Дух времена – “Четник Пајо даје снагу, да уђемо у траг врагу!”

Од Војин Грубач - 12 децембра, 2016

 

 Прилично неодмјерена признања коју су држава и тужилаштво Црне Горе одали четницима Александру Синђелићу- Синђи и Мирку Велимировићу- Пају, имали су интересантан и неочекиван побочни ефекат. Ма колико то чудно било- глорификација пучиста, који су по свим идеолошким и симболичким одредницама приказани у јавности као носиоци равногорске идеологије- закономјерно је одгурнула Црну Гору у правцу изненадног идеолошког помирења.
Нико не спори да је четничка пучистичка акција у Црној Гори била комична. Свима је јасно да се она може оцијенити као- дрска равногорска политичка помоћ црногорским трудбеницима капитализма и елитним ударницима корупције.
Ипак, иако се радило о режираниом пучу, и фалсификованим четницима, у уџбеницима историје ће остати записано да су- из ниоткуда искрсли равногорци- спасили државу Црну Гору од терористичког пуча, насиља и хаоса.
Режимски медији су отишли даље, те закључили да су равногорски гости из Србије одбранили чак независност државе Црне Горе, њену демократију и статус отвореног и толерантног друштва. Таквим лударањем, они су судбински полупали све играчке на идеолошким просторима Црне Горе.
Ипак, током тако реског и нечистог идеолошког заокрета- неко је морао пострадати. Пострадали су, логично, симпатизери режима и режимски коментатори на разним порталима Интернет простора. Управо су они са појавом пучиста отпочели са баражном паљбом по „четничким рушиоцима државе“, да би на крају утонули у политичку канализацију када су им режимски медији саопштили да су ти четници, у ствари- „спасиоци милог им ДПС-а и државе“.
Зато су се на крају ове чудне епске пјесме ућутали као да су мртви, те данас- негдје у скривеним просторима Интернета- превијају своје тешке идеолошке ране, трпећи неизмјерну политичку бол, на општу радост слободне јавности. Елем, како се то све десило- прича је овога текста.

“Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци”

Да су државни пуч у Црној Гори, све са нападима на војску и полицију, планирале некакве четничке групе, слушали смо сво вријеме медијског ванредног стања. Дакако, посебно је подвлачено да је у спектакуларној акцији ухапшена терористичка група од 20 опасних равногораца, чије су вође некакав двојац- Дикић и Синђелић.
Режимски медији, у виду- ТВ Пинк М, Информера, Дневних новина, Побједа- са подршком портала ЦДМ и Аналитика су нам презентовали следећу смјехотресну схему терористичког плана: ”Четничка терористичка група (која се није састала)- је напала на објекте у Црној Гори (налазећи се у тамници)- користећи опасно ватрено оружје (које је уништено изван граница Црне Горе).”
Овај поцијепани сценарио је праћен следећим запаљивим насловима у режимским медијима: “Транскрипт разговора Дикића и сарадника: Ако Мило прогласи побједу, хапсите га!”; “Иза Дикића и четничких војвода стоје врхунски професионалци!”; “Нови транскрипт: Колика је награда за хапшење Мила? Реци шта хоћеш…”; “Катнић: Дикић и Синђелић организатори терористичке групе, оптужница ускоро.”
„Планиран је незампаћени ужас, проливање крви“, рекао је медијима специјални државни тужилац Миливоје Катнић, додавши да је он обавезан да о томе обавести грађане Црне Горе.
Катнић је о страхотама које је носио пуч рекао следеће: „Саопштавам ово и онима који доносе политичке одлуке, да ме добро схвате, Црна Гора би била завијена у црно, као никад до тада“!
Одговарајући на питање- од кога је Црна Гора добила прву информацију о постојању поменутог плана, Катнић је рекао: „Информацију смо добили онако како су је Црногорци увек добијали, уз помоћ Бога и јуначког талика“. Такође, навео је Катнић, план је био да се слободе лиши, „односно, како се то у народу каже- зароби премијер Мило Ђукановић- „ђе год да се нађе“.
На ријечи специјалног државног тужиоца, надовезао се предсједник Црне Горе Филип Вујановић, рекавши: “Дакле, Црној Гори није само Бог помогао, како је рекао тужилац, мада је и он доста имао удјела сигурно, али помогли су и они који су схватили да нашем друштву и држави треба помоћ како се не би претворила у једно хаотично стање и да се, како је то тужилац рекао, завије у црно, што би дефинитивно било, након Другог свјетског рата најтрагичније вријеме Црне Горе”.
Тадашњи премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, је “долио уље на ватру” овако: „Требало је изазвати метеж, бијес и жртвовати неколико грађана или десетина грађана. Десила би се нова окупација Црне Горе, поништавање резултата избора и преузимање власти од стране једне терористичке групе која је у Црној Гори служила туђим интересима … Обављање терористичких акција није посао за шарлатане. Тим се послом увијек баве специјализоване агенције, могуће и отуђени дјелови тих агенција, али свакако високи професионалци.”
Премијер је оптужио опозициони Демократски фронт да је чак планирао његово убиство, рекавши: “Ја лично видим и њихову умијешаност… Jа, дакле, њихову активност видим као учешће у припреми мог убиства и учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверености и са тиме ћемо морати да живимо и они и ја.”
Запаљива реторика црногорских државних функционера и режимских медија је изазвала на свим порталима устанак њихових присталица. Они су се, логично, побунили- “против четника који су напали на Црну Гору и њену демократију”. Тада још нису схватали да ће им се та побуна на крају завршити тиме што ће, попут ноја, забити главу у пијесак када им се пласира коначна режимска истина- да су управо четници “спасили Црну Гору”.

Синђа бјежи у Подгорицу- “ономе што пуши марухуану”!?

Одмах послије завршетка избора, ухапшена група од 20 четничких терориста се смањила. Наиме, шесторо осумњичених је пуштено на слободу- јер су грешком ухапшени. Да не би све испало као грешка, црногорско тужилаштво је обавијестило јавност да су они ослобођени- “јер су својевољно одустали од извршења кривичног дјела”.
Испало је да остали терористи нису пуштени на слободу- зато што ни у затвору нису хтјели да одустану од извршења пуча?! Елем, умјесто да признају да су крвави пучисти- те да јавно одустану од настављања пуча и нађу се на слободи, они су тврдоглаво понављали да нису пучисти.
И тако, док су највиши функционери Црне Горе објашњавали страхоте четничке мисије, Александар Синђелић, главни и одговорни уредник четничког пуча, је из Београда ноншалантно исмијавао црногорску власт и правосудне органе, рекавши подгоричким Вијестима: “Ако (Мило) Ђукановић тамо пали марихуану и пише глупости, то је његов проблем, разумете. Та криминална опција тамо што ради уопште ме не занима…“.
Послије свега- десио се преокрет који је потврдио да је Црна Гора мјесто крупних апсурда, којима краја нема. Наиме, шеф терориста и четнички вођа Александар Синђелић је добровољно побјегао у Црну Гори- право у руке тужиоцима и ономе за кога је тврдио да “пуши марихуану”!?
Адвокат Горан Родић је на ТВ Вијести, у емисији новинара Петра Коменића, апсолутно зачуђен тим догађајем, рекао следеће: “Неки догађаји, као што су добровољни долазак Александра Синђелића у Црну Гору, су раритети сигурно када је у питању тероризам. Од Баден Мајнкофа и Црвених Бригада се не сјећам таквог случаја?!”
Загребачком Вечерњем листу је требало седам дана да дође себи, те да обајави шокантни наслов који говори све: “Осумњичени Александар Синђелић, припадник четничког равногорског покрета, прошлог тједна нашао се у црногорском затвору”.
Послије неколико дана, са још већим чуђењем објавили су нови текст о Синђелићу, овако насловљен: “Припадник четничког покрета признао да је организирао терористички напад: “Ангажирали су ме руски националисти”, а главна теза текста је била: “Двојица руских националиста организирала државни удар на изборни дан. Били су спремни и егзекутори Миле Ђукановића.”
Таман када се очекивало да ће војвода Синђелић бити “бачен коњ’ма на реповe”, а у најбољем случају зарадити доживоту робију, у медијским просторима је пукао следећи наслов:“Синђелић на слободи, чувају га полицајци”.
Тада смо сазнали да је Александaр Синђелић, четнички коловођа и организатор пуча, службено постао свједок-покајник. Дакако, покајник је одмах пуштен на слободу. Још су му дати, да га бране, телохранитељи у виду црногорских полицијаца- које плаћају грађани Црне Горе из свога џепа.
Потом су се чуда наставила, па је четничким терористима заточеним у Спужу црногорско правосуђе милостиво скинуло оптужницу за тероризам. Тако је испало да они нису терористи- иако су “имали задатак” да “пуцају на народ и оружано освоје Скупштину”, “ухапсе Мила и направе крвопролиће”.
По мишљењу тужилаштва, криви су- јер су организовали криминалну групу, као да су шверцери дувана и кинеских играчака- и ништа више од тога!

Црногорски Бог- талични четник Мирко Велимировић

Недуго затим, јавност Црне Горе је сазнала како је добијена информација о пучу “уз помоћ Бога и јуначког талика“.
Наиме, када је од Синђелића добио новац за терористичку акцију, четник Мирко Велимировић- Паја је овако резоновао: “Два дана сам размишљао шта да урадим. Имао сам двије опције, или да му вратим новац и кажем да не могу да набавим оружје- или да одем у Црну Гору и све пријавим. Одлучио сам да ипак одем у Црну Гору, у полицију, и све испричам.”
Тако је Мирко Велимировић, машинбравар четничке провинијенциј, почео да сарађује са црногорским тужилаштвом, и постао у очима режима- Бог и талик црногорски.
Јавност Црне Горе је грохотала од смијеха када је сазнала да је четник Паја купио оружје за терористе, да би га спалио у Албанији, потом уништио негдје код ријеке Ибар а на крају утопио бацањем у језеро, из којега су потом изрониле праћке.
И уопште није била изненађена када је сазнала да је рјешењем Вишег суда у Подгорици усвојен споразум о признању кривице- прије тога закључен између Специјалног државног тужилаштва и окривљеног четничког редова Мирка Велимировића.
„За себе заслужујем орден да ми се додијели- јер сам спасао црногорски народ и државу, а не да ми се суди. Из патриотских разлога сам ово урадио. Да бих се одужио црногорском народу који је спасао српску војску. Они који знају историју- знају о чему причам,“ изјавио је на „Часном суду“ равногорац Велимировић, а специјални тужилац Саша Чађеновић додао- да је изјава оптуженог “истинита и није бајка”.
Одлуком Вишег суда у Подгорици, којим предсједавао Борис Савић, четник Паја је осуђен на шест мјесеци затвора, условно на годину дана, те кажњен са 100 еура- за планирање крвопролића у Црној Гори. Елем, када прође тих условних годину дана, четник Паја може кренути у ново спашавање Црне Горе и црногорског народа.

Tресла се (Равна) гора, родио се (црногорски) миш!

Интересантна је љубав србијанских четника према црногорској власти. Умјесто да оде србијанским правосудним органима, на чијој се територији, по легенди, спремао црногорски пуч, четник Паја је побјегао у Подгорицу. Умјесто да побјегне у Русију- “гдје воде пипци организатора пуча”, војвода Синђа је такође побјегао у Подгорицу.
Умјесто да се послије пуштања из притвора плаше освете оних који су их унајмили, војвода Синђа који је узео 170. хиљада еура, и четнички редов Паја, који је узео 30. хиљада еура, лепршаво и безбрижно одлазе у слободу- као да су украли ретровизор са паркираног аута.
Зли језици тврде да је овај четнички двојац могао испалити своје налогодавце, само у случају ако налогодавци нису они о којима су говорила ова два нова црногорска хероја. Само у варијанти гдје је налогодавац неко попут “газде Бебе”, они могу бити сигурни да су потпуно безбједни, те да их давалац крупних напојница неће чопоративно гонити по улицама по којима ће ходати.
Дакако, све ове нелогичности се могу бацити у воду. Оне ништавне према идеолошком ефекту ове приче, у којој је спектакуларно рехабилитован четнички покрет.
Зар није интересантно то што је Радио Слободна Европа, који се годинама бави ловом на четнике, исход суђења четничким пучистима дочекала са огорчењем, и насловом: “Равногорац Велимировић ‘спаситељ’ црногорског народа и државе!”?
Чак је Милован Вуков Јанковић, Црногорац суверенистичке провинијенције, из Данске послао симпатичну ироничну поруку преко ФБ профила: “Пајо четник даје снагу, да уђемо у траг врагу”!

Образац позитивних четника, нових црногорских хероја

Један од ријетких који се у овој причи није снашао је Сенад Пећанин, бивши власник и уредник сарајевског недељника “Данас”. Све су прилике да је испао медијска овца у интервјуу који је дао подгоричком дневном листу “Глас Чепурака”.
Незнавени Пећанин је превидио факт да су режимски медији Пинк, Информер, ЦДМ, Аналитика, као и Побједа којој је дао интервју, од Мирка Велимировића- Паја, бившег полицајца и четничког редова из Зубиног Потока, као и војводе Синђелића- у току медијског процеса и знаковитог часног суђења, у којег сумње нема- направили истинске суперхероје.
Тврдњом, па и констатацијом датом у Гласу Чепурака, да су црногорски политичари Небојша Медојевић и Ранко Кривокапић, којима је придодао и Жарка Ракчевића- четници, значила је само једно- да се Сенад Пећанин главачке бацио у медијску канализацију Балкана.
Он не разумије процесе, јер изгледа није схватио да је ангажовањем четника, па њиховим херојским ослобађањем, власт у Црној Гори све урадила да се деси национално и идеолошко помирење- које је тако недостајало Црној Гори. Дакако, начин извједбе тога помирења је био смјехотресан, али ефектан и реалан.
Равногорски покрет, као и Сенад Пећанин, тек треба да науче лекције од четника Синђелића и Велимировића, те да их заједнички опјевају у пјесми: “Од Тополе па до Црне Горе.”
Јер, не само да остаје за памћење да су Синђа и Паја спасили Црну Гору, и тиме заслужили да им се имена и презимена упишу златним словима у историју Црне Горе, већ су постали образац позитивних четника, нових црногорских хероја којима ће се покољења дивити.
На крају, због равнотеже међу медијским звијездама, поштено би било да четник Паја достојанствено скине са својих прса оден који је себи додијелио. Па да га уручи господину Сенаду како би балканско помирење попримило шири- мултинационални и мултиконфесионални карактер, све уз аплаузе кумовских ударника капитализма.

Млади цетињски бријест, рогамски ронилац Стево и патриотске аутохипнозе

Од Војин Грубач -6 децембра, 2016

 

 

Претходна колумна – „Црвена, бизнис-леди у маски скојевке са супретом за ништа“ – и тема историјског бријеста, имала је одређену резонанцу међу опонентима те приче. Зато ме није изненадила очекивана реакција црногорског коментатора свих портала, Данила Стојановића – који је већ био главни јунак моје колумне – „Данило у комитима, а све против Јенкија!“
И тако, јавивши се у коментаторској рубрици мог блога на порталу ПЦНЕН, Данило ме је у традиционалном реперском стилу оптужио да сам „дрвосјеча црногорске историје“, који би „и данас посјекао сваки црногорски бријест“ – зато што „патолошки мрзи Црну Гору и Црногорце?!“
Да на овакав чудан начин експлодира, Данила је навео мој закључак да – „Историјски бријест, који је годинама био предмет провидне пропаганде, није ни дочекао 1918. годину – већ га је вријеме сасушило пар деценија раније.“ Елем, како Данило представља „глас вапијућих патриота на Интернету“, ред је да му се опет посвети мало пажње- да му не би коментаторски труд пропадао.

Стари бријест се ипак од старости осушио, посјекли га Црногорци

У намјери да опонира, коментатор Данило је предочио верзију о бријесту коју су некада давно написали Стево Вучинић и Новак Аџић. Ево дијела тога текста, са којим се требамо упознати:
„Испред Биљарде, на Цетињу, својевремено је био велики стари историјски Бријест који се од старости лагано сушио, па је 1892. године у непосредној близини посађен млади. Први су посјекли бјелаши 1918. године да би на његовом мјесту подигли споменик погинулим саборцима који су током Божићног устанка 1919. године подржавали окупацију. Био је у облику обелиска на којем су били исписани Змајеви стихови – ‘Застанимо пред споменик/ Нашег јата храбрих птића/ Напојмо се мушког духа/ Храбрих Синђелића’. А други бријест је посијечен 1936. године да би на његовом мјесту подигли Мештровићев бронзани споменик краљу Александру. Споменике су 1941. године срушили зеленаши.“
Да напоменем, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш је навео разне изворе из којих се потврђује да се стари бријест осушио пар деценија прије 1918. године. Коментатор Данило је став Маркуша „оповргао“ тако што је приложеним текстом – убједљиво потврдио да се бријест осушио 1892. године, односно 26. година прије него што су његови земни остаци утилизовани од стране бјелаша 1918. године.
Ово је сликовити примјер – због чега је Данило изванредни режимски лик које ради против режима. У незадрживој жељи коментарисања – он своје тезе брани тако што их поруши, а опоненете оповргава тако што им убједљиво документује и потврди закључке.
Данило већ десетинама година оплакује сјечење сасушеног бријеста, тврдећи да су га ликвидирали „србијански, српски окупатори“, а онда себе демантује текстом Вучинића и Аџића о бријестовима, гдје се каже да су стари бријест „посјекли бјелаши 1918“.
Тако од Данила сазнасмо да стари осушени бријест нису посјекли Србијанци и „вељесрпски окупатори“, већ Црногорци – који у били присталице безусловног унитаристичког уједињења са Србијом, и чинили убједљиву већину становништва у Црној Гори.
Да сијечење бријестова нема никакве везе са спинованим, а непостојећим, „међунациналним сукобом“ бјелаша и зеленаша, потврђује чињеница да је други бријест на Цетињу посијечен тек 1936. године, а лидер зеленаша Секула Дрљевић, по мишљењу историчара Новака Аџића, све до 1937. године себе сматрао Србином.
Самим тим, никакви „неки тамо Срби“ нису могли посјећи бријестове, јер су и бјелаши и зеленеши били Срби, свиђало се то нама или не.

Дрвосјече лажне историје и сађење новог бријеста

Не схватајући да је трапавим цитатима уништио двадесетпетогодишњи труд својих острашћених истомишљеника – Данилу Стојановићу је одједном, у афекту, пукла реторичка канализација, те је сликовито предочио овакве примједбе:
„Дакле, наш Војин је само један од новијих у низу ‘дрвосјеча црногорске историје’. Од оног најгорег соја који је посјека’ бријест. И, нажалост, претека’?
Војин би и данас да посјече сваки црногорски бријест? Не зато што мрзи бријестове, већ зато што исконски, патолошки, мрзи Црну Гору и Црногорце? Зато је свака његова логореја – једна досадна, без краја и конца, вељесрпска (не)историческа епопеја.“
Елем, у овом изливу бијеса коментатора Стојановића до смијеха је колоритан дио гдје се говори – да је тамо неко од „најгорег соја који је посјекао бријест“, са нагласком- „и нажалост претекао“.
Када говори о „соју“, најгорем или најбољем, Данило се налазе у стању аутохипнозе. Јер, ако посматрамо бријест као симбол црногорског правосуђа, а знамо да је данашње црногорско правосуђе можда и најгоре у историји ових простора, то Данилу остављамо да етикету „најгори сој“ уручи онима који су црногорско правосуђе сасијекли до коријена.
Да се правосуђе промијени не помаже чињеница да је 6. 04. 2011. године засађен нови бријест на платоу испред Биљарде на Цетињу – на „истом мјесту гдје се током прошлости налазио“. Медији су јавили да је засађени бријест градоначелник Цетиња Александар Саша Богдановић „свечано отворио“ пресијецањем врпце, а све уз присуство гостију, међу којима су били амбасадори Хрватске и Словачке у Црној Гори.
Поводом тог срећног догађаја, на Интернет порталу Града Цетиња јевио се само један усхићени коментатор – Саша, који је оставио следећу поруку: „Ако је враћање Црне Горе Цетињу сађење бријеста и фарбање чесме на Балшића пазар’, фала им до гроба. Ако су ово приоритетни проблеми наши- онда смо ми сретни град (а нијесмо свјесни тога)!“
И на крају, што се тиче Данилове жеље да би волио да – овакви као ја „нису претекли“, жеља му се може лагано остварити ако се занима црном магијом – умије да врача и пробада „вуду лутке“. Дакако. на овом мјесту напуштамо Данила, а прича иде даље…
Жута режимска штампа као симбол правосуђа
Елем, када су писали дотични текст о бријесту, господа Аџић и Вучинић су апеловали на градоначелника града Цетиња и предсједника Уставног суда да се на мјестима несталих бријестова – „поново засаде два млада бријеста која ће са тим мјестима чинити особене споменике – симболе континуитета државе, њеног правног поретка и судске власти.“
И ето, жеља им се испунила и посађен је један бријест. Ипак, посађени бријест је постао само обично дрво, а не симбол, јер– „континуитета државе, њеног правног поретка и судске власти“, што су симболично хтјели истаћи промотери сађења бријеста – данас у Црној Гори нема.
Зар није, из ове преспективе, чудно и апсурдно то што су Вучинић и Аџић апеловали на градоначелника Цетиња да посади бријестове који ће симболисати правни поредак и судство, умјесто да апелују на судство и тужилаштво у Црној Гори да обављају свој посао у складу са јасним правним поретком и цивилизацијским нормама?
Укратко, умјесто да се пропало црногорско судство оног и овог времена реформише, и стане на ноге, посађен је бријест као шарена лажа за помамљене и наивне, и постао симбол нечега чега данас нема. Лудило, зар не!?
Рецимо, недавни случај режираног пуча на дан парламентарних избора је показао страшну истину црногорског правосуђа – да њиме управљају парадржавне структуре. Умјесто да црногорско правосуђе упозна министре полиције и војске са плановима наводних терориста, поремећене државне структуре су материјале поступка слале медијским трубачима у виду – ТВ Пинк М, Побједе, Дневних новина, Интернет портала ЦДМ и Аналитика?
Тако је испало да данашњи симбол црногорског правосуђа није некакав нови бријест на Цетињу, већ жута режимска штампа која суди и пресуђује по нахођењу својих уредника, примајући инструкције за тај самосуд од неких антидржавно оријентисаних паралелних центара моћи.
Колико је сво то лармање о бријесту труло и наказно, показало је понашање рогамског рониоца Стева Вучинића управо у временима када се садио бријест на Цетињу.

Стево Вучинић изронио 20.000 еура црногорског блага

Славко Перовић, бивши лидер ЛСЦГ-а, је на свом блогу 16.12.2010.г. оптужио Стева Вучинића да је „заједно са својим братом од стрица Ђуром Вучинићем, украо ЛСЦГ- у: ‘Радио М’, ‘Телевизију Монтена’, новинску агенцију ‘Монтенафаx’- од које је касније настала ‘Мина’.“
Перовић је са оптижбама наставио овако: „Украо је он и редовно крао и новац намијењен ЛСЦГ-у, а његов пуни лик се заокружује чињеницом да у приватном посједу има читаво благо сакривених археолошких предмета лично израњаних из ријеке Зете која му тече пред кућом у Рогамима.“
Елем, ријечи Славка Перовића о рогамском рониоцу су заиста егзотично и нереално звучале – јер су наводиле на помисао да Стево Вучинић има изражене ружне инстикте, које се у народу формулишу кроз појам – синдром овцекрадице.
Многи су чудну конструцију Перовића о тајном израњању археолошког блага третирали – „блаћењем часног црногорског патриоте“ Стева Вучинића, све док 12.10.2015. у подгоричким Вијестима није освануо наслов- „Вучинићу 20.000 еура за мач и шљем које је нашао“.
Из тога текста смо сазнали да је Стево Вучинић 2011.г. Народном музеју Црне Горе (НМЦГ) продао бронзани илирски шљем за 10.000 еура, а годину касније за нађени илирски мач (старости око 2.500 година) додатних 10.000 еура.
Павле Пејовић, директор тога музеја, је „Вијестима“ рекао да је осим та два предмета од Вучинића откупљено и око 40 комада неолитског алата, објаснивши: „То су камене сјекире, камени стругачи који су нађени негдје на локалитетима поред Зете, збиља не знам гдје и мислим да ће он као неко ко се бави тиме морати једног дана да каже гдје је то нађено да би се то на један стручан начин истражило“.
stevovucinic Млади цетињски бријест, рогамски ронилац Стево и патриотске аутохипнозеЕлем, о томе гдје је нађено то археолошко благо и како је откупљено „Вијести“ су дале став стручног лица које је рекло да су „предмети откупљени незаконито, јер их је Вучинић узео са заштићених археолошких локалитета“ гдје „у музејској књизи улазака нема потврде за један од два мача“, те да је у документима о преузимању вриједних предмета- „било избрисано име продавца?!“
Све ово, с чињеницом да се тајна продаје скривала неколико година, наводи на закључак да се у овом случају радило о тајној операцији шверцерског типа.
Умјесто медијског аветања о симболици бријеста, све су прилике да је Стево Вучинић требао заврнути рукаве и посадити шуму бријестова око своје куће у Рогамима.
Та шума симбола би га свакодневно подсијећала на потребу уважавања правне државе у коју се испразно куне, да не би добио заслужену титулу шверцерско- ронилачког рогамског патриоте.

Бријест, трупци и окршаји епског карактера

Елем, ако ћемо ствари помало карикирано гледати – могуће је да је сађење младице бријеста на Цетињу само донијело несрећу Црној Гори. Јер, послије сађења бријеста, лудило у њој је попримило епски карактер.
Градоначелник Цетиња Александар Богдановић се оженио са кћерком Светозара Маровића, свемогућег идеолога владајуће странке. Њихова свадба, са око 400 званица, је била у елитном хотелу Сплендид, а наслови у штампи су били овог типа: „Гала вјенчање кћерке Светозара Маровића: Музичари добијали 500 евра по пјесми!“
Сиромашни грађани Црне Горе су ово – „500 евра по пјесми“, доживјели као – немилосрдни пуцањ у мозак. Исти им је осјећај био када су сазнали да је рогамски ронилац Стево Вучинић – изронио 20.000 еура црногорског блага из Зете, и продао га Народном музеју Црне Горе – као да се ради о купусу који му је израстао у башти.
Светозар Маровић, таст Александра Богдановића, пресијецача врпце несрећног бријеста, је завршио у Спужу као „шеф организоване криминалне банде из Будве“. Специјални државни тужилац Миливоје Катнић је саопштио да се договорио са том „групом из Будве“, те да је од претпостављено несталих 45 милиона, у народну касу већ враћено 20 милиона и 278 хиљада еура.
Наравно, цетињски бријест је своју функцију „симболике превосуђа“ оправдао у „случају Будва“, али не и у случају Алуминијског комбината у Подгорици.
Да подсјетим, лидер СДП Ранко Кривокапић је, са мјеста предсједника Скупштине Црне Горе у емисији „Начисто“, емитованој 12.2,2015.г. на ТВ Вијести, оптужио владајућу странку за нестанак 800 милиона еура приликом приватизације КАП-а, називајући ту крађу – злочином против државе.
Ранко Кривокапић је могао том опасном изјавом угорозити сигурност цетињског бријеста, и симболику коју он носи.
Јер, лако се могло, а и сада се може, десити да неко од грабитеља КАП-а, у страху од тог симбола правосуђа – панично узме моторну пилу „Штиловку“- и ноћу бријест ишчупа из коријења и сасијече на комаде, те његове трупце баци у Зету код Рогама.
Ако се то деси, не треба сумњати да ће Стево Вучинић, увијек будни ронилац из Рогама, скочити у Зету и изронити трупце- те их продати Народном музеју за тричавих 20.000 евра спасавајући их од пропадања.

Бријест поднио оставку, жели да га гром спржи

Могуће је да се тај страшни сценарио са бензопилом „Штил МС 180“ и новим бријестом исјеченим на комаде ипак неће десити.
Јер, изгледа да су режимски медији, који су преузели улогу црногорских правосудних органа, спасили ситуацију коју је направио лидер СДП са својом изјавом – тако што су Ранка Кривокапића прогласили четником, и тиме затворили случај КАП.
На другој страни, ради баланса међу звијездама, четнички вођа Александар Синђелић, који је хтио да направи пуч у Црној Гори и ухапси Мила, је проглашен црногорским патриотом и добио телохранитеље – црногорске полицајце које плаћају грађани ЦГ.
Док војвода Синђелић очекује да га нова власт прогласи за Народног хероја Црне Горе, то његов потчињени – четнички редов Мирко Велимировић захтијева да му се додијели орден јер је спасио Црну Гору – тако што се два мјесеца довија, мучи и измишља како је уништио оружје терориста. То га је спалио у Албанији, то га је бацио у језеро.
Суочен са лудилом које се дешава у Црној Гори, напокон схвативши гдје су га грешком посадили – дивни млади бријест на Цетињу је поднио оставку на мјесто симбола црногорског правосуђа. Зли језици тврде да чак – призива громове да га спрже.
Да се не би десила та трагедија, најбоље рјешење би било – да се бријест пажљиво извади из те „Црне Земље“, те поклони некој нормалној држави. Па да се тамо поново засади, и „свечано отвори“ све уз пресијецање врпце.

Црвена бизнис- леди у маски скојевке са супретом за ништа

 Од Војин Грубач -  29 новембра, 2016

Смјехотресни пучистички обрт краја парламентарних избора у Црној Гори, све са формирањем нове Владе у духу старих коруптивних схема, сигурно ће бити извор инспирације за комедиографе будућих времена. 

    
Ипак, ватромет приземне и контраверзне демагогије владајуће странке у току тих избора заслужује посебан осврт. Разлог се може наћи- у неопходности лаганог чишћења идеолошке мочваре у којој се данас налази Црна Гора.

Управо зато се, као интересантан примјер, намеће демагошко иступање активисткиње ДПС- а Александре Вуковић, сада посланице у парламенту, која је на Конвенцији владајуће странке у Никшићу навела следећи принцип друштвеног препознавања: “Cви ми јесмо оно што зборимо.”

Да би видјели- шта дотична активисткиња- “јесте, на основу онога што збори”, ево једног дијела њеног говора из Никшића: “Његош тај варварин међу кнежевима, и кнез међу  варварима,  желио је баш овакву модерну,  независну Црну Гору са изграђеним институцијама и европском перспективом.

И најзад, побуном ума хоћемо да безумницима поручимо- никад више неће они исчупати велики и живи црногорски бријест- јер њега данас има ко да брани. А како ћемо?

Kао што је Зоговић- жилама за камен, а ми- жилама за оловку- која ће у неђељу заокружити број 6.”

Елем, можете ли замислити- колики степен у халуцинације треба имати да би се говорило у претпоставкама, и устврдило да је “Његош желио  баш овакву Црну Гору”? Дакако, чудна је и улога Зоговића у контексту броја 6. ове капиталистичке изборне пропаганде?

Активистикиња Александра је у свом говору споменула симболички “бријест”, тај храмајући лајт- мотив који годинама неуморно плута кроз пропагандну канализацију Црне Горе. Тај бријест није могла заобићи ни ова, из ниоткуда изникла, самозвана “портпаролка” Петра Другог Петровића Његоша?! 

Бријест - побуном “ума”- запетљан у трице и кучине?!

Дотична Александра је- ријечима: “Побуном ума хоћемо да безумницима поручимо- никад више неће они исчупати велики и живи црногорски бријест јер њега данас има ко да брани”, дотакла легенду о бријесту коју коју су деценијама експлоатисали слични ликови- пропагандно задужени за дизање прашине из ничега.

Наиме, господин Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, је својевремено све те приче о “историјском бријесту” темељно демонтирао кроз аналитички текст- “Сјекирама убијали сјећање.”

Да подсјетим, пропагандна легенда везана за тај бријест је била оваква- “Србијанска окупациона власт је једне ноћи, послије 1918.године, када је њена војска опколила Цетиње и када је излажење из кућа било забрањено, посјекла историјски бријест краља Николе, извадила његово коријење, и тим гестом покушала поништити и избрисати црногорску историју, традицију и обичајно право.”

Ево шта је по тој теми, како наводи г. Маркуш, писало у листу „Глас Црногорца'', бр. 80, из 27. новембра 1919. године, одакле је и кренула дотична прича и препричавање:

“Стари бријест код Биљарде на Цетињу у свијести црногорског народа имао је посебну вриједност,  био је једна од форми кроз коју се еманирало (истицало оп. а.) црногорско правосуђе.

За Црногорце тај бријест је био као чељаде и његово посијецање и вађење његових коријења, као и уклањање кружног камења на коме се испод њега сјеђело, иако се бријест био осушио, тешко им је пало, дубоко их је повриједило и понизило.

Под старим бријестом код Биљарде на Цетињу црногорски суверен, Господар, дијелио је Црногорцима правду и они су за њега били на специфичан начин, осјећајно везани.”

Већ из овога прилога, у којем је подвучено- “иако се бријест био осушио”- се  види да легенда о “живом бријесту” има недостатке. Публициста Јован Маркуш je чак утврдио да тај историјски бријест, који је годинама био предмет провидне пропаганде, није ни дочекао 1918. годину- већ га је вријеме сасушило пар деценија раније.

Умјесто тога сасушеног бријеста-  г. Маркуш наводи да је “посађен други бријест, којег је у старом цетињском парку,  данашњем Парку 13. jyлa, засадио Божо Новаковић, познати професор и директор Цетињске гимназије, који је je од 1892. до 1896. године био предсједник општине Цетиње.”

Потврду свог става, г. Маркуш је нашао кроз писање некадашњег директора Државног музеја на Цетињу проф. Риста Драгићевића, гдје каже:

“У годишњаку Завода за заштиту споменика културс „Старине Црне Горе" бp. 1 од  1963. године објављен је и текст  проф. Драгићевића под насловом „Прилози културној историји (ст. 147-162) у којем се између осталог наводи следеће: „У току jедне ноћи срушен je и један велики бријест, под којим су се годинама одмарали током љетње сезоне не само Цетињани, но и многобројни домаћи и страни туристи који су посјећивали Цетиње. То није историјски бријест о коме јe често писано.”

Дакле, историјски бријест краља Николе нико није посјекао, већ се ради о евентуалном сасијецању некаквог другог бријеста- “под којим су се одмарали Цетињани и туристи”.

Све су прилике да је Александра Вуковић легенде о бријесту учила од анонимних коментатора на форумима портала ЦДМ, рецимо- карикатурних “експерата” под псеудонимима- “Ћипур” и “Град хероја”?

Сублимирајући наведено, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш је извео следећи закључак: “Превише je болесно и опасно када се дође до тог стадијума да се користи исушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека,  за ширење приземне пропаганде помијерајући његово убијање у период послије 1918. године. Такво писање кoje личи на бољшевички агитациони приручник подстиче на логично питање, зашто се то чини?”

Наравно, поставити исто питање активистикињи ДПС-а логички стоји. Међутим, боље је поставити прецизније питање- да ли Александрa причу о “историјском бријесту” и “чупању његових коријена” пласира- да би њоме замијенила причу о томе да је партија којој припада- “исчупала” све фабрике и предузећа по Црној Гори, направивши хаос и безнађе на просторима Црне Горе?

Ако је то био циљ клецајућих теза, тада се очигледно ради о пропагандном неморалу!

Црвена, са инквизиторским погледима на свијет

Иначе, Александра Вуковић се на споменутом скупу представила овако: “Ја имам име и презиме, али сада бих се презвала – и рекла бих да се зовем Црвена”. Потом је, у револуционарном духу, упутила следеће питање поштованом публикуму: “Јесмо ли за Никшић чији је најљепши осмијех, пркосне строфе о антифашистичкој Црној Гори испјевао наш наш Љубо Чупић.”

Послије те тираде одмах je, у духу наводне “антифашистичке борбе”- самоиницијативно опредијелила- гдје је коме мјесто у Црној Гори, рекавши: “Знамо ли да у неђељу бирамо за и против Црне Горе.” 

Дакле, кријући се иза леђа народног хероја, Црвена је у магновењу показала инквизиторске погледе на свијет, својствене окружењу у којем се налази. При том претендујући на смјехотресну улогу женског Војислава Шешеља- све са дамском капицом чудних облина, у парламенту Црне Горе. 

Све ово показује да дух Љуба Чупића и даље хода Црном Гором. Са нелогичним превођењем у раван идеолошких интереса модерне црногорске буржоазије- тај дух се безочно експлоатише и служи за немилосрдно политичко рабљење.

Да је то тако, потврђује факт да је и поред оваквих “пламених патриотских говора” Црвене- шеф њене партије морао, сасвим непатриотски- давати десетине хиљада еура разним особама из иностранства да би гласали његову партију.  

Управо та нелогичност наводи на питање- да ли се Црвеној можда на тренутак учинило је на лицима разних плаћених Ника Шепртљовића из дијаспоре пројавио споменути “осмијех Љуба Чупића”? Рецимо, када су у Бару на дан избора ишли код “секретарице Ане” да добију по 200 еура као напојницу за гласање ДПС- а?

Јер, те мишеве из прекограничних мекиња није интересовао Чупић, народни хероји, пламени говори Акесандре о патриотизму и сличне трице и кучине, већ само и икључиво- новац!

А шта рећи за омладинске гаучосе из Амстердама, који су за гласање ДПС-а у Бару добијали дупло већу напојницу, чак 400 еура?! Елем, када им је секретарица Ана "испалила" те новце у зобницу- да ли им је пред "погибију образа" на лицу заиграо- “двоструки најљепши осмијех Љуба Чупића”!?

Социјална правда и капиталистичка неправда

Наравно, ствари се могу посматрати и из другог угла. На примјер, одлично знамо да је један од главних циљева комуниста био- достизање социјалне правде. Тај циљ се подудара и са партијама које имају социјалистички поглед на свијет.

Владајућа партија у Црној Гори има у свом називу префикс- “социјалистичка”. У пропаганди се, као што видимо из говора Црвене- та партија позива и на комунистичке прваке револуционарних времена. У стварности је ситуација дијаметрално супротна, jeр та партија годинама ради на уништењу економије и социјалне правде у Црној Гори, а ево неколико примјера.  

  
Рецимо, у периоду од 1991. до 2015. године, а то је период вјечне владавине ДПС-а, из Црне Горе је, према информацијама подгоричких Вијести-  отишло преко границе чак 140.000 њених држављана.

Према последњим подацима Завода за запошљавање, у Црној Гори има 45.460 незапослених, док је стопа незапослености 19,59 одсто. Осим тога, Веско Пејак, предсједник НВО Алтернатива Црна Гора, је прије неки дан за портал Кодекс рекао да у Црној Гори око 50 000 запослених радника- раде без иједног слободног дана у мјесецу.

Елем, ако се са поред такве незапослености, таквог пакленог рада запослених, грађани Црне Горе суочавају са средњом платом која не покрива 60 одсто потреба домаћинства- тада се може рећи да социјалне правде у Црној Гори уопште нема.

Чему тада позивање на Чупића у говорима некакве Црвене, када је јасно да је та власт, чији је и она дио- не само антикомунистичке, већ и антисоцијалистичке провинијенције?

О томе колико је власт у Црној Гори заглибила у незајажљивости- најбоље свједоче ријечи лидера СДП Ранка Кривокапића, који је са мјеста предсједника Скупштине Црне Горе у емисији “Начисто”, емитованој 12.2,2015.г. на ТВ Вијести, оптужио владајућу странку за нестанак 800 милиона сура приликом приватизације КАП-а, називајући ту крађу- злочином против државе.  

Дакако, постоје и друге цифре везане за пљачку КАП-а. Рецимо, када сам у недавној полемици са Предрагом Зечевићем, главним и одговорним уредником режимског портала Аналитика, напоменуо Кривокапићеве ријечи око крађе око приватизације КАП-а, он је одговорио овако: “Шојгу је спомињао 300 милиона, не знам откуда сада 800? Црногорско гађање цифрама?” 

Дакако, није у питању величина цифре око пљачке КАП-а, те да ли је тачније она коју спомиње Кривокапић или она коју наводи Зечевић, јер- свака је јако велика, већ- гдје се у тој причи налази тужилаштво и судство Црне Горе.

Пламени патриотизам Црвене се допингује еврима за поклонике

Данас се црногорско правосуђе пренијело у режимске медије, који резултате тока истраге добијају од анонимних лица из државних органа, те суде и пресуђују по редакцијском нахођењу у складу са политичким жељама режима.

Ову пропаст црногорског правосуђа прати паралелна легенда о старом бријесту- “који је  представљао вриједност, јер се кроз њега  еманирало (истицало оп. а.) црногорско правосуђе”.

Одмах се поставља питање- да ли је нестанак старог бријеста, његово сушење или сасијецање,  узрок пада ововременог црногорског правосуђа?  

Елем, умјесто да правосудни систем Црне Горе буде цивилизован, слушамо преко 120 година стару нецивилизовану причу о бријесту, као "симболу правосуђа"?! Умјесто да се стотине милина еура узетих од КАП врате у народну касу, пласира се од некаквих нових Александри ирационална прича о Љубу Чупићу, Зоговићу  и Његошу?!

Зато није чудно што се пламени говори Црвене, које немају снагу- нити реални ефекат у серијској призводњи патриотизма, морају тужно допинговати од 200 до 400 еура путем секретарице Ане.

На крају, закључак је прост- Црвена је у Никшићу била режимска бизнис леди прерушена у агитпроповску скојевку. Њен говор је био сегмент необичне ПР акције режима која има само један циљ- идеолошко мотање и излуђивања народа.

Ипак, када вријеме причу претекне, ни шампионски лет метлом у висине ораторског Олимпа не може сакрити ништавну функцију говорничког празнословља.  

Јосип Броз- неуморни убица “комунистичке банде”

Од Војин Грубач -   18 новембра, 2016

Британски лист Daily Mail је, у свом издању од 7. oktobra 2014. године, Јосипа Броза Тита ставио на 13. мјесто међу 20. највећих злочинаца двадесетог вијека. Разлог таквог рангирања бившег комунистичког и државног лидера Југославије се темељи на увјерењу да је од последица Брозовог терора, према “махом политичким противницима”, пострадало 570.000 људи- за чију је смрт он директно одговоран.

Колико је Броз заиста послао људи у смрт, директно или индиректно, остаје као тема за посебан осврт. Ипак, прије сумирања тих гомила лешева које је оставио за собом, неопходно је погледати на шта је све Броз био спреман, прије свега- у односу према комунистима.
По оном што се може видјети, чини се да је свирепост- коју је Броз демонстрирао према “неподобним комунистима”- потом само закономјерно претакана и према окружењу које се нашло у пољу дејства његове власти.

Броз- шеф Стаљинових убица у Шпанији

Словеначки комуниста Јосип Копинич, високи совјетски обавјештајац у Шпанији, је тек пред крај живота открио Титовом биографу Владимиру Дедијеру разлоге због чега су Стаљинове специјалне службе слале Јосипа Броза у Шпанију.

Копинич је тада Дедијеру рекао да је Јосип Броз био контролор Четвртог одсјека НКВД-а који је, поред осталих послова, радио и на “ликвидацијама непријатеља у иностранству”. Управо зато је Броз често, на “пар дана”, ишао у Шпанију на “инспекцијска путовања”- и као шеф убица давао наређења професионалним ликвидаторима НКВД-а.

Убијени комунисти су били “троцкисти” или “опоненти Стаљина”, који су- како је Тито поткрај 1937. године писао у „Пролетеру”- „свакодневно раскринкавани као издајници и шпијуни у служби генерала Франка”. У разговору с Дедијером, Копинич је рекао следеће: „И Тито и Кардељ радили су за НКВД.” Поврде за то постоје из разних извора.

На примјер, генерални секретар Централног комитета КП Француске Морис Торез, преко кога су се из Москве преносиле све повјерљиве совјетске одлуке и наредбе за Шпанију у току грађанског рата, је посједовао документ из кога се „видјело да је Тито био задужен за ликвидације у Шпанији”, или тачније да је био „шеф штаба за ликвидације у Шпанији”.
По томе документу, било је јасно да су остали чланови штаба за ликвидације били: италијански комуниста Виторио Видали, хрватски комунисти- Иван (Стево Крајачић) и Иван (Антонов) Сребрењак, као и босански Србин Влајко Беговић, који је био замјеник шефа НКВД-а у међународним бригадама у Шпанији и шеф оперативног центра за ликвидације у Албацети.

Послије Торезове смрти, садржај тог документа је, 1979. године у Паризу, Дедијеру презентовао Алберт Собоуле, биограф Мориса Тореза. Дедијер се, због страха од посљедица, није усудио на његово објављивање.

Ипак, Дедијеру је, десет година касније, постојање и садржај тог документа потврдио и Јосип Копинич, али и шпански ликвидатор Иван Стево Крајачић, који му је рекао: „Четврти одсјек НКВД је радио двије врсте послова: диверзије под командом руског генерала Павлова и ликвидације непријатеља – троцкиста.”

Лео Матес, загребачки комуниста јеврејског поријекла, који се с Титом дружио у вријеме Шпанског грађанског рата а послије рата примао Броза у своју кућу у Загребу, је Дедијеру дао одређене детаља из Титовог живота.

На питање- какве је услуге Тито радио Совјетима у Шпанији, Матес је септембра 1983. године дао Дедијеру следећи одговор: „Чинио је прљаве услуге у Шпанији. То је за Совјетски Савез био важан полигон – и војнички и стратешки, али и кадровски (чишћење). Тито је тамо чистио људе.”
Јосип Броз се сматра одговорим за ликвидацију Благоја Паровића у Шпанији. Паровић је био један од најперспективнијих југословенских комуниста, организацијски секретар ЦК КПЈ и особа број два у партијског хијерархији, која је требала да на мјесту генералног секретара ЦК КПЈ замијени Милана Горкића, уколико се Горкићу нешто деси.

Паровић је убијен је у сумрак 6. јула 1937. крај једног села близу Мадрида, а његов леш је (ради потврде испуњеног задатка) сликао босански комуниста Влајко Беговић- Титов „главни егзекутор у Шпанији”. Неколико мјесеци послије те ликвидације, Тито је лицемјерно Паровића назвао „једним од најбољих чланова ЦК КПЈ”, који је погинуо „јуначком смрћу”.
У кући Леа Матеса, изнад Шалате у Загребу, Броз је Анки Буторац, жени покојног Паровића, пред Матесом отворено рекао: “Ја сам твога ‘друга’ послао у Шпанији у смрт!” To je Лео Матес 24. септембра 1983. године, од ријечи до ријечи, пренио Владимиру Дедијеру, а он направио биљешку.

Титулу “шефа убица комуниста”, коју је имао у Шпанији- Броз је оправдао у временима која су слиједила, када су у Стаљиновим чисткама листом пострадали југословенски комунисти у Москви, углавном његовом заслугом.

У Москви Броз све издаје, па и своје бивше жене

Током Стаљинове велике чистке 1937-1939 године, готово цјелокупно дотадашње руководство Комунистичке партије Југославије је стријељано у Москви.

О каквим монструозним ликвидацијама се радило- свједочи чињеница да је ухапшено 800 од око 900 југословенских комуниста који су се задесили у СССР- у. Од тога броја ухапшених- убијено је 600- 700 југословенских комуниста, а остали су завршили у совјетским гулазима које је претекло тек њих четрдесетак.

У Москви је тих година стријељана елита југословенског комунизма- сви дотадашњи генерални секретари КПЈ: Филип Филиповић, Сима Марковић, Ђуро Цвијић, Јован Малишић и актуелни секретар КПЈ Милан Горкић. Преживио је само Триша Кацлеровић, који се на време повукао из политике. Стријељана су и два секретара СКОЈ-а- Никола Котур и Гргур Вујовић, као и велики број руководилаца КПЈ, чланова ЦК и Политбироа.

Сви ови високи руководиоци КПЈ су ликвидирани без икакве партијске процедуре, изјашњавања чланства, сазивања конгреса, а спровођене су под називима “ликвидација фракционаштва”, “реорганизација руководства”, “оздрављење партије” и сл.

Када је 24. августа Броз дошао у Москву, одмах је оптужен за “троцкизам” јер је његова супруга Луциа Бауер већ била стријељана као “издајник и шпијун”, а бивша супруга Пелагија Белоусова по истој оптужби ухапшена. У таквој ситуацији Броз се одлучио да денунцира своје супруге, и истакне да се »осјећа кривим што због недостатка будности није примијетио издајничке поступке својих супруга.«

Затим се окренуо и против југословенских комуниста, па оптуживао то што је могао- и мртве и живе. Најгоре је оптужбе дао против др Симе Марковића и Сима Миљуша, двојице живих руководилаца КПЈ који су већ били у тамници, а затим оставио простор да потопи и све остале, рекавши у изјави: „Уколико су потребни подаци о некоме кога овдје нисам поменуо, молим да ми се то напомене.“

Послије бескрупулозне издаје супруга и партијских другова у Москви. Титу је дозвољено да се врати у Југославију и одржи “састанак привременог руководства КПЈ” док се остале ствари “не ријеше у Коминтерни”.

Од 15. до 18. марта 1939. године, у једној кући на Бохињском језеру у Словенији, Броз је окупио чланове свог “привременог руководства за текућа питања”, гдје су били: црногорски писац Милован Ђилас, загребачки радник Јосип Краш, словеначки учитељ Едвард Кардељ, словеначки радник Франц Лескошек и београдски студент Иво Лола Рибар.

Та екипа “привремених инквизитора” је најугледније југословенске комунисте, осниваче и генералне секретаре КПЈ, иако потпуно невине- прогласила “фракционашима и издајницима”, и потврдила “искључење свих бивших руководећих, фракцијских и антипартијских елемената”. Тај списак искључених, са тешким оптужбама, је након сједнице послат у Москву, што је ухапшеним југословенским руководиоцима у Москви значило смртну пресуду.

Милан Горкић, актуелни генерални секретар КПЈ, је стријељан 1937. у Москви. Његово мјесто је остајало упражњено, јер су бугарски и њемачки кругови Коминтерне, као и чланови ЦК КПЈ у Паризу, жељели да на то мјесто дође црногорски комуниста Петко Милетић (родом из Роваца код Колашина).

Петкo Милетић je изашао из југословенског затвора у јуну, а дошао у Москву септембру 1939. године. У Москву је дошао и Броз, и успио да елиминише легендарног комунисту Милетића уз помоћ словеначког комунисте и обавештајца Јосипа Копинича. Копинич је саставио опсежну оптужницу против Милетића, гдје га је теретио “да је у затвору издавао своје другове и сурађивао с полицијом”. Милетић је јануара 1940. ухапшен у Москви, а потом умро у затвору.
Броз је послије многобројних издаја својих другова из комунистичке елите тог времена- 1940.г. добио мјесто генералног секретара ЦК КПЈ (да напоменем- службена легенда je била да се то десило 1937.).

Лијева скретања- стријељања комуниста од стране комуниста

У току Другог свјетског рата Брозове ликвидације комуниста и партизанских команданата су добиле призвук лудила. Осврт ће бити само на догађаје везане за Црну Гору, гдје је лојалност црногорских комуниста партији, у вријеме тзв. “Лијевих скретања”, провјеравана наређењима за убијање своје најближе родбине.

О једном таквом примјеру је свједочио Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, у једној тематској емисији ТВ РТС 2. Првоборац Аресенијевић је навео случај када је партијска организација села Слатина осудила на смрт командира његове чете Милоша Јелића, “најбољег изданка куће Јелића- Рачића, и читавог краја, зато што је одбио да убије свог стрица Ђока Рачића, који га је одгајао и школовао као своје дијете.”

Када су партизанском командиру Милошу Јелићу дојавили партијску одлуку о смртној казни, он је “да друговима олакша одлуку” предложио да га “пустe да погине у првом боју са непријатељем”. То му није прихваћено, па је стријељан.

У књизи “Пивске село Смријечно” проф. др Божидара Тадића (1931- 2003), описана је ликвидација пивских комуниста због одбијања партизанског руководиоца Тадије Тадића да убије свога стрица Спасоја Ташова Тадића, чувеног комиту који се борио против Аустроугара за вријеме окупације Црне Горе.

Иначе, Тадија Тадић, дипломирани правник, је био главни организатор устанка у Пиви, комесар партизанског батаљона „Бајо Пивљанин” који је заузео Фочу, а потом и комесар друге чете Пивљана у Пљеваљској бици.

Високи комунистички руководиоци Радоје Дакић и Вељко Мићановић су Спасоја Ташова Тадића прогласили „народним непријатељем”, осудили на смрт и одредили његове синовце Тадију, Радоја, Благоја и Обрена, као и сестрића Јововића да га стријељају.

Како је Тадија одуговлачио са извршењем наредбе, јер није желио убити стрица који га је отхранио, то је комунистички врх њега осудио на смрт. Послије побуне пивских комуниста, и одбијање стријељања Тадије Тадића, за опомену је код Пивског манастира стријељан водник партизанске чете Обрен Вукосављевић, а потом још пет пробраних комуниста “главом платило” на пријеком партизанском суду.

На том суду су се, осим Тадије Тадића, нашли: Радоје Тадић, комесар Муратовичке чете а потом командир друге чете Пивљана у Пљеваљској бици, затим Раде Тадић, као и два омладинца- Благоје Тадић и Јовица Јововић који нису имали осамнаест година.

Сви су спроведени у никшићко Горње Поље, гдје их је судио и на смрт осудио Пријеки војни суд у саставу: Радоје Дакић, Сава Ковачевић Мизара и Милован Ђилас ( по другим изворима, умјесто Ђиласа била је Вjера Ковачевић).

Очевици говоре да су осуђени на смрт ишли на стријељање као у сватове, клицали Комунистичкој партији, слободи и побједи над фашизмом, а послије стријељања “њихови лешеви су буквално бачени у неки клачинар поред цркве на Видровану који је ту, вјероватно, остао још из времена изградње храма.” Укратко, “грешни другови” нису имали право нити на гроб.

Негдје 1952. године родбина је одлучила да њихове посмртне остатке извади из тог клачинара и сахрани управо на Видровану у заједничку гробницу. Над гробницом је постављено најскромније обиљежје од обичног гранита.

Пошто су посмртни остаци стријељаних пренесени у нову гробницу, по налогу Комитета из Никшића- ноћу је дошла милиција с маљевима и ћускијама и споменик разрушила.

Ликвидације команданата и лажни свједоци против другова

Ликвидација партизанског команданта Саве Ковачевића Мизаре се и даље налази у просторима спекулација, али је комунистичка ликвидација партизанског поручника Радивоја Кандића већ објелодањена- и представља факт.

Наиме, проф. др Божидар Тадић је у својој књизи споменуо партизанског поручника Радивоја Кандића, као Пивљанина “погинулог у борбама за мјесто Борач”, једно од главних усташких упоришта у Херцеговини.

Ипак, Кандић је ликвидиран као “потенцијални непријатељ”. Како се то десило- описао је Љубомир Косовић (1922- 1996) у својој књизи ”Свједочанства”. Наиме, Никшићанин Косовић је као партизански борац био на положајима око Борча у тренутку ликвидације Кандића. Како је то изведено , Косовић описује овако:

“Налазили смо се у једној јарузи у заклону. Испред мене је стајао поручник Кандић и нешто је разговарао са неким који је био са друге стране јаруге.
Један његов борац је пуцао на њега право у главу са растојања од пет-шест метара. Кандић је пао мртав. Борац који га је убио пришао је мртвом Кандићу, узео му пиштољ и наредио двојици њихових бораца да га изнесу.
Убица се није много узбуђивао што смо нас неколицина све то гледали. Послије рата, Кандић је био уписан у борце погинуле од усташа. Око два сата касније ја сам тешко рањен у ногу. Био сам убијеђен да сам погођен од метка једног нашег борца Вучковића…”

Љубомир Косовић је у својој књизи “Свједочанства” потврдио да су комунисти организовали лажне свједоке током суђења легендарном Љубу Чупићу, што је био једини разлог који је Чупића одвео у смрт.

Косовић је послије споменутог рањавања у Борчи- заробљен и пребачен у Национални (четнички) суд у Никшићу под оптужбом да је стријељао 13 цивила у Грахову. Истовремено се у затвору тога суда обрео и млађи брат Љуба Чупића, о којем Косовић у књизи пише следеће:
“У затвору сам био са Љубовим млађим братом Мартином, који је тада имао око осамнаест година. За вријеме блокаде Никшића Мартин је био неустрашиви и врло активни партизански активиста у граду. Са Мартином сам био врло добар пријатељ. Он је и у затвору имао одличне везе са преосталом илегалном партизанском организацијом у Никшићу.

Њега је нарочито интересовало суђење његовом брату Љубу, кога је безгранично волио. Према његовом причању, а то су тврдили и затвореници који су с њим били на суђењу, позадинска – илегална организација, по налогу КП, организовала је свједоке који су Љуба теретили и то је било одлучујуће за његову смртну пресуду. Када је то дознао, Мартин је био ван себе.”
Послије сазнања до којих је дошао, Мартин Чупић је напустио комунисте и на Цетињу прешао у редове ЈВуО. Интересантно је да се никад није објављен идентитет свједока на суђењу Чупићу, иако је Војо Бошковић, исљедник четничког суда у Никшићу, потом пришао партизанима и рат завршио као мајор – пошто су му комунисти признали чин резервног официра Краљевске војске.

Нејвероватан примјер је и трагична судбина двојице комуниста- Милорада Ћулафића и Радомира Јовaнчевића, који су ноћу 26.априла 1942 године побјегли из четничког затвора у Колашину, гдје су тога дана били осуђени на смрт.

Из затвора их је пустио стражар Милић Булатовић и они су исцрпљени бјежањем стигли у Мојковац. Окружни комитет КПЈ за Колашин их је осудио на смрт, и они су стријељани са образложењем- “да нису смјели живи пасти у руке класном непријатељу”.

Голи оток- мучилиште и за двије трећина невиних 

Послије Резолуције Информбироа Броз је кренуо у ново чишћење партијских колега. Генерал Арсо Јовановић, актуелни начелник Генералштаба Југословенске армије, је увече 11. августа 1948. године убијен приликом “покушаја бјекстава преко југословенско-румунске границе”.
Познати хрватски комунистички руководилац Андрија Хебранг је ухапшен и против њега се водио процес- да је “сарађивао са усташама”, у НДХ “потказивао загребачке комунисте”, али и- био “руски шпијун” и “одавао тајне” Совјетима. Према званичном саопштењу комунистичких власти- 11. јуна 1949. године у београдском затвору Главњача Хебранг је извршио самоубиство вјешањем о радијатор.

Паралелно је створен Голи оток, који је био био затвор, радни логор и мучилиште за политичке затворенике у периоду од 1949. до 1956.г. Затвор се састојао од четири логора: Први мушки (Мала жица), Други мушки (Велика жица), Петрова рупа (Кота 101) и касније Женски логор, мада је први женски логор био на Светом Гргуру.

Међу затвореницима је био висок проценат Народних хероја, доскорашњих министара, генерала, универзитетских професора, предратних комуниста и људи од угледа. Ту су били бивши чланови Централног комитета, углавном црногорског, бивши високи руководиоци, шпански борци, неколико инвалида из шпанског грађанског рата.
Кроз логор Голи оток је прошло укупно 16.101 затвореника – 15.173 мушкараца и 928 жена, од којих је смртно страдало 413. људи. Према свједочењима преживјелих, логораши су често умирали услед последица пребијања и разних мучења.

Осим на Голом отоку, логори за неподобне комунисте су били и на острвима Свети Гргур и Угљан, као и у Билећи, Стоцу и Рамском риту. Затвори у Пожаревцу и Старој Градишки су такође напуњени комунистима. Спекулише се да је кроз све ове логоре и затворе прошло до 32.000 комуниста, а смртно страдало на разне начине око 4.000 људи.
По националном саставу, 44 одсто заточених били су Срби, 21,5 одсто Црногорци, 16 одсто Хрвати, а пет одсто Македонци.

На Голи оток људи су упућивани без суђења, урученим “рјешењем” судије за прекршаје. Било је омогућено да на основу закона о прекршајима политичка полиција може сваког да ухапси, држи га колико хоће и мучи кад хоће.

Довољна је била, према свједочењу ухапшених, једна ријеч, виц, поглед, осмијех или подигнута обрва која се није свидјела неком од “главешина” или “забринутих грађана” па да се заврши на вишегодишњој робији на Голом отоку.

По свједочењу неких колега, у Словенији су Срби и Црногорци боље пролазили, чак и ако су у неким анкетама наводили да нису на новој линији. Словеначки комунисти би их пуштали да виде шта се дешава са њиховим сународицима у Србији Црној Гори, па су они полако губили интересовање да остану на старој линији. Дакако, Словенци су поступали много паметније од комуниста у другим крајевима Југославије који су били жељних крви својих једнопартијаца.
На крају се испоставило да је од 16.000 заточеника Голог отока, невиних било чак 10.000. У прогонима и хајкама у затворе и мучилишта су трпани и прокажени и невини.

Двије деценије Брозове ликвидације комуниста

Из овог штива, хронолошки предостављеног, се види да- од момента када је постао члан злогласне НКВД и шеф ликвидатора комуниста у Шпанском грађанском рату, па све до затварања Голог отока 1956.г.- Броз није престајао да гони “комунистичку банду издајника”.
Двадесeт година се Броз занимао “чишћењем људи”, системским убијањем и мучењем оних које је третирао као “несавршене комунисте”.

Невјероватно је и то што многи “заблудјели комунисти” нису имали право чак и на гроб. У Москви су послије стријељања кремирани, у Никшићу бацани у клачину, на Голом отоку пропуштани кроз дробилице и бацани у море, да им се “стрва не зна”.

Нема сумње да је Јосип Броз био бескрупулозан и манијакалан политички активиста. У сваком моменту спреман на ликвидацију и издају свог окружења, све ради достизања циља- апсолутне власти над људима, њиховим животима и смртима.

Послије свега наведеног, логично се намеће следеће питање- да ли треба Законом утврдити да право на гроб постхумно губе они који себи дају за право да у било каквим констелацијама односа, са било каквих фукција, положаја моћи- у току живота доносе одлуку о лишавању права на гроб било којег човјека?

Да ли на такав начин треба, изучавајући погано и морбидно понашање некаквих руководилаца из прошлости, свима ставити до знања да кршење цивилизацијских норми није дозвољено, и да се за погаштину направљену по одређеним стварима може и постхумно одговарати?!
И на крају, ако су се совјетски комунисти могли одредити према Стаљиновим чисткама, ред би био да се направи цивилизацијски искорак, и двадесетогодишње дивљање некадашњег предсједника СФРЈ стави у раван крупног цивилизацијског посрнућа цијелог друштва.

Дух Љуба Чупића у ланцима менаџера капитализма

Од Војин Грубач - 14 новембра, 2016

 

 Лик револуционара Љуба Чупића се, попут грома из ведра неба, појавио на прошлим парламентарним изборима у Црној Гори. Добивши комерцијалну форму, Чупић је постао лајт- мотив у говорима домаће буржоазије и ватрених промотера капитализма.
Да је то тако, свједочиле су ријечи одлазећег премијера Црне Горе, који је на конвенцији своје странке у Никшићу рекао следеће: “Зар ико озбиљан може и претпоставити да би Никшић могао дати подршку идеолошким потомцима оних који су хапсили и стријељали Љуба Ћупића.”
Тиме је поштованом пубиликуму лидер владајуће партије отворено рекао да су он и његова партија- "идеолошки потомци Љуба Чупића".
На другој страни, знамо да су идеолошки потомци Љуба Чупића изашли као побједници из Другог свјетског рата и, у складу са својом идеологијом- извршили конфиксацију комплетне имовине имућних људи.
У тој паралели видимо очигледни апсурд у поруци из говора одлазећег премијера! Јер, да би себе третирао "идеолошким потомком Љуба Чупића", одлазећи премијер и шеф владајуће партије треба да се политички залаже за конфикацију имовине оног друштвеног слоја којем и сам припада, те да сувишну имовину преведе у државну својину!
Ако то не жели, или жeли само у једном случају- када се ради о “шампиону демократије, који луња по Платоновим пећинама”- тада он није следбеник идеологије Љуба Чупића?
Елем, треба ли подсјетити да је Љубо Чупић живио и пострадао у времену- када су његове партијске колеге у тзв. “Лијевим скретањим” брутално ликвидирале имућније домаћине, чија је  имовина потом конфискована?
Збиља, гдје тада, у распону- од примјера ликвидације имућних домаћинстава у “Лијевим скретањима” до послијератне конфискације имовине богатијих грађана- види себе политичка буржоазна квазиелита, која данас говори о својој идеолошкој љубави према револуционарима прошлих времена?
Дакако, не спорим да се ликови револуционара могу изгравирати на јахти, Бентлију или Масератију, истетовирати на задњици старлета које су љубавнице шеика, али одговoрно примјећујем да је то- апсурд!

Да ли би другови жељели да Црну Гору завију у црно?

Можете ли уопште замислити ситуацију да се из прошлости појаве Љубови другови из "Лијевих скретања"- и са својим групама упадају у куће имућне олигархије данашње Црне Горе?
Можете ли  претпоставити- шта би се десило да су на дотичну конвенцију владајуће партије у Никшићу, са својим батаљонима- банули шефови Љуба Чупића- Сава Ковачевић и Радоје Дакић, све са Драгицом Правицом приде? И то разгоропађено, са идејама из "Лијевих скретања" која су имала јасан идеолошки суд и извијесни завршетак? Заиста, шта би се десило? Да ли би се одлучили за понављање пројекта "Пасје гробље"?
Наравно да није баш јасно шта би се десило јер за такве одреде, који се данас називају терористима, постоји противтег у виду: телохранитеља, САЈ- оваца, полицијаца- све у четири појаса обезбијеђења. 
Додуше, у политичком смислу је јасно шта би било, ма шта се на терену десило. Рецимо, не би се више трг и улице у Никшићу звале по вођама револуције- који су судили капиталистима по кратком поступку, а Драгица овјеравала пресуду и тјерала народ  да пјева и игра коло.
Премијер Црне Горе би одмах преко ТВ Пинк М оптужио све своје политичке опоненте за тероризам, а премијер Србије примјетио елементе иностраности.
Специјални државни тужилац Црне Горе би, послије краће истраге, рекао јавности следеће: ”Био је планиран ужас до сада невиђен. Црну Гору су хтели да завију у црно као никада у њеној историји.”
Предсједник Црнe Горе би опсервирао појаву Љубове групе из Лијевих скретања овако: “Очигледно је да се, уз помоћ те групе, Црна Гора жељела претворити у једно анархично и хаотично друштво, које ће уз бројне жртве бити означено као простор на мапи Европе који је хаотичан, анархичан и нестабилан... Могу да кажем да је држава показала способност да заштити грађане, да је показала да тероризам овдје не може да прође.”
Послије тога би похвалио рад специјалног тужиоца, овим ријечима: “Дакле, Црној Гори није само Бог помогао, како је рекао тужилац, мада је и он доста имао удјела сигурно, али помогли су и они који су схватили да нашем друштву и држави треба помоћ како се не би претворила у једно хаотично стање и да се, како је то тужилац рекао, завије у црно, што би дефинитивно било, након Другог свјетског рата најтрагичније вријеме Црне Горе”!
Црна Гора је мјесто крупних апсурда, којима краја нема. Као и у недавном провидно- режираном пучу са распалим сценаријем, гдје "терористички вођа Александар Синђелић" умјесто да бјежи пут Русије, “гдје воде пипци”, добровољно бјежи тужиоцима у Подгорицу.
Па да адвокат Горан Родић, апсолутно зачуђен, преко ТВ екрана каже јавности: “Неки догађаји, као што су добровољни долазак Александра Синђелића у Црну Гору, су раритети сигурно када је у питању тероризам. Од Баден Мајнкофа и Црвених Бригада се не сјећам таквог случаја?!”

Вјешала за грађанско коришћење направе

Елем, да не би прича била у претпоставкама, иако су оне реалне јер имају јасан логички спој, постоје и неки чудесни примјери из свакодневног политичког живота Црне Горе.
Наиме, неоспорно је да револуционар и народни херој Љубо Чупић има много фанова у садашњем, реалном времену. Има много група које чувају лик тога револуционара у својим срцима, а једна од њих је и НВО Алтернатива Црна Гора из Никшића.
То је група незапослених и образованих младих људи, љевичарских идеја,  који су данима и мјесецима стојали испред здања Скупштине општине Никшић, мирно протестујући због претварања града у економску рушевину и простор неизмјерног безнађа.
Једном су појачали протест перфомансом гдје су поставили вјешала на једно дрво у центру града,  и објаснили смисао акције овако: “ Циљ перформанса је да покажемо грађанима да имају само три избора – да искористе ову направу, побјегну из земље или да стану са нама и да се боре. Вријеме је да се коначно сви суочимо са собом и направимо избор!“
Никшићка Комунална полиција се појавила девет минута након постављања вјешала и одлучила  – „вјешала морају да се руше“, јер су иницијатори перфоманса “узурпирали дрво испред општине а немају за то одобрење”.
Чланови Алтернативе су следећи перфоманс направили испред главне капије, пријавнице,  Казнено- поправног дома у Спужу и уплатили 10 еура високом фунционеру владајуће партије Светозару Маровићу, који се у затвору налазио због милионске проневјере државног новца.
Поводом тога догађаја, Алтернативци су присутним медијима објаснили повод акције: ”Случајно смо се окупили и дошли да дамо скроман допринос човјеку кога су сви заборавили. Уплатили смо колико имамо, није то некаква цифра, 10 еура, немамо више. Да имамо, дали би да му се нађе. Може то и да подијели са фамилијом, пошто их има више унутра.”
Затим су се осврнули и на суштину перфоманса, рекавши следеће: ”Нас из Алтернативе занима шта ће бити са његовим парама- за које се сумњичи да их је нелегално зарадио. Сви причају о његовој кривици, а нико не помиње гдје ће да иде новац који је он незаконито зарадио. Не зна се да ли ће да врате грађанима, држави или ће новац остати код Маровића.”
Одговор на то питање су добили сјутрадан када су медији јавили: “Чланови невладине организације Алтернатива Веселин Савић и Веско Пејак ухапшени су јуче, након што су на пријавници спушког затвора притворенику Светозару Маровићу уплатили 10 еура.”

Миловача за Паја Позитивног, хистерија режима

Ипак, група Алтернатива је урадила један перфоманс послије којег су постали мета за одстријел режимских медија и странака.
Наиме, послије одлуке Паја Нејаког, лидера опозиционе партије ПЦГ,  да онемогући пад владе Мила Ђукановића, Алтернативци су отишли у Подгорицу и испред стана дотичног политичара оставили на поклон боцу лозове ракије "Миловаче", огледалце и стих из Библије. Јавност је сама требала да закључи о чему перфоманс говори.
Елем, како је јавност са грохотом оцијенила да се ради о критици недоличног понашања опозиционог политичара Пајовића, медијски напад режима је отпочео жестоко.
Владајућа партија је ту акцију окарактерисала “као подмукао начин застрашивања и угрожавања”, тврдећи да је породица политичара Пајовића- била “жртва јефтиног политикантског осветништва” и - “цртања мета”, те позвалa да “надлежни државни органи, прије свега Тужилаштво и Управа полиције, правовремено и професионално одреагују, како се овакве ситуације не би понављале”.
Либерална партија је у перфомансу видјела “фашизам” и “милитаризам”, и реаговала овако: „Либерална партија дуже вријеме упозорава да фашизација и анархија у црногорском друштву све више узимају маха. Легитимисање насиља, агресије и милитаризма као средства политичке борбе врло је опасно и почиње директно да угрожава грађане и њихове представнике и обрачунава се са свима који су другачији.”
Црногорскa демократскa унијa je преко функционера Драгана Иванчевића тражила “хитно и неодложно процесуирање од стране тужилаштва”, нагласила потребу за обрачуном са “налогодавцима НВО Алтернатива”, објаснивши то овако: “Они који треба да одговарају због ове прљаве работе су, прије свих, њени инспиратори и налогодавци. Криви су они, који у својој мржњи и бијесу, не презају од подстицања на јавни линч и изопштење оних који имају и бране своје политичке ставове.”
Оцијенивши да је перфоманс Алтернативе “напад и јавни линч, који промовишу и подстичу и неки медији”, ЦДУ је закључила: “С друге стране, према онима који су наручили и послали те момке осјећамо жаљење и презир. Ред је да сви набројани потегну из боце која је подметнута пред врата породице Пајовић и да наздраве својој храбрости и поштењу!”
Портал ЦдМ се на ову причу надовезао “разоткривањем наредбодаваца”, истакавши: “Организацију ,,Алтернатива Црна Гора“ води Веско Пејак и познати су по блиским везама са Демократским фронтом и залагањима за војну неутралност Црне Горе”, иако је свима познато да Алтернатива и ДФ немају никаквих међусобних веза.
Дакле,  оптужбе од стране режима су сијевале према Алтернативи у хистеричном виду, а потом стандардно превођене и на политичке противнике у виду ДФ,  који нису имали никакве везе с том акцијом.
Како је режим урлао: “Нек' виси Педро!”- то је реаговала и полиција.

Хајка носи немир и страст, добија- иронију и сарказам

Послије хајке, десило се хапшење чланова дотичне НВО Алтернатива и давање изјава полицији. Као одговор режимским хушкањима на линч, чланови Алтернативе су полицији дали изјаве прожете иронијом и сарказмом.
Рецимо, медији су пренијели да је “члан невладине организације Алтернатива Веско Пејак дао је изјаву у Центру безбједности Никшић- гдје је полицијском службенику казао да се пар дана прије изгласавања повјерења Влади Црне Горе код њега јавио унутрашњи немир да ће Влада која је владала 27 година изгубити повјерење.”
Изјава даље иде овако: "Тај немир је ескалирао до те мјере да сaм узимао љекове за смирење и размишљао да се консултујем с психологом. Примјетио сам да се код још нeких чланова Алтернативе јавља исти немир. Све је то трајало до дана изгласавања повјерења Влади Црне Горе, кад су Позитивна Црна Гора и њен лидер Дарко Пајовић изгласали повјерење истој.
Од тога тренутка нама је лакнуло, како мени тако и осталим члановима Алтернативе. Безбједност Црне Горе била је сачувана. Да би се на прави начин захвалили Позитивној и њеном лидеру Дарку Пајовићу одлучили смо да одемо на честитку на његову адресу становања. Већину чланова Алтернативе чине млади људи без посла, па самим тим и без финансијских могућности да купе неки адекватан поклон. Зато смо одлучили да као поклон одесемо боцу домаће ракије, зване у друштву "Миловача" и поклон- огледало на чијој позадини сам написао мој омиљени стих из Библије".
Овакво образложење чланова Алтернативе је излуђело режимске медије. Портал ЦдМ у уторак, 16. фебруара 2016., у револту због тога што процес суђења не иде по плану, објавио ударни наслов: “Не схватају тежину прекршаја: Алтернативци дали изјаву, тврде да је све обичај!”
Тај портал је оптужио члана Алтернативе Бојана Ђуровића овако: “Судећи по томе шта је изјавио, ова НВО није озбиљно схватила тежину прекршаја”.
Наводећи да је “Ђуровић, између осталог, у полицији казао да је куцање на врата Пајовића црногорски обичај, те да иза перформанса не стоје било какве стране силе као што су Русија или неке друге, нити политички субјекти који егзистирају ван граница Црне Горе, типа странке Војислава Коштунице”, портал је у цјелости пренио изјаву Ђуровића, у којој фигурише и следећи дио исповиједи:
“Као бивши гласач Позитивне Црне Горе, а сада члан групе грађана "Алтернатива" видно узнемирен због могућности изгласавања неповјерења Влади Црне Горе био сам незадовољан због последица које би могле настати уколико Влада не опстане.
Тада сам се и уплашио да се не понови 1918. година, а за коју сви добро знамо шта се дешавало. Након сазнања да је Позитивна Црна Гора изгласала повјерење Влади Црне Горе, а као њен бивши гласач, био сам пресретан па сам заједно са својим колегама из групе Алтернатива одлучио да за такав чин дођем на честитку предсједнику партије господину Пајовић Дарку.
Честитка је стари црногорски обичај и том приликом смо за честитку одабрали боцу домаће ракије, у друштву названа "Миловача" као и једно огледало на чијој је позадини Веско Пејак написао поруку за господина Пајовића, а мислим да се радило о цитату из Библије.
Након што смо изашли из зграде гдје живи Пајовић- отишли смо до оближњег кафића, након чега смо се вратили у Никшић својим кућама. Напомињем да иза овога не стоје било какве стране силе као што су Русија или неке друге, нити политички субјекти који егзистирају ван граница Црне Горе, типа странке Војислава Коштунице.”
Овако конципираним перфомансом, а посебно начином одбране, Алтернатива је довела режимске медије и вазалне режимске странке до нивоа да им се цијела јавност смије. То је био још један доказ да се хајка може разбити пред талентом прогоњених, и претварити у смјехотресни спектакл.

Цивилизацијска ништавност владајуће квазиелите

Да ли треба, послије свега, опазити да је владајућа партија, скупа са вазалним странкама и режимским медијима, приликом перфоманса НВО Алтернатива користила исти језик хајке и исте етикете као и у случају недавног режираног пуча, чији се јадни терористички сценарио распао- а актери испали смијешни.
Односом према Алтернативи, режим је показао и свој однос према Љубу Чупићу и његовим фановима. То што Алтернатива тражи социјалну правду, "експропријацију експропријатора", спада у домен политичке идеје која има право на постојање.
Осим тога, Алтернативци, као фанови револуционара Чупића- у својим акцијама не носе ватрено оружје, као што су носили Чупићеви партизани, нити терористичке праћке и жилете- које је недавно показао специјални државани тужилац Катнић, већ: идеју, перфоманс, иронију и сарказам.
Послије свега, мора се закључити да владајућа партија са револуционаром Љубом Чупићем нема додирних тачака. Дакако, осим ако не рачунамо политички бизнис план ДПС-а, гдје Чупић фигурише као продукт капитализма планиран за просторе маркетинга.
Све је то што режим ради је лудо и незаборавно, право позориште, али морам примјетити да тај апсурд није потребан друштву.
Поготово не у виду- потребе за производњом конфликата на темељу цивилизацијске ништавности манипулација владајуће квазиелите.     

Руске праћке, гавранови и лабудова пјесма

Војин Грубач - 11 новембра, 2016

Одлазећи црногорски премијер Мило Ђукановић је на ТВ Пинк М оптужио црногорску опозицију за претпостављено, а недоказано, учешће у некаквом распалом пучу. Јавност је до тога интервјуа већ била у дилеми због појаве руске праћке- која је, наводно, посекундно вребала свој циљ по Црној Гори.
Да постоји свјетски тренд тога типа, свједочи факт да је само дан раније, по мишљењу одређених Американаца, руска праћка “скинула” Хилари Клинтон са изборне гране будућег предсједника САД, али тако да се читава планета заљуљала.

Кренули да поздраве Хилари- кад тамо Калинка

Да је московска праћка прецизно погодила Клинтонову- убједљиво свједочи Мајкл Макфол, бивши амбасадор САД у Москви, а сада политички аналитичар и предавач на Стенфордском универзитету. Његову изјаву о “руском трагу”, дату послије резултата америчких избора, су пренијели руски медији, а она гласи: “Путин се умијешао у америчке изборе и успио. Момчина.”
Ипак, док се прича црногорског премијера о руској праћки посматра са чуђењем и подсмијехом, Макфолова и слична прича о руској интерконтинеталној праћки, која је прецизно погодила Хилари- одушевљава многе. Разлог је прост- велики дио јавности не може скрити задовољство што је Клинтонову побиједио човјек којег је она у току кампање неуморно етикетирала- да је представник Путина на америчким изборима.
Да није побиједио Трамп, маса државника би (по протоколу) на кољенима отпузала до нове предсједнице- Хилари Клинтон. Тамо би обавили неизбјежнe ритуалe вазалне понизности и поклоњења, све са сликањем и сличним трицама. Дакако, многи су кренули на ту мисију у току гласања, вјерујући моћним медијима који су пројектовали сигурну побједу “прве предсједнице САД”. Кренули су, кад тамо- перестројка, и Калинка!
Сада се ти свјетски државници и чиновници држава налазе у стању шока. Више не знају гдје престаје Путин- а почиње Трамп, два сијамска политичка близанца- како су то пројектовали познати свјетски медији.
Да је побиједила госпођа Клинтон- све су прилике да би термини- “путиновци” и “трамповци”- у канцеларијма ЕУ и НАТО били третирани као синоними?! Умјесто тога, творце таквих етикета сада је ухватио страх и грозница их љуља.

Глава сваког грађанина Црне Горе је једнако вриједна

И док се планета тресе због појаве новог америчког цара, одлазећи црногорски премијер се одлучио да на ТВ Пинк М тешко оптужи “неке политичке дјелатнике у Црној Гори” за “умијешаност у покушај његовог убиства”.
Оптужбу на рачун “политичких дјелатника” је овако формулисао: ”Ја лично видим и њихову умијешаност… Ја, дакле, њихову активност видим као учешће у припреми мог убиства и учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверенности- и са тиме ћемо морати да живимо и они и ја.”
Елем, да ли ће неко из опозиције и њених лидера реаговати на тврдње премијера да је неко спремао његово убиство- није познато. Познато је да премијер на дан избора није реаговао на тврдње опозиционих лидера у Црној Гори- да имају податке да неко њима спрема убиство.
Ипак, да би ствари биле чистије. неопходно је напоменути једну важну ствар- глава сваког грађанина Црне Горе има исту вриједност. Дакле, глава премијера и главе опозиционих лидера не вриједе ништа више од главе било којег човјека у Црној Гори.
Други дио премијерове оптужбе- да је опозиција у Црној Гори имала “учешће у припреми одузимања Црној Гори њене независности и суверености”- нема утемељеност у аргументима.
Наиме, државна сувереност Црне Горе се не може измијенити без процедуре по Уставу, а до Уставом предвиђајућег референдума о промјени државног статуса Црне Горе се не може чак ни доћи, јер посланика који би одобрили референдум- у парламенту никад није било довољно.
Да се може доћи до референдума, за промјену државног статуса била би потребна недокучна подршка- двотрећинског процента уписаних бирача. То значи да на њега мора изаћи минимум 66,66 одсто уписаних бирача, а при таквој излазности- свих 100 одсто изашлих морају прогласати “За”- да би се државни статус промијенио.
На другој страни, довољно ја да 33,4 одсто бирача не изађе не референдум- и он би се одмах прогласио неважећим. Дакле, промјена државног статуса Црне Горе по Уставу фактички није могућа.
Није могућа промјена државног статуса ни пучем, што је премијер пројектовао у изјави, јер у опозицији има јако пуно суверениста, па тај факт обесмишљава сваку пучистичку идеју.
Ако узмемо у обзир да промјена државног статуса на Балкану- не може чак ни отпочети без сагласности Запада, испада да је премијер оптужио опозицију за нешто што није могуће.

Позив на линч медија и дављење лабуда

У интервјуу ТВ Пинк М премијер је необично оштро напао медије, а ево шта је портал ЦдМ пренио: “Говорећи о медијској сцени, Ђукановић је рекао да у Црној Гори имамо двије медијске куће које су у читавом процесу покушаја насилне промјене власти и терористичких акција, били озбиљни помагачи онима који су жељели да прикрију своје терористичко дјеловање.
Они и данас дјелују са тих позиција, и данас ометају истрагу, покушавају да исмијавају рад државног тужилаштва, али то ће им бити јалова активност. Дакле, морају да схвате да је ово до сада била лабудова пјесма и да се очигледан криминал не може више подводити под медијске слободе…”
Елем, премијер овом изјавом није само позвао на отворени линч медијских слобода и медијских кућа, већ је пројектовао оптужницу која није компатибилна са реалношћу.
Основна нетачност оптужнице је да- премијер спомиње неке терористичке акције- којих није било! Потенцијални терористи нису имали оружје, ухапшени су без оружја- а онај ко је ухапшен тај акцију није могао извести. Или како?
Премијерова теза да су неке “двије медијске куће” били “озбиљни помагачи онима који су жељели да прикрију своје терористичко дјеловање,” није уопште аргументована.
Шта значи премијеров став да опозициони медији ”и данас ометају истрагу, покушавају да исмијавају рад државног тужилаштва”, када се зна да су само прорежимске медијске куће добијале ексклузивне документе из истраге од неовлаштеног лица којем се не зна чак ни идентитет.
То лице, блиско истражним органима, је давало контрадикторне и очигледно фалсификоване информације режимским медијима, што је јавност уочила те почела са подсмијехом односити према накарадним доказима накарадног извора.
Ако је проблем у томе што се појавио смјехотрес, не само у слободним медијима, већ и у коментарима на режимским медијима- тада се мора упријети прстом у главне кривце. Нема сумње да је главни кривац је онај ко је наредио неком државном службенику да режимским медијима, као што су Пинк М, Дневне новине, Глас Чепурака, портали ЦдМ и Аналитика, даје лажне документе који су представљени као “провјерена информација из поузданог извора.”
Управо су из редова режима, из окружења премијера, ка тим медијима потекли: фалсификовани транскрипти који су носили лажне оптужбе- да би се лакше обориле на суду, информација да је Мирко Велимировић, логистичар терориста и човјек који је требао ухапсити премијера- на слободи- јер је полицијски агент.
Смијешна је била прича режимских медија да је Дикић возио ауто пролазећи кроз црвено, а заустављајући се на зеленом свјетлу семафора- “да не би био примјећен”.
Ако се томе дода недекватно понашање Синђелића са доласком у Подгорицу и планом акције који нема додирних тачака са логиком, тада је јасно због чега се сценарио пуча одбачен од јавности- а Велимировић, Синђелић и Дикић прокажени као глумци унапријед договорене приче за наивне. Тако је прича о пучу дефинитивно пукла!

Господа Катнић и Даниловић говоре демантују лажне доказе

Посебан је скандал то што су нетачне информације о наводним терористима цуриле из државних органа према режимским медијима, а према функционерима државе биле блокиране.
Како уопште може бити да режимски медији пласирају јавности тезу о планираним терористичким нападима на полицију и војску, а да министар полиције Даниловић каже да га нико о томе не обавијештава, а министарка војске Милица Пејановић- Ђуришић десет дана послије избора поштено изјави да о планираном нападу на војску не зна ништа?
Да подсјетим, у сриједу 19. октобра режимски медији су објавили први транскрипт разговора “терориста” по којем је некакав Дикић пристао да ухапси премијера уз наговор, и уз обећану награду од некаквог Синђелића.
Министар полиције Горан Даниловић је поводом тога транскрипта рекао: “Према информацијама које ја имам ради се о једној веома смишљеној подвали и убацивању у транскрипт разговора особа које нијесу могле комуницирати. Зашто и коме то треба?
Због чега одређене новине дозвољавају да буду портал дезинформација скрећући истрагу у другом правцу?“
Да се ради о фалсификату потврдио је затим и СДТ Миливоје Катнић на ТВ Вијести. Умјесто да премијер одмах реагује, нови циркус се десио 22. октобра, када су исти режимски медији објавили нови транскрипт разговора.
Из њега смо сазнали следеће- задатак да ухапси премијера није добио Братислав Дикић, већ неки Мирко Велимировић, сарадник полиције. Тиме је потврђено да је министар Даниловић једини дао тачну информацију, те да је први транскрипт заиста чисти фалсификат.
Дакле, управо су транскрипти моментално срушили сценарио пуча, пуч направиле смијешним, а последично се оправдани подсмијех пренио од народа ка јавности и медијима.
Томе доприноси и задње иступање премијера на ТВ Пинк М гдје он компилира немогуће ствари- убиство из Вучићеве приче, са наводним пучем у Подгорици, гдје не фигурише никакав сценарио убиства. Испада да премијер жели утрпати убиство у распали сценарио пуча гдје фигурише хапшење. То се зове- наспретна корекција басне.

Зашто није ухапшен наредбодавац “цурења информација”?

Како је било јасно да такозвани терористи нису имали оружје, које је уништено изван граница државе, а премијера нико није могао ухапсити- јер је извршитељ био сарадник полиције, народ је био у чуду и јарости.
Реакције коментатора, чак и на режимским порталима, биле су оваквог типа- “режим је полудио”, “ови докази вријеђају здрав разум”, “сваког тренутка сам очекивао да Катнић устане и каже- опростите драги гледаоци, ја сам домар а сада ће у студио ући специјални тужилац”.
А премијер сво вријеме уопште не реагује на очигледни распад сценарија, и понаша се по систему- “Кућа гори, а баба се чешља”?!
Умјесто да се јавности обратио и објелоданио идентитет шепртље која је медијима достављала несувисле информације, премијер је преко своје странке кафкијанским стилом приземно напао министра полиције Даниловића, устврдивши да се он “директно ставио на страну осумњичене криминалне групе и покушао да релативизује сумње у њихову кривицу“.
Умјесто да честита министру Даниловићу на здраворазумском покушају онемогућавања лажног информисање јавности, те да нареди момантално хапшење наредбодавца режимског извора фалсификата за медије- премијер је све урадио обрнуто. То је последично резултирало коначном пресудом јавности- пуч је режиран од стране владајуће структуре.
Послије провале неадекватног сценарије, премијер се у новом интервјуу обрушио на опозиционе медије са оваквом пријетњом: “Они морају да схвате да је ово до сада била лабудова пјесма и да се очигледан криминал не може више подводити под медијске слободе…!”
Изгледа да премијер жели да слободни медији са усхићењем пласирају очигледне фалсификате, као што то раде режимски медији. У противном ће- лабудову пјесму замијенити грактање гавранова, или шта?
На шта год мислио, оваквим ставом премијер је још више подгријао тезу јавности да је сценарио пуча прављен негдје у институцијама система, и ту помоћи нема, па ни пројектовано грактање гавранова, завијање вукова- не може то промијенити.

Премијеру одговара и лош сценарио

Премијеру, изгледа, одговара лош сценарио којег су пренијели режимски медији, али не одговара што је јавност видјела да сценарио не вриједи ни гроша.
Или, још прецизније, народ може да се смије сценарију пуча, хиљаде коментара на свим медијима и социјалним мрежама да брује о “терористички орјентисаним керамичарима, молерима, пензионеркама,…, “- грохоћући од смијеха, али- премијер тражи да слободни медији пјевају лабудову пјесму режимски медија, иначе…?!
Зато сматрам неопходним да, у складу са инструкцијама, наведем да је сценарио пуча заиста био феноменалан и оргиналан, те да се- ништа интересантније и очигледније није појавило од постања цивилизације.
Посебно је било “застрашујуће” када су медији пренијели састав опреме борбене терористичке групе, гдје су се нашли- жице, жилети, палице, лисице, праћке, спрејеви,…, и све то без икаквог ватреног оружја. Паметнима и лојалнима овај списак опреме је био довољан.
Онима који су и даље сумњичави је, можда, требало предоставити и остатак опреме, гдје би била- шила за бушење нишанских рупа, кило ексера за сипање по путу, ручна лампа за заслијепљивање полицијских аутомобила и сличне опасне ствари, па да више не звоцају.
Наредбодавцу достављања инфомација режимским медијима треба одати признање и предложити му мјесто премијера Црне Горе, па да и Црну Гору доврши по истом сценарију као што је довршио причу по теристичком сценарију.
Дакле, да од лабудове пјесме економски распале Црне Горе пређе ка чину грактања гавранова! Или, да се овај поцијепани сценарио, све са висококвалитетним штитницима за међуножје- баци у мутну Морачу.
Па да се преда Влада Црна Горе, како то предлаже ПзП и Коалиција Кључ, партијама мањинских народа- та да је формирају како желе, само да не би слушали ове заблудјеле приче за излуђивање народа?

Од кићених сватова до учесника процесије

Осим изјаве премијера, дешавале су се и друге ствари. Наиме, ових дана кроз јавност кружи једна фотографија са наводне феште у Подгорици, која се догодила у једној амбасади која има елементе иностраности. У њој се требала прославити побједа госпође Хилари Клинтон на изборима за америчког предсједика.
На тој прослави су се видјела сва лица која су, чиновнички или медијски, била везана са наводним пучем у Подгорици. Ту су се нашли и високопостављени чиновници државе, али и познати представници слободних медија, који се не свиђају премијеру.
Сви су били на истом мјесту, окићени осмјесима. Премијерова пријетња их није омела да заједно уживају, јер је дошла касније.
Скуп је био једна лијепа лабудова пјесма- а окупљени су личили на сватове све док се нису сазнали резултати такмичења за америчког цара. Зли језици говоре да се послије те спознаје скуп претворио у неку врсту погребне процесије, јер им је славље присјело.
И европским поклоницима клана Клинтонових свануло је туробно јутро. Високи европски државници и функционери ЕУ- Франсоа Оланд, Ангела Меркел, Мартин Шулц су имали тмурне мисли које су провејавале на њиховим ојађеним лицима и фигурисале у дрхтавим говорима.
Ти лидери су на Евроњузу изгледали као да су дошли у економски разорени Никшић на сахрану блиског рођака, да уз јецаје и бол приме саучешће у никшићкој капели, све уз махање крилима гаврана из Растока који лети ка никшићкој планини Војнику да загракће свој нови ружичасти реквијем.
Сви свјетски медији су пренијели планетарну жал због пропасти каријере Хилари Клинтон, али и почетак спонтаних протеста против новог америчког цара Доналда Трампа.

Обама- Мирна предаја властије је основа демократије

Како све то прераста у хистерију, треба бити опрезан да се не би десила појава америчких терориста у Подгорици-све са праћкама, висококвалитетним штитницима за међуножје и мајицама са ликом новог америчког цара- да не би неко помислио да “амерички траг” води негдје другдје.
Не би било лијепо дозволити да се послије оптужби званичника Црне Горе на рачун Москве, те отужбе прошире и на Вашингтон. Јер, тада би се десио смјехотрес сличан ономе у Бугарској, која је на крају Другог свјетског рата била једина држава која је била у стању објављеног рата: САД-у, СССР-у и нацистичкој Њемачкој.
У Црној Гори је све могуће, само не може да се деси нешто лијепо. А могло би се нешто научити из протеклих америчких избора, гдје су се претенденти на амерички престо страшно међусобно оптуживали, па чак и пријетили једни другима трпањем у затвор.
Ипак, прије завршетка избора, када је госпођа Клинтон оцијенила да је поражена, она је не чекајући крај бројања гласова назвала свога противника Трампа, честитала му побједу и замолила да се обрати јавности као побједник. Он се њој такође захвалио на супарништву, и одао признање за све што је урадила за америчи народ у току свога службовања на високим државним функцијама.
Огласио се и одлазећи предсједник САД Барак Обама и замолио јавност да се тензије стишају, објаснивши да је разногласје које током оштре борбе исказали кандидати- сасвим нормална ствар. На крају је закључио: ”Прије осам година- између мене и Буша су била разногласја, а ја сам преузео власт. Мирна предаја власти лежи у основама наше демократије”.
Управо зато би било лијепо да одлазећа амбасадорка споменуте амбасаде поново окупи свиту која је дошла да прослави побједу госпође која је била поражена на изборима. Те да на примјеру задњих предсједичких избора у САД објасни присутнима шта значи да је мирна предаја власти-основа демократије.
Послије тога, вјероватно, не би било изјава које сличе зову дивљине, већ би те изјаве биле у складу са основним нормама реторике цивилизованог свијета. Дакако, престала би потреба за лажним пучевима, чији фалсификат покушава одбранити и гавран са Војника.