Теза да је Секула Дрљевић био Србин до 1937.- руши сву историју спиновања!

Од Војин Грубач -1 октобра, 2016

 

 

У тексту, под називом – “Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално- самосвјесни Црногорац”, господин Новак Аџић ме је неодговорно оптужио за некакав непостојећи фалсификат, изображавајући маленог и огорченог дјечака који се љути и лупа ногицама, јер му се претпостављене жеље никако не испуњавају.

 

Иначе, пар задњих мјесеци г. Новак Аџић огромном брзином избацује релевантне и изванредне податке, који темељно руше основе идеологије и пропаганде, као и спиновања јавности, организација: НВО Дукљанска академија наука и умјетности,  Матица црногорска, Црногорско друштво независних књижевника, Црногорски П.Е.Н. центар.

 

Може се чак и рећи да је, без имало ироније и претјеривања, г. Новак Аџић својим грандиозним открићима упропастио сваки смисао постојања тих организација, које народ с подсмијехом назива – дукљанским клубовима за малтретирање јавности Црне Горе!

 

Све је то Новак Аџић порушио из нехата, као да га је нека чудна сила, неко провиђење тјерало да се не заустави док све дукљанске играчке не разбије у парампарчад. 

Аџић: Секула Дрљевић је постао национални Црногорац тек 1937. године

Аџић је потцијенио снагу важних информација које је катапултирао у јавност, а и сада их избацује – укривајући их у ријекама реченица, у бујицама текстова и изјава које шаље у својим “одговорима”.

 

Све се дешава, баш као и у стиху “И у мраку каткад никне диван цвијет!”  

Са таквим, до сада непознатим,  чињеницама које су му се “отеле контроли”– Аџић суштински  мијења или брутално ломи фундаменте на којима су до сада људи из његовог идеолошког окружења градили куле од карата.

 

На примјер, у прошлом тексту Новак Аџић је рекао: “Своју, црногорску, националну свијест Дрљевић није стекао онда кад је живио у Загребу (прољеће 1944- мај 1945.године), већ знатно раније. Још 1937.”

 

Послије изношења одређених “факата” којима брани ту тезу, г. Новак Аџић ми је, снагом научног радника, отресито рекао:

 

“Дакле, господин Грубач је у криву, кад за Дрљевића тврди да је ‘под Павелићем’ постао Црногорац.“

 

Напротив, био је национално и државотворно самосвјесни Црногорац… још од 1937. године (утврђено вјеродостојно) када је јасно поручио да је субјективно и објективно Црногорац етнички и национално, а не Србин.”

 

Тим констатацијама Аџић је потврдио да је Секула Дрљевић,  “субјективно и објективно”, био у националном смислу Србин све до љета 1937. године. А то повлачи за собом и да су сви црногорски федералисти такође били Срби до 1937. године.

 

Да је Дрљевић  1937. г. изјавио да више “није Србин”, г. Аџић је доказивао онако како је умио, а то значи – доста јадно. Остаје му да нам предостави доказе да је Дрљевић и послије 1937.г.  изјављивљао исто, да се не деси да се послије те изјаве ућутао, па да је тако нешто следећи пут изјавио када је почео сарађивати са Павелићем.

 

Не желим вјеровати да г. Новак Аџић баш никако не може наћи да је Дрљевић до краја 1937.г. рекао да није Србин бар негдје у листовима “Зета” и “Црногорац”, или у неком од тих листова у наредним годинама: 1938., 1939., 1940, …, све до Павелића?!

Ако Аџић не нађе потврду да је таква реторика Дрљевића 1937.г.  била правило, а не изузетак, тада му та теза пада у воду, и руши докторску дисертацију.  

 

Следује, да су Црногорски федералисти остали Срби и послије 1937.г., јер Аџић није дао изјаве или текстове који потврђују да је било ко од њих икада  ишта рекао о неприпадању Србима.

 

Полом у дукљанској историји и вишедеценијском спиновању

 

Не знам да ли је г. Аџић свјестан шта је урадио када нам је са апсолутном сигурношћу- рекавши “утврђено вјеродостојно”,саопштио да су сви федералисти,  и Секула Дрљевић- њихов идеолог и лидер, били етнички Срби до јула 1937.г.

 

Само на основу тога става, може се рећи да је г. Аџић срушио спиновану историју црногорских федералиста, Божићног устанка, војевања комита, али и све остало што је деценијама, у виду фалсификата, предочавано црногорској јавности.

 

Рецимо, из загребачких кругова ишао је, и још данас иде, режирани стереотип- да је “Краљевина Југославија била тамница народа”, и због тога што: “Црногорци нису признавани у Краљевини Југославији као посебна нација”.

 

Послије Аџићевих интервентних информација, показује се да та теза хрватских повијесничара има обрис смјехотресне конструкције. Елем, ако је, према Аџићу, само један црногорски федералиста те 1937.г. (Секула Дрљевић), одлучио да буде Црногорац, шта је тада требала Краљевина Југославија да уради?

 

Да због некакве непотврђене изјаве индивидуе Секуле Дрљевића из јула 1937.г. одмах сазове Народну скупштину Краљевине Југославије и прогласи црногорску нацију, да је не би загребачки кругови критиковали као тамницу народа?

 

Елем, очигледно је да је код тих загребачких кругова постојао проблем са логиком и са главом, који и сада постоји, а да по том питању не постоји никакав проблем са Краљевином Југославијом, којој црногорски федералисти никад нису тражили да призна црногорску нацију, јер ни сами нису видјели неопходност за тако нешто.

 

Аџићево признање да је 1937.г. Секула Дрљевић престао бити Србин, имплицира да је до тада Секула Дрљевић био, у националном смислу гледано, српски политичар.

 

Самим тим, све запаљиве говоре које је држао, шовинистичке пјесмице,  попут пјесме “Ловћенски поклич”, које је писао, његова злоупотреба трагедије породице Звицер,  што је медијски искоришћавао за своју промоцију, по закону логике- није могао усмјеравати против Срба као нације, јер је и сам био Србин.

 

Рjешење енигме- а против кога су се тада Дрљевић и зеленаши као Срби борили, показао је раније предочени уводни текст федералистичког листа Црногорац из 1925.г. под називом “Срби на окуп”!?

 

Из  тог важног текста, који отклања све недоумице и дилеме, јасно је да су се Дрљевић и црногорски федералисти борили против несрба из политичког есштаблишмента Краљевине СХС, тачније: против- цинцарско- јеврејско- јерменског клана, јер су били убијеђени да управо они држе апсолутну власт у Београду и Краљевини СХС и праве пакост свима, а поготово Црној Гори.

Црногорска православна црква  у освртима “аветних клоуна” из Загреба

Став Аџића да су сви зеленаши до 1937.г. били Срби- директно имплицира да  су свештенство и вјерници Црногорске православне цркве, како се она звала у у Црној Гори у доба краља Николе Првог Петровића, били Срби, те да је по својој суштини она била аутономна српска црква.

 

Спинованом причом о аутокефалности ЦПЦ, заговорници те идеје желе провући идеју да свештенство и вјерници те Цркве нису били Срби, што је апсурдно и бесперспективно, те их у том смислу само могу упутити на г. Аџића- да им он, са научне тачке гледишта, објасни каква је национална ситуација у Црној Гори била све до 1937.г.

 

Ипак, ако желимо да имамо опширнији преглед спиновања јавности по овом питању, обавезно морамо да видимо како на ту Цркву гледају хрватски националисти из Загреба, јер је познато да се њихова мишљења одмах преливају у Црну  Гору, тражећи своје присталице за даље спиновање по разним порталима.

 

Однос хрватских националиста према православљу смо већ видјели фактом оснивања тзв. “Хрватске православне цркве”, која има недвосмислене усташке обрисе, и која треба да буде модел за однос према православљу и на другим подручјима Балкана.

 

Управо из те “Хрватске православне црквe” је 4. априла 2013. године направљен следећи осврт на Црну Гору: “Када су Срби умјетно обновили Српску Православну Цркву купивши аутокефалност од Цариградских Турака, при окупацији Црне Горе 1920. укинули су неовисну/аутокефалну Црногорску Православну Цркву да би из Црногораца направили Србе. Након тога је слиједила серија србијанских пропагандних лажи о српству Црногораца.”

 

Дакако, немам ништа против тога да усташе католичке вјероисповијести глуме хрватске православце, али мислим да би било лијепо да ликови из проусташке “Хрватске православне цркве” не млате по порталима, показујући неваспитање и незнање.

 

Надам се да ће послије спознаје да је историчар Новак Аџић,  као најцрногорскији Црногорац,  констатовао да су Црногорци: бјелаши и зеленаши, комити и антикомити, као и Секула Дрљевић, све до 1937.г. били Срби, хрватски католици који глуме хрватске православце донијети лијепо рјешење- те спис којег су написали 4. априла 2013. године бацити у мутну Саву, да им се црногорска и србијанска јавност грохотом не смије,  третирајући их их као аветне клоуне.    

 

Иначе, модерно спиновање црквеног питања у Црној Гори иде овим вијугавим тезама- “Да су Црногорци били Срби, они би за вријеме краља Николе Црногорску православну Цркву назвали Српска православна црква”.

 

Елем, овако нешто спиновати је исто као и рећи- “Да су црногорски федералисти били Срби, они би Црногорску странку федералиста назвали Српска странка федералиста”.

Али, у помоћ нам ускаче добри Новак Аџић,  да у претходном тексту свима јасно објелодани да су црногорски федералисти били национални Срби све до 1937.г., иако се њихова партија звала Црногорска странка федералиста.

 

Укратко, у случају Црногорске странке федералиста, као и у случају Црногорске православне цркве, префикс “црногорски” нема национално значење- што показују истраживања г. Новака Аџића, која се налазе у његовој будућој докторској дисертацији.

Устанак комита- ниски интензитет борбе, високи интезитет дреке и ларме!  

Став Аџића да су зеленаши до 1937.г. били Срби, недвосмислено указује да су сви учесници Божићног устанка 1919. године, као и: комити, жртве које су имали комити и њихове породице, укључујући и породицу Звицер, сви функционери и гласачи Црногорске странке федералиста- били Срби у националном смислу.

 

У призми тога факта, просто смијешно и незнавено изгледају објашњења суштине Божићног устанка, које се пласира из загребачких националистичких кругова заинтересованих за прављење конфликта у Црној Гори и на Балкану.

 

Погледајте шта, рецимо, пише у хрватској Википедији на ту тему, па ће вам бити јaсно: “ Унаточ чињеници да је замишљена на широкој основи, Божићна побуна није, за црногорске устанике, дала очекиване резултате. Но, оружани отпор Србима и њиховим присташама у Црној Гори, потрајао је различитим интезитетом до 1929. године.”

 

Декле, елементарна пристојност би навела писца хрватске Википедије да својим читаоцима предостави информацију гдје ће, позивајући се на истраживања г. Новака Аџића, навести да су устаници у Божићне побуне били Срби, као и да су комити били Срби, и у побуни и послије завршетка те побуне.

 

Тачније, додати- да су се црногорски федералисти сматрали Србима и послије 1929.г., и тако све до 1937.г. када се појавио први федералиста који је рекао да више није Србин. Са појашњењем да се појавио само један федералиста који је тако мислио, а он се звао-  Секула Дрљевић.

 

Послије тога би хрватски повијесничари морали навести да је свако тумачење да су се “црногорски устаници (комити) борили против Срба”-  апсолутни фалсификат, па би следствено  промијенили и текст на својој Википедији, у дијелу гдје накарадно објашњавају Божићну побуну и комитско војевање.

 

Иначе, стамени став Аџића о зеленашима као Србима до 1937. даје објашњење- због чега је тачно да је тај српско- српски сукоб бјелаша и зеленаша, ниског интезитета борбе а високог интезитета дреке и ларме, имао димензију династичке борбе, и објашњава зашто су зеленаши у својим говорима стално понављали да су Србија и Црна Гора двије српске династије, а Србија и Црна Гора двије српске краљевине.

Више је под Ранком Кривокапићем погинуло Црногораца, него у борбама комита!

Када кажем да је ниво интезитета бјелашко- зеленашке оружане борбе био низак, тај закључак изводим из истраживања г. Новака Аџића који је, у току наше полемика- предоставио поименични списак свих жртава тих сукоба, али на страни комита.

 

Тада је Аџић предочио да су у Божићном устанку, и једанаестогодишњем комитском војевању од 1919.г. до 1929.г., погинула 233. човјека, гдје су урачунати сви комити и све њихове цивилне жртве.

 

Осим тога, у периоду од 1930 до 1941 г. Аџић је пребројао још 24 убијена човјека у сукобу са режимом Краљевине Југославије, што за двадесет двије године надгорњавања укупно даје 257. жртве у тим комешањима.

 

Да направим једно поређење, према званичним подацима из Управе полиције Црне Горе- од 1. јануара 1992. до 31. маја 2012. г. у Црној Гори је почињено 460 убистава.

До данашњег дана, тај број је премашио пет стотина погинулих, иако у Црној Гори није било оружаних устанака, нити наоружаних герилаца у шумама, као што је то био случај у Краљевини Југославији (СХС).

 

С обзиром на то да је Аџићева странка СДП, на челу са Ранком Кривокапићем, била задњих 18. година у власти, смијем смјело закључити да је за вријеме када је Ранко Кривокапић био у власти Црне Горе- у тих 18. година убијено више Црногораца у оружаним сукобима, него што је страдало зеленаша, све са цивилима,  за неке двадесет двије године трвења у Краљевини Југославији.   

Зашто је Новак Аџиће оптужио др Данила Радојевића за кривотворење и фалсификат?

У свом претходом одговору, Новак Аџић ме је оптужио да сам текст Секуле Дрљевића- од 1925. године под насловом „Срби на окуп“,  „маказама резао“, „истргао уз контекста“- те самим тим фалсификовао.

 

Наиме, у тексту под насловом- „Дрљевићев текст ‘Срби на окуп’ руши спиновану историју федералиста“, и то у дијелу са поднасловом „Секула Дрљевић: “Срби на окуп!” (1925. г.)“, ја сам без измјена, без резања, апсолутно вјеродостојно пренио осврт др. Данила Радојевића на текст “Срби на окуп” који је он дао у својој књизи “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”.

 

Иако сам том приликом рекао да дословно цитирам др Радојевића, стављајући тај некориговани цитат из његове књиге под наводницима, Новак Аџић, изгледа- то није примјетио.

 

Аџић ме је, додатно, оптужио да сам измислио да је текст ‘Срби на окуп’ написао Секула Дрљевић, тврдећи да је тај текст писао неки анонимни аутор.

 

На Новакову жалост, у цитату из књиге др Радојевића, којег сам дословно пренио, стоји следеће: “Потребно је скренути пажњу на уводник, објављен марта исте године у листу „Црногорац“ („Црногорац“, бр. 11, 7. март 1925. /оп. а ) у коме су присутне и неке тезе које је раније истицао С. Дрљевић, што наводи на закључак да је он аутор.”

 

У тoм осврту,  др Радојевић изводи следећи закључак: “Аутор уводника „Срби на окуп“ изнио је став Црногорске странке, када је кривце за злочине према црногорском народу свео на „несрбе“, амнестирајући на тај начин „чисте“ Србе.”

 

Укратко, др Радојевић је анализом ставова Секуле Дрљевића до појаве текста  „Срби на окуп“, а који се подударају са ставовима изнесеним у тексту, а вјероватно урачунавајући да је то био ударни текст тога броја листа Црногорац, званичног гласила црногорских федералиста, дошао до закључка да је управо Секула Дрљевић био “анонимни аутор” тога текста.

 

Како је др Радојевић констатовао да је тај “анонимни аутор” пренио ставове Секуле Дрљевића “које је он и раније истицао”, и “став Црногорске странке”, то је и суштина на коју покушава ударити г. Аџић остала неокрњена.

 

Дакле,  констатујем да ме је г. Новак Аџић недостојно напао и лажно оптужио, те би морао, ако држи до свог достојанства, да замоли редакцију портала ИН4С да реченицу из тог текста коригује, па да она изгледа овако:

 

„И што је најгоре, несавјесно је и научно непоштено да из тог чланка непознатог аутора, г. Данило Радојевић маказама реже (ако га има у посједу) оно што му не одговара, а наводи оно што му одговара и то истргнуто из контекста, а то значи да др Радојевић наступа као кривотворитељ, односно, фалсификатор.“

 

Пошто је осврт др Радојевића грешком приписао мени, ред би био да г Аџић промијени и још једну реченицу свог претходног текста, која би гласила овако: “Будући да др Радојевић није историчар, онда је и логично што се заплео у паукову мрежу дневно политичке агитације и пропаганде великосрпске провинијенције.” 

Да ли је крив Новаков ослабљени вид, или Данилов промијењен лик?

Иначе , потпуно сам изненађен чињеницом да г. Аџић није вјеровао својим очима да је др. Радојевић у својој књизи, поводом текста „Срби на окуп“, написао осврт “великосрпске провинијенције”, и апсолутно логично извео закључак да је аутор Секула Дрљевић.  

 

Невјероватно је да Новак Аџић у том Радојевићевом осврту на текст  „Срби на окуп“ није препознао стил дукљанског академика и свог пријатеља др Данила Радојевића.

Помисливши да сам ја факсификатор, г. Новак Аџић је “трзнуо нож” на мене,  а погодио др Данила Радојевића, јер га није препознао у тој причи.

 

Све ме ово подсjетило на случај када је Србин (утврђено вјеродостојно- тврди став г. Аџића) Секула Дрљевић у адвокатској одбрани Радомира Вешовића, на суђењу 11. и 14. 02. 1921. године, рекао следеће:

 

“Како је могуће, да Иво Црнојевић трже нож на свога сина Максима, питам вас ја. Ко је крив? Да ли Ивов ослабљени вид, или Максимов промијењен лик?

Крив је Максимов промијењен лик. Па ко је од нас Иван, а ко је Максим, питаћете ме ви. Чини ми се обојица и Иван и Максим у један исти мах.”

 

Управо зато, у стилу Секуле Дрљевића, и ја могу поставити питање:

 

 “Како је могуће, да Новак Аџић трже нож на свога пријатеља Данила, питам вас ја. Ко је крив? Да ли Новаков ослабљени вид, или Данилов промијењен лик?

 

Ипак, за разлику од Дрљевића, ја мислим и тврдим- да у овом случају није крив Данилов промијењен лик, већ ослабљени вид Новака Аџића.

 

Управо зато, овај текст и посвећујем дукљанском академику др Данилу Радојевићу, којег није препознао Новак, са молбом да овај текст, рачунајући на његове везе у Загребу, прослиједи хрватској Википедији и усташама из Хрватске православне цркве, да би они отклонили недостатке свога погледа на свијет, и кориговали свој ослабљени вид када је у питању Црна Гора.

Дрљевићев текст “Срби на окуп” руши спиновану историју федералиста

Од Војин Грубач -  24 септембра, 2016

 У претходном тексту, под насловом “Грубачев заборав црногорског мучилишта (1919-1941)”, господин Новак Аџић је рекао да тај текст представља “Одговор на полемички текст господина Војина Грубача објављен под насловом “Секула Дрљевић је ‘оболио’ под Петровићима, а ‘оздравио’ под Павелићем?”
Послије читања тога штива, констатовао сам да је г. Аџић побјегао од полемике, радикално промијенивши тему. Ипак, иако је одлетио изван теме, Аџићев последњи текст сматрам изузетно значајним јер даје битне и довољно тачне податке о страдањима једне стране у временима Божићне побуне и Комитског устанка.
Те чињенице темељно поништавају све фалсификоване информације које су раније предостављане од стране манипулатора, међу којима је, нажалост, био и г. Аџић.
На крају се испоставило да је број жртава тога конфликта осам пута мањи од нетачног податка који је бесомучно понављан годинама, а број спаљених кућа чак 40 пута мањи у односу на оно што се раније фабриковало спиновањем јавности.
У том смислу, мислим да се г. Аџићу може честитати на добро обављеном послу брижљивог сакупљања информација о жртвама и страдањима током побуне комита, иако ти подаци темељно поништавају све оно што је Аџић говорио до сада у току наше полемике. Рушећи себе, господин Аџић је дошао до истине.
На тему о страдањима у периоду Комитског устанка ћу се оширније осврнути у посебном тексту, иако мислим да г. Аџић има обавезу да јавности презентује и податке о страдањима противника комита у том периоду, како чиновника тако и цивила, да би слика била потпуно објективна.
Како цифре страдања нису једино важне, ја бих се ипак вратио теми и направио осврт на неке фалсификате које је, у уводу прошлог одговора, г. Аџић опет поновио – што је недостојно за човјека који се бави некаквим научним радом.

Ко скрнави чињенице о Дрљевићу и федералистима?

У свом претходном тексту сам позвао господине Новака Аџића да призна да му не смета што је Секула Дрљевић био Србин када је писао „Ловћенски поклич“, бранио генерала Вешовића, пропагандно скакао по костима пострадале породице Звицер, сматрајући да тек послије тога г. Аџић добија право да критикује друге.
Умјесто одговора, г. Аџић у задњем обраћању каже: ”Господин Војин Грубач је наставио да скрнави историјске чињенице везане за др Секулу Дрљевића и политички и идеолошки покрет Црногорске странке (федералиста) од 1919. до 1945. године.”
Послије те неосноване оптужбе, г. Аџић је поново устврдио да је Дрљевић “у својим многобројним политичким наступима износио чињенице о великосрпском терору у Црној Гори”, те да се “одупирао тлачењу Црне Горе и негирању њеног државног, националног и другог идентитета”!?
Одмах да кажем да је ово што је написао г. Аџић апсолутно нетачно, а мислим да Аџић одлично зна да је то неистина. Наиме, Секула Дрљевић и функционери Црногорске странке федералиста нису оптуживали Србе за терор у Црној Гори, већ су за тај терор оптуживали несрбе који држе власт у Београду.
Тачније, црногорски федералисти и Секула Дрљевић су сматрали да “управни слој” у Србији чине Цинцари, Јермени и Јевреји, који се представљају као Срби, и који су одговорни за све злочине власти – укључујући паљевине и убиства по Црној Гори у периоду послије 1918. г.
О таквом ставу и правцу размишљања Дрљевића и Црногорске странке федералиста говорили су многи аутори, али да не би било спора око извора података, позваћу се на књигу “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, коју је написао др Данило Радојевић, идеолошки истомишљеник г. Новака Аџића.

Секула Дрљевић: “Срби на окуп!” (1925. г.)

У књизи “Политичка мисао др Секуле Дрљевића”, др Данило Радојевић се, између осталог, осврће на једну изузетно важну политичку и идеолошку линију црногорских федералиста, која представља својеврсни феномен, па тај осврт предостављам у цјелости.
Др Радојевић у том осврту дословно каже следеће: “Потребно је скренути пажњу на уводник, објављен марта исте године у листу „Црногорац“ („Црногорац“, бр. 11, 7. март 1925. /оп. а ) у коме су присутне и неке тезе које је раније истицао С. Дрљевић, што наводи на закључак да је он аутор.
Тај текст представља коментар шовинистичког исказа војвођанског публицисте и политичара Јаше Томића, да је „српство“ у већој опасности након Првог свјетског рата, него што је икад било.
Аутор поменутог уводника („Срби на окуп“) сматра да је апел Ј. Томића „пророчки“ и прихвата његову тезу о „угрожености“, правдајући је изказом да у томе важном историјском моменту државу воде „они чији преци нијесу били у српском табору на Косову“.
Даље вели да су Турци заузели све „српске земље“, изузев Црне Горе, па да је петовјековном владавином освајач у покореном народу „израдио једну нарочиту душу“ која није разумљива онима који су одрасли у слободи, а нарочито Црногорцима.
Потомци те (турске) раје имитирају „своје освајаче, њихове поступке према себи, као правило за заједницу“, нову државу.
Даље стоји, да су душе потомака раје деформисане и „историјски неагилне“. При анализи друштвене улоге градског и сеоског становништва, и овђе је дата предност сељаштву. Становници српских градова, вели аутор, формирани су од „несрпских народа“, од Грка, Цинцара, Армена, Јевреја, Цигана и др.
Кад је ослобођен Београд, у Првом српском устанку, у граду није било Срба, осим „неколико носача“. Поменуто „анационално“ (тј. несрпско) варошко становништво, школовало је своју ђецу и тако је формиран нови управни слој који је замијенио „власт дахија“ над српским сељацима.
У чланку се закључује да су у посљедњем стољећу готово сви српски државници били несрби (Армени, Цинцари, Јевреји и др).
Из „расне припадности“ носилаца српске власти, и њихове оптерећености дугом традицијом робовања- изведен је закључак да је једино тако „могуће објаснити крвнички став према црногорском народу“, који је клеветама одбачен са мировне конференције, лишен накнаде ратне штете, „запаљено му безброј сиромашких домова“.
Аутор уводника „Срби на окуп“ изнио је став Црногорске странке, када је кривце за злочине према црногорском народу свео на „несрбе“, амнестирајући на тај начин „чисте“ Србе.
Зато није неочекивана и расистичка порука којом је аутор испољио романтичарско несхватање властитог народног бића:
„И ми Црногорци довикујемо: Срби на окуп, али не под цинцарско-јерменско-јеврејским барјаком, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе“, већ „под барјаком српског народа, под којим је извојевана заједничка држава Јужних Словена, а са девизом слобода, једнакост, равноправност и братство.”

Како превести спиновање историчара Радојевића на јасан језик

Сигуран сам да је пасус из књиге др Радојевића, којег сам управо навео, прилично нејасан читаоцима, јер је др Радојевић све рекао али и све замутио до непрепознавања. Наравно, историчар Радојевић воли да спинује јавност.
Рецимо, др Данило Радојевић се на текст “Срби на окуп” осврће овако: ”Тај текст представља коментар шовинистичког исказа војвођанског публицисте и политичара Јаше Томића…”, што може неке читаоце навести на помисао да је текст писао некакав Јаша Томић.
Да појасним, Јаков „Јаша” Томић је био српски новинар, политичар и књижевник, по политичком убјеђењу социјалиста, који је познат по томе што је 23. децембра 1889. (4. јануара 1890. по новом календару) убио политичара Мишу Димитријевића, због новинарских полемика које су добиле лични карактер. Умро је 22. октобра 1922.г. Као мртав човјек он није могао написати текст “Срби на окуп”, који је објављен у федералистичком листу „Црногорац“ 1925.г.
Дакле, прво и основно је да је текст “Срби на окуп” написао Секула Дрљевић и објавио га као уводни текст у листу „Црногорац“, бр. 11, и то 7. марта 1925. године. Јаша Томић у тој причи фигурише искључиво као идеолошки гуру посебног вида српског национализма, чији је следбеник био и Секула Дрљевић.
Секула Дрљевић је у том тексту рекао да су се у Србе инфилтрирали: Грци, Цинцари, Јермени, Јевпеји, Цигани, и да су они ти који владају у последњих сто година Србима “што им не смета да стално вичу „Срби на окуп , „Срби у борбу“, и директно оптужио политичаре из редова тих народа да су једини и главни кривци за злочине према Црној Гори.
Историчар Радојевић је навео један јако важан детаљ – да је те ставове Дрљевић имао и раније, као и то да су они уједно били официјални идеолошки ставови Црногорске странке федералиста.
Да напоменем, др Радојевић и Новак Аџић годинама папагајски понављају да су црногорски федералисти говорили да су Срби кривци за злочине у Црној Гори 1919-1925. г., а лидер федералиста Секула Дрљевић у име федералиста, у овом тексту из 1925. г., јасно говори да Срби уопште нису одговорни за те злочине, већ су искључиви кривци неки други народи, које децидно наводи.
Немајући простор за маневар, др Радојевић је био принуђен да констатује следеће: ”Аутор уводника ‘Срби на окуп’ (Секула Дрљевић оп. а.) изнио је став Црногорске странке, када је кривце за злочине према црногорском народу свео на ‘несрбе’, амнестирајући на тај начин ‘чисте’ Србе.”
И тако – др Радојевић износи правилан закључак да су црногорски федералисти апсолутно амнестирали Србе, као нацију, за све што се дешавало у Црној Гори за вријеме побуне комита, али на другој страни то коментарише са негодовањем- јер би желио да је све било сасвим другачије.
Управо зато сам у ранијим текстовима говорио да су Секула Дрљевић и црногорски федералисти у својим наступима говорили о: “србијанском терору”, “србијанској окупацији”, “злочиначком режиму у Београду”, немајући претензије према Србима, а Новак Аџић сво вријеме упорно приписује федералистима да су говорили о “српском и великосрпском терору и окупацији”.
Црногорски федералисти нису могли говорити на начин како то “препричава” Аџић, и нису то говорили – јер су, напросто, били Срби, и са таквим националним осјећајем скидали сву одговорност са Срба, оптужујући за све недаће искључиво несрбе што, са очајем, констатује и др Радојевић.

“Срби на окуп” објашњава “Ловћенски поклич”

На основу свега наведеног, могу смјело закључити да Секула Дрљевић и припадници Црногорске странке за све недаће које су се дешавале Црној Гори у периоду од 1919. г. до 1925. г., уопште нису оптуживали Србе, те да је све што је написано о федералистима у последњих 25. година од стране идеолошких истомишљеника г. Аџића на нивоу апсолутне неистине и грубог фалсификата намијењеног спиновању јавности.
Тачно је да су лидери Црногорске странке (федералиста) сматрали да се десила “србијанска окупација Црне Горе”, али су под тим “окупантима – Србијанцима” подразумијевали Цинцаре, Јермене, Јевреје…, који су, по њиховом мишљењу, владали Краљевином СХС.
Историчар др Радојевић, у вези са Дрљевићевим чланком “Срби на окуп”, каже и следеће:
“ У чланку се закључује да су у посљедњем стољећу готово сви српски државници били несрби (Армени, Цинцари, Јевреји и др). Из „расне припадности“ носилаца српске власти, и њихове оптерећености дугом традицијом робовања – изведен је закључак да је једино тако ‘могуће објаснити крвнички став према црногорском народу’, који је клеветама одбачен са мировне конференције, лишен накнаде ратне штете, ‘запаљено му безброј сиромашких домова’.“
Из овог слиједи да су Секула Дрљевић и Црногорски федералисти били апсолутно убијеђени да Београдом и Србијом влада цинцарско-јерменско-јеврејски клан, и сматрали да тај клан чини “управни слој”, слој управљача који је оријентисан на “варање, угњетавање, вођење крваве борбе” са свима, а поготово са Црном Гором и Црногорцима, те да је тај клан крив за све недаће и све невоље.
Уједно, несумњиво је да је Дрљевић, у тексту “Срби на окуп” – Цинцаре, Јермене и Јевреје третирао и квалификовао – “потомцима турске раје”, утврђујући да су “њихове душе деформисане” и „историјски неагилне“, “оптерећене дугом традицијом робовања”. Са таквим идеолошким ставовима, Дрљевић је написао екстремистичку пјесму “Ловћенски поклич” и објавио је 1923. г. под псеудонимом “Хајдук Перо”.
Рацимо, када у пјесми “Ловћенски поклич” Дрљевић каже ово: “Црногорче царе мали/ Не дај да ти дворе пали./ Да слободи копа гробље/ Подивљало турско робље…”, или “ Зар ћеш моћи слушат мирно/ Непобједни лаве стари,/ Кад те буду робом звали/ Јучер турски измећари?” – непогријешиво се може рећи да Дрљевић под тим “подивљалим турским робљем” и “турским измећарима” подразумјевао несрбе који владају Србијом, или тачније- припаднике владајућег цинцарско-јерменско-јеврејског националног клана.
Дакако, такав став црногорских федералиста и Секуле Дрљевића се може третирати расизмом, као што то квалификује др Радојевић. Међутим, тумачење да је Секула Дрљевић у пјесми “Ловћенски поклич” под “турским измећарима” и “подивљалим турским робљем” подразумијевао Србе- представља брутални фалсификат незнавених ликова- пројектован из лоших намјера као отворени расизам.

Др Радојевић: Федералисти су обољели од романтичарског несхватања свог бића

Да је то тако како сам образложио, свједочи главни позив који је Секула Дрљевић написао у тексту о којем говорим, гдје је кликнуо следеће: ”И ми Црногорци довикујемо ‘Срби на окуп’, али не под цинцарско- јепменско- јеврејским бапјаком, развијеним за пљачкање, варање, угњетавање, вођење крваве борбе, већ под барјаком српског народа, под којим је извојевана заједничка држава Јужних Словена, а са девизом слобода, једнакост, равноправност и братство.”
Шокиран овом изјавом, историчар Радојевић је, „препознавши“ расизам код Дрљевића, замуцао на овај начин: “Зато није неочекивана и расистичка порука којом је аутор испољио романтичарско несхватање властитог народног бића?!”
Овај коментар свједочи да је приликом писања свог научног штива, др Радојевић био потресен када је „открио“ како су црногорски федералисти били „расистички орјентисани Срби“.
Послије тога му је остало само да завапи како црногорски федералисти нису у националном смислу били самосвијесни као он, па их оптужује да су имали “романтичарско несхватање властитог народног бића?!”
Не може а да се не види како у својим освртима др Радојевић унесрећено и збуњено, са потпуним неразумијевањем ситуације, стоји пред текстом Секуле Дрљевића „Срби на окуп“, и порукама које је Дрљевић пласирао у њему.
Не чуди ме таква збуњеност Радојевића, јер тај текст Дрљевића темељно руши сваки покушај споновања историје црногорских федералиста.
Чини ми се да је овај дио идеолошких теза Црногорске странке федералисте требао да се појави у јавности много раније. Непознавање прошлости је само по себи изазвало отварање простора за мешетарење, прије свега од стране оних ликова који нас враћају на прошлост да би са те дистанце правили контролисани хаос у садашњости.
Зато се и десила чудна, нелогична и екстремно подла ситуација да господа Радојевић и Аџић годинама користе црногорске федералисте и комите за пројектовање мржње према Србији, Србима у Црној Гори, Србима уопште, а да црногорски федералисти нису били дио те приче.
И Секула Дрљевић није био дио те антисрпске приче, коју спинују Радојевић и Аџић са својим чудноватим истомишљеницима, све до момента када се својом вољом обрео у НДХ, а потом и политички оболио под патронатом Павелића у душевној болници на Зеленгају поред Загреба.