Ђон за Ђоновићеве политичке шкрипаре

Од Војин Грубач - 28 октобра, 2016

 

 Ових дана нам се чудном обзнаном обратио Ранко Ђоновић, донедавно високи функционер Позитивне Црне Горе, политичке странке која је трагично пострадала на прошлим изборима.
У тој странци, чији је лидер био Пајо Нејаки, Ранко Ђоновић је обављао функцију предсједника Политичког савјета странке.

Послије њеног сатирања на задњим парламентарним изборима, медији су јавили следеће: ”Предсједник Савјета Позитивне Ранко Ђоновић и чланови Савјета: Миленко А. Перовић, Вукић Пулевић, Сретен Вујовић, Светозар Савић, Свето Миликић и Миодраг Мијо Вучетић, одлучили су да напусте ту партију.” Укратко, послије боја, и пораза – ударили су копљем о ледину!

Након напуштања партије – “труст мозгова Позитивне”, како је ту скупину називао њен лидер Пајо Нејаки, је напросто утекао у непознатом правцу. Говоркало се да је “труст мозгова” побјегао у строгу илегалу, а зли језици су тврдили да су их видјели у просторима гдје обитавају поражени и осрамоћени политички шкрипари.

Послије “утијецања труста мозгова”, “своју милу Позитивну” је напустио и њен лидер Пајо Нејаки, који је схватио да му је црногорско гласачко тијело пресудило због политичког полтронства и трговине наивним политичким душама грађана.

Продавање владајућој партији опозиционе воље и стремљења својих гласача, у стилу малокалибарског политичког пиљара, што је урадио Пајо Нејаки – симпатизери Позитивне су оцијенили негативно, те партију и Паја Нејаког на изборима наградили – виртуалном сјекиром, српом и чекићем за черечење странке.

Управо зато, уопште ми није јасно – зашто је Пајовић дао оставку на мјесто предсједника Позитивне ЦГ, странке коју је својом вољом удавио?!

То је исто као када би човјек послије очеве смрти, за коју се својски старао да се деси – одједном дао оставку на мјесто – сина.

Горе него у вријеме Латасових година, све са замјеном теза

И тако, Ранко Ђоновић се, послије политичког пораза, ипак обратио јавности, и то памфлетом којег су прорежимски портали сажели у следећи наслов: “Црна Гора се данас налази у много тежој ситуацији него за вријеме похода Омер-паше Латаса.”
Наслов је био коректан, али – само наслов, а разлог је заиста тешка ситуација у којој се задњих година налази Црна Гора.

На примјер, медији су прије избора саопштили да је у Црној Гори, према подацима Завода за запошљавање, на дан 14. 09. 2016. године било 41.150 незапослених грађана. Око седам недјеља касније, послије избора, на дан 26. 10. 2016 – нови податак је био да Црна Гора има 44.441 незапослених грађана.

Дакле, за само седам недјеља око избора – број незапослених у Црној Гори је увећан осам одсто?!

Осим тога, према подацима тога Завода – стопа формалне незапослености у Црној Гори је нивоу од 19,15 одсто, а генерални секретар Уније слободних синдиката Срђа Кековић је 14. 10. 2016. саопштио да стопа неформалне незапослености износи – чак 59,5 одсто!
Просјечна плата у Црној Гори је на нивоу од 489 еура, а минимачна потрошачка корпа за голо преживљавање четворочлане породице износи – недостижних 805 еура.

Надаље, према подацима Министарства финансија, на крају јуна 2016, укупан државни дуг Црне Горе, без депозита, износио је 2,36 милијарди еура. Од тога, инострани дуг био је 2,033 милијарде еура, док је унутрашњи дуг износио 326,91 милиона еура.

Безбједоносна ситуација у Црној Гори је континуирано катастрофална. Од 1992.г. до данас у оружаним обрачунима у Црној Гори је погинуло преко 500 особа.

Осим тога, у Црној Гори су се, према информацијама Управе полиције Црне Горе, од 01. 02. 2011. до 01. 02. 2016.г. десила 743 самоубиства, при чему број самоубистава на годишњем нивоу варира од 128 особа (2013.г.)- до 164 људи (2014.године).

Хаос, који је представљен голим статистичким цифрама, говори да је срављивање ужасног стања у којем се налази Црна Гора са временом најезде Омер паше Латаса било сасвим оправдано.

Међутим, Ранко Ђоновић је у дотичном памфлету обзнанио да за садашње тешко стање у Црној Гори није крива – четврт вијека непромјењива власт у Црној Гори, већ сви остали, а прије свега – они који власт за то вријеме “нису нити омирисали.”

Дакле, Ђоновић је одучио да се игра замјене теза, и што је најгоре- сматра да је то сасвим нормално!?

Лелек из мутне Мораче након пропасти на изборима

Елем, иако су на последњим изборима Ранка Ђоновића “Црногорци дигли на виле и бацили у мутну Морачу”, сматрајући да је недостојан да буде њихов изасланик у Скуштини Црне Горе, он се са Миленком Перовићем ипак појавио, и умјесто извињења гласачима- у споменутоом памфлету саопштио следеће:

“Данас је Црна Гора оркестрирано нападнута и споља и изнутра. Изнутра је нападнута како од њених традиционалних непријатеља и новокомпонованих плaћеника, тако и од дијела оних који се лажно представљају као индепендисти.

Данас Црна Гора – као никада у властитој историји – има пету колону која је поткупљива, безобзирна и обољела од мржње према властитој држави. Та пета колона спремна је да – без икаквих моралних кочница – из темеља уништи државу Црну Гору. Ништа се тако нељудско није испилило у хиљаду година црногорске историје као што је данас пета колона у њој!

Држава Црна Гора има право да се од смртоносне опасности која се над њу надвила брани свим расположивим законским средствима. С петом колоном данас држава Црна Гора треба да разговара онако како су разговарале све слободне земље са својим петим колонама! Треба да разговара средствима кривичног закнодавства која санкционирају акте националне издаје и велеиздаје.”

Одмах да кажем, Ранко Ђоновић и Миленко Перовић су своје безобразне тезе о “петој колони”, “традиционалним непријатељима Црне Горе”, “новокомпонованим плаћеницима”, “издајницима међу индепендистима”, “нељудским испиљцима” који “представљају смртоносну опасност за државу”, већ предочили грађанима Црне Горе на управо завршеним изборима.

На тим изборима су демократски предложили себе као “спасиоце нападнуте Црне Горе”- и то у оквиру странке Позитивна Црна Гора.

Бивши гласачи и симпатизери Позитивне су такој сулудој реторици рекли – “Не”, те Ђоновића, Миленка Перовића, Пајовића и Јасавићку “у црну земљу закуцали”, да Позитивна није досегла нити половину јадног цензуса од три процента за улазак у парламент.

Добијање малених 1,3% гласова за запаљиву и неприхватљиво хушкачку реторику – је крунски доказ да је 98,7% грађана Црне Горе гласало против политике руководства Позитивне, и скадалозних политичких иступа њених подлих реторичара.

Ђоновић – држава то смо ја и партија!

Мора се рећи да је споменуту, политички криминалну, изјаву о којој говорим – Ранко Ђоновић саопштио у својству предсједника некакве НВО Црногорски државотворни форум (ЦДФ).

А сада, мала дигресија у вези Ђоновићеве бивше политичке активности… Наиме, у јуну 2015.г. медији су јавили да је Ђоновић отпочео активности на стварању нове политичке партије под називом Црногорска странка.

Ипак, крајем 2015.г. медији су обавијестили јавност о следећем:
“Невладино удружење Црногорски државотворни форум ЦДФ основано је данас, 25. децембра 2015.г., у Подгорици с циљем јачања политичке и опште друштвене свијести о потреби ревитализације општих друштвених интереса. За предсједника удружења изабран је Ранко Ђоновић, потпредсједник је проф. др Миленко А. Перовић, док је предсједник Скупштине Милорад Пустахија.”

У то вријеме – руководство Позитивне Црне Горе је постало апсолутна канаваца владајуће партије, тако да је њен лидер Дарко Пајовић почетком јуна 2016. постао предсједник Скупштине Црне Горе, а Азра Јасавић крајем истог мјесеца добила мјесто потпредсједнице црногорске Владе.

Рачунајући да је 2012.г. нова партија Позитивна Црна Гора добила огромних 29.881 гласова бирача, што је било 8,4 % одсто гласова, и високе функције Пајовића и Јасавићке средином 2016, године, Ранко Ђоновић је своју НВО ЦДФ колективно учланио у Савјет Позитивне, с намјером да буде нови гуру те политичке организације, у којој је видио сјајну личну каријеру.

Ево како су колективно учлањење НВО ЦДФ у Позитивну пренијели медији:
“Позитивна Црна Гора је 9. септембра 2016. у Подгорици представила свој нови Политички савјет. Ранка Ђоновића, предсједника тога савјета, лидер ПЦГ Дарко Пајовић је представио овако: „Ранко Ђоновић је први директор ЛСЦГ, предсједник ЛСЦГ и он је са својим партијским друговима деведесетих година посијао сјеме независности и демократије!“

Ђоновић је, послије добијања мјеста идеолога Позитивне, почео да губи орјентире и поистовјетио себе и своју нову странку са државом, рекавши јавности следећу лудорију: “Црна Гора је била и остала наша партија.”

Треће јутро Позитивне и четрдесница Ђоновићевог Савјета у исти дан

Сматрајући да је трансфером НВО ЦДФ – Позитивна постала политичка суперсила, Ђоновић је на Скалинама у Подгорици, убјеђен у велики успјех на изборима, рекао следеће: ”Позитивна Црна Гора ће након избора 16. октобра бити дио власти- и то са сигурношћу можемо да тврдимо!“

Ранко Ђоновић, бивши либерал и нови идеолог партије Паја Нејаког, је на промотивном скупу Позитивне на Цетињу видио- “тројанске коње у демократском бићу државе“, и јавно прозвао те наводне непријатеље Црне Горе.

Ево дијела говора Ђоновића на том скупу: “Цетиње данас посјећују и они који се куну љубав према њему и према Црној Гори, а спремају се за преваре. Немојте дозволити да вас на Цетињу, са два прста и црногорским заставама, нико вара. А варају вас!

ДПС и ДФ су јасни, али нијесу јасни УРА и СДП – који су тројански коњи у демократском бићу државе Црне Горе, и чувајте се њихових превара.

Корупције, криминала, непотизма и других лоших ствари у Црној Гори има. Све ћемо то да мијењамо, а да не угрозимо државу. Црна Гора мора бити света. Она је центар свих интереса, и око тога се све врти.”

Затим 16. октобра долазе парламентарни избори, и грађани “Свете Црне Горе”, одлучују да је патриотска реторика Ђоновића испразна, те да умишљеног црногорског гуруа треба оловком отјерати са политичке позорнице, и потврдити му статус- политичке ништице.

На нивоу симболике се десила случајност да се – „четрдесница“ од оснивања Политичког савјета Позитивне Црне Горе (и устоличења самозваних мудраца на челу са Ђоновићем у том партијском тијелу)- поклопила са „трећим јутром“ те партије.

Двопроцентно- црногорска недемократска скупина десперадоса

Надмено понашање, сулуде оптужбе према остатку опозиције, држање леђа владајућој партији и средњевјековна реторика Ранка Ђоновића и Миленка Паровића, као и преображај Позитивне у странку канавацу владајуће партије, довело је до закономјерног резултата у виду „трагедије“.

Позитивна – која је 2012.г. имала на парламентарним изборима 29.881 глас, или 8,4 % одсто гласачког тијела, изгубила је на управо завршеним изборима преко 25 000 симпатизера и гласача, те освојила само 1,3% гласова, не прелазећи малени цензус од 3%.

Режање и етикетирање, које је демонстрирао врх Позитивне, политичко копитање и тражење непријатеља и пете колоне на све стране, довели су до тога да су Паја Нејаког, Ранка Ђона и Азру Позитивну гласачи и симпатизери Позитивне брутално „откачили“.

Може се чак сликовито рећи- да је 25.000 бивших гласача Позитивне, својим гласањем на управо завршеним изборима, ударило 25.000 „знаковитих шамара“ њеном руководству и умишљеним мудрацима партије на челу са Ђоновићем.

Ти гласачи Позитивне, искрени опозиционари који себе дефинишу- ултрапатриотама, су своје гласове управо дали онима које је Ђоновић називао – “тројанским коњима”: СДП- у и Коалицији Кључ, али и осталима из тзв. опозиционе “пете колоне”, како је дио опозиције етикетирао Ђоновић.

И не само то, већ су “политичке мушкарчине” Позитивне, попут Дарка Пајовића и Ранка Ђоновића (са својим десперадосима из Савјета), побјегли са потонуле лађе која се звала Позитивна, и капетаном нестајуће олупине прогласили једну жену- Азру Јасавић.
Сада нам се опет, из ниоткуда- појавио Ђоновић, који је опет „предсједник“, али сада НВО ЦДФ, мада није јасно зашто та НВО има префикс “црногорски”?

Прије свега, није црногорски бјежати с брода Позитивне који је доживио бродолом. Није мушки- оставити жену да буде нови капетан- брода који тоне у највеће дубине.

Осим тога, 1,3 одсто гласова које је добила Позитивна, говоре да је политичка мисао Ранка Ђоновића добила подршку неких 2% грађана који се у националном смислу дефинишу као Црногорци.

Зато би било коректно да своју НВО ЦДФ Ђоновић преименује у Двопроцентно-црногорски државотворни форум, да не би било забуне?!

И на крају – лијепо би било да грађане Црне Горе, бивши мудрац Позитивне – Ранко Ђоновић поштеди оваквих хушкачих обзана, са елементима провале мозга, јер такве безобразне мисли Црну Гору само могу превратити у безнадежну Неуропсихијатријску клинику, из које је бјекство – једина логична ствар коју може да уради њен грађанин!

Криптованог цара Мурата рашифровао Саша Обилић, грађански контролор перјаника

Од Војин Грубач - 25 октобра, 2016

 

 Дуго очекивано обраћање јавности премијера Србије Александра Вучића, које се с нестрпљењем чекало у Црној Гори, напокон се десило.

Дакако, радило се о историјској конференцији за штампу, послије које се само може изјавити искрена сућут црногорској полицији и њеним истражним органима.

Јер, што се тиче акције „хапшења терориста“ у Црној Гори, Вучић је био више него децидан рекавши да – они који су у Црној Гори ухапшени „нису били организовани да раде најтежа дела“, те да је то „башибозук“.

Подгоричке Вијести су, у тексту под насловом “Вучић: Политичари из Црне Горе нијесу умијешани”, пренијеле следећу важну поруку премијера Србије:
„Црна Гора није успјела, закаснили су, а ми смо успјели нешто друго да откријемо, а све је то повезано. Добра је вијест да у свему нијесмо наишли на умијешаност било ког политичара из Србије, а ни из Црне Горе!“

Спиновање јавности иде текстом и коментарима

Слажем се с премијером Вучићем да је то добра вијест, али је она срушила све што су причали прорежимски медији у Црној Гори – који су изокола, а понекад и отворено – спиновали да је сву ту ујдурму са терористима организовала опозиција.
Дакако, ти медији су познати – ради се о ТВ Пинк М, Побједи, Дневним новинама и порталима ЦДМ и Аналитика. Изјаву Вучића да политичари из Србије и Црне Горе нису умијешани у такозвани пуч у Црној Гори, портал ЦДМ није чак ни желио пренијети, јер она руши све што је тај портал данима радио у смислу медијске манипулације грађанима Црне Горе.

Портал Аналитика се коректније осврнуо на Вучићеву конференцију, али је испод текста – гдје се преноси Вучићева изјава да политичари из Црне Горе немају везе са такозваним терористима, отпочело спиновање са стране коментатора. Укратко, ако текст не спинује информацију у њему, текст ће спиновати чудни коментатори испод текста.

Иако је до сада потврђено од стране министра полиције Горана Даниловића, специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића, премијера Србије Вучића – да политичари, а самим тим и опозициони црногорски политичари, немају везе са инвазијом лажних терориста, коментатор Аналитике, под псудонимом МЦ оставља овакав коментар:

“Не могу да вјерујем да су ови безумници и вјечити губитници који и поред силних милиона из иностранства, хакера и шпијуна нису могли да добију више од 20% подршке у народу а има их у том ДФ – у десет странака и партија, били спремни и на крвопролиће и рат у својој земљи само да бар на тренутак осјете како је то бити побједник? Ето, теоретичари завјере и невјерне Томе – зашто су они онолико букали, урлали и пријетили?

 Зашто су причали о чекању неких фамозних знакова, о плану Б и хаосу који ће бити у премијеровом кабинету? Је ли вам сада то јасније? Дабогда се ови и овакви људи више никад не појавили на нашој политичкој сцени и никад им се више не пружила прилика да покушају овако сраман и кукавички чин ради новца, фрустрираности и повријеђене сујете која би нас завила у црно!

Нека наше Тужилаштво и други државни органи што брже изађу у јавност са комплетном причом и доказима и нека се предузму све законом прописане мјере и радње да се овакав случај више никад не понови!”

Ухапсити Вучића, Катнића и Даниловића, дати доказе против ДФ?

Елем, режирани коментатор МЦ тражи од државних органа Црне Горе да хитно изађу са ставовима против Демократског фронта, и да се свим средствима обрачунају са њима.

Дотични коментатор инсистира да тужилаштво одмах предочи доказе, по којима су лидери Демократског фронта “били спремни и на крвопролиће и рат у својој земљи”, планирали “хаос који ће бити у премијеровом кабинету”, те да се против њих предузму мјере „како им се више не би пружила прилика“ да опет “покушају овако сраман и кукавички чин који нас је требао завити у црно”!?

Елем, да би се ова жеље коментатора оствариле, потребно је одмах ухаписти Вучића, Катнића и Даниловића, јер су они потврдили да ДФ нема везе са режираним терористима, и ове функционере двије државе – оптужити да сакривају „терористе из Демократског фронта“.

Послије тога треба лидерима ДФ подметнути лажне доказе, телефонске разговоре, инсинуирати везе са Русијом, и тиме обрукати Вучића, Катнића и Даниловића – „који не раде свој посао“.

Нисам случајно навео овај знаковити коментар, јер је он на политичкој линији саопштења издатог из Демократске партије социјалиста против министра полиције Црне Горе. 

У том саопштењу, ДПС је министру Горану Даниловићу ставио у кривицу да се “умјесто да по опису посла штити државу – директно ставио на страну осумњичене криминалне групе и покушао да релативизује сумње у њихову кривицу“.

Башибозуку недостајао – бубњар, медицинска сестра, кувар…

Дабоме, не спинују јавност само прорежимски медији у Црној Гори. То се, у вези „црногорског пуча“, ради и у Србији. Рецимо, 23. 10. 2016. г. портал Б92 је пренио изјаву Душка Марковића, вицепремијера Црне Горе и замјеника лидера ДПС, коју он дао у интервјуу за Антену М. Осим изјаве, на Б92 иде и пропратни текст у којем се каже: ”Група од 20 држављана Србије ухапшена је у ноћи уочи парламентарних избора под сумњом да је припремала нападе на институције у Црној Гори и хапшење премијера Мила Ђукановића, а међу ухапшенима је и некадашњи командант српске Жандармерије Братислав Дикић.”

Дакле, портал Б92 преноси да је у Црној Гори дан прије избора „ухапшено 20 сумњивих лица“, а не преноси да је на дан избора (16. 10.) ослобођено чак шест особа из Зубиног Потока који, не само да нису имали никакве везе са режираним пучем- већ су чак и обрукани преко свих медија у региону, све са подацима о идентитету.

Дакако, Б92 не преноси информацију да је из те групе од 20 особа – девет њих одмах било оптужено да су „терористи који су требали пуцати”. Од тих девет “потенцијалних убица” чак пет је било из споменуте групе из Зубиног Потока, која је ослобођена. Тако је остало само четворо несретника који су “требали пуцати”, а то су следећа лица: Перица Андрић (39) керамичар из Шапца, Александар Чуровић (33) возач санитета у Општој болници из Шапца, Дејан Станојевић (42) звани Горила- рибар из Шапца, Синиша Ћетковић (37) музичар-гитариста из Шапца.

Елем, како сам војни рок ЈНА служио у Скопској армијској области, те учестовао у свим мобилизацијским узбунама, са војне тачке гледишта смјело могу устврдити – да су овој терористичкој групи, да би она имала формацијски састав за специјалне намјене, недостајали- један бубњар, једна медицинска сестра, кувар за рибље специјалитете, паркетар, радник из пиљаре и монтажер билборда.

Да сам у праву, потврдио је и премијер Србије Александар Вучић који је за ове „терористе“ рекао да “нису били организовани да раде најтежа дјела, те да је то је башибозук“.
Али, шта значи рећи режисеру ове смијурије од пуча да неко није специализован за тешка кривична дјела? Они ће и од инвалида пензионерског узраста, преко Гласа Чепурака, направити „убицу планетарних размјера“.

Глас Чепурака открива Велимировића и спинује хапшење Дикића

Иако је премијер Вучић дао велики допринос у расвјетљавању прашине које се дигла у Црној Гори, умјесто да се ситуација смирује – данас је на порталима ЦДМ и Аналитика кренуло ново спиновање јавности.

Да се подсјетимо, у другом транкскрипту, којег су објавили ови портали, као главни организатор терориста на терену фигурише неки Велимировић. Ипак, међу ухапшенима је постојао само један Велимировић, а радило се о Стефану Велимировићу – који је био у групи из Зубиног Потока и ослобођен, јер је та група грешком полиције ухапшена.
Данас смо схватили о којем Велимировићу се ради, јер је Побједа то “сазнала”, а Аналитика пренијела следеће:

“Мирко Велимировић из Зубиног Потока, који се терети да је био дио групе која је спремала терористичке нападе у Црној Гори у изборној ноћи – 16. октобра, након што је стигао у Подгорицу, одлучио је ипак да спријечи злочиначки план Александра Синђелића и Братислава Дикића, произилази из наредбе о спровођењу истраге”.

О вези Велимировића и Братислава Дикића, те предаји фамозног телефона и кључева, Побједа пише следеће:

“Улога Дикића је била да ‘командује наоружаним особама’ 16. октобра, које су требале да послије 23 сата крену у освајање црногорских институција. Он је са окривљеном Христић 15. октобра, дан пред црногорске изборе, у раним јутарњим сатима стигао у Црну Гору.

Истог дана у вечерњим сатима, испред пословног центра Делта сити, од Мирка Велимировића, представљајући му се као Никола, преузео мобилни телефон марке Леново, који је заштићен посебним програмом од могућег прислушкивања и кључеве од куће у којој се налази оружје за извршење кривичних дјела. Након тога му је Велимировић показао кућу у којој се налази оружје и тада су им стављене лисице – пише у наредби за спровођење истраге.”

Александар Саша Зековић коригује причу Гласа Чепурака

За разлику од Гласа Чепурака, који јавно спинује јавност, што ће се касније показати, у расвјетљавању детаља овог догађаја немјерљиви допринос је дао црногорски Савјет за грађанску контролу рада полиције.

Он је прије пар дана објавио Извјештај о посјети притвореним лицима у ЗИКС-у, „која су дан уочи недавно одржаних избора у ЦГ оптужена да су на територији Црне Горе починила кривична дјела стварање криминалне организације и тероризам“, а тај извјештај су објавили сви медији у Црној Гори.

У извјештају Савјета, у којем се каже да је посјету извршио предсједник мр Александар Саша Зековић, дати су наводи Братислава Дикића, бившег шефа Жандармерије Србије да му је “полицијски сарадник подметнуо кључеве и телефон непосредно прије хапшења”.

Тај телефон је, према наводима Дикића, добио испред Делта ситија непосредно пред хапшење, а кључеве је у ауто убацио полицијски сарадник приликом напуштања моторног возила, наког чега је услиједило хапшење.

Осим тога, Дикић је саопштио Саши Зековићу следеће: “Позив да попијемо ракију у кућу нисам прихватио и тако вероватно избегао могућност да будем ухапшен у објекту у којем је допремљено оружје!”

Зековић је јавности дао можда и најважнију информацију: да је Дикић “од првог тренутка инсистирао да се уради детаљан телефонски листинг и да му се омогући полиграфско тестирање”.

Свим овим информацијама, мр Александар Саша Зековић је ставио границе полицијском паковању историје овог „пуча“, и створио моћну пукотину у сваком наредном покушају спиновања.

Јер, чим је Дикић затражио своје детаљне телефонске листинге и полиграф, он се полицији потпуно ставио на располагање. Њихово је било: да ли желе провјеру истине преко полиграфа и листинга, или нешто друго?

Побједина рашомонијада око телефона нема смисла

Оно у чему се подудара извјештај Александра Саше Зековића и текст Гласа Чепурака је то да је Братислав Дикић специјални телефон добио тек испред Делте, и то од Мирка Велимировића.
То је главно, а да ли Дикић тај телефон добио, или му је подметнут – у суштини нема значење. Нема значење ни то што је Велимировић већ тада био сарадник полиције по својој жељи, и играо полицијску игру.

Више нема сумње да је до састанка са Дикићем испред Делте – тај телефон је био само код Мирка Велимировића. Значи, разговоре са тога специјалног телефона уопште није водио Дикић, већ Велимировић. Сви објављени транскрипти представљају разговоре Велимировића, укључујући и разговоре са Синђелићем.

Тиме се заокружује цјелина, јер смо видјели приликом објављивања другог транскрипта – да је наводни разговор Синћелића са Дикићем о хапшењу премијера, који је дат у првом транскрипту, био фалсификат усмјерен на штету Дикића.

У писању данашње Побједе разоткрива се енигма око тога – колико је било тих специјалних криптованих телефона, јер знамо да је један криптовани телефон био код Велимировића – све до сусрета са Дикићем испред Делте.

Ево шта је по том питању пренио портал Аналитика:

“Детаљном истрагом црногорских безбједносних служби, у сарадњи са страним агенцијама, установљено је да је екипа Братислава Дикића комуницирала посредством три специјална, криптована телефона, од којих је један био код мобилне екипе у Црној Гори, други је лоциран у Србији, а трећи у иностранству – у Русији, сазнаје Побједа од више извора из Црне Горе и Србије. Два телефона су акцијом црногорске и српске полиције заплијењена, док је трећи, који се налази у иностранству – недоступан.”

Од три специјална телефона само један био у Црној Гори – али не код Дикића

Побједа отворено спинује јавност, јер је очигледно да није “екипа Братислава Дикића комуницирала” са Србијом и Русијом преко криптованог телефона, већ је то могао само Велимировић у сарадњи са црногорском полицијом, јер је он једини имао тај специјални телефон у Црној Гори.

Дикић је могао да „комуницира са Србијом и Русијом“ – само ако је постојао још један криптовани телефон у Црној Гори, али полиција каже да није било два телефона тога типа.

Умјесто да прича о суштини, да Дикић није разговаро криптованим телефоном, јер је тај телефон био код Велимировића – Побједа говори о особеностима телефона, на следећи начин:
“Ријеч је о високо софистицираним средствима комуникације, телефонима са софтверски уграђеним мјерама заштите од прислушкивања, виртуелним промјенама броја телефона и локације позива у случају ‘изненадног’ надзора. Користе га само моћне обавјештајне службе.

О каквој је технологији ријеч, указује и податак да телефон има разрађен систем заштите да – када телефон падне у руке ,,непријатеља“ и приликом покушаја претраживања обављених разговора – софтверски се активира уништавање меморије.”

Дакако, лијепа је то прича о телефонима, али својства телефона немају везе са Дикићем, а имају са његовим јединим корисником – Велимировићем!

Руски траг води у ништа, распад руске везе

У жељи да се по сваку цијену нађе руски траг у овој афери, Побједа наводи да је трећи криптовани телефон био у Русији. Искрено говорећи, тај претпоствљени а недоказани телефон је у Русији могла користити и неруска агентура, црногорски држављани, било ко.
Значи, то да је трећи телефон био у Русији – не значи ништа.

Други траг руске везе је била чињеница да је Синђелић спомињао „Рује“, али ту су органи гоњења да утврде са Синђелићем о каквим „Рујама“ је ријеч.
Једно је несумњиво, специјалним телефоном, који је био у Црној Гори, са „Рујама“ је могао разговарати само Велимировић, али тада би тај разговор био снимљен и предочен нама, који представљамо уважени публикум овог театра.

С друге стране, једини човјек који никако не може бити оптужен да је разговарао са „Рујама“ преко специјалног телефона је Братислав Дикић, јер је телефон добио тек испред Делте, а осим тога нуди и полиграф, и листинге и све.

Умјесто да црногорски истражни органи оптуже Синђелића или Велимировића за контакт са „Рујама“, они оптужују Дикића који је, у том троуглу, био једини који тај телефон није имао.

Елем, у овој бајци се морала, како се знало и умјело, а слабо се и знало и умјело, наћи нека веза Дикића са Рујама.

И ту нам из грма искаче Побједа, па у тексту под називом „Московске везе“ налази везу Дикића и Руса на следећи начин:

“Некадашњи генерал српске жандармерије Братислав Дикић, који се налази у притвору окривљен за организацију групе која је покушала да изведе терористички напад у Црној Гори у изборној ноћи, има разрађене конекције са радикалним круговима у Русији и у марту ове године добио је у Москви плакету у име Патриотског покрета Србије. Информација о московским везама генерала полиције у пензији Дикића и руских ратних ветерана и генерала безбједносних служби објављена је управо на сајту Патриотског покрета, а награду му је уручио Јуриј Сергејевич Мацуљенко, предсједник хероја Руске Федерације и СССР.”

Овај инсерт из текста Побједе је требао бити неки доказ! Шта је ово, да неко није попио лозовачу прије писања текста, па му је загрмјела у главу?

Политичке импликације лажног руског трага

И тако, Побједин доказ за везу Дикића са терористима из Русије се свео на плакету коју је добио у марту, и на спомињање опасне ријечи „конекција“ – у смислу, Дикић “има разрађене конекције са радикалним круговима у Русији”.

Дакако, можда Дикић има разрађене конекције с неким у Русији, па и радикалним круговима, али у његовом посједу није био апарат конеције, јер је криптовани телефон био код – специјалног агента Велимировића.

Тако испада да је једина веза терориста у Црној Гори, а посебно Дикића, та несретна плакета коју је добио у Москви, и ништа више!? За сада, или како?
Јасно је да црногорска полиција нема доказе о руском трагу, и да се руски траг паковао из неких, до данас непознатих, чудних разлога. А данас смо видјели – који су разлози те приче били.

Ево примјера, портал ЦДМ преноси данас следећу изјаву црногорског премијера:
„Уплитања страних интереса током изборног процеса није питање Црне Горе већ исказ напада на систем европских вриједности, оцијенио је лидер Демократске партије социјалиста ДПС Мило Ђукановић.“

Укратко, тај страни интерес, руски траг који се своди само на једну плакету, је постао, према ријечима премијера, „исказ напада на систем европских вриједности Црне Горе“?!
Знате, а мени се чини да је тај руски траг настао као исказ самоударања уредника Гласа Чепурака – мокром чарапом по сопственој глави!

Амерички амбасадор при НАТО отпочео са халуцинацијама

Да је глас о пучу у Црној Гори дошао и до НАТО „факта“, свједочи чињеница да нас је портал Аналитика обрадовао изјавом америчког амбасадора при НАТО, следећег вида:
„Избори у Црној Гори показали су посвећеност државе интеграцији у НАТО и Европску унију, саопштио је амерички амбасадор при Алијанси, Даглас Лут, и позвао црногорске власти да саопште сазнања о инциденту на изборни дан и мијешању Русије у унутрашњу политику.“

Дакако, сада се Дагласу Луту, америчком амбасадору при НАТО, морају послати докази о мијешању Русије у унутрашњу политику Црне Горе.

Колико могу примјетити – најбоље би било да се Дагласу Луту пошаље плаката са потписом Јурија Сергејевича Мацуљенка, предсједника хероја Руске Федерације и СССР.

Јер, та плаката је за сада једини доказ, и једини руски „инцидент“ насред Подгорице, а Даглас нема разлога да не вјерује у оргиналност тога инцидента и вјеродостојност тога доказа.
На крају се логично намећу нека питања: ко пише ову причу о терористима, која се са сваким наставком расипа на све стране?

Ко је неспособни творац ове гротеске, којом се желе исмијати сви државни органи Црне Горе, а посебно тужилаштво и полиција?

Ко диже ову прашину и држи народ у некој ненормалној тензији, као да је Црна Гора колективна Неуропсихијатријска клиника, а не држава и простор који мора водити рачуна о миру и спокојству народа?

Чему сва ова фарса, и колективно лудило ДПС-а у наставцима?

Необични црногорски пуч, терористички тигањ и плаве ленте ситне бораније

Пише: Војин Грубач   Од ИН4С -  19 октобра, 2016

 

 
Црногорска полиција је, на сами дан парламентарних избора- “крајње професионално” ухапсила, између осталих, и једног опасног и грозног терористу, који је са оружаном групом спремао пуч у Црној Гори.

Дакако, ради се о Бранки  Милић, старој 61. годину, чије је спровођење у окружењу полицајаца било интересантно многобројним медијима и њиховим читаоцима.

Тако је Бранка Милић, у магновењу, “славом терористкиње” надмашила негативни публицитет бораца Исламске државе, Ирске републиканске армије, као и Тамилских тигрова.
Ипак, чини ми се да сценарио, који је предочила ТВ Пинк М у вези хапшења терориста, пати од слабе драматургије и многобројних пропуста.

Да су мене питали, могао сам им позајмити много бољи сценарио, па да се пласира лијепо режирана вијест, рецимо, оваквог интересантног садржаја: 

“Осмишљеном акцијом црногорске полиције, потенцијална терористкиња Бранка Милић је ухапшена на дјелу- док је спремала цицвару и руску салату, при чему су је врхунски обучени специјалци (брзом реакцијом) спријечили да се дохвати тигања- који служи за растјеривање специјалне полиције Црне Горе, и гађање шефа режима у вугла.

Оперативно је утврђено да дотична има исти хороскопски знак као Војислав Коштуница, на ФБ профилу слику Гаврила Принципа, али и гусле које јој служе за неутализацију ширења НАТО пакта и ремећење мирних процеса љубави и сарадње на Балкану.

Осим тога, на руци јој је приликом хапшења било истетовирано ПС- 1918, што специјални тужилац оправдано доводи у везу са Подгоричком скупштином, и жељом оптужене да се она понови!”

Акција са терористима пензионерског и дјечјег узраста

И тако, осим фотографије ухапшене Бранке Милић, на медијима су освануле и фотографије хапшења чудних терориста- сиједог педесетдеветогодишњака Милана Душића, као и двојице омладинаца- малољетног Г. К. и осамнастогодишњака Луке Ђорђевића.

Ко је видио те чудне фотографије, није се чуду могао начудити шта се то дешава у Црној Гори- у коју су из “друге државе” убачени терористи чак и дјечијег и пензионерског узраста.


Послије свега виђеног, у медије је напокон процурио и наводни доказни материјал.
Дневне новине су, у том смислу,  објавиле транскрипт разговора главног организатора спектакла, извјесног Синђелића Теразијског, са “вођом терориста на терену”- Братиславом Дикићем.

Из тога разговора постаје јасно да су “у припремању пуча у Црној Гори”- “главни организатори” ноншалантно користили мобилне телефоне- ћаскајући преко мобилних оператора, а не заштићених канала као што су Вибер и WhatsАpp, које у својим мутним пословима одавно користе чак и шверцери шерпи и тоалетног папира.

И не само то, већ су чланови “опасне групе” остајали и без кредита на мобилним телефонима, па су морали трчати на оближње трафике да убаце “који евро” на рачун, или  да једни другима отворено диктирају нове бројеве телефона “сарадника”- на којима кредит за мобтел није потрошен.


Иако је из транскрипта очигледно да чудаци, а наводни терористи, разговор обављају преко отворених веза, новинар Дневних новина прича јавности следећу басну:

”Из разговора ове двојице се види да, …, та координација иде преко неких параобавјештајних канала у којима се налазе и неки руски држављани”.

Па добро, како отворени телефонски разговор преко мобилног телефона може бити “параобавјештајни канал”, и како томе “параобавијештајном каналу” мора да се уплати кредит на трафици код Милке, питају врапци?! 

У Црној Гори се СМС поруке преносе на магарцу

И тако, док терористи мирно разговарају преко мобилног телефона, да бих их црногорска полиција могла без проблема снимати, власт у Црној Гори одлучује да на дан избора демонстративно блокира Вибер и WhatsАpp свим грађанима Црне Горе, иако те опције изненадни терористи уопште нису користили?!

Збиља, можда је црногорска полиција требала искључити све мобилне операторе у Црној Гори, да би се елиминисао тај страшни “параобавијештајни канал” током овог циркуса од “терористичког упада”?

Што се тиче улоге, већ споменуте,  шездесетједногодишње Бранке Милић, Дневне новине казују ово:

”Осумњичена Милић је, како се сумња, прихватила да обезбиједи мобилне телефоне за потребе криминалне групе, те да преноси поруке између организатора и чланова групе.”

Елем, испада да терористи нису имали чак ни мобилне телефоне?! И да им је времешна Бранка Милић требала обезбиједити та ријетка “средства везе”, која се у Црној Гори, изгледа- не могу тако лако купити на сваком кораку?

Да није Бранка морала извадити дозволу за ношење мобилног телефона?! Или се мобилни телефони у Црној Гори купују тајно, и преко везе? Да ли је новинар Дневних новина на то мислио?

И не само да им је морала купити мобилне телефоне, већ је имала задатак и да “преноси поруке између организатора и чланова групе.”

Несретна Бранка, још им је морала СМС поруке преносити у торбици, јер су мобилни телефони у Црној Гори помало застарјели- те се с њих ни поруке не могу послати.
Испада да власник мобиног телефона у Црној Гори мора имати и плаћену пензионерку, која ће му бити носач СМС порука по јавном транспорту, на коњу или магарцу, или како?

Дикић не зна у којем свемиру се налази

Али, прави смјехотрес тек слиједи. Свемогући организатор Сиђелић објашњава команданту Дикићу, да ће се чланови завјереничке групе међусобно препознати- тако што ће носити плаве тракице, уз упозорење- да их не носе сво вријеме, већ да их ставе прије почетка акције?!

Елем, овај детаљ ме подсјетио на руску анегдоту о совјетском агенту Штирицу, који је у тајној акцији падобраном убачен у дубину њемачке територије, у нацистички Берлин, гдје га послије неколико сати хапси Гестапо.

Штирлиц је одмах признао да је совјетски суперобавјештајац, и замолио агенте Гестапоа да му објасне- како су га успјели открити. Шеф патроле му је објаснио- да је од првог момента био сумњив, јер је за собом вукао отворени падобран сво вријеме док је шетао Берлином.  

Колико сам разумио, и Синђелић зна ту анегдоту, па је морао предуприједити команданта Братислава, да се не шепури са плавим лентама кроз Подгорицу!

И не само то, већ је напоменуо Дикићу да акција почиње у 23. часа, те да Дикић не би погријешио вријеме и кренуо у акцију у 11 часова ујутро- појаснио му је да је то “у 11. сати увече”.

Највећа тајна коју су “терористи” знали је била- да ће црногорска полиција уочи пуча блокирати све улазе у Скупштину, осим улаза из парка.

Испада да тај улаз из парка нико у Црној Гори не зна, осим Синђелића- који је ту тајну рекао Дикићу, а приликом прислушкивања ту новост сазнали и црногорски полицајци.

Наиме, у транскрипту разговора Синђелић каже:
“Улаз ће да буде отворен у Скупштини са стране парка. Тај неће бити блокиран, радиће. Ови остали ће бити блокирани“, а Дикић му одговара: “Чекај…улаз са стране парка?“ Укратко, лудило од разговора!

Као у стриповима: “Мирко, пази метак! Хвала, Славко!”

Мислим да би било лијепо да ова прича о томе да црногорска полиција не зна да постоји улаз са парка у Скупштину Црне Горе остане наш јавна тајна. Тај улаз у Скупштину ради Нон- Стоп!

Тако можемо организовати ексурзије у здање Скупштине Црне Горе када пожелимо, а да то нико не примијети. 

И да се угостимо соком и кафом у скупштинском бифеу, за ситне паре.
Осим свега наведеног, преко транскрипта смо сазнали да су се „терористи“  приликом разговора користили шифрама.

Оружје је у разговору шифровано као- “ракија”, пушке су биле- “боце”,  дрон и мотороле су биле- “хеликоптер”, али се није шифровало оно главно-  Скупштина и Мило Ђукановић. О томе су причали као да гостују на ТВ Пинк М!

Јер, нама, простим грађанима, заиста не може бити сумњиво када неко шифровано каже да ће ући у Скупштину Црне Горе, на тајни улаз  са стране парка, јер тај улаз не чува полиција. А потом настави- да ће у Скупштину унијети хеликоптер(?!), ракију, а потом кренути боцом на Мила ако се “Мило не помири са судбином да је изгубио!”

Али, то што нама није сумњиво, било је сумњиво “високопрофесионализованим црногорским агентима полиције”.

Они су схватили да су особе које желе да унесу хеликоптер  у Скупштину Црне Горе – итекако сумњиве, тим прије ако хеликоптер требају унијети на тајни улаз са стране парка, за који полиција не зна да постоји!

Заиста, невјероватна поницљивост и виспреност!

Смјехотресни сценарио за анале историје полиције

Елем, тек послије читања транскрипта разговора ових „терориста“, јасно ми је било- зашто су се ови докази скривали од Горана Даниловића, министра полиције Црне Горе!?

Разлог је следећи- Зато што би их Даниловић послије читања транскрипта послао у болницу, гдје би се провјерило да ли су дотични службеници полиције под дејством наркотика и алкохола побулазнили?

Јер, овај транскрипт носи такво лудило, неадекватност и саплитање о логику и здрав разум- да ће се пола планете гушити у смијеху, све гицајући се ногама увис, не вјерујући да овако нешто постоји у стварности.

Наравно, сада је већ јасно да је у овој фарси главни глумац био Александар Синђелић, али и да ће овај смехотресни сценарио и акција црногорске полиције ући у анале свих Полицијских академија на свијету.

Ипак, поставља се питање, како је Управа полиције Црне Горе смјела на основу овако провидне басне глумца Синђелића да направи ратно стање у Црној Гори у току трајања избора?

Због чега смо ове бесмислене информације о наводним терористима сазнали “цурењем из поузданих извора” преко ТВ Пинк М и Дневних новина? 

Зашто са овом фарсом није на вријеме био упознат министар полиције Горан Даниловић, који би природно све ово зауставио- да се црногорска полиција не брука пред јавношћу?!

„Ноје Цирхер Цајтунг“: спин- доктор Беба Поповић је претјерао са пучем

Осврт на покушај пуча на дан парламентарних избора у Црној Гори је у уводним редовима направио чак и угледни швајцарски лист  „Ноје Цирхер Цајтунг“ (Нове циришке новине), на следећи начин:

“Препознатљиви сценарио Бебе Поповића, спин-доктора црногорског премијера: ноћ уочи избора у недељу наоружана група убацила се у Црну Гору.

Реч је о 20 Срба наоружаних јуришним пушкама, под командом бившег генерала жандармерије. Њихов задатак: напади на државне институције и отмица Мила Ђукановића.

Налогодавац: неименована опозициона партија. Међутим, како су пренели медији лојални влади, група је брзо ухапшена захваљујући будности полиције. Да ли је спин-доктор овога пута мало претерао?”

Дакле, овај швајцарски лист сматра да је  сва ова прашина око пуча била последица сценарија извјесног Бебе Поповића.

Швајцарски лист је, ипак, направио грешку тврдећи да је у пучу учествовало 20 Срба наоружаних јуришним пушкама, јер је шест лица ослобођено, а осталих 14 „терориста“ пушке нису ни видјели. 

Ипак остаје да је у овој причи Александар Синђелић играо улогу главног глумца. Сви остали учесници спектакла за лакомислене и наивне су били само- ситна боранија.
Наравно, биле су и изјаве политичара, који су давали своје гледиште на политички  ријалити телевизије Пинк М.
 .
Рецимо, медији су пренијели изјаву потпредсједника Грађанског покрета УРА Дритана Абазовића, који је казао да је “премијер Мило Ђукановић покушао да изазове македонски и турски сценарио на дан парламентарних избора у Црној Гори и да злоупотребе Демократске партије социјалиста сакрије иза приче о државним интересима.”

Ранко Кривокапић, предсједник СДП, је у изјави за подгорички ДАН дао неке важне информације и оцијене, рекавши:

“Дан државног удара не може бити дан слободних избора. У свакој демократији би се хитно окупили Влада, Савјет одбране и безбједности, а у Црној Гори се ниједан изабрани представник власти није огласио – премијер није ни знао, а његове фабрике лажи јесу све!”

Атмосфера државног удара није амбијент за фер изборе

Елем, као последица свега што се десило, опозиционе партије: Демократски фронт, Коалиција “Кључ”, Демократе и СДП су одлучили да не признају резултате избора док надлежни органи не утврде да ли се на изборни дан десио покушај државног удара.

“Ја­сно је да се у ат­мос­фе­ри др­жав­ног уда­ра на сам дан из­бо­ра не мо­гу одр­жа­ти сло­бод­ни, фер и по­ште­ни из­бо­ри” – оци­је­ње­но је на са­стан­ку пред­став­ни­ка опо­зи­ци­је.
Јавно презентовање транскрипата разговора наводних терориста показало је да су Нове циришке новине биле на врло интересантном трагу, када су организаторе ове фарсе тражиле у окружењу лидера Демократске партије социјалиста.

Опозициони лидери мисле исто. Транскрипти разговора потврђују фарсу.  
И на крају се поставља логично питање- да ли се у Црној Гори може десити демократска смјена режима, а да уз њу не дође до озбиљне дестабилизације државе и друштва од стране владајућих структура које сматрају да се власт мора бранити свим оружаним силама и нецивилизованим средствима, по било коју цијену?

Ови избори су показали да је то тако, али и да је очигледно  да је владајућа структура исцрпила све ресурсе за владање. Наиме, очито је да владајућа ДПС нема више од трећине подршке бирачког тијела Црне Горе. Манипулације ту не помажу, нити лажни проценти на лажираним изборима, јер је распоред опозиционих снага скоро идеалан, и вријеме ради за њих.
Опозицији је неопходно да, схватајући да имају посла са хромом патком гигантских размјера, какав је данас дефектни ДПС, вуку мирне, мудре и активне потезе.
А овај режирани пуч је показао  да сценаристи владајуће партије нису у стању да направе чак ни лош трилер, а да се он без остатка не претвори у комедију, па макар на моменте она изгледала тако необично и смјехотресно опасно.

Падобранци на изборном небу Црне Горе – хапшење у ваздуху!?

Од Војин Грубач -  16 октобра, 2016

 

 Владајућа партија у Црној Гори се, захваљујући изванредном предизборном груписању опозиционих партија, нашла на изузетно клизавом терену- гдје је могућност да изгуби изборе скоро очигледна.

Елем, једино што јој преостаје је- да власт продужи силом, користећи сценарије трилера.

Зато ме и не чуди да се јутрос у Подгорици „појавила опасна наоружана група од најмање петнаест људи”, чија је намјера била да “у име неког субјекта опозиције” сруши изборе, на којима, гле чуда, опозиција сигурно побјеђује.

Тако смо дошли у ситуацију да рјешавамо енигму- коме из опозиције требају “наоружане групе” да сруше изборе које губи владајућа партија?

Како срушити изборе и зашто?

Одговор је јасан, наоружане групе нису потребне коалицијама ДФ и Кључ, нити Бечићу и Кривокапићу, јер та опозициона четворка демократским путем сигурно руши власт ДПС- а.

Значи, ако је неко “из опозиције” позвао “наоружану групу” да сруши изборе у Црној Гори, то може бити само нека “опозициона партија” која продржава владајући ДПС.

И ту сумња наизоставно пада на Позитивну Црну Гору, која је фактички једина “опозициона партија” којој одговара изненадно искрснула “оружана група која жели срушити изборе”.

Збиља, да ли је могуће да су Дарко Пајовић и Азра Јасавић позвали “наоружану групу” да би помогли владајућој партији да не изгуби изборе? Или је ту “наоружану групу”, која се предаје а не пуца, позвала владајућа партија да би поништила пораз на изборима?

Да би то могли процијенити, потребно је погледати политичку профилацију “наоружане групе”- којој је, медији преносе, вођа био Братислав Дикић, бивши командант Жандармерије Србије.

Из отворених извора и информација се лако може сазнати којим идеолошким круговима Дикић припада, и које политичке правце преферира.

Дакле, медији су пренијели да су политичка убјеђења Братислава Дикића следећа: “Оправдано се сумња да је Дикић чинио тешка кривична дјела, попут рекетирања, уцјењивања, зеленашења, неовлашћеног прислушкивања, па чак и планирање ликвидација!”

Укратко, Дикић је, према овим информацијама, класични криминалац без политичких убјеђења, с том разликом што се криминалом бавио са позиције високог полицијског службеника.

На другој страни и Дарко Пајовић, шеф Позтивне, се као политичар бавио бизнисом у виду уцјена и рекетирања опозиције, на примјер у Никшићу, али и ликвидацијама опозиционе мисли, да то тако назовемо.
Укратко, бизнис профили Дикића и Пајовића су исти, те ако је тачно што говори Пинк М- да су Дикића позвали неки из опозиције, то само може бити да га је позвао Пајовић.

Ријалити шоу, мој сценарио: Братислав, Дарко, Азра, Хеклер и Кох

Ипак, како је познато да се Дикић и Позитивна лако продају, то не би било чудо да Господар прекине изборе који га свргавају са власти, те уведе полицијски час, гдје ће градовима Црне Горе заједно са црногорском полицијом патролирати: Братислав Дикић, Дарко Пајовић и Азра Јасавић, све са Хеклером и Кохом.

Да би овај ријалити из дворишта ТВ Пинк М добио сложенији драмски садржај, ја бих унио неке новитете у режију овог трилера.


На примјер, предложио бих да се на небу Црне Горе изненада појаве наоружани падобранци, који ће бити ухапшени у ваздуху да не би упали на гласачке кутије.

Инсистирам да се у сценарио убаци појава непријатељских ронилаца, који желе минирати писту Тиватског аеродрома да би онемогућили слијетање људи који су, за ништавну награду од 250 еура и плаћеном авионском картом, одлучили да дођу и подрже демократију у Црној Гори.

Уједно, промијенио бих почетну информацију да је у Црну Гору убачена наоружана група од петнаест људи. Петнаест људи је тако мало да могу само бјежати док их гања пар хиљада црногорских полицајаца. Зато се та цифра треба кориговати, те рећи да је група имала- не несретних петнаест, већ огромних петнаест хиљада наоружаних људи, међу којима су десантне јединице Русије, Бјелорусије и Кине, потпомогнуте хакерима из Сјеверне Кореје.

Мислим да сам се оваквим предлозима сценарија препоручио уредницима ТВ Пинк М, па сада можемо заједно направити добар ријалити посвећен изборима у Црној Гори- који ће се финиширати са хапшењем комплетне опозиције, све са опозиционим гласачима- и њиховом депортацијом у Мексико.

Љубо Чупић на застави посрнулих носилаца либералног капитализма

Од Војин Грубач - 15 октобра, 2016

Нема сумње да је политичко груписање опозиционих странака пред предстојеће парламентарне изборе у Црној Гори било много боље од онога што смо до сада видјели.

Пар крупних предизборних опозициних коалиција, састављених од политичких субјеката избалансираних у идеолошком и по националном профилу, створили су ситуацију да се изборна пропаганда владајуће странке нашла у домену системског ограничења, те самим тим била осакаћена и сведена на испразну демагогију.

Дакако, у изборној кампањи су падале увреде са свих страна – што оправдано изазива негодовање већег дијела јавности. Тај увредљиви дио изборне кампање неће бити предмет овог текста, јер је вријеђање увијек контрапродуктивна прича – која би се требала избјегавати у јавним наступима.

Управо зато, осврнућу се на један малени сегмент наступа владајуће партије на конвенцији у Никшићу, који се налази у домену политичког скандала – јер се радило о идеолошком суноврату у области чисте демагогије.

„Педесет нијанси Црвене“

На промотивном скупу владајуће партије у Никшићу појавила се једна млада дама, представивши се овако: “Ја имам име и презиме, али сада бих се презвала – и рекла бих да се зовем Црвена.”

“Црвена” је суштину наступајућих парламентарних избора у Црној Гори објаснила присутним грађанима у виду ултимативног питања: ”Знамо ли да у неђељу бирамо за и против Црне Горе?”

И онда је кренуо говор покретима и мимикама, у стилу – педест нијанси “Црвене”…
“Црвена” је, побједнички дигнувши песницу борца за Црну Гору, елегантно положила лијеп осмијех на развалине економски разореног Никшића, града упропашћеног вољом власти у чије име говори, те поштованом и гологузом публикуму без посла и наде у срећну будућност упутила следећи поздрав – “Вазда живјела Црна Гора!”

Могуће је да је “Црвена” тај слоган, попут ињекције, пласирала присутном плебсу да би граду, који личи као да је на њега пала атомска бомба, улила последњу наду у срећни живот послије економске смрти.

И не само то, “Црвена” је у свом говору споменула сумњиве грађане који су опасни – јер својим правом слободног гласа могу гласати и “против Црне Горе”?! Чудно, зар не?
Елем, ко су ти који су “против Црне Горе” – подробније је објаснио истомишљеник “Црвене”, мало коме познати црногорски пјесник Милорад Поповић.

Он је 29. 9. 2016. г. у тексту “Руски сценарио за трећи напад на Црну Гору”, за било какав покушај мирне смјене актуелне власти у Црној Гори оптужио, ни мање ни више него Русију, и некакву „проруску коалицију“ чија опасност вријеба иза имагинарног угла постојања државе.
Текстом је сугерисао да су Руси ових дана „трећи пут у историји напали на Црну Гору“, те да је главна жртва те агресије владајућа партија (којој припада и „Црвена“, а коју подржава и дотични пјесник).

Уосталом, ево тога дијела несувислог текста Милорада Поповића, гдје његово сумњичење иде по свим националним и политичким профилима и адресама које постоје у Црној Гори:
“Данас је проруска коалиција, за разлику од претходне двије, веома шаролика: поред четничких војвода и довојвода, рурарних пјесничића, увезених и домаћих клерикалаца, квазиљевичара панслависта, појачана бившим индипендистима, новојотованим турбоцрногорцима, самозваним анархистима и бандијеристима с кинеском свилом.”

Укратко, за Црну Гору су једнако опасни и Срби и Црногорци, па чак и они Црногорци које Поповић види као турбоцрногорце, и то новојотоване, јер сви они желе да власт буде боља од ове која је сада на сцени, а Поповић сматра да се власт не смије мијењати.

Поповић опасност види и у припадницима деснице, иако је владајућа партија несумњиво лоцирана у оквирима политичке деснице, и то јарих присталица „вриједности“ суровог либералног капитализма с клановским особјеностима.

Опасна је и љевица, коју Поповић етикетира као квазиљевицу – јер та љевица није за владајућу елиту, иако је природно да љевица у опозицији увијек буде против деснице у власти – која деценијама влада Црном Гором.

Љубо Чупић на застави својих идеолошких противника

Иако је погубним дејствима садашње власти од “Жељезаре Никшић”, која је на врхунцу своје моћи имала око 7.000 радника, остао само крш и пар стотина запослених радника који имају ропски статус, то није сметало “Црвеној” да на дотичној конвенцији у Никшићу упита следеће: ”Јесмо ли за Никшић чији је најљепши осмијех, пркосне строфе о антифашистичкој Црној Гори испјевао наш наш Љубо Чупић.”

Елем, познати Никшићанин Љубо Чупић се појавио и у ријечима главног говорника те трибине, политичког шефа “Црвене”, који је рекао: “Зар ико озбиљан може и претпоставити да би Никшић могао дати подршку идеолошким потомцима оних који су хапсили и стријељали Љуба Ћупића.”

Колико сам могао разумјети речено, „Главни говорник“ себе сматра идеолошким потомком Љуба Чупића?! Није ми јасно – зашто?

Знате, по мом мишљењу – “Црвена” и “Главни говорник” немају никакве везе са Чупићем, јер је Љубо Чупић био комуниста и социјалиста, а дотични говорници се, по својим убјеђењима и у идеолошком смислу, налазе на дијаметрално супротној страни – као очигледни промотери либералног капитализма.

Управо зато тврдим да је спомињање Чупића на тој конвенцији био апсурд и изненађење, јер је то исто као када би Хилари Клинтон развила у својој предсједничкој кампањи барјак са ликом Че Геваре, и оптужила “потомке оних који су хапсили и стријељали Че Гевару” – да желе власт у империјалном и капиталистичком САД-у?!

Или, када би се појавили Ротшилди, те етикетирали све оне који су против Лењина и Мао Цедунга, утврђујући да су Лењин и Мао утемељивачи капиталистичког поретка, и велики борци против комунизма.

Љубо, Мартин и лажни свједоци

Дакако, посебна је прича легендарни осмијех Љуба Чупића у контексту судбине његовог млађег брата Мартина, којем није било до осмијеха када је као заточеник истог Националног затвора у Никшићу сазнао да су лажни свједоци на суђењу његовом брату Љубу били послати од стране партије којој су припадали и он и Љубо.

И ту долазимо до многовекторности случаја Љубо Чупић, гдје осим оних који су га “хапсили и стријељали”, постоје и они који су послати од стране Комунистичке партије као лажни свједоци који ће пред судом теретити свога друга Љуба Чупића за наводно стријељање три цивила, и све закономјерно довести до трагичног краја.

Неустрашиви партизански активиста Мартин Чупић је, послије те спознаје до које је дошао у истом затвору у којем је био и Љубо, прешао на страну оних који су били против комуниста, и на Цетињу постао дио покрета ЈВУО, јер је сматрао да за Љубову смрт нису главни кривци они који су Љуба “хапсили и стријељали”, као што је то устврдио прије пар дана “Главни говорник” у Никшићу.

Наравно, Мартин Ћупић је сматрао да су за Љубову смрт криви лажни свједоци које су послали „другови“, те својим преласком на другу страну рекао свој коначни став о тим „друговима“.

О томе шта се дешавало у ломним моментима одлука Мартина Чупића може се прочитати у књизи “Сјећања”, чији је аутор покојни Љубомир Љубо Косовић, који је са Мартином био у том истом Националном затвору у Никшићу – под озбиљном оптужбом да је стријељао тринаест људи у Околиштима код Грахова, и због тога злочина писмено похваљен од Саве Ковачевића.

На суђењу Косовићу није било лажних свједока, већ су се појавили реални свједоци који су оповргли све оптужбе на рачун Косовића, те је партизански борац Љубо Косовић ослобођен и пуштен из затвора.

Управо зато, могуће је да изведемо закључак о факту постојања „функционалних клонова“ некадашњих лажних свједока на суђењу Чупићу, а то су они који и данас лажно “свједоче” сваки пут када им се укаже шанса, па чак и на промотивним скуповима своје партије.

Од Љуба Чупића до Славољуба Шћекића

Наравно да није било потребно “Главном говорнику” и “Црвеној” да у изборним тркама и играма спомињу легендарног Љуба Чупића, јер су умјесто Љуба могли споменути палог хероја овог времена – Славољуба Шћекића, шефа криминалне полиције Црне Горе који је подмукло изрешетан пред вратима своје породичне куће у Подгорици 30. августа 2005. године.

Јер, Љубу Чупићу је било могуће да се осмијехне пред смрт, а Славољубу Шћекићу није било омогућено да осмијехом покаже пркос пред онима који су дошли да га ликвидирају. И не само то…

Навешћу један мало познати „детаљ“ у вези стријељања Љуба Чупића – којег је испричао пјесник, приповједач, романсијер, драмски писац, књижевни и ликовни критичар, есејиста и публициста Перивоје Поповић (рођен 1950. године у Дољанима (Кучи)).

Наиме, у осврту на стријељање Љуба Чупића, господин Поповић је рекао следеће:

”Када су истакнутом јунаку, националисти Вуку Драговићу- Дучићу из Куча, покушали 
да нареде да пуца у Љуба Чупића, односно Ћупића (презиме преиначено рођењем у туђини), рекао је да ће да прихвати, али само под условом да се и Ћупићу да пушка и муниција, па да се огледају у духу чојства и јунаштва.
– Ја на везана јунака нећу да пуцам – рекао је Дучић.”

Послије те приче, г. Перивоје Поповић је напоменуо да је “Вук Драговић Дучић свој живот часно окончао у Чикагу.”

Овај примјер који је навео г. Перивоје Поповић свједочи о томе да идеолошке разлике немају ништа заједничко са часним поступцима које човјек може или не може, жели или не жели направити.

Јер они који су пресудили Славољубу Шћекићу пред вратима његове породичне куће – нису размишљали као Вук Драговић Дучић, нити су се жељели огледати “у духу чојства и јунаштва”.

“Црвена” и “Главни говорник” су имали шансу да се на конвенцији у Никшићу осврну на поједине јунаке, као што је био покојни Славољуб Шћекић, те да кроз његову погибију пројектују нијансе и детаље трагичних животних судбина – које треба презентовати публикуму. Могли су се осврнути и на убице Славољуба Шћекића, те понешто рећи о њиховом „чојству и јунаштву“.

Али, они то нису урадили. Баш као што власт коју чине није чак ни открила- ко је дао наредбу за убиство таквог професионалца као што је био Славољуб, иако људи таквог калибра представљају истинске заштитнике правне државе и народа.

Послије свега, не могу се отети утиску да је сличност трагичне судбине Чупића и Шћекића у томе што нити издаје тих људи имају исте коријене.

У Црној Гори се дешава трагедија, којој нема краја

Док политичари владајуће странке засипају јавност Црне Горе демагогијом и испразним говорима, што је показала конвенција те странке у Никшићу, народ се налази на ивици безнађа и очаја.

Шта се дешава у Црној Гори – прилично јасно показују неумољиви подаци из Управе полиције Црне Горе.

Наиме, од 1992. г. до данас је по градовима Црне Горе у оружаним обрачунима погинуло преко 500. људи.

За последњих пет година у Црној Гори се десило преко 743. самоубиства.

Незапослених је, према извјештајима Монстата, преко 42.000 људи.

Скривање тога хаоса иза лика Љуба Чупића има нијансу пропагандне морбидности зачињене лицемјерјем.

И уопште, сваки покушај владајуће партије да било коју историјску личност „интегрише“ у домен приземне, једнодневне политичке пропаганде- излази изван смисла, логике и здравог разума.

Дрљевић је 1943. поручио Берлину: “Немањићи су наши, додали нам Дукљу”!

Од Војин Грубач - 26 септембра, 2016

 

 Прочитавши текст Новака Аџића, под називом “Опскурна хајка на др Секулу Дрљевића”, мораo сам, по ко зна који пут, констатовати да самозвани историчар Новак Аџић панично бјежи од полемике, и то на историјском терену гдје сматра да је “велики експерт”.

Рецимо, у прошлом тексту сам предоставио факте о црногорским федералистима из књиге- “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, коју је написао др Данило Радојевић. Апсолутно дословно сам цитирао тај сегмент књиге др Данила Радојевића, који необориво потврђује да је сва прича о федералистима, коју су годинама пласирали Аџић и слични квазиисторичари, била спиновање јавности и чисти фалсификат.

Небитна техничка грешка, гдје сам на мјесту аутора умјесто “Данило” ставио “Радоје”, у међувремену је коригована, али се ништа није промијенило у тексту, нити у његовој суштини.
Господин Аџић је, морам примјетити, у наступу видљиве хистерије направио исту грешку. Наиме, оптужио ме је да сам “фалсификовао” презиме аутора, па је умјесто презимена Радојевић, којег сам навео, ставио исто презиме- Радојевић, а да није примјетио свој чудни лапсус.

Ја ћу се, за почетак, вратити на тему коју г. Аџић избјегава, а тек потом осврнути на неартикулисаности које је он демонстрирао у задњем обраћању.

Комунисти: Радојевићи у загребачкој школи националистичке приче

Мислим да неће бити сувишно да се кратко осврнем на др Данила Радојевића, аутора споменуте књиге, и на његовог покојног брата којег сам грешком споменуо.

Данило Радојевић је рођен у Мокроме, крај Шавника, 1932. године, а у биографији се наводи да је он: “академик” НВО ДАНУ, црногорски повјесничар и књижевник. Иначе, Филолошки факутет и магистратуру завршио је у Београду, а на Свеучилишту у Загребу стекао звање доктора хуманистичких наука. Члан је и Црногорског П.Е.Н. центра, Матице црногорске и ЦДНК.

Радоје Радојевић је рођен у Мокроме, крај Шавника 1922. године и нестао у Улцињу у љето 1978. године. У биографији му пише да је био: црногорски историчар књижевности, филолог и публициста.

Данило и Радоје су 1972. године означени у “Бијелој књизи Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе” као црногорски националисти. На сједници Централног комитета СКЦГ 24.12.1971.г. комунистичко руководство Црне Горе је констатовало: ”Црногорски сепаратисти Данило и Радоје Радојевић и Војислав Никчевић објављивали су своје текстове у оним гласилима у Хрватској у којима су, према садашњој оцјени тих средина, националисти имали битног утицаја.”

Како им је било забрањено објављивање радова, они су своје ставове износили у хрватским часописима који су, потом, такође проглашени националистичким. Дакле, опет имамо случај чудних импулса из загребачких националистичких кругова, који неодустајно форсирају исту причу у Црној Гори, али увијек на перверзан начин.

У прошлом тексту полемике са Аџићем сам анализирао штиво из књиге др Данила Радојевића- “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, везано за чувени поклич Секуле Дрљевића “Срби на окуп”, којег је Дрљевић, у виду идеолошког текста филованог сопственим српским национализмом, објавио у листу црногoрских федералиста „Црногорац“, бр. 11, од 7. марта 1925.г.

Тај текст је значајан јер даје објективну идеолошку и националну слику о Секули Дрљевићу и црногорским федералистима, која у темељу поништава све осврте које су на њихову идеологију, изјаве, говоре, давали др Данило Радојевић, Новак Аџић и њихови истомишљеници.

Управо је тај парадокс, нелогичног тумачења историје од стране ове двојице набијеђених историчара, којег сам открио и коректно презентовао јавности, натјерао г. Аџића у хистерију и бјекство од теме. Сам наслов текста, гдје Дрљевић позива Србе на окуп, је био довољан да затресе нерве др Радојевића, који је тај текст обрадио видно терминолошки замуцкујући.

Коришћење федералиста за пројектовање мржње

У том тексту Секула Дрљевић је изнио свој и став црногорских федералиста да “управни слој” у Србији и Краљевини СХС чине „несрби“, и устврдио да новом државом управљају: Цинцари, Јермени, Грци и Јевреји, који се представљају као Срби.

Политичаре из редова тих народа је оптужио да су, као владајућа елита, криви и одговорни за злочине власти- укључујући паљевине и убиства по Црној Гори у периоду послије 1918.г.

Суочен с тим фактом, др Данило Радојевић је морао констатовати да је Секула Дрљевић “изнио став Црногорске странке” и “кривце за злочине према црногорском народу свео на „несрбе“, амнестирајући на тај начин „чисте“ Србе.”

Ипак, тачије речено, Дрљевић и федералисти уопште нису оптуживали Србе, јер су се сами осјећали Србима, па никакаве “амнестије” није требало бити, нити је уопште било- осим у очима др Радојевића, који то тако погрешно тумачи. Господин Радојевић, значи, има обичај да понекад у својим освртима амнестира и оне који нису оптужени, да покаже великодушност са туђих леђа, иако га нико не зове да се врати у прошлост и арбитрира.

Самим тим, сва прича Радојевића и Аџића да су федералисти говорили о “српској окупацији”, “злочинима Срба” је нетачна и спинована, јер су Дрљевић и федералисти говорили нешто сасвим друго- о “србијанској окупацији”, “злочинима Србијанаца”, а под “Србијанцима” су подразумијевали управљаче из цинцарско- јерменско- јеврејског клана, односно несрбе у власти државе, Краљевине СХС.

Зато сам и констатовао да су господа Радојевић и Аџић годинама користили црногорске федералисте и комите за пројектовање мржње према Србији, Србима у Црној Гори, Србима уопште, а да црногорски федералисти и Секула Дрљевић нису били дио те приче. Свакако, Дрљевић је промијенио реторику так када се обрео у НДХ, код Павелића.
Све хронолошки постаје много јасније ако се зна да је посљедњи судски процес против зеленашких побуњеника одржан на Цетињу 25. новембра 1924. године, а Дрљевић је свој ултрасрпски текст “Срби на окуп” објавио 7. марта 1925.године.

Секула Дрљевић- “Срби на окуп” против “несрпског клана”!

У свом тексту Дрљевић је потегао и расну теорију, па је тај слој који управља Краљевином СХС- Цинцаре, Грке, Јермене и Јевреје квалификовао- “потомцима турске раје”, утврђујући да су “њихове душе деформисане” и “оптерећене дугом традицијом робовања”, те да они имитирају „своје освајаче, њихове поступке према себи, као правило за заједницу“, нову државу.

Претпостављам да тај став Дрљевића г. Аџић није знао када је у ТВ студију, грцајући од иједа, у романтичарском заносу рецитовао своме госту Новаку Килибарди Дрљевићеву пјесму “Ловћенски поклич”.

 Да је знао да Дрљевић у тој пјесми под “подивљалим турским робљем” и “турским измећарима” подразумјева несрбе који владају Србијом, или тачније- припаднике владајућег цинцарско- јерменско- јеврејског националног клана, мерак би му наизоставно био упропашћен, или је уопште не би рецитовао.

Мислим да је, у сатиричном тону, господин Мирослав Ђукић одлично објаснио Новаку Аџићу шта се десило када је Секула Дрљевић дошао у Београд да постане министар Краљевине СХС, али га нису хтјели ухљебити ти “несрби”.

Дакле, послије пропасти каријере коју је прижељкивао Секула Дрљевић, г. Ђукић овако одсликава његово емотивно- идеолошко стање: ”Нормално је да је тада, огорчен, тражио разлоге свог неуспеха и налазио их у томе што они, који га нису примили у своје окриље као најбољег, нису „прави“ Срби (као он), него су били пореклом, неко други.

Тако, затекао је ту Србе пореклом Цинцаре, као што су били, на пример: капетан Миша Анастасијевић, Драгутин Димитријевић-Апис, Владан Ђорђевић, Лазар Пачу, Бранислав Нушић, Михајло Пупин, Александар Цинцар- Марковић, Стеван Мокрањац, Коча Поповић, Ташко Начић, Филота Фила, Милтон Манаки…

Затекао је Србе пореклом Јевреје, попут: браће Барух, Геце Кона, Станислава Винавера, Секе Саблић, Енрика Јосифа, браће Пијаде…

Затекао је и Србе пореклом Јермене, попут: Вартекса Баронијана, Ашхен Атаљанцa, Слободана Глигоријевића, Согомона Телиријана…

Ако уз то додамо „Словенце“, попут Стева Жигона или Рибникара, „Њемце“ Ђорђа Ваферта и Милана Грола, Лужичког Србина Павла Јуришића Штурма, није ни чудо што је љутити Секуле прешао на расне теорије као објашњење пропасти својих жеља.”

Факт са кринком- “Федералисти номинују црногорски народ као српски”?

Интересантно ми је како др Даило Радојевић, као филолог, спинује националне осјећаје ликова из прошлости реторичким комбинацијама.

На примјер, када је Секула Дрљевић у “Црногорцу” кликнуо: ””И ми Црногорци довикујемо “Срби на окуп”, али не под цинцарско- jepменско- jеврејским баpjaкoм, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе, већ под барјаком српског народа…”, др Радојевић резигнирано каже да је Дрљевић “испољио романтичарско несхватање властитог народног бића!”

Укратко, то што су црногорски федералисти и Дрљевић- били Срби по националности представља- “романтичарско несхватање властитог народног бића!?” Не схватају, није баш читко- шта су, или гдје су, та ”романтичарска бића”?

У дијелу књиге гдје описује “отпор посланика Црногорске странке премјештању Дукљанско-барске надбискупије у Београд, међу којима је био најактивнији С. Дрљевић”, др Радојевић каже: ”Иако федералисти остају при номинацији црногорског народа као дијела „српског“, они се боре за заштиту културних и историјских вриједности које су оствариване у Црној Гори.”

Умјесто да каже да су црногорски федералисти сматрали Црногорце саставним дијелом српског народа, др Радојевић, у бијесу, све то увија на смијешан начин- “федералисти остају при номинацији црногорског народа као дијела „српског“!? Можете замислити- “остају при номинацији”!? Па, добро, а ко је у жирију за ту “номинацију”?

Аџић- Дрљевић није заступао “субјективно становиште” да је Црногорац?!

Сличну реторику имамо и код Аџића који, умјесто да отворено призна да је Дрљевић сматрао да су Црногорци Срби, он то маскира овако: ”Дрљевић тада није заступао и субјективно становиште да су Срби и Црногорци двије посебне нације”, или овако: “Дрљевић у одбрани генерала Вешовића нема још сазрелу свијест о посебном националном и етничком бићу Црногораца”.

Можете замислити, Дрљевић- “није заступао и субјективно становиште”, “нема још сазрелу свијест”!

Шта није сазрело, да није Србин- како би желио Аџић, да би га могао потом „упаковати у докторску дисертацију“?! А док му не сазрије свијест, Дрљевић је ништа- са објективног становишта, да се ником не крива?!

Е сад, да би објаснио то “бестежинско национално стање” Дрљевића, Новак Аџић износи следећу смјехотресну тезу: “Он је тада још био под утицајем романтичарско- митске слике и дворске доктрине појединих владара из куће Петровића и њиховог идеолошко-политичког и династичког “српства“!

Заиста разумијем како је тешко Аџићу и Радојевићу када “српско агрегатно стање” Дрљевића морају трпјети, и тражити видове реторичког маскирања те “српске суштине романтичара” Секуле Дрљевића.

И то су трпјели и роптали све док их, изгледа- “сунце није огријало” када је Дрљевић дошао у контакт са Павелићем и почео „мислити и причати“ са “зрелом свијешћу”, баш онако како то желе ова два необична историчара.

Тако се и десило да Аџић и слични ликови добију “научну идеју”- да је Дрљевић био озбиљно „национално болестан“ под утицајем митологије династије Петровића, а одмах „национално оздравио“ под утицајем сумануте идеологије Павелића.

Зато је од мог прошлог текста Новак Аџић одскочио “као опарен” и одлетио, побјегао за Дрљевићем у НДХ да ми пошаље “Дрљевићев одговор из 1944.г.: са позицијa неке нове “дикције”, све на громоских двадесет пет страница текста.

Реторика о којој говорим се наставила и последњем тексту Аџића, гдје за Дрљевића каже да је био “апологентичар њемачког нацистичког Трећег Рајха?!”

Иначе, ријеч “апологија” има значење претјераног хваљења или заштите нечега. Колико ми се чини, ријеч “аполонгентичар” је г. Аџић измислио само да би одбранио Дрљевића као нацисту. У бољем случају, та ријеч се може превести као “полтрон Трећег Рајха”, јер то љепше звучи у наративом смислу, јелте?

Ко то води опскурну хајку на нацисту, антикомунисту и антисемиту?

Новак Аџић ме је већ у наслову прошлог текста оптужио да водим “oпскурну хајку на др Секулу Дрљевића”?!

У том тексту Новак Аџић је констатовао да је Дрљевић-“апологентичар њемачког нацистичког Трећег Рајха”, “показивао радикално и антикомунистичко идеолошко и политичко увјерење”, “у Загребу био финансиран од стране власти НДХ”, као и да је- ”освједочени, заслијепљени антисемита!”

Ако Аџић тврди да је Дрљевић својом новом улогом у НДХ постао полтрон Трећег Рајха, плаћеник Павелића, радикални антикомуниста, заслијепљени антисемита, уз додатак да је Аџић, преношењем писанија Дрљевића из НДХ, показао да је он, напокон, постао и заслијепљени антисрбин, могу такључити да је хајка коју је Аџић дигао на Дрљевића апсолутно комплектна.

Очигледно је да сви остали у тој хајци могу бити само сувишни посматрачи, јер се ништа ружније и грђе о Дрљевићу не може рећи од онога што је Аџић већ рекао.
Томе се може само скромно додати „малена информацијa“, да је Секула Дрљевић био екстремни Србин сво вријеме Божићног устанка и војевања комита.

То је по завршетку побуне доказао текстом “Срби на окуп”, објављеног 1925. године, када је позвао Србе у борбу за власт против несрба, односно Цинцара, Јевреја, Јермена, Грка који су отели власт у Краљевини СХС “чистим Србима”, какви су једино били- “јуначки Црногорци и Шумадинци”, а ко ће други бити?

Требало би још једном провјерити- да ли је Дрљевић остао “под утицајем романтичарско- митске слике и дворске доктрине појединих владара из куће Петровића и њиховог идеолошко-политичког и династичког “српства“, како то воли рећи Новак Аџић, све до 1939.г., или се то десило доцније?

Дакако, остаје да др Данило Радојевић види када је, у периоду од 1939. до почетка 1942.г., Дрљевић коначно престао да “испољава романтичарско несхватање властитог народног бића”, а да му г. Аџић (као млађи колега) асистира- тражећи прецизни датум када се могло напокон одахнути од нервозе што Дрљевић “још нема сазрелу свијест о посебном националном и етничком бићу Црногораца”.

Мале тајне великих историчара обмане

У Аџићевом одговору сам, ипак, нашао дивну причу Секуле Дрљевића, која ме је обрадовала својом необичношћу.

Наиме, г. Новак Аџић је испричао да је: “Почетком јула 1943. године др Секула Дрљевић је у име Црногорске странке (зеленаша) њемачком велепосланству у Загребу предао меморандум у којему се бави повијесним контекстом црногорског питања.
Чиновник њемачког посланства је запремио тај Дрљевићев акт, који је достављен посланику Кашеу, а исти га је прослиједио својим надређеним у министарству вањских послова у Берлину.“

Дакле, овај меморандум Дрљевића, који је “брзојавом” послат на “високу адресу” у Берлин, ми је изузетно интерсантан.

Мала дигресија, колико се ја сјећам, по мишљењу обожавалаца Секуле Дрљевића, у које спадају др Данило Радојевић и Новак Аџић са сердарима тога кова, Немањићи су били српска династија која је окупирала Црну Гору?!

Ево, да наведем примјер како је изгледало стандардно спиновање црногорске јавности по том питању преко портала: ”Немања je окупирао Зету и срушио све градове осим Котора. Има на души смрт више од 30.000 људи.

Што је најчудније, јесте да је Немања порушио све трагове претходне династије, њихове гробове, цркве, задужбине и књиге – и тиме уништио драгоцјено благо и историју Црне Горе.”
Дакако, незаобилазна је и прича о Немањином сину, првом српском краљу Стефану Првовјенчаном, и његовом спису о оцу у Житију Св. Симеона, гдје извјештава да Немања „поврати Диоклитију и Далмацију“, рушећи „Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар,…

А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ’, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истријеби грчко име, да се никако не спомиње име њихово у тој области, а народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој са страхом и с уреченим данком од Светога.”

Дрљевићев брзојав Трећем Рајху- Дукљу срушили Црногорци Немањића?!

Е сад, у том меморандуму гдје Дрљевић прича о „повијести Црне Горе“, према оном што нам предостави Аџић, Дрљевић каже дословно следеће:

“Црна Гора је прво под именом Дукља и Зета, а касније под именом Црна Гора, увијек била независна држава, осим једног кратког временског периода њеног државног заједништва са Србијом.

Црногорској аристократској породици Немањић пошло је за руком да доспије на српски трон. На основу својих родбинских веза са црногорским племством додали су је свом подручју владавине, али као аутономну јединицу.”

Дакле, Секула Дрљевић, “црногорски национални и државотворно- еманципаторски Мацини и Гарибалди XX стољећа”, како га назва недавно г. Аџић, официјално је предао Берлину ноту да су “Немањићи црногорска династија”, која није окупирала Дукљу, већ је “додала” себи Дукљу и великодушно јој “дала аутономију”, чоче!

То Дрљевић пише у сред Загреба, из НДХ 1943.године, када је већ постао“национално освијешћен” по мјери Аџића и др Радијевића?! Елем, испада да Дрљевић, чак ни као црногорски усташа, није оптуживао Србе за то што су Немањићи срушили Дукљу. А ови данашњи, оптужују!

Тада ме интересује, а како то да Аџић и Радојевић, који са својим сердарима боготворе Дрљевића- користе Немањићко рушење Дукље да шире мржњу према Србима? И не само то, већ су у тој мржњи укинули Немањину обалу у Подгорици?

Ако баш толико цијене Дрљевића, ако су му неки сљедбеници, логично је да говоре онако како им је он „наредио“ да причају- да су Немањићи “црногорска династија”, и да нису рушили већ “присајединили” или “додали Дукљу”.

Или је ово Аџића опет неки “јад нашао” од овога Секуле Дрљевића? У бјежању од Дрљевићевог “Срби на окуп” из 1925.године, г. Новак Аџић несрећно оде у 1943. гдје га Дрљевић дочека са хитом- “Немањићи су наши, додали су нам Дукљу”.

На овоме завршавам анализу текста г. Аџића, јер не желим да овај текст буде предугачак. Осим тога, имам предосјећај да ће Аџић да побјегне и од овога текста?

Мислим, и побјећи се може “компатибилно повијесним чињеницама, анализи, синтези, конструкцији и експозицији, сагласно правилима историјске методoлогије, коју студентима историје на факултету предаје већ више од три године”, како то воли рећи г. Аџић, док дрхти пред новим откровењима које носи, са сваке историјске дистанце, непредвидљиви Секула Забрљовић!