Blog
21. Aug. 2013. | 18:49
Брдовити Балкан води вјечну
расправу на тему ослободилаца и окупатора. Укратко, сваки народ на овим
просторима тврди да су сви други били окупатори, али паралелно- свако
себе ставља увијек у улогу ослободилаца. Нема сумње, термини
ослободилац и окупатор су релативни, али је зато термин освајач- управо
тај недостајући термин који објашњава много чега на исправан начин.
Великонационалне државе
Имам једног колегу
неистомишљеника, државотоворног Црногорца, који је по својим забринутим
размишљањима близак идејама круга “сердара на гумну”. По његовом
тумачењу садашњости, Црној Гори пријети константна, свеприсутна и
незаобилазна опасност од “великосрба”. Наравно, да бих пацификовао те параноје тражио сам од колеге да ми у кратким цртама појасни тај необични термин “великосрби”.
У објашњењу је рекао да тај термин означава негативну идеју да сви Срби
живе у једној држави. Претпоставио сам да у преводу, у општем смислу, то значи да су сви великонационални пројекти негативни, јер
имају за основу тежњу да свој народ територијално окупе у једну државу.
И да додам, примјетио сам да је очигледни проблем тих пројеката што
народи живе измијешани, те настаје незаобилазни спор- коме припадају мјешовите средине? Због тога битног момента се све “ослободилачке државе” лако и закономјерно временом претварају у- немиле и нежељене “творевине”.
На основу договoрене дефиниције, питао сам дотичног колегу да ли је тада терминолошки и Црна Гора “великонационална творевина
Црногораца”, јер се сви Црногорци очигледно налазе у једној држави?
Подсјетио сам га на факт да Црногорци чине неких 45 одсто становништва
Црне Горе, што за собом вуче питање статуса и осјећаја преосталих 55
одсто грађана државе? Његов став је био, на све то, да је моје питање
било ударац “испод појаса”. Нисам се сложио, јер је питање било коректно
направљено у смислу разбијања традиционалних заблуда, и бољег сналажења
носилаца јавних ставова у просторима осјетљивих термина.
Заблуде и тражење истине
Некада давно ме је један други колега коментатор оптужио да сам, малтене, лично крив што је “моја Рашка” освојила, разорила и
окупирала “његову Дукљу”, тражећи од мене да признам тај злочин
“геноцида”, и да се извиним. Послије додатних разјашњења испоставило се
да породица тога господина живи вјековима у Бијелом Пољу, у “њeговој
Рашкој”, а да је моја породица поријеклом из Старе Црне Горе, такорекућ из “моје Дукље”. Када сам му тражио да се управо он мени
извини што су “његови преци из Рашке” разорили “моју Дукљу”, обећавши
да ћу лако прихватити извињење, јер тај догађај не сматрам окупацијом
већ освајањем, он се наљутио и рекао да ја- “задајем ударце испод
појаса”.
Дакако, та прича
пројектовања “окупатора” не заобилази и политичаре. Тако је,
својевремено, један високи чиновник СДП, партије Рања Кривокапића,
тражио од Београда извињење што је прије много вјекова Рашка окупирала
ту несретну Дукљу. Када сам предочио чињеницу да је дукљански краљ Бодин
за вријеме своје владавине освојио Рашку, Херцеговину, дио Далмације и
Албаније, као и Босну до Тузле- те да би се требала Подгорица извињавати
по истим СДП принципима свима у окружењу, опет сам оптужен за “ударац
испод појаса”.
Прича се наставља- ко су нам браћа?
Прије неки дан је један
политичар, који се изненада вратио у политику, некоректно оптужио једног
вјерског поглавара у Црној Гори због изјаве да су му “Турци браћа”. Том приликом је хипотетички устврдио да су Турци били “окупатори”, а краљ Никола “ослободилац”.
Збиља, а ко је тај, и на основу којих принципа, да може дати децидан
став о томе да ли су Турци или краљ Никола били ослободиоци или
окупатори? Рецимо, по
мојим убјеђењима- и Турци и краљ Никола су били освајачи. Елем, када си
освајач- тада си и ослободилац и окупатор истовремено, како за кога.
Оно што сердари на гумну, као и политичар повратник којег сам споменуо, не разумију је-
неопходност јавног иступања на језику принципа, одговорости,
разумијевања и толеранције. Једно је јасно- одређени ликови иду толико
далеко да као “надобудни врховни жреци” одређују- ко ће коју државу да
воли, као да ће их неко питати за мишљење и допуштање. У овом конкретном
случају, политичар и сердари који су већ одлучили да је Немањић
окупирао Дукљу, по истим принципима су могли контатовати и да је краљ
Никола окупирао Рашку, Скадар и Метохију приде, све са Србима, Бошњацима и Албанцима који тамо живе.
На другој страни, да чудо
буде веће, ти исти сердари са гумна су својевремено изненада устврдили
да је освајање Скадра од стране краља Николе управо била окупација.
Дакако, иако се радило о класичном освајању, сердари опет нису дали
принципе из којих је произашао тај став о окупацији Скадра. Али, ако је
по њима Скадар тада био окупиран, тада су по истим, неисказаним
правилима и принципима сада окупирани и Улцињ и Тузи. Управо
зато, дозволите да констатујем да се и тај споменути политичар, као и
сердари на гумну- држе неких принципа који пливају, па потону, затим
изроне, стварајући непотребну конфузију и атмосферу режираног конфликта.
Од ослободиоца до домаћег окупатора
Све су ово примјери који
свједоче о томе да је неопходно с осјећајем одговорности користити
вишесмислене изразе- ослобођење и окупација. Јер, радило се сигурно о
освајањима, а како су те освајаче третирали народи који су живјели на
тим територијама, и како их сада третирају, показују вријеме и историја.
Нема сумње, то третирање и третман се налазе искључиво у домену
неприкосновених личних осјећања.
Ипак, основно питање је
следеће, да ли вође државе, предсједници и премијери, политичари партија
разних профила, који су освајачи или се спремају то бити- воде рачуна о
народу на простору којим владају или не воде рачуна о њему? Да ли су ти
“освајачи” економију простора, који им је дат на управљање, дигли на
завидан ниво и обезбиједили својим грађанима удобан живот и социјалну
сигурност? Да ли поштују сва грађанска и људска права народа којимa
владају као освајачи власти, или не? Да ли поштују право да сваки човјек
може да воли државе, народе, градове и територије- слободно, по својем
унутрашњем осјећају, или не? Елем, ако то нису у стању да обезбиједe-
тада је теоретска прича о ослободиоцима и окупаторима излишна, јер су
такви државници у статусу домаћих окупатора. Дакле, није
само потребно бити освајач, већ и за народ користан властодржац, у
противном си за кратко вријеме далеко од ослободиоца, а врло близак
термину- окупатор. Начин владања разјашњава ту дилему у суштинском- а не
у небитном, терминолошком смислу.
