Црна Гора нема само грађане нестандардне сексуалне оријентације који ће, кад - тад, изаћи из тамне зоне друштвене изопштености на своју театралну Параду поноса, како се сада тај тренд толеранције модерно назива, већ и своје борбене атеисте, нестандардних “религиозних” навика који, такође, имају своје несвакидашње параде.
Елем, док првоспоменути грађани своју посебност показују колоритним одијевањем, брковима као украсу својих женских лица, или бујним женским грудима инплантираним на стаменим мушким прсима, што је легитимно, ови другоспоменути, на својим Парадама поноса, показују “оргиналност”: бацањем камења на вјернике, бушењем гума на ђачким аутобусима, обијањем црквених брава, те у тим подухватима предочавају одређена оправдања која излазе из стандардне логике и смисла.Манифест нове религије
Дакако, може се с довољном прецизнишћу рећи да се атеисти у Црној Гори могу подијелити на двије сасвим разне групе. Већи дио атеиста се односи према религији и вјерницима индиферентно. За њих је религија сувишна област пројекције духа, сасвим непотребна њиховим животима и навикама. Такви атеисти нису заинтересовани да се мијешају у оно што их не занима, јер би то за њих било, као минимум, непристојно. Зато је неоспоран факт да сасвим коректно егзистирају вјерници и такви атисти једни поред других, понашајући се као људи који разумију разлике у стиловим живота, које су одабрали својим вољом.
На другој страни, постоји и онај мањих дио, тзв. радикалних атеиста, борбених атеиста, који су успјели, независно од озбиљних логичких препрека у развоју идеје, направити платформу једне сасвим своје, оргиналне “религије”. Та платформа је њихов нови манифест, нови “програм вјеровања”, који треба да изазове одређено усхићење и страхопоштовање код окружења.
Наравно, и појављује се одређено страхопоштовање према њима, које хипотетички осјећају и чистачице тоалета у хотелу Сплендид према алфа- мужјацима, који могу приликом вршења просте физилошке потребе запросто пререзати писоар хотела по пола. Неки грађани такво чувство страхопоштовања имају и према хипер- храбрим црногорским пролетерима, који нису примили задњих тридесет седам плата, па ипак узимају у дуг новац од зеленаша под каматом од двјеста осамдесет одсто мјесечно!
Тигрова шапа
Осим црногорских атеиста, који су поставили основе црногорске неотеистичке мисли, постоје и други познати људи, наши суграђани, који су исто тако одушевљавали јавност својом посебношћу и идејама. Истакнути примјер је чувени никшићки спортиста, познат под називом Шоне маратонац. Управо зато, покушајмо направити такмичење - гдје ће се сударити маштовите идеје ових изненадних супарника, те показати превасходности својих необичних теорија.
Борбени атеисти су, на примјер, изумили да им у њиховом “општењу с Богом нису потребни посредници у виду попова”. Синтагму “директно општење с Богом без посредника” сам чуо од неколико, јавности познатих, атеистичких првака неотеистичке провинијенције. Морам напоменути, да обични грађани комуницирају са другим грађанима, чак и са својим домаћим љубимцима, на разне начине, али не “опште” с њима. “Општење” се, као израз, углавном користи када се ради о сугубо мушко- женским односима, и то само у одређеном контексту. Наравно, овдје нам остаје призвук логичког вакуума. О чему се заправо ради, и о каквом “општењу” је овдје ријеч, тим прије с Богом!? Наравно, покушаћемо проникнути у ту мистерију током приче...
Насупрот овом изуму атеистичких “алфа- мужјака”, наш познати, никшићки Шоне маратонац је открио конкурентни вид провјере физичких способности спортиста, кроз тест под називом - “Тигрова шапа”. Наиме, по сопственом исказу, он је фит- форму своје утренираности провјеравао тако што је протрчавао испред носа тигра, тачније испод његове шапе која, иако располаже несравњивим рефлексом у власништву респектабилне звјерке, ипак није била довољно брза да га чак и огребе приликом тог опасног протрчавања.
Излазак из четири звучна зида
Радикални црногорски атеисти су увели и нови “религиозни принцип” - “Не свиђају нам се црквени ритуали, и ми их не желимо”! Под појмом “ритуали” они подразумијевају литургије и службе. Дакле, они предпочитавају већ споменуто “општење с Богом“- без икаквих ритуала, без церемонија. Рвачким рјечником речено: слободним, а не грчко- римским стилом. Или, рецимо, хтјели би да буду веслачи, али им се не свиђа ритуал веслања. Управо зато, они се труде да спријече литургије и службе својим необичним “ритуалима”, које такође не воле, и који им, како сами кажу - нису потребни, осим у случају када треба ометати свештенство и вјернике.
Не улазећи у питања вјере, никшићки Шоне маратонац је патентирао нешто “много логичније”, тренинг у виду- изласка из просторије окружене са четири звучна зида. У њој можеш вјечно остати уколико не изађеш на начин који је предвидио творац пројекта. Шоне, као врхунски спортиста, мисију изласка отпочиње трчањем укруг између, наизглед непремостивих, звучних зидове собе. Како убрзава ритам трчања, тако долази до тачке када својом брзином пробија први звучни зид. То је, ипак, недовољно за излазак из ње, јер су зидови звучни и има их неколико. Настављајући убрзавање Шоне пробија и други, затим трећи и на крају, уз натчовјечне напоре, пријеко потребни - четврти звучни зид, када по норми изума та виртуална просторија нестаје, и тестирани спортиста долази до слободе која свједочи о несумњивој спремности за нове спортске подвиге.
Несуђени монах
На другој страни, наднаравни, црногорски, борбени атеисти су својевремено одлучили да се један познати подгорички биолог замонаши. Тачније, прије него што је сам биолог сазнао за ту несвакидашњу идеју, они су послали, по свом признању - “дописе на све важне адресе” да ће се то десити. Генијалност ове акције није у томе што је пројектовани монах “биолошке провинијенције” последњи сазнао за то, већ у томе што је главни разлог предлагања за монаха био- што је он неожењен и академик (ДАНУ), те као такав идеалан за промоцију монаштва на бази њиховог неотеистичког концепта. Та “сјајна замисао” је остала без срећног краја, јер је несуђени монах сугубо технички процијенио да је “монаштво одговоран и тежак посао”, дословно тако оцјенивши ту “интересантну идеју”. Захвалио се на части, оставши и даље биологом, и борбеним атистом, у чијем власништву је изум из претходног поглавља овог текста.
Овај јарки примјер генијалности идеја упорних атеиста треба упоредити са сличним чудима у никшићким просторима, несравњивим с било чиме. На примјер, када је натренирани Шоне маратонац, прошавши “Тигрову шапу” и тренинг “собу окружену са четири звучна зида”, на свјетски познатом никшићком маратону око Требјесе, одједном, неочекивано, на старту почео да трчи уназад. Џабе су га сви убјеђивали да су правила трке другачија, он то није прихватао, објашњавајући да се по његовој новој теорији до циља брже долази трчањем уназад.
Трчање уназад
Да резимирам, борбени атеисти у Црној Гори желе да прекомпонују православне вјернике и њихову Цркву у складу са својим атистичким свјетоназорима. Они “нестандардно општење с Богом” предпочитавају службама, литургијама, постовима, литијама... У монахе предлажу атеистичком празнином испуњене појединце, као да се налазе на Конгресу неког новог ЦК КПЦГ,... И попови су им сувишни, као посредници између “Њих” и Бога, а ипак имају своје “попове” из једне НВО, те самим тим сљедује питање – за шта им тада они служe ако су сувишни?
Свакако, ако морам да се опредијелим међу чудима које презентују борбени атеисти и Шоне матаронац, мој избор по симпатијама је лак. Ја бирам Шонета! Наравно, због трећег његовог изума, јер несвакидашња теорија о пријеком путу к циљу у стилу “Tрчање уназад”, или, у преводу - “Упркос свему, па и логици”, постала дио општег смисла такозваног “црногорског простора”.
У трчању уназад данас се такмиче не само борбени атеисти Црне Горе, већ и министар одбране Вучинић, министар науке и просвјете Стијеповић, предсједник Скупштине Кривокапић, да не говоримо о шампионима трчања уназад “чији конац дјело краси” задњих двадесет година, све са дезорјентисано- концентрисаним црногорским интелектуалцима, који су измисли непромјењиви Устав Црне Горе. Елем, зато је ред да оду до хотела Сплендид, па да у стилу новопечених алфа- мужјака демонстирају своје наднаравне моћи над писоаром дотичног простора. Тиме могу зарадити још једну капљицу страхопоштовања, јер им обично поштовање, изгледа, није квалификован бренд.
