Дух времена – “Четник Пајо даје снагу, да уђемо у траг врагу!”

Од Војин Грубач - 12 децембра, 2016

 

 Прилично неодмјерена признања коју су држава и тужилаштво Црне Горе одали четницима Александру Синђелићу- Синђи и Мирку Велимировићу- Пају, имали су интересантан и неочекиван побочни ефекат. Ма колико то чудно било- глорификација пучиста, који су по свим идеолошким и симболичким одредницама приказани у јавности као носиоци равногорске идеологије- закономјерно је одгурнула Црну Гору у правцу изненадног идеолошког помирења.
Нико не спори да је четничка пучистичка акција у Црној Гори била комична. Свима је јасно да се она може оцијенити као- дрска равногорска политичка помоћ црногорским трудбеницима капитализма и елитним ударницима корупције.
Ипак, иако се радило о режираниом пучу, и фалсификованим четницима, у уџбеницима историје ће остати записано да су- из ниоткуда искрсли равногорци- спасили државу Црну Гору од терористичког пуча, насиља и хаоса.
Режимски медији су отишли даље, те закључили да су равногорски гости из Србије одбранили чак независност државе Црне Горе, њену демократију и статус отвореног и толерантног друштва. Таквим лударањем, они су судбински полупали све играчке на идеолошким просторима Црне Горе.
Ипак, током тако реског и нечистог идеолошког заокрета- неко је морао пострадати. Пострадали су, логично, симпатизери режима и режимски коментатори на разним порталима Интернет простора. Управо су они са појавом пучиста отпочели са баражном паљбом по „четничким рушиоцима државе“, да би на крају утонули у политичку канализацију када су им режимски медији саопштили да су ти четници, у ствари- „спасиоци милог им ДПС-а и државе“.
Зато су се на крају ове чудне епске пјесме ућутали као да су мртви, те данас- негдје у скривеним просторима Интернета- превијају своје тешке идеолошке ране, трпећи неизмјерну политичку бол, на општу радост слободне јавности. Елем, како се то све десило- прича је овога текста.

“Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци”

Да су државни пуч у Црној Гори, све са нападима на војску и полицију, планирале некакве четничке групе, слушали смо сво вријеме медијског ванредног стања. Дакако, посебно је подвлачено да је у спектакуларној акцији ухапшена терористичка група од 20 опасних равногораца, чије су вође некакав двојац- Дикић и Синђелић.
Режимски медији, у виду- ТВ Пинк М, Информера, Дневних новина, Побједа- са подршком портала ЦДМ и Аналитика су нам презентовали следећу смјехотресну схему терористичког плана: ”Четничка терористичка група (која се није састала)- је напала на објекте у Црној Гори (налазећи се у тамници)- користећи опасно ватрено оружје (које је уништено изван граница Црне Горе).”
Овај поцијепани сценарио је праћен следећим запаљивим насловима у режимским медијима: “Транскрипт разговора Дикића и сарадника: Ако Мило прогласи побједу, хапсите га!”; “Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци!”; “Нови транскрипт: Колика је награда за хапшење Мила? Реци шта хоћеш…”; “Катнић: Дикић и Синђелић организатори терористичке групе, оптужница ускоро.”
„Планиран је незампаћени ужас, проливање крви“, рекао је медијима специјални државни тужилац Миливоје Катнић, додавши да је он обавезан да о томе обавести грађане Црне Горе.
Катнић је о страхотама које је носио пуч рекао следеће: „Саопштавам ово и онима који доносе политичке одлуке, да ме добро схвате, Црна Гора би била завијена у црно, као никад до тада“!
Одговарајући на питање- од кога је Црна Гора добила прву информацију о постојању поменутог плана, Катнић је рекао: „Информацију смо добили онако како су је Црногорци увек добијали, уз помоћ Бога и јуначког талика“. Такође, навео је Катнић, план је био да се слободе лиши, „односно, како се то у народу каже- зароби премијер Мило Ђукановић- „ђе год да се нађе“.
На ријечи специјалног државног тужиоца, надовезао се предсједник Црне Горе Филип Вујановић, рекавши: “Дакле, Црној Гори није само Бог помогао, како је рекао тужилац, мада је и он доста имао удјела сигурно, али помогли су и они који су схватили да нашем друштву и држави треба помоћ како се не би претворила у једно хаотично стање и да се, како је то тужилац рекао, завије у црно, што би дефинитивно било, након Другог свјетског рата најтрагичније вријеме Црне Горе”.
Тадашњи премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, је “долио уље на ватру” овако: „Требало је изазвати метеж, бијес и жртвовати неколико грађана или десетина грађана. Десила би се нова окупација Црне Горе, поништавање резултата избора и преузимање власти од стране једне терористичке групе која је у Црној Гори служила туђим интересима … Обављање терористичких акција није посао за шарлатане. Тим се послом увијек баве специјализоване агенције, могуће и отуђени дјелови тих агенција, али свакако високи професионалци.”
Премијер је оптужио опозициони Демократски фронт да је чак планирао његово убиство, рекавши: “Ја лично видим и њихову умијешаност… Jа, дакле, њихову активност видим као учешће у припреми мог убиства и учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверености и са тиме ћемо морати да живимо и они и ја.”
Запаљива реторика црногорских државних функционера и режимских медија је изазвала на свим порталима устанак њихових присталица. Они су се, логично, побунили- “против четника који су напали на Црну Гору и њену демократију”. Тада још нису схватали да ће им се та побуна на крају завршити тиме што ће, попут ноја, забити главу у пијесак када им се пласира коначна режимска истина- да су управо четници “спасили Црну Гору”.

Синђа бјежи у Подгорицу- “ономе што пуши марухуану”!?

Одмах послије завршетка избора, ухапшена група од 20 четничких терориста се смањила. Наиме, шесторо осумњичених је пуштено на слободу- јер су грешком ухапшени. Да не би све испало као грешка, црногорско тужилаштво је обавијестило јавност да су они ослобођени- “јер су својевољно одустали од извршења кривичног дјела”.
Испало је да остали терористи нису пуштени на слободу- зато што ни у затвору нису хтјели да одустану од извршења пуча?! Елем, умјесто да признају да су крвави пучисти- те да јавно одустану од настављања пуча и нађу се на слободи, они су тврдоглаво понављали да нису пучисти.
И тако, док су највиши функционери Црне Горе објашњавали страхоте четничке мисије, Александар Синђелић, главни и одговорни уредник четничког пуча, је из Београда ноншалантно исмијавао црногорску власт и правосудне органе, рекавши подгоричким Вијестима: “Ако (Мило) Ђукановић тамо пали марихуану и пише глупости, то је његов проблем, разумете. Та криминална опција тамо што ради уопште ме не занима…“.
Послије свега- десио се преокрет који је потврдио да је Црна Гора мјесто крупних апсурда, којима краја нема. Наиме, шеф терориста и четнички вођа Александар Синђелић је добровољно побјегао у Црну Гори- право у руке тужиоцима и ономе за кога је тврдио да “пуши марихуану”!?
Адвокат Горан Родић је на ТВ Вијести, у емисији новинара Петра Коменића, апсолутно зачуђен тим догађајем, рекао следеће: “Неки догађаји, као што су добровољни долазак Александра Синђелића у Црну Гору, су раритети сигурно када је у питању тероризам. Од Баден Мајнкофа и Црвених Бригада се не сјећам таквог случаја?!”
Загребачком Вечерњем листу је требало седам дана да дође себи, те да обајави шокантни наслов који говори све: “Осумњичени Александар Синђелић, припадник четничког равногорског покрета, прошлог тједна нашао се у црногорском затвору”.
Послије неколико дана, са још већим чуђењем објавили су нови текст о Синђелићу, овако насловљен: “Припадник четничког покрета признао да је организирао терористички напад: “Ангажирали су ме руски националисти”, а главна теза текста је била: “Двојица руских националиста организирала државни удар на изборни дан. Били су спремни и егзекутори Миле Ђукановића.”
Таман када се очекивало да ће војвода Синђелић бити “бачен коњ’ма на реповe”, а у најбољем случају зарадити доживоту робију, у медијским просторима је пукао следећи наслов:“Синђелић на слободи, чувају га полицајци”.
Тада смо сазнали да је Александaр Синђелић, четнички коловођа и организатор пуча, службено постао свједок-покајник. Дакако, покајник је одмах пуштен на слободу. Још су му дати, да га бране, телохранитељи у виду црногорских полицијаца- које плаћају грађани Црне Горе из свога џепа.
Потом су се чуда наставила, па је четничким терористима заточеним у Спужу црногорско правосуђе милостиво скинуло оптужницу за тероризам. Тако је испало да они нису терористи- иако су “имали задатак” да “пуцају на народ и оружано освоје Скупштину”, “ухапсе Мила и направе крвопролиће”.
По мишљењу тужилаштва, криви су- јер су организовали криминалну групу, као да су шверцери дувана и кинеских играчака- и ништа више од тога!

Црногорски Бог- талични четник Мирко Велимировић

Недуго затим, јавност Црне Горе је сазнала како је добијена информација о пучу “уз помоћ Бога и јуначког талика“.
Наиме, када је од Синђелића добио новац за терористичку акцију, четник Мирко Велимировић- Паја је овако резоновао: “Два дана сам размишљао шта да урадим. Имао сам двије опције, или да му вратим новац и кажем да не могу да набавим оружје- или да одем у Црну Гору и све пријавим. Одлучио сам да ипак одем у Црну Гору, у полицију, и све испричам.”
Тако је Мирко Велимировић, машинбравар четничке провинијенциј, почео да сарађује са црногорским тужилаштвом, и постао у очима режима- Бог и талик црногорски.
Јавност Црне Горе је грохотала од смијеха када је сазнала да је четник Паја купио оружје за терористе, да би га спалио у Албанији, потом уништио негдје код ријеке Ибар а на крају утопио бацањем у језеро, из којега су потом изрониле праћке.
И уопште није била изненађена када је сазнала да је рјешењем Вишег суда у Подгорици усвојен споразум о признању кривице- прије тога закључен између Специјалног државног тужилаштва и окривљеног четничког редова Мирка Велимировића.
„За себе заслужујем орден да ми се додијели- јер сам спасао црногорски народ и државу, а не да ми се суди. Из патриотских разлога сам ово урадио. Да бих се одужио црногорском народу који је спасао српску војску. Они који знају историју- знају о чему причам,“ изјавио је на „Часном суду“ равногорац Велимировић, а специјални тужилац Саша Чађеновић додао- да је изјава оптуженог “истинита и није бајка”.
Одлуком Вишег суда у Подгорици, којим предсједавао Борис Савић, четник Паја је осуђен на шест мјесеци затвора, условно на годину дана, те кажњен са 100 еура- за планирање крвопролића у Црној Гори. Елем, када прође тих условних годину дана, четник Паја може кренути у ново спашавање Црне Горе и црногорског народа.

Tресла се (Равна) гора, родио се (црногорски) миш!

Интересантна је љубав србијанских четника према црногорској власти. Умјесто да оде србијанским правосудним органима, на чијој се територији, по легенди, спремао црногорски пуч, четник Паја је побјегао у Подгорицу. Умјесто да побјегне у Русију- “гдје воде пипци организатора пуча”, војвода Синђа је такође побјегао у Подгорицу.
Умјесто да се послије пуштања из притвора плаше освете оних који су их унајмили, војвода Синђа који је узео 170. хиљада еура, и четнички редов Паја, који је узео 30. хиљада еура, лепршаво и безбрижно одлазе у слободу- као да су украли ретровизор са паркираног аута.
Зли језици тврде да је овај четнички двојац могао испалити своје налогодавце, само у случају ако налогодавци нису они о којима су говорила ова два нова црногорска хероја. Само у варијанти гдје је налогодавац неко попут “газде Бебе”, они могу бити сигурни да су потпуно безбједни, те да их давалац крупних напојница неће чопоративно гонити по улицама по којима ће ходати.
Дакако, све ове нелогичности се могу бацити у воду. Оне ништавне према идеолошком ефекту ове приче, у којој је спектакуларно рехабилитован четнички покрет.
Зар није интересантно то што је Радио Слободна Европа, који се годинама бави ловом на четнике, исход суђења четничким пучистима дочекала са огорчењем, и насловом: “Равногорац Велимировић ‘спаситељ’ црногорског народа и државе!”?
Чак је Милован Вуков Јанковић, Црногорац суверенистичке провинијенције, из Данске послао симпатичну ироничну поруку преко ФБ профила: “Пајо четник даје снагу, да уђемо у траг врагу”!

Образац позитивних четника, нових црногорских хероја

Један од ријетких који се у овој причи није снашао је Сенад Пећанин, бивши власник и уредник сарајевског недељника “Данас”. Све су прилике да је испао медијска овца у интервјуу који је дао подгоричком дневном листу “Глас Чепурака”.
Незнавени Пећанин је превидио факт да су режимски медији Пинк, Информер, ЦДМ, Аналитика, као и Побједа којој је дао интервју, од Мирка Велимировића- Паја, бившег полицајца и четничког редова из Зубиног Потока, као и војводе Синђелића- у току медијског процеса и знаковитог часног суђења, у којег сумње нема- направили истинске суперхероје.
Тврдњом, па и констатацијом датом у Гласу Чепурака, да су црногорски политичари Небојша Медојевић и Ранко Кривокапић, којима је придодао и Жарка Ракчевића- четници, значила је само једно- да се Сенад Пећанин главачке бацио у медијску канализацију Балкана.
Он не разумије процесе, јер изгледа није схватио да је ангажовањем четника, па њиховим херојским ослобађањем, власт у Црној Гори све урадила да се деси национално и идеолошко помирење- које је тако недостајало Црној Гори. Дакако, начин извједбе тога помирења је био смјехотресан, али ефектан и реалан.
Равногорски покрет, као и Сенад Пећанин, тек треба да науче лекције од четника Синђелића и Велимировића, те да их заједнички опјевају у пјесми: “Од Тополе па до Црне Горе.”
Јер, не само да остаје за памћење да су Синђа и Паја спасили Црну Гору, и тиме заслужили да им се имена и презимена упишу златним словима у историју Црне Горе, већ су постали образац позитивних четника, нових црногорских хероја којима ће се покољења дивити.
На крају, због равнотеже међу медијским звијездама, поштено би било да четник Паја достојанствено скине са својих прса оден који је себи додијелио. Па да га уручи господину Сенаду како би балканско помирење попримило шири- мултинационални и мултиконфесионални карактер, све уз аплаузе кумовских ударника капитализма.

Млади цетињски бријест, рогамски ронилац Стево и патриотске аутохипнозе

Од Војин Грубач -6 децембра, 2016

 

 

Претходна колумна – „Црвена, бизнис-леди у маски скојевке са супретом за ништа“ – и тема историјског бријеста, имала је одређену резонанцу међу опонентима те приче. Зато ме није изненадила очекивана реакција црногорског коментатора свих портала, Данила Стојановића – који је већ био главни јунак моје колумне – „Данило у комитима, а све против Јенкија!“
И тако, јавивши се у коментаторској рубрици мог блога на порталу ПЦНЕН, Данило ме је у традиционалном реперском стилу оптужио да сам „дрвосјеча црногорске историје“, који би „и данас посјекао сваки црногорски бријест“ – зато што „патолошки мрзи Црну Гору и Црногорце?!“
Да на овакав чудан начин експлодира, Данила је навео мој закључак да – „Историјски бријест, који је годинама био предмет провидне пропаганде, није ни дочекао 1918. годину – већ га је вријеме сасушило пар деценија раније.“ Елем, како Данило представља „глас вапијућих патриота на Интернету“, ред је да му се опет посвети мало пажње- да му не би коментаторски труд пропадао.

Стари бријест се ипак од старости осушио, посјекли га Црногорци

У намјери да опонира, коментатор Данило је предочио верзију о бријесту коју су некада давно написали Стево Вучинић и Новак Аџић. Ево дијела тога текста, са којим се требамо упознати:
„Испред Биљарде, на Цетињу, својевремено је био велики стари историјски Бријест који се од старости лагано сушио, па је 1892. године у непосредној близини посађен млади. Први су посјекли бјелаши 1918. године да би на његовом мјесту подигли споменик погинулим саборцима који су током Божићног устанка 1919. године подржавали окупацију. Био је у облику обелиска на којем су били исписани Змајеви стихови – ‘Застанимо пред споменик/ Нашег јата храбрих птића/ Напојмо се мушког духа/ Храбрих Синђелића’. А други бријест је посијечен 1936. године да би на његовом мјесту подигли Мештровићев бронзани споменик краљу Александру. Споменике су 1941. године срушили зеленаши.“
Да напоменем, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш је навео разне изворе из којих се потврђује да се стари бријест осушио пар деценија прије 1918. године. Коментатор Данило је став Маркуша „оповргао“ тако што је приложеним текстом – убједљиво потврдио да се бријест осушио 1892. године, односно 26. година прије него што су његови земни остаци утилизовани од стране бјелаша 1918. године.
Ово је сликовити примјер – због чега је Данило изванредни режимски лик које ради против режима. У незадрживој жељи коментарисања – он своје тезе брани тако што их поруши, а опоненете оповргава тако што им убједљиво документује и потврди закључке.
Данило већ десетинама година оплакује сјечење сасушеног бријеста, тврдећи да су га ликвидирали „србијански, српски окупатори“, а онда себе демантује текстом Вучинића и Аџића о бријестовима, гдје се каже да су стари бријест „посјекли бјелаши 1918“.
Тако од Данила сазнасмо да стари осушени бријест нису посјекли Србијанци и „вељесрпски окупатори“, већ Црногорци – који у били присталице безусловног унитаристичког уједињења са Србијом, и чинили убједљиву већину становништва у Црној Гори.
Да сијечење бријестова нема никакве везе са спинованим, а непостојећим, „међунациналним сукобом“ бјелаша и зеленаша, потврђује чињеница да је други бријест на Цетињу посијечен тек 1936. године, а лидер зеленаша Секула Дрљевић, по мишљењу историчара Новака Аџића, све до 1937. године себе сматрао Србином.
Самим тим, никакви „неки тамо Срби“ нису могли посјећи бријестове, јер су и бјелаши и зеленеши били Срби, свиђало се то нама или не.

Дрвосјече лажне историје и сађење новог бријеста

Не схватајући да је трапавим цитатима уништио двадесетпетогодишњи труд својих острашћених истомишљеника – Данилу Стојановићу је одједном, у афекту, пукла реторичка канализација, те је сликовито предочио овакве примједбе:
„Дакле, наш Војин је само један од новијих у низу ‘дрвосјеча црногорске историје’. Од оног најгорег соја који је посјека’ бријест. И, нажалост, претека’?
Војин би и данас да посјече сваки црногорски бријест? Не зато што мрзи бријестове, већ зато што исконски, патолошки, мрзи Црну Гору и Црногорце? Зато је свака његова логореја – једна досадна, без краја и конца, вељесрпска (не)историческа епопеја.“
Елем, у овом изливу бијеса коментатора Стојановића до смијеха је колоритан дио гдје се говори – да је тамо неко од „најгорег соја који је посјекао бријест“, са нагласком- „и нажалост претекао“.
Када говори о „соју“, најгорем или најбољем, Данило се налазе у стању аутохипнозе. Јер, ако посматрамо бријест као симбол црногорског правосуђа, а знамо да је данашње црногорско правосуђе можда и најгоре у историји ових простора, то Данилу остављамо да етикету „најгори сој“ уручи онима који су црногорско правосуђе сасијекли до коријена.
Да се правосуђе промијени не помаже чињеница да је 6. 04. 2011. године засађен нови бријест на платоу испред Биљарде на Цетињу – на „истом мјесту гдје се током прошлости налазио“. Медији су јавили да је засађени бријест градоначелник Цетиња Александар Саша Богдановић „свечано отворио“ пресијецањем врпце, а све уз присуство гостију, међу којима су били амбасадори Хрватске и Словачке у Црној Гори.
Поводом тог срећног догађаја, на Интернет порталу Града Цетиња јевио се само један усхићени коментатор – Саша, који је оставио следећу поруку: „Ако је враћање Црне Горе Цетињу сађење бријеста и фарбање чесме на Балшића пазар’, фала им до гроба. Ако су ово приоритетни проблеми наши- онда смо ми сретни град (а нијесмо свјесни тога)!“
И на крају, што се тиче Данилове жеље да би волио да – овакви као ја „нису претекли“, жеља му се може лагано остварити ако се занима црном магијом – умије да врача и пробада „вуду лутке“. Дакако. на овом мјесту напуштамо Данила, а прича иде даље…
Жута режимска штампа као симбол правосуђа
Елем, када су писали дотични текст о бријесту, господа Аџић и Вучинић су апеловали на градоначелника града Цетиња и предсједника Уставног суда да се на мјестима несталих бријестова – „поново засаде два млада бријеста која ће са тим мјестима чинити особене споменике – симболе континуитета државе, њеног правног поретка и судске власти.“
И ето, жеља им се испунила и посађен је један бријест. Ипак, посађени бријест је постао само обично дрво, а не симбол, јер– „континуитета државе, њеног правног поретка и судске власти“, што су симболично хтјели истаћи промотери сађења бријеста – данас у Црној Гори нема.
Зар није, из ове преспективе, чудно и апсурдно то што су Вучинић и Аџић апеловали на градоначелника Цетиња да посади бријестове који ће симболисати правни поредак и судство, умјесто да апелују на судство и тужилаштво у Црној Гори да обављају свој посао у складу са јасним правним поретком и цивилизацијским нормама?
Укратко, умјесто да се пропало црногорско судство оног и овог времена реформише, и стане на ноге, посађен је бријест као шарена лажа за помамљене и наивне, и постао симбол нечега чега данас нема. Лудило, зар не!?
Рецимо, недавни случај режираног пуча на дан парламентарних избора је показао страшну истину црногорског правосуђа – да њиме управљају парадржавне структуре. Умјесто да црногорско правосуђе упозна министре полиције и војске са плановима наводних терориста, поремећене државне структуре су материјале поступка слале медијским трубачима у виду – ТВ Пинк М, Побједе, Дневних новина, Интернет портала ЦДМ и Аналитика?
Тако је испало да данашњи симбол црногорског правосуђа није некакав нови бријест на Цетињу, већ жута режимска штампа која суди и пресуђује по нахођењу својих уредника, примајући инструкције за тај самосуд од неких антидржавно оријентисаних паралелних центара моћи.
Колико је сво то лармање о бријесту труло и наказно, показало је понашање рогамског рониоца Стева Вучинића управо у временима када се садио бријест на Цетињу.

Стево Вучинић изронио 20.000 еура црногорског блага

Славко Перовић, бивши лидер ЛСЦГ-а, је на свом блогу 16.12.2010.г. оптужио Стева Вучинића да је „заједно са својим братом од стрица Ђуром Вучинићем, украо ЛСЦГ- у: ‘Радио М’, ‘Телевизију Монтена’, новинску агенцију ‘Монтенафаx’- од које је касније настала ‘Мина’.“
Перовић је са оптижбама наставио овако: „Украо је он и редовно крао и новац намијењен ЛСЦГ-у, а његов пуни лик се заокружује чињеницом да у приватном посједу има читаво благо сакривених археолошких предмета лично израњаних из ријеке Зете која му тече пред кућом у Рогамима.“
Елем, ријечи Славка Перовића о рогамском рониоцу су заиста егзотично и нереално звучале – јер су наводиле на помисао да Стево Вучинић има изражене ружне инстикте, које се у народу формулишу кроз појам – синдром овцекрадице.
Многи су чудну конструцију Перовића о тајном израњању археолошког блага третирали – „блаћењем часног црногорског патриоте“ Стева Вучинића, све док 12.10.2015. у подгоричким Вијестима није освануо наслов- „Вучинићу 20.000 еура за мач и шљем које је нашао“.
Из тога текста смо сазнали да је Стево Вучинић 2011.г. Народном музеју Црне Горе (НМЦГ) продао бронзани илирски шљем за 10.000 еура, а годину касније за нађени илирски мач (старости око 2.500 година) додатних 10.000 еура.
Павле Пејовић, директор тога музеја, је „Вијестима“ рекао да је осим та два предмета од Вучинића откупљено и око 40 комада неолитског алата, објаснивши: „То су камене сјекире, камени стругачи који су нађени негдје на локалитетима поред Зете, збиља не знам гдје и мислим да ће он као неко ко се бави тиме морати једног дана да каже гдје је то нађено да би се то на један стручан начин истражило“.
stevovucinic Млади цетињски бријест, рогамски ронилац Стево и патриотске аутохипнозеЕлем, о томе гдје је нађено то археолошко благо и како је откупљено „Вијести“ су дале став стручног лица које је рекло да су „предмети откупљени незаконито, јер их је Вучинић узео са заштићених археолошких локалитета“ гдје „у музејској књизи улазака нема потврде за један од два мача“, те да је у документима о преузимању вриједних предмета- „било избрисано име продавца?!“
Све ово, с чињеницом да се тајна продаје скривала неколико година, наводи на закључак да се у овом случају радило о тајној операцији шверцерског типа.
Умјесто медијског аветања о симболици бријеста, све су прилике да је Стево Вучинић требао заврнути рукаве и посадити шуму бријестова око своје куће у Рогамима.
Та шума симбола би га свакодневно подсијећала на потребу уважавања правне државе у коју се испразно куне, да не би добио заслужену титулу шверцерско- ронилачког рогамског патриоте.

Бријест, трупци и окршаји епског карактера

Елем, ако ћемо ствари помало карикирано гледати – могуће је да је сађење младице бријеста на Цетињу само донијело несрећу Црној Гори. Јер, послије сађења бријеста, лудило у њој је попримило епски карактер.
Градоначелник Цетиња Александар Богдановић се оженио са кћерком Светозара Маровића, свемогућег идеолога владајуће странке. Њихова свадба, са око 400 званица, је била у елитном хотелу Сплендид, а наслови у штампи су били овог типа: „Гала вјенчање кћерке Светозара Маровића: Музичари добијали 500 евра по пјесми!“
Сиромашни грађани Црне Горе су ово – „500 евра по пјесми“, доживјели као – немилосрдни пуцањ у мозак. Исти им је осјећај био када су сазнали да је рогамски ронилац Стево Вучинић – изронио 20.000 еура црногорског блага из Зете, и продао га Народном музеју Црне Горе – као да се ради о купусу који му је израстао у башти.
Светозар Маровић, таст Александра Богдановића, пресијецача врпце несрећног бријеста, је завршио у Спужу као „шеф организоване криминалне банде из Будве“. Специјални државни тужилац Миливоје Катнић је саопштио да се договорио са том „групом из Будве“, те да је од претпостављено несталих 45 милиона, у народну касу већ враћено 20 милиона и 278 хиљада еура.
Наравно, цетињски бријест је своју функцију „симболике превосуђа“ оправдао у „случају Будва“, али не и у случају Алуминијског комбината у Подгорици.
Да подсјетим, лидер СДП Ранко Кривокапић је, са мјеста предсједника Скупштине Црне Горе у емисији „Начисто“, емитованој 12.2,2015.г. на ТВ Вијести, оптужио владајућу странку за нестанак 800 милиона еура приликом приватизације КАП-а, називајући ту крађу – злочином против државе.
Ранко Кривокапић је могао том опасном изјавом угорозити сигурност цетињског бријеста, и симболику коју он носи.
Јер, лако се могло, а и сада се може, десити да неко од грабитеља КАП-а, у страху од тог симбола правосуђа – панично узме моторну пилу „Штиловку“- и ноћу бријест ишчупа из коријења и сасијече на комаде, те његове трупце баци у Зету код Рогама.
Ако се то деси, не треба сумњати да ће Стево Вучинић, увијек будни ронилац из Рогама, скочити у Зету и изронити трупце- те их продати Народном музеју за тричавих 20.000 евра спасавајући их од пропадања.

Бријест поднио оставку, жели да га гром спржи

Могуће је да се тај страшни сценарио са бензопилом „Штил МС 180“ и новим бријестом исјеченим на комаде ипак неће десити.
Јер, изгледа да су режимски медији, који су преузели улогу црногорских правосудних органа, спасили ситуацију коју је направио лидер СДП са својом изјавом – тако што су Ранка Кривокапића прогласили четником, и тиме затворили случај КАП.
На другој страни, ради баланса међу звијездама, четнички вођа Александар Синђелић, који је хтио да направи пуч у Црној Гори и ухапси Мила, је проглашен црногорским патриотом и добио телохранитеље – црногорске полицајце које плаћају грађани ЦГ.
Док војвода Синђелић очекује да га нова власт прогласи за Народног хероја Црне Горе, то његов потчињени – четнички редов Мирко Велимировић захтијева да му се додијели орден јер је спасио Црну Гору – тако што се два мјесеца довија, мучи и измишља како је уништио оружје терориста. То га је спалио у Албанији, то га је бацио у језеро.
Суочен са лудилом које се дешава у Црној Гори, напокон схвативши гдје су га грешком посадили – дивни млади бријест на Цетињу је поднио оставку на мјесто симбола црногорског правосуђа. Зли језици тврде да чак – призива громове да га спрже.
Да се не би десила та трагедија, најбоље рјешење би било – да се бријест пажљиво извади из те „Црне Земље“, те поклони некој нормалној држави. Па да се тамо поново засади, и „свечано отвори“ све уз пресијецање врпце.