IN4S.net, петак, 29 јун 2012 07:06
Војин Грубач
Скандирање цетињских навијача (потпомогнутих организованом групом из
Никшића) на кошаркашкој утакмици женских репрезентација Црне Горе и
Србије- ''Убиј, закољи, да Србин не постоји'' и ''Србе на врбе''
представља необично велики шамар који је црногорска власт сама себи
ударила.
Црногорска власт се у овом случају показала у правом свјетлу, како пред спортисткињама тако и пред народом, тим прије што је она, очигледно, све ово и режирала што свједочи њено затворање очију када су се виновници бизарног екцеса требали санкционисати.
“Патриотизам је посљедње уточиште хуља”, рекао је Семјуел Џонсон, енглески лексикограф, пјесник и критичар, мислећи на то да се хуље мијешају са разумним људима у свакој сфери друштвених осјећаја интезивније од свих других, па и у овој.
Господин Ђурановић је у овом осврту споменуо нову синтагму- “неко жели да Црна Гора изгуби у животу”?! Скандирање на Цетињу је показало да г. Ђурановић напросто покушава замијенити тезе, јер не види обавезе државе која иде у конфликт за земљом коју контролише на недостојан начин. Разлика између земље и државе је очигледна свима, тим прије на просторима бивше Југославије гдје постоји суштински понор између ова два појма.
Као примјер навешћу став великог глумца Јосипа Пејаковића, који је у интервјуу за РСЕ то објаснио на сљедећи начин: “Сад сте рекли једну ријеч коју ја волим – земља. Ја државу БиХ не цијеним, не волим, не припадам јој ниједним дијелом свога организма. Али земљи Босни потпуно припадам. Људи када буду схватили да је држава мач који ће им ускратити готово сва права својим полугама пореске, нехумане, овакве и онакве власти, да је држава војска, полиција, репресија, они ће другачије размишљати. Државу не волим ни под разно. И дефинитвно, немојте ми за сва времена натурати ништа што је држава у овој земљи Босни.... Нећу да вијорим ту заставу јер у крајњем нисам је изабрао. Она је наметнута. Нећу да пјевам химну – и она је наметнута. Нећу да величам лик и дјело – ми смо под протекторатом. Држава не постоји – земља постоји. Да се разумијемо – ОНА ЈЕ МОЈА!”
“Сад сте рекли једну ријеч коју ја волим – земља. Ја државу Црну Гору не цијеним, не волим, не припадам јој ниједним дијелом свога организма. Али земљи Црној Гори потпуно припадам. Људи када буду схватили да је држава мач који ће им ускратити готово сва права својим полугама пореске, нехумане, овакве и онакве власти, да је држава војска, полиција, репресија, они ће другачије размишљати. Државу не волим ни под разно. И дефинитивно, немојте ми за сва времена натурати ништа што је држава у овој земљи Црној Гори... Нећу да вијорим ту заставу јер у крајњем нисам је изабрао. Она је наметнута. Нећу да пјевам химну – и она је наметнута. Нећу да величам лик и дјело – ми смо под протекторатом. Држава не постоји – земља постоји. Да се разумијемо – она је моја!”
У објашњењу проблема искривљене перцепције стварности државољубаца потребно је споменути и мисли Халила Џубрана, великог маронитског, либанског, арапског и америчког писца и мислиоца. Џубран је у оквиру свог највећег дјела “Пророк”, штампаног 1923. г. направио осврт на земљу свог рођења на начин који представља универзални манифест и поезију истовремено.
Ти имаш своју земљу Либанон и њене синове, а ја имам своју и њене синове. Али, ко су синови твојега Либанона? Они су слободни и жарки реформатори, али само у новинама и за говорницом. Крекећу као жабе и веле: »Ослобађамо се својега старог душманина«, док им је стари душманин скривен у властитим тијелима. Не осјећају глади док је не оћуте у својим џеповима. Они су попут робова који, зато што су им зарђали окови замијењени сјајнима, мисле да су слободни.”
Елем, ако се на једној страни поставе тезе оних који унеређену државу, а већина држава је управо таква, желе поставити на пиједестал обожавања, а на другој страни антитезе глумца Пејаковића и мислиоца Џубрана, ствари постају много јасније. И није то само на нивоу подсазнања, већ и елементарне логике и икрености, која има универзално значење, и гдје- што би рекао Џони Штулић: “Осјећам да лутам кроз терасе свијести, нешто се у мени дијели.”
Црногорска власт се у овом случају показала у правом свјетлу, како пред спортисткињама тако и пред народом, тим прије што је она, очигледно, све ово и режирала што свједочи њено затворање очију када су се виновници бизарног екцеса требали санкционисати.
“Патриотизам је посљедње уточиште хуља”, рекао је Семјуел Џонсон, енглески лексикограф, пјесник и критичар, мислећи на то да се хуље мијешају са разумним људима у свакој сфери друштвених осјећаја интезивније од свих других, па и у овој.
Држава или земља?- Ми смо под протекторатом!
Послије споменуте утакмице на Цетињу, десила се и утакмица гдје је рукометна репрезентација Црне Горе у сјајном налету побиједила јаки тим рукометне репрезентације Шведске. Главни уредник портала Аналитика, господин Драшко Ђурановић, осврћући се на тај меч, успут је рекао и сљедеће: “Дан-данас, шест година од независности, добар дио грађана Црне Горе противи се постојању државе у којој живе, без стварне жеље да садашње државне симболе доживе као своје. Можда ће неко рећи – њихов проблем; неко ће, опет, закључити да је то логична посљедица политике која је лојалне грађане претворила у противнике државе. Какви су то плодови гнијева: сљедбеници те политике просто су срећни када Црна Гора изгуби, у спорту и животу, као да то није и њихов пораз.”Господин Ђурановић је у овом осврту споменуо нову синтагму- “неко жели да Црна Гора изгуби у животу”?! Скандирање на Цетињу је показало да г. Ђурановић напросто покушава замијенити тезе, јер не види обавезе државе која иде у конфликт за земљом коју контролише на недостојан начин. Разлика између земље и државе је очигледна свима, тим прије на просторима бивше Југославије гдје постоји суштински понор између ова два појма.
Као примјер навешћу став великог глумца Јосипа Пејаковића, који је у интервјуу за РСЕ то објаснио на сљедећи начин: “Сад сте рекли једну ријеч коју ја волим – земља. Ја државу БиХ не цијеним, не волим, не припадам јој ниједним дијелом свога организма. Али земљи Босни потпуно припадам. Људи када буду схватили да је држава мач који ће им ускратити готово сва права својим полугама пореске, нехумане, овакве и онакве власти, да је држава војска, полиција, репресија, они ће другачије размишљати. Државу не волим ни под разно. И дефинитвно, немојте ми за сва времена натурати ништа што је држава у овој земљи Босни.... Нећу да вијорим ту заставу јер у крајњем нисам је изабрао. Она је наметнута. Нећу да пјевам химну – и она је наметнута. Нећу да величам лик и дјело – ми смо под протекторатом. Држава не постоји – земља постоји. Да се разумијемо – ОНА ЈЕ МОЈА!”
Држава је мач који ускраћује права
Елем, ако се ова неординарна, емотивна и искрена реакција Пејаковића буквално преведе државољубцима у Црној Гори, који не праве разлику између земље и државе, то за њих звучи, вјероватно, ужасавајуће:“Сад сте рекли једну ријеч коју ја волим – земља. Ја државу Црну Гору не цијеним, не волим, не припадам јој ниједним дијелом свога организма. Али земљи Црној Гори потпуно припадам. Људи када буду схватили да је држава мач који ће им ускратити готово сва права својим полугама пореске, нехумане, овакве и онакве власти, да је држава војска, полиција, репресија, они ће другачије размишљати. Државу не волим ни под разно. И дефинитивно, немојте ми за сва времена натурати ништа што је држава у овој земљи Црној Гори... Нећу да вијорим ту заставу јер у крајњем нисам је изабрао. Она је наметнута. Нећу да пјевам химну – и она је наметнута. Нећу да величам лик и дјело – ми смо под протекторатом. Држава не постоји – земља постоји. Да се разумијемо – она је моја!”
У објашњењу проблема искривљене перцепције стварности државољубаца потребно је споменути и мисли Халила Џубрана, великог маронитског, либанског, арапског и америчког писца и мислиоца. Џубран је у оквиру свог највећег дјела “Пророк”, штампаног 1923. г. направио осврт на земљу свог рођења на начин који представља универзални манифест и поезију истовремено.
Халил Џубран- Твој и мој Либанон
“Ти имаш свој Либанон, а ја имам свој. Твој је Либанон земља политике и њених проблема. Мој је природни Либанон у свој својој љепоти. Ти имаш свој Либанон са програмима и сукобима, ја имам свој са сновима и надама. Буди задовољан својим Либаноном, као што сам ја задовољан слободним Либаноном из својег виђења.Ти имаш своју земљу Либанон и њене синове, а ја имам своју и њене синове. Али, ко су синови твојега Либанона? Они су слободни и жарки реформатори, али само у новинама и за говорницом. Крекећу као жабе и веле: »Ослобађамо се својега старог душманина«, док им је стари душманин скривен у властитим тијелима. Не осјећају глади док је не оћуте у својим џеповима. Они су попут робова који, зато што су им зарђали окови замијењени сјајнима, мисле да су слободни.”
Елем, ако се на једној страни поставе тезе оних који унеређену државу, а већина држава је управо таква, желе поставити на пиједестал обожавања, а на другој страни антитезе глумца Пејаковића и мислиоца Џубрана, ствари постају много јасније. И није то само на нивоу подсазнања, већ и елементарне логике и икрености, која има универзално значење, и гдје- што би рекао Џони Штулић: “Осјећам да лутам кроз терасе свијести, нешто се у мени дијели.”