Tuesday, November 28, 2017

Тријумф економских убица и крах “грађанштине”



 Воји Грубач, ИН4С, 28.12,2017.г.

Завршили су се нови "преломни" избори у маленим варошима Црне Горе, на којима се десило много чега интересантног- гледајући по тенденцијама! 

Наиме, на тим локалним варошким изборима убједљиво је побиједио Блок економских убица Црне Горе. Уједно, поражена је лажна грађанштина,  која траје скоро три деценије кроз самозване “грађанске партије”.

Факт да је у тим изборима учестовала преторијанска гарда режима, са свим методима насиља, колоритним видовима линча, свеобразним притисцима и поткупљивања- неће бити тема овог осврта.

Наиме, снага и ефекти дејства те формације директно су пропорционални степену разједињености опозиције. Та фатална разједињеност опозиције је свима позната чињеница, људском уму несхватљива, а с тачке гледишта несретних грађана Црне Горе, који желе промјене- облик опозиционог системског лудила посебне врсте.

Зато, док су опозиционари разједињени, што сада изгледа као само њихов проблем, јер га само они могу разријешити, нема потребе за освртом на безочну преторијанску гарду, која је више последица а мање узрок проблема.

Проблем је, наравно, прије свега- у опозиционим партијама. Зато су им ови избори су дошли као гром који је спржио њихове лажне пројекције, илузије, самообману и нечињење правих ствари.   

Добро јутро, џезери!

Јутро послије изборне ноћи је било право вријеме да се партијским прегаоцима Алекси Бечићу и Дритану Абазовићу "честита" нова политичкa реалност, јер су неочекивано постали "лидери" двије, условно- “православне странке”- ДЦГ и УРА!

Наиме, десио им се такав резултат избора да сада могу своју партијску- мултивјерску” и мултиетничку причу лагано и узвишено-  "окачити мачку о реп". Разлог томе је факт да су им гласачи из редова Бошњака и Албанаца на овим изборима листом окренули леђа, па су гласове добили само од "православних гласача".

Послије догођеног, Дритану и Алекси само преостаје да своје партијске колеге из редова мањинских народа тихо упитају- “А ко вас, браћо и сестре, од ваших сународника уопште гласа”!?

Наравно, то питање би Дритан Абазовић, лидер УРА, прије свега морао упутити познатом господину у огледалу, када се први пут буде, рецимо, бријао.

А Алекса Бечић би, исто тако, могао питати себе: ”Гдје ти је настала мудрост, баланс и принципјелност,  када си, погазивши поклич- не подјелама, у преломном дијелу кампање, у афекту издекламовао све подјеле од 1991. наовамо,  неконтролисано промовишући- да подјелама од 1991.”?

Катаклизма грађанизма се тога јутра десила и партији Ранка Кривокапића. Рањов СДП је био двонационална црногорско- бошњачка странка, која је увијек била без српске компоненете, што је био њихов наводни, и чудни доказ- “грађaнске оријентацијe”?!

Е сад, на овим изборима “несрпски СДП”  је одједном постао и “неалбански СДП”- вољом Албанаца који су их својим гласањем избацили из Тузи. А да су ствари заиста лоше, показао је факт да су Бошњаци у Петњици СДП- у скромно уручили само један од 31. одборничког мандата-  што је знаковито.

Дакако, мора се обратити пажња на то да су СДП и УРА, поред избацивања из гласачког тијела мањинских народа, у потпуности остали без црногорских гласова у Мојковцу.

Како су добили само “значајан број гласова” само на Цетињу, трнутно су позиционирани у домен локалних, црногорских, тачније- цетињских партија, што није нимало перспективно.

Цетињске "локалне чаролије"!

Избори на Цетињу су били знаковити и када је у питању двонационални, српско- црногорски Демократски фронт. Тој опозиционој структури се догодио нестанак црногорске изборне гласачке компоненте на Цетињу, a што је последица некреативног политичког ангажмана, и нерада. 

На Цетињу је пропала и “грађанска СНП”, а исто јој се десило и у албанским Тузима и бошњачкој Петњици, па је и та партија уз тресак изгубила “грађански” предзнак. Како су СНП- у послије ових избора остале живе само двије свјеже одборничке хумке- у Мојковцу, све су прилике да се тај политички пројекат лагано гаси.

Какве су се чаролије десиле на Цетињу, најбоље показује резултат партија које нису прошле цензус на тим локалним изборима. Рецимо, Црногорска партија је на Цетињу узела 1.89 %, ДФ 1.77 %, Позитивна 1.04 % а СНП 0.68 % гласова.

Када се погледа ова изборна катаклизма, све је кристално јасно. Ипак, посебно се треба осврнути на колапс странке Црногорска, јер је та странка пројектовала радикалне идеје, које су биле у одређеним моментима на граници нацизма.

Партију “Црногорска”, која се раније звала- Црногорска демократска унија,  води Драган Пурко Иванчевић. Ко је гравитирао тој странци, најбоље говори факт да су 28. јануара  2017.  на оснивању те партије присуствовали, између осталих и: дипломата Миодраг Влаховић, некадашњи лидер ЛП Миодраг Живковић, предсједник Хелсиншког комитета у Црној Гори Слободан Франовић, Станка Вучинић, глумац Никола Перишић, Ђуро Вучинић, Радомир- Рајко Чавор...

За ову партију је везан скандал који се десио прије  два мјесеца, тачније 20. септембра 2017. године, када је Ивица Калуђеровић, предсједник ОО “Црногорска” на Цетињу,  све уз провалу огавне шовинистичке реторике, тражио од власти Црне Горе да се митрополит Амфилохије прогласи непожељном особом, или- протјера из Црне Горе. 

Дотичног Калуђеровића су на овим локалним изборима гласачи на Цетињу бацили у контејнер за политички отпад. Тако је испало обрнуто,  да је Црногорскадефинитивно протјерана- са политичке сцене Црне Горе, и то на најцрногорскијем мјесту- гдје им је био политички центар. 

Крах грађанске фарсе, успон Блока економских убица

Нема сумње, опозициона грађанштина, која је у себи увијек носила неискреност, на овим изборима је доживјела свима видљиви- крах и колапс.

Бечићеве Демократе, УРА, СДП и СНП више немају потребе наглашавати да су грађанске партије- јер то фактички нису. Коначни слом опозиционе грађанске фарсе, довео је до тога да ће смјехотресно бити упште и чути да се- опет састала грађанска опозиција”?!

СДП и УРА су тако постале националне црногорске странке, с нијансом-да имају гласове на Цетињу, али немају у Мојковцу. Што се тиче Бечићевих демократа, они се сада, као и ДФ, реално налазе на позицијама двонационалне,  црногорско- српске или српско- црногорске странке, јер им је гласачко тијело мањина грубо окренуло леђа. 

 На другој страни, Ђукановићева ДПС је показала да доминира бошњачко- албанским гласовима, али и црногорским на Цетињу. Што се тиче Мојковца, та варош је демонстрирала да нешто с њом није и реду, те представља опскурну причу за посебну анализу.

Социјалдемократе су, као интересџијски прирепак ДПС, освануле као двонационална бошњачко- црногорска странка, с јачим бошњачким акцентом. Албанска компонента им је на нивоу статистичке грешке, српска их не интересује, те се не могу третирати грађанском структуром. Ипак, у Мојковцу су остали без гласова Црногораца, освојили нула мандата, и то је знаковито. 

Друга интересџијска странка, и припрепак ДПС-а, Бошњачка странка- је лоше прошла у бошњачкој Петњици јер је освојила само 5 одборничких мандата, или тек петину гласова те вароши. Ипак, са три мандата је одлично прошла у Тузима, гдје је покупила скоро све бошњачке гласове.

Може се констатовати да је црногорски режим преузео потпуну контролу над гласовима мањинских народа. То је кључан факт, јер је тиме све садашње опозиционе партије гурнуо у просторе само православних гласача, не дајући им шансу да имају "ореол грађанског" као "мултивјерског", осим у виду фарсе.

Тако је испало да се власт ДПС-а, скупа са интересџијским прирепцима из редова мањинских народа, који заједно чине- Блок економских убица Црне Горе, једино може срушити гласовима православног народа, односно гласовима православних Срба и Црногораца.

Нажалост, само тим гласовима, јер друге варијанте у датим и изнуђеним околностима- реално не постоје. Зато се требамо осврнути управо на православне гласаче, око чијих гласова ће се у будућности водити највеће битке. 

Политичка борба у православном простору

Што се тиче православних гласача у Црној Гори, преко двије трећине православних Срба и Црногораца жели да се катастрофална власт промијени.

Осим преовлађујућег процента гласача из редова мањинских народа, који не желе промјену режима, против смјене режима стоји и нешто мање од трећине православног становништва, и сви они упорно гласају Блок економских убица Црне Горе, на челу са ДПС.

Колега Веско Томашевић, је то објаснио овако- 1/3 православаца занима искључиво лични интерес - чему су и подредили сопствену државу, а потом додао да се то односи и на “званичне представнике мањина у власти”, који су , такође, "подредили чак и државу личним интересима”!

На основу овога, ради политичке коректности, морамо констатовати да је 1/3 православаца једнако крива за опстанак режима који изводи економску разуру Црне Горе, као и гласачи мањинских народа.

Oсим овог ускогрудог гласања на изборима из личног интереса, па макар сви остали поцркали или се одселили, у постојећим изборним технологијама имамо и друга два детаља, који нам дају комплетну слику.

То је преторијанска гарда, у чији задатак спада- плашење дијела православног народа у Црној Гори уочи избора, на једној страни, и поткупљивање православне сиротиње у току избора, на другој страни. Дакле, режимска контроле над дијелом тога народа врши се митом и уцјенама, што се, изгледа, очигледно демонстрирало у Мојковцу!

Други детаљ је да режим за изборе републичког нивоа из иностранства на гласање масовно довлачи,  аутобусима и авионима- представнике мањинских народа, не питајући- шта желите, јер им се све жеље испуњавају?!

Због овог другог битног фактора, комплетна слика је следећа- режим у борби против двије трећине непослушног православног народа, који жели промјене, мобилише све мањинске народе Црне Горе, како у земљи тако и у иностранству, као и све партије мањинских народа, и све то- чврсто држи под контролом. 

Дакако, све ово говори да режим не преза нити од бизарног облика вјерског обрачуна, јер се само тако може назвати ова радикална политичка технологија.

Таква политика режима је јако опасна, јер ће закономјерно изазвати револт до биједе доведених православних Срба и Црногораца, што је лако претпоставити.

Упроштено речено, режим им говори- џабе гласате, јер што вас више буде за смјену наше власти, то ћемо ми све више и више довозити Бошњака и Албанаца из иностранства?!

Свеукупност такве радикалне политике режима, довела је до тога да су "црногорске грађанске партије", на овим изборима, дијелом биле- управо жртве вјерског и етничког обрачуна којег је против њих водио ДПС, а да оне то тако још не перцепирају- јер су збуњене.  

Изаћи на крај с илузијама, и стварати нову иделогију

Да би се ове ствари превазишле, јер и држава и народ лете ка тоталној пропасти, непоходно је да се опозиција дозове себи. Да схвати гдје јој је реално мјесто у друштву, политичким процесима, те да престане с лицемјерним понашањем заснованим на илузијама.

Јер, до јуче је бившим опозиционим грађанским партијама стандард био да друге народе поштују више од свог, што је комплекс, и што није нормално?!

А стара изрека каже- ако не поштујеш своје, нико то неће вјеровати да искрено поштујеш оно што је туђе, илити другачије! Не поштујући прије свега себе, и свој православни народ, ма како он себе дефинисао, "грађанске партије" су дочекале да их други народи одбаце као крпу, што је закономјерно.

Наопходна је, значи, нова идеологија опозиције. Данас оне имају нереалне (СДП) и пливајуће идеологије (ДЦГ), или идеологије уопште немају (ДФ). Гурнуте последњим изборним исходом у простор борбе само за православне гласаче, јер су им други простори одлучном акцијом режима- затворени, оне морају изаћи на нове концепције, да би упште преживјеле.

То не могу направити у оквирима садашњег понашања, гдје иако разгромљени и потиснути-  праве конфликте између себе, и то свуда гдје могу, па чак и тамо гдје их никако не смије бити.

Нову идеологију није могуће конципирати у условима конфликта, нити на неискрености и погрешним претпоставкама о грађанштини, као облику вјечног сијања магле.

Нове концепције и правци

Да би се изашло на квалитативно нови политички ниво, потребно је ослушкивати глас јавности. У том смислу вјероватно би се више морала обратити пажња на одређене концепције, које као идеје, ставове, виђења или политичке тезе износе разни људи.

Рецимо, та неопходна борбеност и политичка храброст у изношењу ставова се може видјети у иступима многих младих људи. Tо се види код, рецимо: Марка Милачића, Марка Ковачевића, Владислава Дајковића, Луке Радоњића, Љубице Гојковић, Игора Дамјеновића, Бошка Вукићевића, ..., и многих других.

Осим њих, постоји приличан број људи средње генерације, који носи баланс и неопходну мудрост, коју треба ослушнути, као што су, рецимо: социолог Илија Маловић,  универзитетски професор математике др Владимир Божовић, политички аналитичар Александар Алексић, публициста Мићун Милатовић, ..., као и многи други.

Огромне отворене и скривене ресурсе свакако имају и опозиционе партије: ДФ, Демократе, СДП, УРА,..., а у промјени садашњег грозоморног режима сви људски потенцијали ће бити потребни.

Дакле, на опозицији и партијским дејатељима  је да преформулишу своје идеје и циљеве, нађу нове путеве, јер им је то задатак скопчан с голим опстанком. А прије свега, да отпочну радити заједно, и да искористе све потенцијале које имају, а имају их довољно ако се ослободе заблуда.

Прилог:


Резулати избора, неофицијални:

”ДПС је на локалним изборима у Петњици освојио 20 мандата, Бошњачка странка 5, Социјалдемократе 4, СДП и БДЗ по један одборнички мандат.

На Цетињу ДПС има 16 мандата, УРА и Демократе пет, СДП
и СД по три, а Стара гарда два мандата.

У Мојковцу ДПС освојио
20 мандата, Демократе 5, ДФ 4 и СНП 2.

У Тузима је ДПС освојио 15 мандата, Албанска Алтернатива је освојила седам, Демократски савез
и Бошњачка странка три, ДУА два, Демократе и СД су освојиле по једно одборничко мјесто.

Тензије расту: Приштина прети Црној Гори и ратом — ко стоји иза?


 25.11.2017 Спутњик, Србија, Небојша Поповић, аналитичар Војин Грубач

Евентуално покретање рата Косова против Црне Горе, чак и хибридног, са значајним терористичким групама, значило би сигурно учешће и Албаније, процењује аналитичар Војин Грубач.
Како преносе приштински медији, премијер такозване државе Косово Рамуш Харадинај изјавио је да споразум о разграничењу са Црном Гором неће проћи у парламенту, док је функционер опозиционог „Самоопредељења“ Албин Курти отишао корак даље, запријетивши ратом Црној Гори због спора на граници.

„Споразум ће пасти у парламенту. Тиме се отвара пут за нове преговоре са Црном Гором или међународну арбитражу“, рекао је Харадинај за телевизију „Клан Косова“.

Функционер опозиционог „Самоопредељења“ Албин Курти додао је, међутим, да је извјештај косовске Комисије за разграничење — увод у нови рат.

„Ја сам лично против рата са Црном Гором, али ратови почињу тамо гдје постоји проблем са границом“, рекао је Курти, преносе медији у Приштини.

Подсјећања ради, управо је група косовских посланика „Самоопредељења“ у јуну прошле године ушла на територију Црне Горе, и осам километара од граничне тачке поставила заставу Албаније како би симболично показала гдје је „права граница“.

Аналитичар Војин Грубач за Спутњик каже да је, нажалост, тренутно илузорно очекивати да се од изјаве Куртија било ко у Приштини званично огради, јер се, како каже, највјероватније ради о ставу „иза којег стоје званична Албанија као и марионетска власт Косова“.

„Албанија је кроз уџбенике давно смјестила много веће дјелове Црне Горе у састав своје територије, тако да су територијалне претензије које наводи Курти чак врло скромне, тачније — тек почетак планиране приче. Евентуално покретање рата Косова против Црне Горе, чак и хибридног, са значајним терористичким групама, значило би сигурно учешће и Албаније, те отцјепљење великог дијела територија Црне Горе и њихово припајање Албанији. Тај исход је извијестан, јер шеф режима Мило Ђукановић нема реалну силу да се супротстави албанским претензијама“, сматра Грубач.

Подсјећајући на чињеницу да Ђукановић „двије трећине православног становништва Црне Горе који су против његовог режима, постојано назива ’непријатељима Црне Горе‘, (а што је недавно индиректно поручио и у Тузима), Грубач се пита „како ће он сјутра све те људе, које безочно и острашћено вријеђа, уопште смјети позвати у евентуалну борбу и супротстављање албанским претензијама на територију Црне Горе“?

Са друге стране, по оцјени нашег саговорника, нарочито неповољна околност по Црну Гору је та што би при неком евентуалном сукобу на страну албанског фактора отворено стале САД и НАТО.

„Тирана и Приштина су увијек спремне за хибридни рат, попут упада великих терористичких група у Македонију, и то не би било толико војно опасно да иза тога отворено не стоје САД. Режим Ђукановића је полазио од претпоставке да ће срамним признањем Косова, против воље 82 одсто грађана Црне Горе, и увлачењем Црне Горе у НАТО, пацификовати ’албанске aпетите‘, и охладити усијане главе. Режим се, међутим, преварио, Приштини и Тирани убрзано ’расте апетит‘, и уопште их не брине то што је Црна Гора у НАТО-у, јер ће та алијанса увијек бити на њиховој страни, макар кроз нереаговање, као минимум“, подвлачи Грубач.

За нашег саговорника, нажалост, нема никаве сумње ни да је „безобразно понашање албанских лидера према званичној Подгорици, па и елементарно непризнавање њених граница, нечовјечни црногорски режим у потпуности заслужио“.

Monday, November 20, 2017

Марш и барјаци Тиране: По главама црногорског режима

IN4S,  Војин Грубач, 19.11.2017. године
Надреални говор шефа црногорског режима Мила Ђукановића у Тузима, којег су медији пренијели 10. новембра 2017. године, представља класични примјер острашћености према грађанима, али и образац прилично ниског цивилизацијског нивоа којег неки политичар може демонстрирати.

Тај говор су пренијеле и подгоричке “Вијести”, под знаковитим насловом: “Ђукановић: Да је било по њиховом, страдала би Црна Гора”.

Обраћајући се, наводно, једној опозиционој организацији, шеф режима је у Тузима рекао и следеће: “Они данас барјаче и даље тробојком као државном заставом, у односу на црногорски државни барјак."

Осврти на друге сегменте тога говора- направљени  су у претходној колумни, под називом:  “Црна Гора: Немоћ под кљуном “велике Албаније”, а дио Ђукановићевог говора о “барјацима и барјачењу”- ће бити тема овог текста.

Занесењаци и скоројевићи у акцији
Да се подсјетимо, данашњи државни барјак, о којем говори Ђукановић,  је у самом старту био закономјерно “осуђен на смрт”, јер је одбачен од већине православног становништва Црне Горе, укључујући и значајан дио тога народа који је гласао за суверену Црну Гору.

О томе свједочи и анкета режимског листа “Побједа”, којом је утврђено да је против усвајања таквих симбола било- 56. одсто грађана Црне Горе, или- три четвртине њеног православног становиштва.

Све су прилике да су, управо зато, ти симболи и усвојени! А због чега? Јер се тиме демонстрирала сила духовног черечења православног народа- и то безумном законодавном батином, с очигледним покушајем његове историјске маргинализације!

Промотери таквог рјешења су, уједно, пројавили и тешке комплексе- јер су усвојили грб, а самим тим  и барјак, с крупним фалсификатом. Наиме, традиционални бијели орао је, вољом безумних скоројевића- позлаћен као златан зуб. Као резултат се добило- ништа!

Противприродну инаугурацију таквих рјешења су подржали православни занесењаци, који су нешто чудно сањали, а листом и мањински народи- Бошњаци и Албанци, свако из својих пројектованих националних разлога, а не из “љубави према држави”. Да је то тако, свједочило је све што се послије тога десило.

Црногорски државни барјак- албанском “мачку о реп”


Рецимо, албански национални лидери су подржали такво рјешење- јер су знали да ће, ма какво рјешење државних симбола Црне Горе буде- они махати само албанским заставама.  

Бошњачки национални посленици, у националним и грађанским странкама, су то рјешење подржали- јер им је шеф режима обећао да ће у наставку приче око државних симбола Црне Горе бити скинута хришћанска и монархистичка обиљежја.


Шеф режима до дан данас им то обећање није испунио- па је изазвао разумљиву злост бошњачких посленика.   

Као резултат је добијено да се, осим три четвртине православног становништва, против данашњих државних симбола окренула преовлађујућа већина албанског и бошњачког становништва, на челу с њиховим националним лидерима, што шеф режима одлично зна- али глуми да је све у реду.

Због свега тога, крајње је смјехотресно што се шеф режима управо у Тузима жалио Албанцима  да му правослaвци “данас и даље”- “барјаче тробојком као државном заставом, у односу на црногорски државни барјак!”

Чак и карикатурално, јер је Ђукановићева "хибридна државна застава” давно потиснута из Улциња и Тузи, а умјесто ње се гордо вијоре државне заставе Албаније, Косова, али и “велике Албаније.  

Опет, на другој страни, ако је осудом “барјачења”- њему мрском тробојком, шеф режима хтио послати оштру поруку Албанцима да батале албанске заставе и замијене их на државне- јасно је да ће такву поруку Албанци с гнушањем одбацити- па је шеф режима само може- “окачити мачку о реп”!  

Крик против тробојке- само немоћ, или капитулација?

У међувремену, заставе иностраних држава су, управо под режимом Ђукановића,  добиле централно мјесто у службеним просторијама локалне управе у Црној Гори, што је пренио подгорички дневни лист “Дан”- 10. фебруара 2012. године.

Наиме, у тексту под насловом ”Калач са заставом Турске, Цунгу поред албанске”, објављене су скандалозне фотографије гдје Назиф Цунгу, предсједник улцињске општине, и лидер Нове демократске снаге ФОРЦА – у свом кабинету држи заставу Албаније.

Осим тога, у чланку се каже: „Предсједник општине Рожаје и члан предсједништва ДПС-а Нусрет Калач у свом кабинету истиче државну заставу Републике Турске, иако закон не дозвољава истицање симбола других држава у просторијама органа државе Црне Горе“, уз нагласак да је тај факт потврђен снимком из „информативне емисије једне црногорске телeвизије”.

Дакле, озваничење турске заставе у Црној Гори је иницирано од највиших функционера Ђукановићеве партије, а озваничење албанске заставе- уз прећутну сагласност шефа режима, и функционера његове партије- који на такве испаде нису реаговали.

Као што се шеф режима не жели суочити с истином да је православна већина трајно симпатише тробојку, тако исто, све су прилике, не жели признати да су “у срцима” огромне већине Бошњака и Албанаца прије свегa заставе које с гордошћу демонстрирају њихови национални посленици: Нусрет Калач (ДПС), Рафет Хусовић (БС), Џавид Шабовић (СДП),  Назиф Цунгу (ФОРЦА), али и многи други.

Зато бијесни шовинистички крик против тробојке, који је шеф режима испустио у Тузима, представља ехо немоћи, и коначне капитулације пред фактом да му накарадне симболе, које је усвојио за државне- више нико не жели.

Велика Албанија надкрилила Црну Гору

Осим што је државу, својом неодговорном и неразумном политиком, довео на руб економске пропасти,  Ђукановић је Црну Гору систематски, сопственим лутањима и протежирањем државног шовинизма, довео до максималног могућег народног раскола.

Хушкањем на већинско православно становништво Црне Горе, отворено га третирајући- непријатељским,  шеф режима је створио невјероватну ситуацију- да Црну Гору више нема ко да брани.

Јер,  бранити је сигурно не може немоћна шака занесењака, избачена из реалности, која у разумним сународницима- види непријатеље, а у накарадној политици Тиране- стратешке пријатеље! За такву тврдњу постоје многи сликовити примјери.

Рецимо, сви медији на Балкану су 20. априла 2013. године пренијели информацију да Тирана у албанским дјечјим уџбеницима приказује будућу Албанију у чијим границама се налазе: Улцињ, Тузи, Рожаје, Плав, Гусиње, Петњица, па чак и Бар- у којем има само пет одсто Албанаца.

Црногорски режим је пред тим фактом, попут ноја- “забио главу у пијесак”, што се не би десило да је било која друга земља у окружењу урадила тако нешто. Режим је демонстрирао страх, и навукао невоље. Тако је нечињењем покренуо бесконачни процес провокација од стране Тиране.

Већ следеће године, 28. јуна 2014.,  медији су пренијели да је подно зидина Старог града у Улцињу одржан 16. избор за Мис Албаније, у којем су учествовале Албанке из свих “албанских држава” Балкана, па и албанских дјелова Црне Горе.

Пет мјесеци касније, 28. новембра 2014. опет су сви медији пренијели да је у Црној Гори “величанствено прослављен” Дан албанске заставе и Дан проглашења независности Албаније. На тај дан је, у оквиру помпезне свечаности,  од зграде Општине Улцињ до Скадра истрчан “традиционални Маратон независности” али, наравно,  не независности Црне Горе, већ- сусједне Албаније.

Режим, као и режимски идеолози и медији, не само да нису одлучно вриснули на ову провокацију, а реагују на све и свашта, већ уопште нису упутили чак ни благу замјерку, понашајући се као прави с
ињи кукавци.

Наравно, нијеим први пут било да не реагују, особито када су у питању инострани барјаци, што ћемо видјети у наредним примјерима.

Заставе Албаније и Косова, само за “државотворне” слијепце

О албанским прославама 28. новембра 2014. подгоричке “Вијести” су, што се тиче главне теме- барјака, извјестиле јавност да су током свечаности “на згради Општине Улцињ истакнуте државне заставе двије сусједне земље”, тачније – Албаније и Косова?!

Што се тиче исте прославе, али у Тузима, “Вијести” су навеле да- “ученици Гимназије “25. мај” у Тузима нијесу дозволили да се одржи настава”, те да су “на школи истакли више застава Албаније”, као и да се “на објављеним фотографијама не види застава Црне Горе”!

Гимназија у Тузима, која је, изгледа, постала центар албанског протеста у Малесији против постојања Црне Горе у садашњим границама- се спомиње и наредне године.

Тако је 12.10.2015. прорежимски црногорски портал ЦдМ објавио текст “Гимназијалци у Тузима прославили побједу Албаније”, у којем се осврће на прославу фудбалске репрезентације Албаније над Јерменијом у Јеревану.

Констатујући да, опет- “ученици албански националности нијесу дозвољавали да се одржи настава”, портал ЦдМ је постовао фотографије с те прославе, а потом очајно констатовао- “ученици су испред и у ходнику школе развили заставе Албаније, као и заставу Косова.”

Управо у оваквим Тузима, гдје годинама у мору албанских застава свих видова- црногорски државни барјак преставља статистичку грешку,  шеф режима недавно држи говор у којем сикће на тробојке у било којем виду.  Чудно, зар не?!

И све с порукама мржње православнoм народу, гдје шеф режима каже- “Да је било по вашему, страдала би Црна Гора”,  “уцвијељено” сe жалећи Албанцима како- “oни (Срби и Црногорци, oп. a.) данас барјаче и даље тробојком као државном заставом”?!

Сложићемо се да оваква реторика шефа режима, урачунавајући мјесто гдје је испољена, поприлично излази из свих резона, природне логике и здравог смисла.

Међунационaлне туче под заставом Тиране, и протјеривање професора


На демонстрацију силе "велике Албаније" по Црној Гори, шеф режима нити једном није реаговао, па је дошло до ескалације ситуације, и њеног изласка ван контроле. Дакако, ради се о физичким обрачунима, који су, сасвим очекивано, отпочели управо у гимназији у Тузима.

О том првом већем међунационалном физичком обрачуну је писао црногорски портал “Аналитика”,  позивајући се на портал ЦдМ, а то је било 15.10.2014. године када је изашао текст под насловом : ”Тузи: Општа туча ученика, повријеђено више лица”, у којем се дословно каже следеће:

“Група ученика потукла се данас у Гимназији "25. мај" у Тузима, а наводни разлог за тучу је био тај што су ученици албанских одјељења у школи славили прекид фудбалске утакмице Србија- Албанија.

Наводно је приликом сусрета са ђацима из неалбанских одјељења дошло наприје до вербалног сукоба, а потом и туче. Након тога, управа школе је позвала родитеље виновника туче.

Али ситуација се ни тада није смирила, већ је дошло до физичког обрачуна и фамилија ученика. Том приликом повријеђено је више особа, како ученика тако и њихових родитеља и рођака.”

Како су све те баханалије прошле без озбиљнијих политичких интервенција режима, ситуација се почела развијати у правцу прогона неалбанских професора из Тузи. Прво уз “паљење фитиља” од стране “албанских родитеља” у једној основној школи, а потом и новог физичког међунационалног обрачуна ученика у гимназији.  А то се десило недавно.  

Наиме,  13. септембра ове, 2017. године- подгоричке “Вијести” су у тексту “Настава на албанском језику, или слиједи бојкот”, информисале јавност да је:  “Савјет родитеља ОШ “Махмут Лекић” из Тузи затражио је од те установе, али и Министарства просвјете да ангажују наставнике који испуњавају законске услове, односно говоре албански језик и запријетио бојкотом наставе од понедјељка, 18. септембра, уколико до тога ускоро не дође.”

У преводу, албански родитељи су тражили да се наглавачке избаце неалбански професори из школа у Тузима.

Послије само мјесец дана од те ”иницијативе”,  ученици албанске националности су “узели ствар у своје руке” па су се, опет у гимназији у Тузима- окомили се на једну професорицу која не зна албански језик, послије чега се опет десио крупан међунационални обрачун.

О томе догађају су 01.11.2017. писале београдске “Вечерње новости”, у тексту под насловом: “Хаос у гимназији: Масовна туча црногорских и албанских ђака”.

У тексту се наводи да су се, 17. и 18. октобра 2017. године, у Гимназији “25. мај“ у Тузима догодиле двије масовне туче црногорских и албанских ђака, због чега је “укупно 12. ђака искључено из школе, а 22. кажњено укором”.

О разлозима тога необично крупног инцидента, у тексту пише следеће: “Међу ученицима се спекулише да је сукоб настао због наставнице италијанског језика. Наводно су се ученици албанске националности бунили што професорка не зна албански језик, што је испровоцирало препирку и свађу са ђацима црногорске националности, која је прерасла у масовну тучу.”

Гдје су међународни стандарди и реципроцитет?

Елем, да је шеф црногорског режима икада чуо да се међународна политика заснива на реципроцитету и балансу, до свих ових лудорија у Тузима и Улцињу не би дошло. Да је бар ослушнуо- шта о свему томе мисли православни народ Црне Горе, водио би другачију политику!

Да се разумијемо, заставу Албаније, у симболичком смислу, православни грађани Црне Горе третирају као заставу ненормалне државе у којој нема коректног пописа становништва, да би се на основу њега обезбједила реципрочна права мањинских народа, прије свега- Срба и Црногораца.

Државу, у којој и даље Срби и Црногорци, као и остали неалбанци, немају могућност, или тешко добијају право да врате своја албанизована имена и презимена, што је погано!

У којој врло тешко иде прича о било каквом школовању на свом језику, да не говоримо о томе да права на неалбанске етничке општине у својој држави Албанија никада неће дати, а свуда у окружењу тражи албанске етничке општине, па и у Црној Гори, гдје инсистира да Тузи постану засебна општина. И не само то!

Рецимо, само двије недјеље послије последњег међунационалног обрачуна, и десетак дана прије дотичног говора Ђукановића, подгоричке Вијести су 2.11.2017. објавиле текст “Тирана подржала договор лидера”, у којем се наводи да су: “Представници албанских партија потписали су платформу којом се обавезују да ће након локалних избора у Тузима заједнички преговарати о формирању власти”.

Све то не би било необично да иницијатор свеалбанског политичког удруживања ради стварања етничке општине Тузи није била званична Тирана, а Министарство спољних послова Албаније, отворено и славодобитно- поздравило потписивање албанске платформе!?

Ђукановић се у односу на сву ту бестијалну политику званичне Тиране није снашао, прави се да ништа не види, и смета му тробојка, вели, коју види!?

А како ће се снаћи, када је признао ненормалну државу Косово против воље 82. одсто грађана Црне Горе, према резултатима анкете коју је спровела озбиљна међународна агенција Галуп- медија? Овај проценат говори да је то урадио против воље не само православног становништва Црне Горе, већ и против воље огромног процента Бошњака, који се налазе у тој групи.

Зато се он не може политички супротставити махању заставама Косова по Црној Гори, иако та застава, у очима православног народа Црне Горе, не предстаља ништа друго- до симбол прогона свих неалбанаца са тог простора тоталног расизма, а прије свега прогона Срба и Црногораца.  

У ком свијету шеф режима живи?

Да резимирамо, само недељу дана послије упада велике Албаније у Тузи, послије вишегодишњих махања разним албанским заставама по Црној Гори, без иједне државне, организовања бруталних политичких акција с циљем  депортације неалбанских професора из Тузи, крвавих међунационалних обрачуна у тој вароши- док се крв још није осушила са носева ученика, а под врелим дахом “велике Албаније”, шеф режима Ђукановић долази у Тузи 10. новембра 2017. године и шовинистичким говором- сипа ватру по православном народу и тробојкама, не примјећујући гдје се налази и у ком свијету живи.

Дакако, да се разумијемо- ово није само прича о острашћеном дијелу Албанаца, њиховим политичким вођама, као и заставама, већ о непринципјелности и потпуној немоћи актуелног црногорског режима у суочавању с изазовом и реалностима.

Црногорски режим је толико труо да се он никако не може супротставити пожарима и поплавама,изаћи на крај с трагичном незапосленошћу грађана и тоталном економском катастрофом, нити са несрећним безнађем које влада у народу.

Збиља, а како ће се тада супротставити унижењу у које га свакодневно ставља званична Тирана, коју баш брига што је црногорски режим увукао Црну Гору у НАТО- пакт.  Јер, никакав НАТО не помаже против хобридног рата којег је, судећи према хронологији догађаја, одавно отпочела Тирана, уз асистенцију Приштине.

Управо зато је говор мржње шефа режима у Тузима, који је био усмјерен према народу који је основа постанка и постојања Црне Горе- надреалан и опасно штетан. Али, да би се шеф режима освијестио и видио куда води пут којим иде, те да је вријеме за политички одлазак давно прошло, прво грађани треба да се освијесте.

И да знају, да подршком овако накарадној политици потписују смртну пресуду својој будућности и миру, те да се од тога не може побјећи- гледајући веселе пропагандне спотове, гдје власт као да иде на Пјесму Евровизије, а не у тотални понор заједно са свим грађанима.