Wednesday, October 23, 2013

Мркій Вукъ и туръбоцрногорцы

Када је у периоду свеобухватног “генетског преображаја Црне Горе” њен ефективни информативни бомбаш Јеврем Брковић устврдио да је Вук Караџић “украо језик у Црногораца”- тај безморални пропаганди ехо у расправама није ни до данас престао.
Та Брковићева конструкција је и тада била чудна, јер је револуционарни Вук за основу модерног српског језика узео говорну варијанту из Херцеговине.
Дакако, дио Херцеговине припада Црној Гори, али много пространији “остатак” те релативно велике, креативне и интересантне регије припада: Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској. Територијално, и језички чак гледано- јасно је да Херцеговина није Црна Гора, па чак и да у комплету припада држави Црној Гори, а не својим мањим дијелом. Ако је тако, да ли је тада Вук Стефанов “оштетио” све остале многобројне језичке регије форсирајући говорни језик Херцеговине, која се простире на четири државе, и на чијој територији живе минимум четири најбитније нације у региону и окружењу?
Меша Селимовић је, у својој студији “За и против Вука”, изнио и неке интересантне факте: ”Народним српским језиком, ванредно лепим и чистим, почео је да пише још Гаврил Стефановић Венцловић, у првим деценијама осамнаестог века, сто година пре Вука”. У тој озбиљној студији, навео је чињеницу да је прилично заборављени Саво Мркаљ прави творац поједностављене српске азбуке и фонетског правописа. Мркаљ је, напомиње Селимовић, то објавио у виду манифеста, рекавши: “Од данас наш правопис подвргава се под начело: Пиши као што говориш!”
Меша Селимовић, послије свега, закључује: “Тако је Вук наследио мање-више довршен систем ортографије, који је одмах прихватио. Ништа не одузимамо од заслуга Вукових помињући Мркаља, који је поставио темељ Вукову делу. Вук наставља и дограђује, огромно ширећи своју замисао, али је од Мркаља прихватио основне принципе, који су одговарали његовим схватањима и духу времена…”

Горски Вијенац превођен са Вука, “заборављен” оригинал!

Политички “подвиг” превода “Горског вијенца” на црногорски језик је направио анонимни Божидар Миличић 2011- 2012. г. , док је пропратни текст за тај смјехотресни подухват написао “голуб мира”- господин Новак Килибарда. Најчуднија је у свему томе чињеница да се оргинални текст “Горског вијенца” врло лако може наћи, те самим тим никакав нови превод није био потребан – осим као фарса. Линк, гдје се може прочитати оргинал “Горског вијенца” на језику Његоша, у предвуковској ортографији, се налази и на крају овог текста.
Ипак, Миличић је у свом објашњењу иницијативе својеручног превођења великог дјела истакао да је у “Горски вијенац” унео ортографска правила “црногорског језика”. Рецимо, пошто у “Посвети праху оца Србије” на једном мјесту стоји “екавска” ријеч “овде” (“…овде му је поготову материјал к славном дјелу…”), Миличић је, уместо тога, ставио “овђе”, јер је – каже – Његош тако говорио. Килибарда је додатно објаснио да је до раније замјене “овђе” на “овде” дошло због тога јер је, каже:
“Његошев рукопис био врло нечитак”. Дакако, никакве ту нечиткости није било, већ је Килибарда мутирао у својственом маниру. Наиме, у оргиналу тај стих овако изгледа: ”Овде му є по готову матеріаль къ славномъ дѣлу.”
Најсмјешније је то што се ријеч “овде” у оргиналу Горског вијенца вјероватно чита као “овдје” или “овђе”, јер би, у противном, тамо писало-“овдє”. Исто је и са ријечју “бріега”, која се чита као “бријега” а не “бриега”, или ријеч “землю”- која означава “земљу”. Рецимо, у руском језику “е” је- “је”, “ю” је- “ју”, а “є ” је- е.
Осим овога, Миличић је увео око стотину корекција у “Горски вијенац”, између осталог и стиху у којем се помиње ријеч “изјелице”. Ту ријеч је превео као ”из́елице”, а у оргиналу пише “изѣлице”. Или “сјеме”, које Милачић преводи као “с́еме”, а у оргиналу пише “сѣме”. У том експериментисању са језиком, рецимо, никоме није јасно- зашто је код сердарских језикотвораца у ћириличној верзији- “сјекира” постала “с́екира”, када у руском језику постоји ћирилично слово “щ” па се може написати “щекира”?

Црногорски језик и хрватски језички штрајкбрехери

У комисији која је израдила политички “Правопис црногорског језика” су учествовали хрватски и украјински лингивисти (Ј. Силић и Љ. Васиљева), и један Црногорац нелингвиста (М. Перовић). Експертски тим који је потписао “Граматику црногорског језика” сачињавала су два Хрвата (Ј. Силић и И. Прањковић) и један Бошњак (А. Чиргић). Дотични учесници су, неоспорно, били лингвисички штрајкбрехери, јер су се од улоге „зачина у новој језичкој чорби“ углавном отказали лингвисти из Црне Горе.
Збиља, а ко су ти хрватски лингвисти који су дошли у Црну Гору као научници? Да ли су и они школовани на језику Вука Караџића, те- да ли имају проблема и дилема са хрватским језиком? Елем, о томе пластично говори један текст који 2008. године објевљен у “Вјеснику”- под насловом: “Говорници хрватског језика све неписменији”.
Аутор тога текста, Сречко Радовић, у дијелу текста каже следеће: “Најодговорнији за стање неписмености у хрватском језику су хрватски вуковци који, због својих таштина, не могу стандардизирати ни хрватску вуковицу. Како би онда вуковци могли нормирати и стандардизирати два хрватска дијалекта које уопће не разумију, док мали број вуковаца може читати глагољицу. Они, чини ми се, живе на другом планету, јер још нису схватили да је матерински језик већине Хрвата у Хрватској чакавица и кајкавица, те да се ти дијалекти и данас користе у свакодневном комуницирању. Дакле, Хрватима је наметнут ијекавизирани српски језик који је из хрватског језика истиснуо изворне хрватске ријечи и учинио их архаичнима. То је главни узрок хрватске неписмености. Хрватски вуковци се не могу сложити ни кад је ријеч о вуковском правопису. Једни би писали грешка, други би писали грјешка, а трећи би писали гријешка. Која варијанта је исправна? Сматрам да бисмо требали стандардизирати варијанту грешка, јер на то упућује етимологија. Ако нисам у праву, зашто онда ријеч грашак не бисмо писали грјашак, јер обје ријечи имају исту етимологију."

Колико могу примјетити- хрватски лингвисти су у раскораку, и не знају шта даље требају да раде са својим језиком, јер очигледно нису у стању да кроче даље од језичког дјела Вука Стефановог. Збиља, а шта тек треба да раде дезоријентисани линвисти новоцрногорског језика да би достигли циљ?

Проблем је храмање и фес, или је проблем у другоме?

Ако надахнути новоцрногорски политички лингвисти по задатку жељели да се црногорски језик темељно разликује од Вукове варијанте српског језика, тада су се морали вратити на верзију језика и писма до Вука, коју ионако више нико не користи. Уосталом, на њој је првобитно било написано капитално дјело Његоша- “Горски вијенац”. Или, узети за основу ту верзију језика и писма, па је “модернизовати” по свом нахођењу у било ком правцу.
Дакако, питање је- зашто то до сада нису урадили, као доказ својој оргиналности и посебности, и на предвуковском језику направили толико им политички неопходну разлику између Црногораца сердарског кова и осталих Јужних Словена који користе Вуков језик, не вријеђајући, при томе, дјело Вука Стефановог?
Вјероватно зато, јер је то мукотрпни труд и огромни посао којем нису вични због неспособности и нестручности. Много је лакше било Вука направити лоповом, а успут му приговарати да је био ћопав и носио фес на глави, иако не постоји капа која може од новоцрногорских лингвиста направити научнике какав је био “неписмени” Вук Караџић, каквим га сердари третирају. Тако неспособни, незнавени и лијени, новоцрногорски лингвисти само су били способни да играју унапријед изгубљену игру у пољима приземног политиканства.

Пошаљите ми писмо на Његошевом језику?

Управо зато сам колегама, полемичким опонентима, прије неки дан дао један предлог. Наиме, замолио сам их, с обзиром на то да су против Вука Караџића, јер сматрају да им је украо језик, али и био лош јер је храмао и носио фес, да ми одговоре пишу на Његошевом језику предвуковског периода, граматички исправно. Добили су од мене, као путоказ, неке примјере из “Горског вијенца”, да био мало тренирали.
Ево тих примјера: “Стріелянѣмъ да се надмашаю, И сѣченѣмъ у обкладу плећахъ; Съ ньомъ путъ неба бѣжи ціючући… Алъ у єсенъ мутну вѣдогоня… Предѣлъ ширій видишъ Божѣ силе… Све ће сяйніи и чудесніи у вѣкове быват’ дублѣ. “ Дакако, претпоставио сам да им овај оргинал великог Његошевог дјела нико не може “украсти”, јер нико није за то заинтересован. На другој страни, ако новоцрногорски лингвисти умјесто отворене крађе научног рада Вука Караџића успију направити нови језик из предвуковске ере, ја ћу им први честитати.
И тако, нико ми не пише од опонената, за сада, на том Његошевом језику. Чудно! Није ваљда да “партиоти са гумна” не знају да читају Његоша у оргиналу? Није ваљда да су их “великосрпски великосрби” толико “посрбили” да не могу направити малени корак даље од Вука- враћајући се у језички период прије Вука?
Јер, свима је извјесно да би тај “корак у језичку вјечност” био немјерљив за славу државотоворног гумна, и сопствени осјећај оргиналности и непоновљивости- тако неопходан сопственом карикатурном егоизму и самобитности.


Прилог 1- оргинал “Горског вијенца”


Прилог 2- Меша Селимовић, студија “За и против Вука”

Tuesday, October 8, 2013

Посртање фашионизма – лавови подвијеног репа

Трагикомично проклизавање “патријотизма” (фашионизма) сердара на „државотворном гумну Црне Горе“ траје годинама. У међувремену је тај фашионизам потпуно иструлио, довео себе до бесмисла, те више није супермоћан, као што је у почетку изгледао због буке коју је правио, већ супернемоћан- да се лагано, у лијепом стању позитивног духа, могу збијати шале на његов рачун. Уз напомену да сам термин “фашионизам”, као чудни политички израз за екстремне сердаре Црне Горе, прихватио на предлог мог опонента- штованог “Лада Тајовића”, неизоставно се намеће питање- шта је довело те опскурне сердаре до беспомоћне ситуације?

Непринципјелност и идејни неморал као вид дјеловања

Када су се, својевремено, водили преговори о условима за ”чувени референдум” о државном статусу Црне Горе- изненада се појавило писмо волшебних “црногорских интелектуалаца”, који су изнијели свој јасан став по том питању. У писму, упућеном међународној заједници и дипломатским круговима, оцијенили су да је ужасно неправедно то што је за успјех референдума потребно да за независност гласа 55 одсто изашлих бирача. Образложење је било прецизно, уколико 54,99 одсто гласача, дакле апсолутна већина, буде за независност, ипак све пада у воду- што није праведно, јер се не поштује воља већине. Све би то било лијепо да у били искрени у том писму, или- да су уопште искрени, али…
Послије референдума и стицања државне независности Црне Горе- ови интелектуалци су се експресно трансформисали у фашионисте. Наиме, приликом доношења Устава независне Црне Горе они су заборавили на сопствене „принципе праведности“. Новим Уставом Црне Горе су превидјели да је за успјех било каквог референдума, о државности и важним тачкама Устава, потребна подршка двије трећине уписаних бирача?! Дакле, при излазности од 60 одсто- „За“ мора гласати свих 100 одсто изашлих грађана. При немогућој излазности од 100 одсто- за промјену мора бити бити цијелих 60 одсто грађана Црне Горе. Укратко, тим наводним интелектуалцима је било неправедно референдумских 55 одсто, а потом им је било „праведно“ нових референдумских- 60 до 100 одсто?!

Ситуација по правилу мијења своје „господаре“

Тиме смо дошли до суштине дјеловања сердара на гумну, који у моменту када „владају ситуацијом“ преферирају- дупле стандарде, свирепост наметања нелогичног рјешења, недостатак морала и здравог смисла, гажење сопствених принципа. Самим тим су направили о себи слику неморалних особа, које нису достојне било каквог уважавања. Дакако, потпуно су заборавили правило да се ситуација стално мијења, те да се и „господари ситуације“ стално мијењају.
Колико је тај потез фашиониста био непотребан и контрапродуктиван најбоље свједочи Устав Црне Горе, гдје је за било какво расписивање референдума два пута потребна двотрећинска већина посланика. Наиме први пут се мора двотрећинском већином посланика гласати за “Нацрт акта о промјени Устава”, а други пут, послије јавне расправе, а потом истом двотрећинском већином и за “Предлог акта о промјени Устава”, послије чега тек може да се „распише“ референдум. Укратко, са оваквим предусловима до референдума се не може доћи никако, те самим тим ни високи референдумски проценти уопште нису били важни- осим за сопствено брукање.
Да су споменути црногорски интелектуалци поставили ултиматум владајућим круговима да за успјех неког новог референдума мора бити потребно „само“ 50 одсто воље грађана, плус један глас, што су тражили прије референдума, испали би принципјелни- иако би то било само обично лукавство, јер до референдума не може доћи. Самим тим су, у жељи да непотребно преваре све око себе, направили сувишан и груб потез на своју штету. Та грешка није била случајна, јер говори о озбиљним карактерним проблемима, који су морали у истом времену створити ефективну мину успореног дејства у Црној Гори. Коју?

Орлови скупљених крила и лавови подвијеног репа

Двије главне фикс идеје фашиониста су- не дозволити никавим демократским путем промјену државности Црне Горе, и- не омогућити било какво мијењање државних симбола.
По овом другом питању су направили пропуст који је за рубрику “Вјеровали или не”. Наиме, у Уставу Црне Горе пише сљедеће: ”Црна Гора има грб, заставу и химну. Грб Црне Горе је златни двоглави орао са лавом на прсима.”
Мала дигресија…Подсјетимо се да је, својевремено, избио крупан јавни скандал- када је претходни потпредсједник скупштине Црне Горе, СДП- овац Рифат Растодер, у свом кабинету са грба Црне Горе скинуо, или одлијепио: крстове, круну, скиптар и шар. Нећете вјеровати, али он није урадио ништа противуставно, јер ти елементи грба које је он откинуо уопште не фигуришу у уставу. Морам признати, ја сам овај крупни пропуст регистровао тек када су политичари из Бошњачке странке у неколико наврата правилно указали јавности да ништа није заштићено на грбу Црне Горе, те да је све склоно промјенама и корекцијама вољом већине у парламенту. Вријеме је показало- били су у праву!
У наведеном Члану 4. Устава Црне Горе се јасно види да на грбу мора бити само златни двоглави орао са лавом на прсима. Ништа више! Што је још комичније, чак није указано да орао мора имати раширена крила, нити да је лав у покрету са подигнутим репом. Зато је, „безумном“ грешком сердара “патријота”, простом парламентарном већином могуће све промијенити на грбу Црне Горе. Рецимо, орлу се могу скупити крила, лав окренути на леђа и подвити му реп, избацити крстови, скиптар, шар и круна, и све ће по Уставу бити легитимно. Наравно, исто тако се било каквом простом парламентарном већином може на грб Црне Горе аплицирати крст са четири оцила, бошњачки љиљани, елементи албанског грба, хрватска шаховница, давидова звијезда, симболи ислама, и то Уставни суд не може оборити, тим прије што је Црна Гора- грађанска и парламентарна држава.

Застава и химна- само за једнократну употребу?

Аналогни случај је и са заставом и химном. Устав Црне Горе то децидно објашњава: “Застава Црне Горе је црвене боје са грбом на средини и златним обрубом. Химна Црне Горе је “Ој свијетла мајска зоро”. Очигледно је да се евентуалном корекцијом грба неизоставано мијења и изглед заставе, јер се на њу тај грб аплицира. Садашња нијанса црвене боје заставе није уопште дефинисана и заштићена, тако да се њена нијанса може промијенити у било коју од неколико хиљада нијанси црвене боје са колор- карти.
Химни Црне Горе је Уставом дефинисан само наслов, стихови нису. Дакле, као и застава, стихови се могу комплетно промијенити обичном парламентарном већином, јер та пјесма има неколико десетина видова разних стофа које су у народу пјеване.
Колико су незнавени и неспретни сердари на гумну свједочи чињеница да они данашње државне симболе Црне Горе више никако не могу заштити, јер су Устав направили непромјењивим. Наиме, за тај подвиг им је потребно да имају два пута двије двотрећинске већине посланика у парламенту, а послије тога долази референдум, гдје им је потребна подршка од 60 до 100 одсто изашлих бирача?! То је, очигледно, немогућа мисија!
Да закључим, садашњи државни симболи Црне Горе нису уопште заштићени Уставом, они зависе од сваке нове парламентарне већине, стања у свакој старој или проширеној парламентарној већини, те ће сигурно бити објекат политичке спекулације свих политичких организација у будућности. Једина могућност коју су фашионисти себи оставили је- да се тресу од страха, у мањим или већем обиму. У преводу, што више буду проблема правили то ће и могућност одмазде бити увећана.

Велико праштање и смјехотресни сердари

Да закључим, фашионисти су својим моралним падом и својим смехотресним промашајима направили општи хаос, али и услугу свима. Овакве сердаре, који ништа не знају, су у пар потеза, стрпљиво чекајући у реду, врло лако испрескакали и превеслали сви бјелосвјетски спекуланти и аферисти. Зато није никакво чудо што је економија Црне Горе потпуно уништена, и што је перспективност нормалног живота у Црној Гори постала илузија..
Ипак, нема сумње да је будућност Црне Горе у стварању неког новог друштвеног договора- како на нивоу грађана, тако и на нивоу равноправних народа, ма колико они били велики или мали у процентуалном смислу. Устав је толико шупаљ на штету сердара да је практично све могуће, и све што се даље буде догађало биће само на њихову штету.
Ипак, да би се прича о коректној будућности нормално отворила мора се прије тога десити праштање. Несумњиво је да су се скоро све јавне личности у турбулентим временима наше ближе прошлости, благо речено, понашале чудно и неадекватно. Ношени бурним и неконтролисаним страстима- сви су били учесници једног, крајње злочесто режираног, хорор- филма.
Праштање је исправан пут, јер су многи људи изградили нове ставове, који имају виши ниво коректности и принципјелности, и тај позитивни тренд треба са уважавањем констатовати. Сердаре фашионисте, који су у међувремену постали јадни и обрукани, треба такође разумјети. Они су данас таквом карикатурном стању да изазивају оправдане салве смијеха и подсмијеха широких слојева грађанства. Због тог грохотног смијеха који их прати- они су такође заслужили да им се све опрости.

Турбоцрногорци и великосрпски великосрби

 уторак, 8 октобар


Поводом освећења величанственог храма Христовог васкресења у Подгорици десио се и протест на Цетињу- састављен од неколико десетина пробраних атеиста. Та протестна скупина је предвођена, иронијом судбине, енергијом харизме двије знамените историјске личности Црне Горе, које су почетком деведесетих година прошлог вијека инсистирале да главни град и пријестоница Црне Горе буде Дубровник. Наравно, ради се о господи Новаку Килибардићу и Мирашу Дедеићу.

Њихов истомишљеник, и накадашњи саборац, Никшићанин Јелисеј Лалатовић није присуствовао том скупу, иако је себе прогласио поглаварем Хрватске православне цркве. Могуће је да се нису сложили око саборног јединства, јер је господин Јелисеј под оптужбом да “подстиче неморал, нереде и немире” својевремено отјеран од Стева, Цетињанина који води поријекло од Туђемила.

У жару говора- мало је недостајало да тај збор главара, по староцрногорским обичајима – инаугурише у предсједника Црне Горе господинa Рада Бојовића Праведног. Наравно, Раде Праведни је њихов идеални предсједник, али га не могу инаугурисати јер би могле да им се прекрате дотације из буџета државе, укључујући и доживотне пензије и сличне баханалије које су ови главари успјели избоксовати од владајућих кругова за Ништа, које су допринијели грађанима Црне Горе.

У част цетињског скупа, објављујемо говоре које су деведесетих година држали великосрпски великосрби Новак Килибарда и Мираш Дедеић, који су сада вође великих Црногораца.
Новак Килибарда :”То што Хрвати раде на Дебелом бријегу је смијешно. Право да вам кажем, мало нас држи да Народна странка пошаље одред својих момака да их потера до Конавала или Дубровника. Уосталом, Дубровник никада није био хрватски. Интимно, више бих волео да у Далмацији за комшије имамо културне Италијане него Хрвате. Уколико не буде део Црне Горе, Дубровник ће бити балкански Хонгконг. У сваком случају, гарантујем вам, хрватски неће бити – изјавио је Новак (“Политика експрес”, 25. 5. 1991)

Мираш Дедеић :” Напад на Дубровник, који је својевремено био црногорски и као такав предвиђен за престоницу Црне Горе, објашњавам тиме што се у њему Срби и Хрвати немилосрдно међусобно убијају. Ратна морнарица федерације покушава да преко тог напада уђе у град и допринесе мирном животу. А словенски Хитлер, Фрањо Туђман, наредио је да се блокирају касарне савезне војске и послао је хрватске резервисте да опколе војнике савезне војске да ови не би спријечили Хрвате да протјерају Србе из Хрватске…
А што се тиче Италије, сматрам да, уколико дође до распада Југославије, она има сва права да поново узме територије Истре и Далмације. То би ми било заиста драго и увјерен сам да ће Влада Италије заштитити свој интерес, јер је то праведно са историјског аспекта. Словенија би, пак, због културних и традиционалних односа, могла да се уједини са Аустријом.” (1991. г. новембарски број италијанског листа “Il Popollo”)