Од Фатића до Ђиласa- “Црна Гора је кажњена нацијом!“

Од Војин Грубач -  20 марта, 2017

На Подгоричкој скупштини, 27. новембра 1918. године, њен потпресједник Саво Фатић, представник социјалиста- униониста, или бјелашких- комуниста, изговорио је познату реченицу: "Ми више нијесмо Црногорци него Срби".

Та мисао је у последњих четврт вијека била предмет манипулације, те пропагандно приказивана као “доказ” за следећу тврдњу- “Ето, како су нам укинули црногорску нацију”! Наравно, такво тумачење је било апсолутно нетачно јер је било оптерећено незнањем и злонамјерама. Управо зато, овдје ће бити анализиран однос комуниста, лјевичара- којима је припадао Фатић, према црногорској нацији и то од 1918, г, па надаље.      

Монархисти се надгорњавају- комунисти нарастају у силу

У претходном тексту на ову тему- “Државотворне” параноје: Саво Фатић некад и сад- Ви нисте више то!” направљене су паралеле између бјелаша и зеленаша, и дошло се до неоспорне историјске истине да су и бјелаши и зеленаши  себе третирали “најчистијим Србима”, што су и учили у школама краља Николе.

Самим тим, никакаквог “укидања нације” у говору Сава Фатића није било, већ се радило о идејној линији бјелаша чији је концепт био- потискивања сопствене црногорске индивидуалности у име- јединства српске нације. Нaсупрот тој идеји, црногорски федерaлисти су говорили- “Ми смо Срби”, инсистрирајући да се Црногорцима као  “политичком народу” у оквиру Срба обавезно мора поштовати индивидуалност и посебност.

Самим тим, код бјелаша и зеленаша појам црногорске нације није постојао, али је зато код зеленаша истицан појам индивидуалности под егидом- "Црногорци су политички народ у оквиру Срба". 

Елем, како је Саво Фатић био бјелаш комунистичке провинијенције, остало нам је да видимо какве су ставове по евентуалном црногорском националном питању имали комунисти тог времена у Црној Гори. А комунисти су били велика политичка сила у нарастању много прије појаве Јосипа Броза. Својом снагом пријетили су да помету бјелаше и зеленаше, и све монархије које им буду на путу. То показују и голе чињенице.

Рецимо, Комунистичка  партија Југославије је на општинским изборима, одржаним у марту и августу 1920. године, освојила многе велике градове Краљевине СХС: Београд, Загреб, Осијек, Скопље, Ниш, … На изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920. године, црногорски комунисти су направили невјероватан успјех- освојили су 38. одсто гласова. И све то у вријеме док се црногорски монархисти- бјелаши и зеленаши прегањају и надгорњавају.

Доношењем "Обзнане"  КПЈ-у  је забрањено дјеловање, па дио црногорских комуниста одлази у герилу- комите, што је тема мало обрађивана од стране публициста, а овдје ћемо је само мало дотаћи.

За разлику од комита- зеленаша који су се борили за династију Петровић, у исто вријеме комити- комунисти су се оружано борили да створе Совјетску Црну Гору.  Ипак, да пређемо на причу о комунистима и њиховом схватању националног у Црној Гори.

Комунистима два пута (1929. и ‘32.) пропада теорија о црногорској нацији

У црногорском недељнику "Монитор" (петак, 12. јуна 2007.) oбјављен je текст црногорског историчара др Драгутина Паповића под насловом  “Став са снагом закона”, у којем се говори о односу црногорских комуниста према националном питању  и ставовима у вези црногорске нације.

Из тога текста сазнајемо да су средином 1920. године црногорски комунисти добили задатак да направе теоретске основе црногорске нације. Комунисти Гојко Самарџић и Алекса Павићевић су радили на тој теми, али без резултата- јер њихове теоријске поставке о националном питању нису биле прихваћане.

Историчар Паповић наводи да се следећи покушај (да се направи озбиљна, научно основана, теоретска подлога за рјешавање националног питања Црногораца) десио 1932. године. Тада је дошло до смјене врха Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, јер је у то вријеме у партији нарастао утицај “Младе књижевне Црне Горе” (покрет социјалне литературе).

За тај задатак комунисти су формирали тим у саставу: Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Петко Милетић и Јован Мариновић који су издржавали затворске казне у Сремској Митровици.  Историчар др Паповић, у наведеном тексту, њихов рад оцјењује овако: “Међутим, ни они нијесу успјели да направе теоријски и научни искорак”. То је значило да је и други покушај пропао, те да су проблеми у рјешавању задатка стварања црногорске нације на научној основи били непремостиви.

Елем, како су зеленаши по националном осјећају били “чисти Срби”, а комунисти из два покушаја, 1920. и 1932. године, нису успјели на направе теоретске поставке црногорске нације, тада постаје очигледно да Саво Фатић својим ставом из 1918. – није могао- “укинути црногорску нацију”, јер- није имао шта укинути. Дакле, таква је ситуација била између два свјетска рата.

Прије него што се настави ова прича о црногорској нацији, пред крај и по завршетку Другог свјетског рата,  направићемо малу дигресију и осврнути се на двојицу јарких комуниста да би видјели- каквих је необичних фанатика- комуниста било у тим бурним временима политичких превирања. Наравно, ради се о двојици комуниста- комита, али и произвођача свјетских револуција.

Петко Милетић, комунистички суперхерој и несуђени шеф КПЈ 

Већ је напоменуто да је један човјек из комунистичког тима ‘32. за конципирање црногорске нације био Петко Милетић. Он је рођен је 7. марта 1897. године у Ровцима код Колашина  (Књажевинa Црнa Горa). Отац и најближи рођаци су му погинули у Мојковачкој бици.

Након забране комунистичког дјеловања доношењем Обзнане, млади комуниста Петко Милетић одлази у  комитски одред чувеног Вукашина Марковића, учесника Октобарске а потом и Кинеске револуције. Тај одред комита- комуниста, пропагирајући комунистичке идеје и рушење монархизма, борио се све до 1924. када се десио споразум КПЈ и власти "о враћању свих комунистичких одметника из шума".

Потом, по задатку Коминтерне, Петко Милетић 1927. године иде у Монголију и Кину да “помогне развоју комунизма”. Тамо се упознао са будућим вођама радничког покрета Мау Цедунгом, Улан Батором и Ким Ил Сунгом. Затим га Коминтерна, у мају 1932. године, шаље у Краљевину Југославију да "појача тамошње руководство", гдје бива ухапшен и мучен у Главњачи као “најопаснији противник режима”.

Вијести о његовом мучењу рашириле су се цијелим свијетом, па су апел за његово пуштање југословенским властима упутили чак и Џавахарлал Нехру и Алберт Ајнштајн. Милетићева слава је попримила свјетске размјере.

Управо зато, бројни комунисти у земљи и Европи су 1939.г. листом тражили  да чувени Петко Милетић буде нови шеф КПЈ. Међутим, Јосип Броз, немилосрдни мајстор интриге- није бирао средства у борби за партијски трон. Као и многе југословенске комунисте, Броз је Петка Милетића, свог главног конкурента, лажним свједочењима послао у смрт.

Петко Милетић, популаран и у СССР-у да је без куцања на врата улазио гдје је хтио, ухапшен је 1939. у Москви послије Брозове доставке у НКВД. Брозова доставка је била зачињена свирепим подвалама да је Милетић “петоколонаш, ревизиониста и издајник партије који се лоше држао на робији”. Милетић је умро у затвору у Москви 27. јануара 1943. године.

Све ово показује да је у временима послије 1918. године у Црној Гори владао идеолошки хаос. Један дио зеленаша се борио у комитима, а други дио био против оружане борбе. Саво Фатић је био комуниста у монархистичком систему, а Петко Милетић комуниста- антимонархиста. Саво Фатић је након 1918. био судија Великог суда Зетске области све до 1929. године, а Петко Милетић се у комитима борио за стварање Совјетске Црне Горе.

“Појавио је један манијак”- “Орао са Јаника”

Посебан случај и прича је још чувенији револуционар Вукашин Марковић, рођен 1874. у Стијенама Пиперским,  вођа комунистичког комитског одреда у којем је био Милетић. Нижу гимназију је завршио код рођака у Јагодини. Затим се пребацио у Руску Империју гдје је у Харкову завршио Донску богословију а потом уписао Ветеринарски факултет. Учесник је Октобарске револуције и рата против Бијеле армије.

Просто је невјероватно- али је на једној слици са смотре Црвене гарде у Москви 1919. Марковић приказан у групи заједно са вођама Октобарске револуције.Носећи браду, с наполеонским држањем-  Марковић је био трећи с лијева од Лењина.

Таква револуционарна звијер, овјенчана славом, 1921. године долази у Краљевину СХС да диже устанак и прогласи Совјетску Црну Гору. “Политика" је почетком августа о њему објавила текст под насловом "Један манијак", и за Вукашина Марковића рекла да-  "ни један од комуниста који је до сада саслушаван није одговарао тако дрско и са већим цинизмом",

У септембру 1921. године, послије обрачуна са жандармима, ствара свој комитски- комунистички одред од 30 герилаца. Под надимком ’Орао с Јаника’, Марковић се бори за Совјетску Црну Гору све до 1924. године када се одред распушта.

О својој породици, националности, професији, Марковић је написао следеће:

“Моја породица је пролетаријат цијелога свијета. Немам ни кашике ни мачке. Моја националност је човјечанство. Говорим француски, енглески, њемачки, италијански, бугарски. По професији предавач, агитатор, др медицине, љекар- ветерине, добио образовање у Русији. У војној служби осам година, учествовао у многим биткама.” (Петар Пожар, “Југословени жртве стаљинских чистки”)

Марковић је 1933. био жртва Стаљинских чистки, јер је у  стилу- “појавио се један манијак”- упорно тражио од совјетске штампе да му  објаве чланке  у којима "оспорава Стаљинову улогу у Октобарској револуцији". Депортован је у Гулаг. Умро је  oд исцрпљености 1943. у Кујбишеву (СССР).

Његова жена је била позната француска револуционарка Жана Мари Лабурб (cтријељана у Одеси 1919.). Његов сестрић, син рођене сестре Стефе,  је био- нико други до- црногорски револуционар Иван Милутиновић, који је битан лик у наставку текста. Констатујући Марковићев став- "моја националност је човјечанство", враћамо се на тему о црногорској нацији у теоријама комуниста. .

Милутиновић и Ђилас: Црногорци су Срби! Али- oсјећају се нечим посебним

Црногорски комунисти су одбацивали објашњења о црногорској нацији Савића Марковића Штедимлије, која су заснована на "Љетопису попа Дукљанина". Одбацили су и мишљење Секуле Дрљевића, који је своје теоретске поставке објавио када се обрео у НДХ и био под утицајем усташа. Историчар Паповић је извео закључак- "комунисти су сматрали да су Штедимлија и Дрљевић извели погрешне закључке о српству Црногораца".

Послије доласка комуниста на власт- тумачење КПЈ о настанку црногорске нације постаје званично, а оно је било формулисано кроз један говор и један текст. Комунисти су сматрали да је то сасвим довољно.

Иван Милутиновић je на трећем засиједању ЦАСНО-а у Колашину, 14 јула 1944. године, рекао: “Другови, ко није добар Црногорац, тај није добар Србин... Црногорци и Србијанци су народ једног племена… Mи смо у току самосталног државног живота развили до ступња једног народа и борбом стекли себи како пуно право како на самосталан живот, тако и на уједињење са другим народима. То нам право нико никад не може одузети."

A Милован Ђилас у првомајском броју "Борбе" 1945. године каже: “Црногорци несумњиво припадају српског грани јужнословенских племена… Процес формирања црногорске нације и дан- дањи траје, а у овоме рату (1941./ 45., оп. а.) посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност.”

Дакле, у оба говора се види да се право на црногорску нацију, прије свега, стекло кроз заслуге Црногораца у комунистичкој борби 1941.- 45. године, гдје признање нације дође као "награда", што је битно због онога што ће Ђилас потом рећи. Опет, Милутиновић напомиње- Ко није добар Црногорац, тај није добар Србин!”, а Ђилас у свом тексту каже слично:

“По племенској традицији они (Црногорци, оп. а.) се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско (као што и нпр. Срби из Србије нијесу Црногорци и не осјећају се таквима). Гледајући ствар тако, кроз историjски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као правилно и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом) и сматрају федерални положај као сасвим нужан, природан и разумљив.”

Тако се дошло и до етничког “дуалитета“ којег су комунисти дефинисали oвако: Црногорци су нација- израсла из  српског народа, неоспорно су етнички Срби, а сублимирано- Црногорци српског поријекла.

Оваква позиција је на наредним националним изјашњавањима становништва у Црној Гори имала снагу директиве- изашњавајмо се као Црногорци, иако смо по традицији и поријеклу Срби. Супростављање тој позицији је значило- пројављивање идеолошке неподобности, која није била препоручљива у том времену. 

Ђилас: “Црна Гора је кажњена измишљањем посебне црногорске нације“

Своју поставку о црногорској нацији, Милован Ђилас је довео под сумњу када је у статусу дисидента боравио у иностранству. Схвативши да је комунизам “утопија” која ће “повући за собом у понор пораза читаве генерације”, Ђилас је знатно ревидирао своје стaвове о црногорској нацији.

У интервјуу париском „Ле Монде” 30. децембра 1971. године, Ђилас је рекао: „Црногорци чине саставни део српске нације“, чиме је сугерисао да издвајање Црногораца као посебне нације изван српске нације- није било потребно.

Затим је отишао још даље, те драстично формулисао мисао на нивоу скандала- да је Црна Гора, у току Другог свјетског рата и по његовом завршетку- „кажњена статусом посебне републике и измишљањем посебне црногорске нације“. Ђиласов став- “црногорска нација је измишљена" снажно је одјекнуо, и данас има силан ехо када било ко тако нешто изговори. Сугестија и став да се ту радило о "казни" и дан- данас носи дилему- “зашто?”, јер је Ђилас раније индиректно сугерисао да се ради о “награди”? Једно је сигурно- свако "кажњавање" има узрок, као што и свака казна има- неки циљ.

Када је 80- их година своје учешће у том "националном кажњавању" образложио тиме да је “био позван својим положајем у области идеја и власти”, испало је да је то урадио због позиције и, очигледно, против своје воље?! И тако “извршио неодржива теоријска образлагања црногорске нације ”, како је рекао, све са покајничким ставом: “Али ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби- варијетет српске народности, као што и данас мислим да је још оправдана њихова административна посебност.” (Милован Ђилас, „Његош, пјесник, владар и владика, Београд-Љубљана, 1988, стр. 522-524.)

Доцније је све то допунио објашњењем да је та “неодржива теоријска образлагања” извршио “преузимањем ставова Стаљина”, рекавши: “Овај, посљедни став је узет из партијског програма и по угледу на Стаљина. И као такав је погрешан. Црногорци су Срби у ширем смислу, али нијесу Србијанци.“

Ова позиција Ђиласа враћа нас на његов текст у првомајском броју "Борбе" 1945.године, у којем је извршио “неодржива теоријска образлагања”, што значи да је у пасусима гдје је критиковао "супротне позиције"- он критиковао сопствено мишљење. 

Тако испада да из његовог текста у "Борби" 1941.г. исправно и теоретски одрживо следеће: “Црногорци су Срби и нема никаквог смисла нити треба дозволити цијепање српства. И још даље: Црногорци не само што су Срби, него су најчистији Срби, колијевка српства. Као оправдање овог становишта наводи се прошлост Црне Горе, Његош, народна пјесма...” 

Према ономе што је рекао у интервјуу за "Ле Монде” 30. децембра 1971. године, произилази да свако друго гледиште осим овог- "Црногорци су најчистији Срби, колијевка српства", представља- теоретски неодржив концепт, који може бити штетан за Црну Гору до те мјере да се може сматрати- казном!  

Ђилас: Црногорска нација је бесмислена с научне тачке гледишта

Да је то тако, свједочи његова изјава 1989. године- када Милован Ђилас иде даље у критици, и каже: „Да су се Црногорци формирали у нацију, бесмислено је с научне тачке гледишта” и “етнички се може говорити само о локалитету, који имате у свим нацијама као, рецимо у Србији. Шумадија се разликује од Мачве, а да не говоримо о Нишу, Лесковцу и Источној Србији.“  (Момчило Ђорговић, Ђилас, вјерник и јеретик, Београд 1989.године).

Опет, он 1991. године ставовима добавља нијансе: „Ја сам увек сматрао да су Црногорци Срби, али да постоје разлике међу њима које не треба гушити, као што их не треба ни измишљати.“

Kада се узме у обзир да су покушаји комуниста да 1920. и 1932.г. направе теоретске основе црногорске нације пропали, а да је Ђилас своје поставке дате у првомајском броју "Борбе" 1945. оцијенио неодрживим, тада се суштина проблема, због којег су се све те теоретске основе "саплитале", вјероватно налазила управо у тврдњи Ђиласа- “етнички се може говорити само о локалитету, који имате у свим нацијама.” 

О чему се, можда, ради? Елем, како нација мора имати неке своје приближне границе које обухватају одређене локалитете, вјероватно је била немогућа мисија одредити- који локалитети улазе у "црногорски национални простор". Наравно, јасно је да се етничке границе никада не поклапају, нити могу поклапати, са државним границама.

Авнојевске границе Црне Горе су, рецимо, подијелиле специфичне народне и историјске локалитете-  Херцеговину са Боком и Рашку област (Санџак), које имају своје посебности.

Без грешке се може рећи- немогућа је "научна мисија" била тада, а и сада је-  доказати да је дио тих локалитета који је припао Црној Гори- насељен једном нацијом, а остатак тих локалитета, који је у другим државама- насељен другом нацијом. То је толико очигледно "проблематично мјесто" за било какве калкулације- да ће на њему пасти не само комунистичка, рецимо Ђиласова- што је он признао, већ свака друга теорија: Штедимлије, Дрљевића, Шпира Кулишића или било кога другог.    

Ђиласова коначна позиција је, изгледа, била негдје између позиције коју су имали бјелаши и оне коју су преферирали зеленаши. Од бјелаша је Ђилас узео потребу да се не треба цијепати српство измишљањем разлика између Црногораца и других Срба, а од зеленаша потребу за административном и народном посебношћу Црногораца у оквиру српске нације. Од једних и других је узео- да су Црногорци "најчистији Срби". 

Гледано у тим оквирима, изјава Сава Фатића из 1918.године изгледа сасвим безазлено у односу на Ђиласову изјаву: "Црногорска нација је бесмислена с научне тачке гледишта", која је била много оштрија и носила много озбиљније последице. Ипак, много оштрије поставке од ових по националном питању, Ђилас је дао у својој критици комунизма.

Ђилас: Комунизам је утопија која ће у понор пораза одвести читаве генерације

Шта је Милован Ђилас, као један од главних комунистичких првака, осјећао одмах послије рата, најбоље говори једна ТВ емисија гдје је отворено рекао: “Згадио ми се грабеж комуниста 1945. године!” Наводећи бесомучну послијератну трку водећих комуниста за богатствима пораженог класног непријатеља, Ђилас је рекао да је та појава била у потпуној супротности са његовим идеалима о новом друштву. Очигледно је то био важни моменат када су се Ђиласу урушиле илузије.

Публициста Борислав Лалић* је у тексту “Ђидо први схватио шта је комунизам”,  објављеном у дневнику "Вечерње новости" 12. септембарa 2011. године, о Ђиласу рекао следеће:

- "Ђилас је био први који је „прогледао“ и гласно рекао да је социјализам, такав какав су градили он и његови другови, и какав је долазио са „Истока“, запао у ћорсокак, да једе самог себе, да је и сама та идеја утопија."

- "Ђилас је био јединствена појава у том систему, и као идејни градитељ социјалистичког поретка у својој земљи и као политички мислилац који је први довео у питање дело Маркса и Лењина, и отворио пред лицем јавности судбоносно питање: зашто комунизам не успева када дође на власт?"

- "Он је први рекао да комунизам није алтернатива, да се урушава сам од себе и да ће повући за собом у понор пораза читаве генерације. Комунизам је изневерио наде својих следбеника, а испунио очекивања својих непријатеља. Његов одговор је био децидан: социјализам једино може бити инспиративан као утопија.”

Ђиласа је због својих ставова  у јануару 1954. године комунистички врх прогласио "ревизионистом", "анархолибералом", "човјеком Запада који покушава да уведе чисту демократију." Смјењен је са свих функција, искључен из партије због "непријатељске пропаганде" и "изношења неистина" којима је хтио да “изазове забуну и конфузију у цијелој партиjи”. Потом је два пута робијао у Сремској Митровици, и тиме демонстрирао да су му важнији сопствени ставови од некаквих положаја и казамата.   

Милован Ђилас је тиме показао да је био озбиљан у ономе што је закључио. Да је чак своје мишљење о "измишљеном националном питању" и "комунизму као утопији" запечатио као коначни став- својим одласком у тамницу.  Дакако, тим својим ставовима је послао у будућност пријетећу поруку- да се много чега лошег може десити ако се пројектују идеологије које имају карактер утопије, а поготово када та утопија- има своје јарке носиоце.  

Референце:

* Борислав Лалић, новинар и публициста, рођен 1936. у Виницкој крај Берана, аутор књиге “Милован Ђилас, верник, бунтовник, мученик”

Бљесак хаплокрадице: Да је Његош поилирчен, то би била срећа?

 

Од Војин Грубач -  16 марта, 2017

 

Писање Мирослава Ћосовића, неуморног фантазера са  црногорског портала Аналитика, представља смјехотресни шоу какав се ријетко сријеће. Откровења по Микрославу, представљају оваплоћење немогућих сопствених кошмара кроз “научне теорије”- које се испаљују у духу маштовитог краткорафалног медијског тероризма.

Насловом текста: “Његош је неписменим Црногорцима усадио српску идеологију”, Мирослав је наставио да увесељава јавност. Испаде- ко је неписмен тај не може бити луцидан, интелигентан, разуман, већ га свако може превеслати и превести жедног преко воде.

Марко Миљанов је био интелигентан, бистар и виспрен и прије него што је постао писмен, а научио је писати у  50. години живота. На другој страни, ко има органичене капацитете по питању логике, томе писменост не помаже, нити бивствовање по библиотекама да би се нашла потврда својих неадекватних фантазија.

 

Овај нови наслов одлично надопуњава ранију Мирослављеву изјаву: „Сарајлија је посрбио Његоша, а Његош милион Црногораца!“, којом је он демонстрирао пар ствари. Прво, да су Његош и "милион Црногораца"- Срби, што је признао- уз факт да му се то не свиђа. Друго, да би се објаснило такво стање, које је неприхватљиво- по Мирославу, морала се у виду оправдања наћи нека виша сила која то "чудо" направи.

И треће, закопао се у библиотеке да нађе разноразне доказе за унапријед одређеног кривца- Сима Милутиновића Сарајлију. И све се врти у том троуглу.

Ипак, хајдемо лагано да поставимо Ћосовићеве мисли “по полицама”, и видимо шта је до сада писао.

Сарајлија скупља народне пјесме и помало посрбљава Његоша

Ако је неко знатижељан- ко је био Сима Милутиновић Сарајлија, одмах ће добити одговор!? Ћосовић je појаву и дејства тог "српског супермена", које "посрби све око себе у кругу хиљаду километара", већ раније описао на упечатљив начин.

Наводећи разне Сарајлијине савременике, који су за Сима говорили да је ”постао оличење хаотичности", "умопомамник", "несумњиво неуравнотежен" и слично, Ћосовић наставља овако: “Што се тиче Сарајлијиног психолошког профила овако су га савременици описивали: а трезвени Вук Караџић је у једном писму, за Сима рекао "Симо је више од пола луд" (Сима Милутиновић Сарајлија, Играљке ума, Београд, 1981, стр 136)” (*1).

Своју дијагнозу Симе, Ћосовић овако формулише: “И заиста, кад сагледамо цио Симов живот, ништа Вук није погријешио, Симо је био полулуд!” (*1)

Шта на ово рећи, а не констатовати да- заиста треба бити "умопомамник" па закључити да је неко ко је био "више од пола луд" могао промијенити Његоша?!

Опет, период “деструктивног дјеловања” Симе на Цетињу, Ћосовић ставља у ове оквире: “Сарајлија је непозван дошао на Цетиње у јесен 1827. године,…, a 1831. пред поћером Црногораца побјегао из Црне Горе (јер се у политичком сукобу гувернадура и Његоша ставио на страну гувернадура),…, потом Сима 1832. и 1833. носи писма Милоша Обреновића за Његоша и обратно. (*1)

Значи, Сима је на “специјалној операцији” провео у Црној Гори само четири године. Шта је осим “посрбљавања Његоша” тамо радио, Ћосовић описује овако:

“Знате ли ко је аутор прве антологије црногорске народне поезије и ко је први биљежио имена народних пјевача који су му казивали пјесме?

Опет Сима Сарајлија.

Живко Ђурковић у својој књизи пише: "Прву антологију црногорске народне поезије издао је Сима Милутиновић Сарајлија, познати српски пјесник. Штампао ју је у Будиму 1833. године под називом 'Пјеванија црногорска и херцеговачка'." (Живко Ђурковић, Сарајлија и Његош, Унирекс, Никшић, 1992. стр 175). (*1)

У “позамашну збирку од 174 пјесме са близу 30.000 стихова” Сарајлија је уградио преко три године истрајног скупљачког рада по Старој Црној Гори и прибрежним племенима и областима”. (*1)

Елем, тако смо дошли до важне чињенице да је Сарајлији остајало јако мало времена на “посрбљавање Његоша”, јер се три године одирао по Црној Гори да скупи 30.000 стихова у 174.пјесме. Значи, имао је времена за све!

“Сима Милутиновић није Сарајлија већ – Никшићанин!”

Да видимо шта Ћосовић говори о поријеклу Сарајлије и Вука Караџића: “Сима Милутиновић је рођен у Сарајеву 3/14. октобра 1791. од оца Милутина Симовића (1741-1828) и мајке Анђелије Срдевић (1773-1817) која је била из Гламоча. Вук је поријеклом из дробњачке Петњице (за Вуковог живота неки су му то оспоравали), а Сима Сарајлија је према ријечима из једног његовог писма - из Комарнице, такође Дробњак поријеклом.” (*1)

На другој страни, у “Вечерњим новостима” је 13.јула 2013.године објављен текст с насловом: “Сима Милутиновић није Сарајлија већ – Никшићанин!”

У том тексту новинар В.К. (вјероватно колега Велиша Кадић) пише: „ Сима Милутиновић није Сарајлија, већ Никшићанин! Овај до сада непознат податак „Новостима“ су открили свештеник Миодраг Тодоровић и архитекта Андрија Маркуш, указујући да је дједа Сима (чије име је понио његов гласовити унук), живио у Драговољићима код Никшића. Од њега је касније настао огранак породице Симовић, којима је крсна слава Свети Лука.

Тешко бисмо поднијели да је најпаметнијег Црногорца Његоша, као дјечака учио неко други а не наш човјек - каже Маркуш.  Могао је Сима Милутиновић да дође из далека да га учи, али ми нећемо рећи да је дошао, но да се вратио гдје му је живио дједа истог имена, Симо. А, живио је у Драговољићима код Никшића. Тако више нећемо говорити Сима Милутиновић Сарајлија, но Сима Милутиновић Никшићанин!

А може се рећи да је Сима из Херцеговине, јер је Никшић тада био херцеговачки... Значи да за исто можемо казати овако и онако, како нам је драго. Памте Драговољићи дједа Симу, казује отац Миодраг, старешина Саборног храма Свети Василије Острошки у Никшићу: Посебно његови гласовити Симовићи.”

Ови подаци- да је Сима био поријеклом Никшићанин или Дробњак, могу бити мјесто утјехе Мирослава Ћосовића. Јер, ако је убијеђен да је Сима посрбио Његоша, тада то није урадио никакав извањац, већ “свој рођени Никшићанин”!

Управо зато, не би било лоше да Мирослав спроведе експеримент који ће потврдити или опозвати његову тезу. Наиме, сви знамо да је Никшић град којег је економски потпуно уништио "цар из Растока", тако да је народ од муке полудио. Просто треба наћи Никшићанина који је истог психолошког профила као Симо, а потом му дати задатак да посрби Мирослава Ћосовића. Ако успије, Мирослављева теорија је исправна, ако не успије- тада Мирослав није Његош! 

   

Откровење по Микрославу

Ђосовић, на крају, изводи следећи закључак о дјеловању Вука Караџића и  Симе Милутиновића Сарајлије: “Сима Сарајлија је послије Вука вјероватно највећи српски националиста у историји, урадио је нешто што је (ново) српску нацију јако ојачало (можда и прејако) - посрбио је Његоша, свом талентованом ученику Његошу је уградио српску националну свијест, а Његош је потом посрбио неких милион Црногораца и направио највећи могући утицај на све Морлаке (динарске Влахе). (*1)

Ово је заиста чудесно. Не само да лелече што Његош "посрби милион Црногораца", већ Мирослав диже дреку и пушта арлауке због неких Влаха и Морлака, које је Његош посрбио у лаганој симултанки на неко Преображење. 

Ми знамо да је у временима краља Николе у Црној Гори живјело 300.000 Срба православне, муслиманске и католичке вјероисповијести. Претпоставимо да је то 300.000 "посрбљених Црногораца". А гдје Мирослав нађе још 700.000 Црногораца које је Његош посрбио, па да изађе на тај милион којег спомену?!  

Послије свих ових информација- напокон можемо насложити цјелокупни мозаик ове Мирослављеве бајке.

По Мирославу је испало да су на "посрбљавање Његоша" пресудан утицај имала два Дробњака- Вук Караџић и Сима Милутиновић Сарајлија. Сима Сарајлија је ипак "кључни духовни вајар" који је од Његоша направио "великосрпског великосрбина" или "100 одсто Србинa", што оправдано нервира Мирослава.

Надеље, Симино духовно стање је, по Ћосовићевом истраживању, било: “полулуд човјек”, "више од пола луд", "умопомамник", "несумњиво неуравнотежен"?!  Оперaција утицаја на Његоша је трајала  четири године, од којих је посрбитељ Сима потрошио чак три на скупљање народних пјесама, а успут једну на "посрбљавање Његоша".

Потом је Његош кренуо у "акцију посрбљавањa" грађана на све четири стране свијета. Али, прво је Његош посрбио “краља Николу и друге Петровиће”(*2), потом су на ред дошли “Његошеви и Николини сарадници и дворјани” (*2), затим “милион Црногораца” и на крају “сви Морлаци (динарски Власи)”.

Наравно, као битан детаљ се јавља следеће- иако су Црногорци и “сви Морлаци (динарски Власи)" били неписмени, Његош их је успио посрбити својим књижевним дјелима, које они нису умјели прочитати.  Нема шта, ово је супер мисао!

И ту је крај бајке познате као – Откровење по Микрославу! Онај ко вјерује у овако нешто, с моје тачке гледишта- може бити само "више од пола луд"!

Не спорећи право да се вјерује у овакве лудорије, морам напоменути да је, за разлику од неисторичара Ћосовића, историчар др Живко Андријашевић у свом озбиљном историјском огледу “Српство у Црној Гори”, рекао о експорт- импорту српске свијести следеће:

„… погрешно би било тврдити да им је (црногорским владарима из породице Петровић-Његош, оп.а.) српска свијест наметнута од некога споља или да је неки извањац унио ову свијест у Црну Гору. Напротив, српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ, али се не може спорити да су за њено снажење увелико заслужни и неки извањци.“ 

Oд потурченог Станише Црнојевића до посрбљеног Његоша

На моје питање : „Збиља, да је, којим случајем, Сарајлија ‘потурчио’ Његоша, а Његош ‘огроман број Црногораца’ – да ли би се Мирослав гицао до неба по том поводу? Чини се да не би!“, Мирослав одговара: “Нико није могао да „потурчи“ митрополита једног народа који вјековима ратује са Турцима?!”

Мирослав као да не зна да је постојао исламизирани Станиша „Станко“ Црнојевић, трећи син чувеног Ивана Црнојевића, који је владао Црном Гором од 1513.—1530. године и био њен најсвирепији турски владар.  Скендербег (Станко) Бушатлија је као санџак- бег владао Црногорским санџаком пуних седамнаест година. Да подсјетим, Његош је био Митрополит цетињски осамнаест година од 1833.- 1851.

Како је Стара Црна Гора била под Турцима два вијека, од 1499. до 1688. године, то испада да су Турци владали Старом Црном Гором још 160 година послије Скендербега Бушатлије.

Тако се поставља питање, ако дотични потурчени Скендербег, од чувених Црнојевића, заједно са Турцима који су владали подловћенском Црном Гором два вијека- није могао да потурчи Црногорце, као је могао Сарајлије за четири године скупљања народних пјесама по Црној Гори – успут посрбити Његоша, а Његош све Црногорце?! Наравно, никако!

Немa сумње, та нестабилна и произвољна конструкција је била потребна Мирославу да ублажи своју бол, и ништа више. На крају крајева, Његош је био натпросјечно интелигентан човјек, космичког пјесничког дара, пропутовао пола Европе, и за то вријеме је могао уочити и кориговати све заблуде ако их је имао.  

Уосталом, ако је Мирослав мирно саопштио јавности своје "откриће" да су Војислављевићи били Словени, а Црнојевићи и Балшићи то нису били, констатујући  национални дисконтинуитет Црногораца, просто је могао то пресликати и на ову тему. Исто је тако могао мирно констатовати да је Његош био Србин, а да он, Мирослав- то није, и нико не би имао ништа против, јер је то ствар личног осјећаја, илити убјеђења самог Мирослава.  

Његош је требао бити поилирчен- и све би било у реду

Сва ова Мирослављева прича око посрбљавања Његоша и Црногораца има своје основе у нечему сасвим другом. Наиме, Мирослав је у једном свом тексту ово написао:

“Његош је имао два политичка циља кад је писао Горски вијенац. Први - бескомпромисни изгон Турака са ових простора. Други - увођење Црногораца у српску нацију. Други циљ је био само допуна првог циља, јер су Сарајлија, Вук, Његош, Гарашанин и остали водећи православци са западног Балкана закључили да Турке могу избачити са Балкана само обједињени под једним именом, обједињени у једну нацију.

Вук и Сарајлија су одбацили право име које је та нација требало да носи - илирско (ми смо старошједиоци), то заједничко национално име су предлагали данашњи Хрвати који су били спремни да уђу са православцима у једну нацију, али нијесу били спремни да прихвате српско народно име, које је било потпуно скопчано са Српском црквом.” (*1)  

Ето гдје искрсну разлог Мирослављевог кошмара!  Дакле, овим сва Мирослављева прича о Сими Посрбитељу одлази у други план, а у први искаче информација да су се-  “Сарајлија, Вук, Његош, Гарашанин и остали водећи православци са западног Балкана” договорили да буду Срби, да би у оквиру обједињене нације протјерали Турке. Одјекује ехо- Договорили!

Није чак ни проблем то што су се договорили да буду обједињени у једну нацију, већ у томе што нису одлучили да буду Илири, што је ватрена Мирослављева жеља. Јер, Мирослав каже: “Вук и Сарајлија су одбацили право име које је та нација требало да носи - илирско (ми смо старошједиоци).” 

Право име је Илири,  не Срби- вришти Мирослав Вуку, Његошу, Сарајлији и Гарашанину, али га они не чују! Ех, да су вожди Србијанаца и Црногораца одлучили да су по националности Илири, све би било у реду, а Мирослав се сада не би гицао у конвулзијама.

Е сад, да би исправио неправду, те поилирчио заблудјеле Србе, Мирослав је отишао у мрачне подруме библиотека да отреса прашину с староставних књига- и тражи доказе својим теоријама. Тамо га свако јутро заливају библиотекарке, да не би увенуо на путу ка том светом циљу. А могао би, попут Сава Фатића, просто да изађе пред публику и каже: “Другови, од данас нисмо више Срби и Црногорци, већ Илири”, па да му дамо френетични аплауз и поспемо цвијећем. 

Иначе, с чудним убјеђењима искичмљених фанатика не спорим- Нека себе убјеђују у шта год желе. Да је Мирослав одлучио да је Наполеон, он би исто тако бодро отрчао у библиотеку да се ваља по прашини између књига, не знајући да постоје и електронске библиотеке- па да се ваља у електронима. Дакле, што се мене тиче, он може бити Црногорац, Влахбанац, Каравлах, Морлако- негрин, прихватићу му свако лично опредијељење, а за њега му нису потребни докази.

Генокрадица поплашио геноме Црногораца

Мирослав и од мене тражи да идем у подруме библиотека, да би заједно с њим видио доказе да Срби нису Срби?!  Опет, кријући своје степене образовања, отприлике је завршио неку Вишу туристичку, оптужује ме што  сам дипломирани инжењер?!

А његова констатација- “Грубачу чињенице нијесу потребне, он може да докаже да су 2 + 2 = 5, то за њега није никакав проблем”, ме је до суза засмијала јер је познато да је Ћосовић јавно украо Црногорцима геноме. 

Наиме, у једном свом тексту Ћосовић је предоставио јавности хаплогрупе Црногораца и рекао шокантну новост:

“Можда ће за неке бити шок, али овако стоје ствари: данашњи Црногорци су генетска мјешавина Илира, односно Влаха и Арбанаса,…, док је утицај прасловенских коријена знатно мањи, не прелази 10 одсто…” (*3) 

Потом је објаснио: ”Дакле, два доминантна маркера у узорцима из Црне Горе су влашки И2а (П37.2) са 29.2 одсто и арбанашки Е1б1б – М215 са 27 одсто”. Затим наставио да “хаплогрупе келтског поријекла Р1б има 9.4 одсто,…, словенске Р1а – 7.4 одсто,…,  Ј2а и Ј2б са укупно 9.2 одсто- које су резултат утицаја – Османског царства”.(*3) 

Сабирајући те проценте: 29.2+ 27+ 9.4+ 7.4+ 9.2= 82.2, долазимо до закључка да недостаје 17,8 одсто генома. На моје инсистирање да предостави комплетне резултате, Ћосовић је одговарао ћутањем. На моју оптужбу да је сакрио цјелокупну информацију, Ћосовић ми је у револту рекао: “Ја сам сакрио тих 17%? Нијесам богоми,.., ти си се уфатио за сламку. Ђе се, ђе су, сакрио си их, ђе су…?”

Елем, ја сам чуо за коњокрадице и овцекрадице. Чуо сам и од Ранка Кривокапића да је врх ДПС-а у виду мита “поплашио” 800.  милиона еура народног новца приликом приватизације КАП-а. Али, први пут видим да постоје и генокрадице, или геномокрадице.

И не само то, на основу фалсификованих података и неправиног тумачења "Теорије о хаплогрупама", Ћосовић је закључио: “Генетика је доказала да нијесмо Словени (самим тим ни Срби).”

Да бих показао Ћосовићу колико је залутао, навео сам му да је према истраживању Battaglia 2008, установљено да грађани Албаније имају "арбанашке хаплогрупе" Е1б1б само 25,5 одсто. (*4)  Тако испада да 74.8 одсто Албанца нема албанске коријене.

Тумачено по Мирослављевој концепцији- произилази да Албанци нису Албанци! И додатно, упоређујући хаплогрупе Албанаца и Црногораца, а све то тумачећи по Мирослављевој чудној антилогици- испало је да  су Црногорци већи Албанци од Албанаца, а Албанци већи Словени од Црногораца.  (*4) 

На овај очигледни апсурд и лудило, Ћосовић је одговорио ћутањем, јер- шта има да се каже на очигледност да се запетљао и провалио? Наравно, то не значи да неће искочити из грма и замуцати- хајдемо да разговарамо на научној основи. Научној основи?! На научној основи посматрати параноидне идеолошке башибозуке? 

Референце:

(*1)  (Мирослав Ћосовић, Какав је утицај Симо Сарајлија имао на Његоша?, Аналитика,  05. 01. 2017.)

 (*2)  (Мирослав Ћосовић, Сима Сарајлија Петру Другом: Српство стигло на Цетиње!, Аналитика, 30. 12. 2015)

(*3)  (Мирослав Ћосовић, Словени само у траговима, Аналитика, 13. јун 2012.)

(*4)  (Војин Грубач, Генетика гувна: Мирослављев колајдер потврдио влахбански бозон!,  ИН4С, 24. јун, 2015.)