслиманскога становништва, осионост и егоизам домаће муслиманске политичке и земљопосједничке класе, појаве вјерскога фанатизма и искључивости итд.”
Ловреновић се потом осврће и на писање Махмутћехајића, рекавши:
“Махмутћехајић преузима и просљеђује тезу о укључености Андрићеве књижевности у антибошњачке и антимуслиманске политичке планове о истребљивању, само што он, за разлику од претходника, има амбицију да цијелу ствар истумачи из аспекта перенијалне филозофије, односно ‘традицијске школе’.”
Зато оцјењује да је проблем овакве интерпретације босанске повијести у томе што Махмутћехајић преферира “национално-идеолошку елаборацију, у којој је Андрић само привидно главна тема”, и напомиње да је “тај проблем одлично је уочио слависта Риццардо Ницолоси, који је у једном свом есеју написао следеће:
“С особитом емфазом Махмутћехајић подцртава усидреност босанскога културалног идентитета у исламу. При том постаје јасно да он под културалним моделом ‘јединства у различитости’ подразумијева прилично једноставан садржај: толерантно држање ислама према претходничким монотеистичким религијама жидовству и кршћанству, чије право на постојање ислам не негира, већ га схваћа као од Бога жељено мноштво стварности.
Полазећи од те теолошке опће мудрости, која у својој неиздиференцираности опет није баш сасвим точна, Махмутћехајић конструира повијесно оспориву ‘истину’ једне непрекинуте традиције толеранције у Босни, утолико што пројецира фундаментални постулат ислама на кристологију аријанизма и Цркве босанске; и, као друго, утолико што политику Османскога царства види као вођену искључиво тим диктатом религиозне толеранције, што је бајковито поједностављивање комплексне политичке ситуације…”

Традиционална и стандардна злодјела након Хаџи Проданове буне 1814.г.

Дакле, из текста Ловреновића се види да је главна замјерка ставовима Махмутћехајића и круговима око њега у томе што они “бајковито пројектују” идеју “традиције толеранције у Босни”, Османску империју “некритички виде као друштво религиозне толеранције”, те се све на крају своди на “национално-идеолошки пројекат”који има мало додирних тачака са реалношћу.
Да оптужбе на рачун измишљања толеранције у пројекцијама Махмутћехајића имају моћну основу, довољно је навести било какве примјере из далеке прошлости. Рецимо, публициста Александар Раковић је у тексту “Омер-бег Сулејманпашић Скопљак: Пјесме” навео следеће:
”Након пораза на Мишару 1806. године, Сулејман-паша Скопљак се на кољенима заклео Карађорђу да више никада неће ратовати против Србије. Ријеч није одржао па је 1809. поражен од војводе Милоша Обреновића. Ипак, успио је да порази Карађорђеву војску 1813, док Сулејман-пашина злодјела након Хаџи Проданове буне (1814), Љуба Ненадовић овако описује у „Прилозима за србску историју“:
„Београд, бедна и тужна варош, после пропасти Србије, био је тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши па и на ћошковима чаршије.
Са зидова градских и караула варошких стрчале су мотке и кочеви с одсеченим главама око којих се гавранови витлају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-капије ка Теразијама, и од Батал-џамије ка Ташмајдану непокопане и онакажене лешине око којих се пси отимају или још живи мученици на кољу, који се по два три дана боре с душом и разговарају са сродницима“.
Сима Милутиновић Сарајлија се такође осврнуо на те злочине, напомињући да су тада под Стамбол- капијом у Београду на колац били набијени Пајсије, игуман манастира Трнава, са братом, а потом и тројица устаника ухваћених у Шапцу, за које каже “та тројица су, два- три дни на кољу живећи, свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турске (Караулџије), и то једва, псовкам’ и клетвама наљуте, или зар разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије.”
Сарајлија потом објашњава да су Турци користили кратке кочеве, да би људима набијеним на колац ноге земљу додиривале, те да би им док су још живи гладни пси могли “ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити…”
Писмо Мелентија Никшића проти Матеји, по причању једнога трговца из Пожаревца, садржи ове детаље: “На Врачару од Ташмајдана до Стамбол- капије, с обе стране пута стоји парада од људи на коље набијени… имаде их 60 или 70. Међу овима… имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дофатити…”
Елем, послије ових свједочења поставља се питање, да ли поред Андрића и Његоша- круг око Махмутћехајића треба да: Љубу Ненадовића, Сима Милутиновића Сарајлију, те Мелентија Никшића прогласи “геноцидним писцима”, јер некоме не одговара слика Отоманске империје у огледалу хроничара?

Шербо Растодер- “Ми припадамо различитим свјетовима!”

У интервјуу порталу “Аналитика”, на запажање новинарке Весне Рајковић- Ненадић да се у јавности Махмутбашић третира “исламским мистиком”, историчар др Шербо Растодер се разгоропадио и рекао следеће:
“Ако је за вас академик Русмир Махмутћехајић „исламски мистик“ којег стављате у раван „локалних вјероучитеља“, онда ми очигледно припадамо различитим свјетовима. Не само зато што је у питању један од највећих савремених европских интелектуалаца, него зато што знам да овај интелектуалац не говори у „тезама“, већ су његови искази из његових књига преведених на све свјетске језике, доступни сваком знатижељном, па и вама.”
Елем, у овом детаљу је свакако интересантан моменат како својим неистомишљеницима и опонентима Растодер одмах умије рећи: “Ми очигледно припадамо различитим свејтовима!” Као да се неко граби за Растодеров свијет и његово калкулативно виђење прошлости!
Јер, ако у свједочењима турских одмазди послије Хаџи Проданове буне Растодер види вјерску толеранцију и цивилизованост освајача, тада је заиста могуће да он припада “посебним свјетовима”.
Да хришћански кажњеници послије набијања на колац провоцирају Турке да би их они доубили, и тиме раније прекратили муке, је била норма понашања страдалника на коцу и у Црној Гори, Брдима, Херцеговини и другим дјеловима империје. Све те свирепе казне, пљачке, силовања, паљевине кућа,…, које су се десиле послије Хаџи Проданове буне 1814. године у Београду и Србији, дешавала су се стотину година раније, и то на Цетињу- у Црној Гори.
Рецимо 1714. године, када је на Црну Гору напао Нуман-паша Ћуприлић, хронике свједоче да су турске снаге све попалиле, а потом “крстариле по црногорским брдима и хватале нејач, која је потом одвођена у ропство”. Владика Данило је послије те апокалипсе избјегао у Русију, а по повратку у Црну Гору 1716.г. писао руском канцелару Голофкину о стању које је затекао: “Све је разорено, растјерано и мачу предано, у ропство одведено: а неки мали остатак у гору је остао и спасио се”.
Елем, ако већ Његоша третира из перспективе норми овог времена, добро би било да Османску империју и њене злочине против цивилног становништва др Растодер такође третира са становништа „цивилизацијских правила“ овог времена. Да се нашалим, рецимо- Хелсиншког комитета, или Хашког суда?!
Нема сумње да је боље и коректније људе и догађаје посматрати у контексту свог времена, разликујући историју од књижевности. Јер, много је лоше књижевност посматрати кроз призму сопствене, рогобатно нашминкане историје у којој фигуришу тезе о толеранцији- које није било у пуном цивилизацијском обиму- нити тада, нити у било којем времену.

Неџад Ибрахимовић- Махмутћехајићево читање Андрића чини зло читању

Да Андрићеви критичари имају крупан проблем приликом читања књижевних дјела потврдио је и Ловренчић. У свом ауторском тексту навео је осврт књижевне теоретичарке Маје Абаџије, која је рекла да “Махмутћехајићев псеудофилозофски подухват доводи до закључка да читање књижевности као књижевности, дакле средствима и методима књижевне критике и теорије, није пожељно, јер удаљава од истина којима нас уче религијске догме и објаве”, закључујући да се ради о “књижевнокритичком шарлатанству” и “потпуном помрачењу знанственокритичког разума”.
Слично мишљење је у емисији “Мост” Радија Слободна Европа, посвећеном Андрићу, коју је водио Омер Карабег, изнио и књижевник из Тузле Неџад Ибрахимовић. Ибрахимовић је о Махмутћехајићу и интерпретацији Иве Андрића у школама Федерације Босне и Херцеговине рекао следеће:
“Андрић се интепретира на начин који је дубоко супротан елементарним приципима књижевне науке. Та интерпретација је херметично затворена у просторе властитог националног, религијског и етничког кључа… То иде дотле да се за читање Андрића дају упуте наставницима и учитељима како треба интерпретирати Андрића.
А треба га читати онако како га чита, рецимо, Русмир Махмутћехајић – професор, академик и инжењер електротехнике. То су читања која чине зло прије свега самом читању, а онда и књижевности… Андрић је у тој интерпретацији бошњакомрзац, он је мрзитељ ислама и тако даље…
Наши псеудоистраживачи који трагају за ксенофобијом, национализмом и мржњом код Андрића, прије ће то наћи код писаца који су слављени унутар етничког литерарног канона, али се они њима не баве- јер су ти писци недодирљиви… Наши етнички канони разбијају балканску културу, а то је заправо циљ свих идеологија на Балкану”.
Бајка о бегу који је силовао толеранцију
Нема сумње да су инжењер електротехнике др Русмир Махмутћехајић и историчар др Шербо Растодер неспретно, “ногом”, улетјели у простор свјетски признате књижевности- чија правила мало познају, дајући недекватне пројекције које су лако оспориве.
Мало значајни у ширим просторима, дјелимично важни само унутар свога етникума, покушали су да оспоре Његоша и Андрића на чудновато сиров и примитиван начин. Можда се ту ради и о сујети, јер је очигледно да таленат Андрића и Његоша они никад неће имати, нити им дјелић славе досегнути.
Управо зато ће се морати комплексније и озбиљније суочити са јавношћу, јер су сами тражили резонанцу те исте јавности, у коју не спада само етнос којем припадају.
А јавност би жељела знати- да ли се у овом случају ради о кругу неспорно јако образованих људи који имају, на жалост, лимитиране интелектуалне способности и рурални стил тумачења књижевности? Или се ради о неким новим, неспретним и трапавим радикалним националим концепцијама, лишеним логике и хуманистичлког приступа- које траже темељнија објашњења и више прецизности у одбрани става.
Јер, како објаснити позицију о толерантности друштва и система у Отоманској империји када, рецимо, споменути Фарис Нанић (идеолошки сарадних Махмутћехајића и Растодера) у жељи да Андрићу постави етикету “копиле”, устврди да је босански бег силовао слушкиње по кући? Зар није тим зломишљењем Нанић извршио брутално силовање свих бајки о толеранцији Отоманске империје, наспретно разбивши све илузије својих сарадника који раде на скрнављењу Андричевог дјела?
Управо зато, на крају нам остаје да закључимо како све те концепције, са јасним елементима идеолошке поганштине, рађају више питања него што дају одговора. И наносе штету управо онима који их пројектују.